BUNT U V. BRITANIJI Ovo je samo početak

Razgovarala Mara Knežević Kern

Studentski protesti u Engleskoj po svojoj ozbiljnosti uopšte ne izostaju iza onih u Italiji i Grčkoj. Iako dobijaju sve širu podršku britanske javnosti, mediji u V. Britaniji ih gotovo u potpunosti prećutkuju. Jedan od učesnika tih protesta je i Rastko Novaković, naš umetnik i filmski reditelj, koji živi i radi u Londonu, i koji je bio spreman da za naš list iz prve ruke posvedoči o intenzitetu i razlozima novog britanskog bunta

Živimo u doba hipertrofirane potrebe za „informacijama“ i neverovatne atrofije kritičke svesti u odnosu na ono šta nam mediji nude. Da ova tema nije ekskluzivni problem našeg veka, svedoče reči čoveka koji je – mnogo pre pojave informatičkog buma – govorio o medijskoj manipulaciji masama:
„Treba samo pomisliti koliko ljudi godišnje iskvari svaka takva novina pa prokleti tu slobodu govora u savremenom društvu, bez mogućnosti socijalističke protivteže. Nije ta propaganda odvratna zbog podlosti svojih shvatanja. Ona je odvratna zato što uopšte ne propagira svoja shvatanja, nego jednostavno obavija čoveka maglom sveta koji mu je tuđ. To nije zmijski jezičak, već opčinjujući pogled udava, to je glib koji guta bespomoćnog čoveka.“
Ovako je razmišljao anarhista Petar Aleksandrovič Kropotkin (1842-1921), koji je uprkos plemićkom poreklu, život posvetio ideji oslobađanja društva samoorganizovanjem radnog naroda i rušenju carskog režima, pod kojim je, zbog svojih ideja, robijao u Petropavlovskoj tvrđavi. Relevantnost ovog teksta, pisanog 1893. godine, nesumnjiva je, a pomenuti citat se odnosi na britanski „Tajms“ i „Dejli njuz“.
Da se ništa nije suštinski promenilo, uprkos internetu (blogovi, samostalno izveštavanje) i socijalnim medijima (Fejsbuk, Tviter), svedoči medijska magla oko studentskih protesta u Engleskoj, koji po svojoj ozbiljnosti gotovo da ne izostaju iza onih u Italiji i Grčkoj. Najupečatljiviji je jedan od slogana This is only the begining („Ovo je samo početak“), koji dobija sve širu podršku britanske javnosti i sve uži medijski prostor.
U potrazi za što objektivnijom analizom stanja u ovoj zemlji razvijene parlamentarne demokratije, obratili smo se Rastku Novakoviću, umetniku i filmskom reditelju, koji živi i radi u Londonu i aktivno učestvuje u protestima.

Vaš pokret se, između ostalog, oglašava i na nezavisnoj mreži samoniklog, samoorganizovanog, horizontalnog pokreta indymedia, kao i na blogovima, Fejsbuku, Tviteru i nebrojenim elektronskim listama i internet stranicama levice i univerzitetskih sindikata, a nisu zanemareni ni stari dobri metodi štampanja pamfleta… Vaše aktivnosti usmerene su pre svega protiv parlamentarnog ustrojstva države, koja se ogrešila o ljudska prava svojih građana.
Od maja 2010. godine, na vlasti je koaliciona vlada Torijevaca i Liberal-demokrata koja zastupa interese vladajuće klase (monarhije, aristokratije, finansijskog sektora i međunarodnog kapitala). Dovoljno je reći da su u kabinetu od 23 osobe, njih 18 milioneri, zajedno teški 50 miliona funti. Jedini način da vlada sprovede najavljene mere štednje (nametnute isključivo po ideološkoj osnovi) jeste da održi klimavu koaliciju, unutar koje se vidi ne samo seme ideološkog razdora, već i to da dve partije rade jedna drugoj o glavi. Na primer, nedavno izglasane izmene Zakona o višem obrazovanju, donesenog 2004. godine (diplomirani student u svet izlazi pod dužničkim ropstvom od preko 30.000 funti), jedva su se provukle, jer su Liberali u predizbornoj kampanji potpisali obećanje da neće dići školarine, nasuprot Torijevcima. Izmene su izglasane sa 325 glasova za, naspram 304 glasa protiv – iz toga se vidi da je koaliciona većina okrnjena, kao i da je neizrečeni cilj udruženih protesta obaranje vlade. Vlada je formirana već u recesiji, a sada njene mere vode gubitku posla za oko pola miliona ljudi u javnom sektoru, i po nekim procenama isto toliko u privatnom. Ovo su konzervativne procene oslonjene na to da će rast u naredne četiri godine da se povrati.

U kojoj meri je istinita tvrdnja britanske vlade da su restrikcije neophodne zbog nastalog duga?
One su čisto ideološke. Najbolji primer da Vlada sa dugom od preko 100% BND može da se okrene stvaranju socijalne države, vidi se upravo na britanskom primeru iz 1945. godine. Dug je trenutno oko 68% BND. Neoliberalizam uveden za vreme Tačerke je neprekinut, pa ova Vlada ne mora da glumi da su joj interesi na strani radnika, kao što to rade zombiji iz Laburističke partije.

Šta poručujete sloganom This is only the begining?
Ovo jeste samo početak, kako mera štednje tako i masovne pobune studenata i radnika kroz demonstracije, blokade, okupacije i bojkote, jer sve većem broju ljudi postaje jasno da su vlade zemalja u krizi objavile ogoljeni klasni rat. Međunarodni karakter ovih napada na radničku klasu providan je, tako da se možemo nadati da će i naš odgovor voditi većem povezivanju i akcijama solidarnosti na međunarodnom nivou.

Kakav je odnos policije prema građanima koji javno izražavaju neslaganje s politikom vlade?
Prethodna vlada Tonija Blera je ukorak sa Bušovom pooštrila mere represije i kontrole. Između ostalog, donela je Zakon o ozbiljno organizovanom kriminalu i policiji (SOCPA iz 2005) koji povlači ozbiljne konsekvence po pitanju prava na mirne proteste, jer uspostavlja prsten od 1 km oko britanskog parlamenta u kojem su demonstracije zabranjene. Paradoksalno, samo jednoj osobi, Brajanu Havu (od 1. juna 2001. godine svakodnevno demonstrira protiv rata u Avganistanu i u Iraku), koji se poimence pominje u navedenom zakonu, dozvoljeno je da protestuje u navedenoj zoni, jer njegov protest teče neprekinuto i od pre donošenja zakona… U poslednje vreme odnos policije prema mirnim protestima pokazao se kao potpuno neprihvatljiv. Dobar primer su protesti protiv G 20, 2009. godine, kada je jedan policajac ubio slučajnog prolaznika, kolportera, Iana Tomlinsona, napadnuvši ga s leđa. Tom prilikom je masa ljudi zadobila povrede, uključujući i moje brojne prijatelje. Taktika policije bila je da uspostavi oko demonstranata obruč, i da ih u njemu drži satima bez hrane, vode, izložene napadima, provokacijama, kao i nezakonskim fotografisanjem za policijsku bazu podataka (što smo takođe imali prilike da vidimo i u skorašnjim studentskim protestima). Inače, iz nekih statistika se vidi da je od 1969. godine u rukama policije umrlo više od 1.000 ljudi – do danas niko nije zbog toga odgovarao, kao ni za ubistvo Iana Tomlinsona. Ono što je takođe neprihvatljivo jeste pojava Istureno-obaveštajnog Tima (FIT), zaduženog za fotografisanje demonstranata sa funkcijom ne samo prismotre, već i zastrašivanja svih onih koji se drznu da izađu na ulicu.

Da li su protesti ideološki definisani ili im je, za sada, jedino zajedničko to što izražavaju nezadovoljstvo zbog urušavanja socijalne države.
Zvezda vodilja je upravo borba protiv rasturanja socijalne države, ali možemo videti velike razlike u sredstvima i konačnim ciljevima pobune. S jedne strane nude se krajnje liberalna rešenja, na primer poziv da vlada promeni politiku i ubere porez koji su utajili magnati i multinacionalne kompanije, a ima i malo radikalnijih, kao što je poziv na smenu vlade, opoziv poslanika. I, konačno, tu su i izvanpartijski, slobodarski pozivi na zaustavljanje kapitalističkog sistema, kroz neograničeni panevropski generalni štrajk, blokade rafinerija i masovne okupacije. Takođe se valja setiti nedavnog skandala u vezi sa troškovima poslanika u parlamentu, kada je gotovo svaki od njih na ovaj ili onaj način proneverio javna sredstva u ličnu korist: neki su ulagali u kuće (do 40.000 funti) koje su zatim izdavali, ili su tražili refundiranje već plaćenih hipotekarnih rata, čišćenje jaraka na svojim seoskim imanjima, nove stolice, pa čak i čokoladice. Dakle, ovi protesti se održavaju i protiv klase politikanata i njihovih prijatelja bankara i berzanata.

Na kojim pozicijama su sindikati?
Sredstva koja sindikati nude su karaktera hanzaplasta (velike demonstracije udruženih sindikata su najavljene za mart 2011. godine), dok su studenti kroz direktnu akciju, dinamične proteste (nisu sterilne šetnje od tačke A do tačke B) i okupacije univerziteta pokazali da su ne samo motor, već i sila koja postavlja prečku ispod koje ne smemo da ciljamo. Sindikati su ne samo krajnje sputani drakonskim zakonima donetih od strane prethodne Torijevske vlade, već su previše birokratizovani i nedavno su napadnuti od strane vođe Laburističke partije (koju još uvek novčano podržavaju) jer je izjavio da neće podržati talas najavljenih štrajkova, nazivajući ih neodgovornim.

Protesti se neprekidno transformišu u originalne akcije i zbunjuju „čuvare reda i poretka“, ali i inspirišu nezadovoljnike koji deluju izvan vaše kontrole.
Zanimljivo je videti i rast direktnih akcija na nacionalnom nivou, u okviru samoniklog pučkog pokreta UK-UNCUT, koordinisanih preko socijalnih medija (Fejsbuk i Tviter) koje kao metu imaju kompanije poput „Vodafona“ (taji 6 milijardi poreza) i modne imperije Arkadie (u okviru nje deluju ekspoziture „Topšop“, „Mis Selfridž“ i „Doroti Perkins“). Samo 18. decembra, širom zemlje sprovedeno je 55 akcija koje ne samo da dižu nivo kolektivne svesti kroz pevanje i slogane, već zaustavljaju promet u tim radnjama i, zapravo, deluju istovremeno kao bojkot i okupacija. Sam oblik tih akcija vrlo je sličan „flash mobu“ („munjevito sazvane rulje“).

Da li biste mogli da skicirate kako se razvijalo buđenje svesti žrtava i onih odgovornih za socijalni i moralni sunovrat društva ove jeseni?
U samim studentskim protestima se u mesec dana, između 9. novembra i 9. decembra 2011. godine, vidi velika promena. Od 9. novembra, kada su demonstranti iznenadili sami sebe razbivši prozore na štabu Torijevaca i okupiravši ga (tada je uhapšeno oko 30 ljudi kojima su prvi put učestvovali na demonstracijama), preko 24. novembra kada su svi bili sabijeni 9 sati u „kotliću“ gde je podmetnuta (navodno napuštena) policijska marica, do 30. novembra kada je masa na prve znake „kotlića“ skrenula u centar grada i po potrošačkom raju 6 sati igrala žmurke sa policijom, zaključno sa 9. decembrom, kada su se svi pojavili zamaskirani i spremni na provokacije i policijsko nasilje – vidi se jedna ekspres ulična škola. Imao sam prilike da čujem komentare maloletnih učesnika u protestu kako izjavljuju: „Sad stvarno imam razloga da mrzim Torijevce“. Kada neko na vas pošalje pandure na konjima, to morate shvatiti lično. U proteklih nekoliko meseci, paralelno su nikle okupacije velikog broja univerziteta širom zemlje, koje ovih dana bivaju prekinute pravnim nasiljem, kao i veze sa mrežom UK-UNCUT i njihovim akcijama. Trenutno ja zatišje oko praznika. Najveće pitanje je kako će ostatak sektora reagovati na kresanje budžeta, ali i to kako će se različite pobune povezati.

Kako tumačite pojavu policajaca bez oznaka, koji su intervenisali tokom demonstracija?
To naprosto znači da se vraćamo na pojavu batinaša iz vremena Margaret Tačer, kada su policija i država pokazale pravo lice, pogotovo u sukobima sa rudarima. Da parafraziram Engelsa: država se pre svega ispoljava kroz javnu moć, tj. udružene naoružane grupe, koje stoje nasuprot i odvojene su od populacije, zato što je njihova uloga održavanje klasnog društva. Stoga policija nema pravo na štrajk. Ti batinaši su anonimni plaćenici i ne odgovaraju nikome – njihovo delovanje stoji izvan zakona, a istovremeno ih zakon štiti.

Da li je moguće da je povređenim demonstrantima bio otežan i onemogućen pristup hitnoj lekarskoj pomoći?
Spomenuću samo slučaj studenta filozofije Alfa Medovsa, koga je 9. septembra, s povredama na glavi od pendreka, majka (inače profesorka i takođe učesnica protesta) odvela u Čelsi i Vestminster bolnicu, gde biva obaveštena – od strane policije – da će tog dana bolnica primati samo policajce. Tek posle intervencije vozača ambulantnih kola, mladić je primljen i tako je preživeo izliv krvi u mozak… Imamo prilike da slušamo mnogo o nasilju na demonstracijama, a zapravo jedino policija upotrebljava silu. To je ideološko stanovište koje izjednačava uništavanje svojine sa nasiljem. Ako pogledamo slike otišle u svet, sve se odnose na razbijene prozore (a ne govori se o pravnom nasilju i nasilju na životni standard svih nas, a pogotovo radničke klase), zapaljene klupe (što je normalna reakcija kada ljude držite u obruču satima na nula stepeni) i polivena farba na rols-rojsu Čarlsa i Kamile (oni su upravo otelotvorenje ovog sistema eksploatacije). Sifražetkinja Emili Penkhurst je početkom prošlog veka izjavila: „Postoji nešto što vlade vrednuju mnogo više od ljudskog života, a to je bezbednost svojine i zato ćemo preko lične svojine napasti neprijatelja…“
„Polomljeni prozor je najvredniji argument u savremenoj politici. Valja se setiti da je privatna svojina prethodila kapitalističkom sistemu, na koju je ovaj nakalemljen, pa zato vladajuća klasa tako plane kada u nju diraju: moderna buržoaska privatna svojina je poslednji i najsavršeniji izraz proizvodnje i prisvajanja proizvoda koji počiva na klasnim suprotnostima, na eksploatisanju jednih od drugih“(„Komunistički manifest“).
Ovo važi kako za razvijena buržoaska društva, tako i za društva kao što je Srbija gde još uvek gledamo brutalno grabljenje prvobitnog kapitala u rukama vladajuće klase.