ALEKSANDAR ĐAJA Šok koridor

Piše Aleksandar Đaja

Još od „petooktobarske revolucije“ 2000. godine, zatim deportacije i ubistva poslednjeg branioca Kosova i Metohije, predsednika Slobodana Miloševića u Hagu, mnoge istina su počele da se „guraju pod tepih“. U tom „guranju“, često su, zarad dodvoravanja Zapadu ili pred njegovim ucenama, zdušno zapinjali ondašnji i sadašnji srpski vlastodršci

Bože, kao da su proteklih deset godina proveli u komi, pa su se, najednom, svi probudili i šokirali…!
„Prete teška vremena… Evropa sebi ne može da priušti nijednog kriminalca na čelu Kosova“, piše „Hamburger abendblat“ i ocenjuje da je Kosovo do vrha prožeto mafijom, koja je mnogo više ogrezla u kriminal i korupciju, nego što je to slučaj u regionu.
Šef Međunarodne civilne kancelarije (ICO) na Kosovu Piter Fejt, izjavio je da je zabrinut zbog stava kosovske politike u vezi sa izveštajem Dika Martija o trgovini ljudskim organima na Kosovu, a još više upozorenjem Hašima Tačija da će Martijevi saradnici ili oni koji su sa njim razgovarali biti otkriveni (u prevodu: linčovani).
Nemačka opoziciona parlamentarna stranka „Levica“ (Die Linke) zatražila je od Vlade u Berlinu da preispita politiku prema Kosmetu posle izveštaja Saveta Evrope, u kojem se ukazuje da je pokrajinski premijer Hašim Tači neposredno odgovoran za monstruoznu trgovinu ljudskim organima.

GOVORITE – UKOLIKO NIJE KASNO
Izveštaj Dika Martija o trgovini ljudskim organima izazvao je „apsolutni šok“ u Savetu Evrope i u čitavoj međunarodnoj zajednici, izjavio je ministar rada i socijalne politike Rasim Ljajić. Moramo da zahtevamo istragu (ne zahtevajte, nego je vršite!), da ona dobije svoj konačni sudski epilog, da zahtevamo zadovoljenje pravde (ne zahtevajte, nego je vršite!) i pune istine o onome što se događalo. Nemamo pravo da ćutimo (govorite!), niti da dozvolimo da ovo neko gurne pod tepih (podignite tepih!).
Ukoliko nije kasno gospodine ministre… Jer, još od „petooktobarske revolucije“ 2000. godine, zatim deportacije i ubistva poslednjeg branioca Kosova i Metohije, predsednika Slobodana Miloševića u Hagu, ta istina je počela da se „gura pod tepih“. U tom „guranju“, često su, zarad dodvoravanja Zapadu ili pred njegovim ucenama (što mu dođe na isto), zdušno zapinjali i ondašnji srpski vlastodršci, od kojih su neki i danas na važnim državnim funkcijama…
Jedan od prvih poteza tadašnje „nove demokratske vlasti“ bilo je puštanje iz zatvora na slobodu Flore Brovine, osuđene na dvanaest godina zbog pripadnosti i aktivnog učešća u terorističkim akcijama „OVK“. Zauzvrat, DOS nije dobio ( a, možda, ni tražio) ništa od albanske strane i Kušnera. Nijedan Srbin nije pušten iz nekog od privatnih zatvora – koncentracionih logora albanskih terorista, skrivenih na prostoru Kosova i Metohije i severa Albanije. Naprotiv! Adem Demaći, jedan od tzv. „umerenih lidera“ Albanaca sa Kosmeta, uživajući tih dana u šetnji ulicama Beograda, hladnokrvno je izjavio kako Albanci, verovatno, i nemaju šta da ponude za razmenu, jer su kidnapovani Srbi, po svemu sudeći, ubijeni. Rekao – i mirno nastavio da šeta.

OKOVANI U LANCE
Sutradan je predsednik Koštunica, protestvovao kod Kušnera zbog lošeg odnosa KFOR-a i UMNIK-a prema uhapšenim i osuđenim Srbima, kao i zbog odsustva svake pravne regulative kojom bi se od albanskog terora zaštitili preostali Srbi u Južnoj srpskoj pokrajini… Da li je DOS tada pogrešio u redosledu poteza? Nije li trebalo da počne od ovoga na kraju, a da sa oslobađanjem Flore Brovine, eventualno završi tek kada iz ruku albanskih terorističkih bandi izvuče bar jedan srpski život?
Ukoliko, kao i obično, pritisak onih koji su finansirali i sproveli DOS-ovu predizbornu kampanju i „demokratsku revoluciju“ nije bio toliko jak da mu se, jednostavno, nije moglo odupreti. Jer, dug je dug… I, kao da sve to nije bilo dovoljno, nego je nova petooktobarska vlast na silu, kroz skupštinske forume, uprkos smrti srpskih civila u terorističkom napadu na autobus kraj Podujeva, nekoliko meseci kasnije morala da progura i sramni Zakon o amnestiji, na osnovu kojeg su na slobodu puštene stotine šiptarskih terorista!
Koliko je  njih otišlo svojim kućama da oru njive i plaste detelinu, a koliko je opet obuklo uniforme „OVK“ i sa kidnapovanim srpskim mučenicima, okovanim u lance, zaputilo u Žutu kuću na severu Albanije?

„LEGITIMNI PREDSTAVNICI“
Kao da stara latinska maksima da je „istorija učiteljica života“, za Srbe (ili, bar, za njihove vođe) – ne važi. I sadašnji predsednik Srbije Boris Tadić je, na primer, pre mesec dana izjavio kako je spreman da razgovara sa premijerom Kosova Hašimom Tačijem, uprkos tome što se Tači dovodi u vezu sa zločinima nad Srbima. „Moramo da pregovaramo sa svakim koga kosovski Albanci izaberu za svog legitimnog predstavnika“, rekao je Tadić. Predsednik Srbije je objasnio da, ukoliko je Hašim Tači legitimni predstavnik albanskog naroda i sve dok se ne dokaže da su optužbe iz Saveta Evrope osnovane, on će biti spreman da s njim razgovara. A da ne bi bilo dileme, to je ponovio prošle nedelje i ministar za Kosovo i Metohiju u njegovoj (pardon, Cvetkovićevoj vladi), Goran Bogdanović, koji je rekao da će Beograd pregovarati sa svim legitimnim predstavnicima albanskog naroda, uključujući i Hašima Tačija.
Zaista, šokantno! Pa, i Hitler je bio legitimni predstavnik nemačkog naroda tokom Drugog svetskog rata, izabran na demokratskim parlamentarnim izborima, a protiv koga, tokom rata, optužbe za koncentracione logore, krematorijume i genocid još uvek nisu bile „osnovano dokazane“   – pa, da li su Čerčil, Ruzvelt ili Staljin „razgovarali“ s njim?
Najzad, pošto je jasno da je preko 90 odsto srpskog stanovništva protiv bilo kakvog razgovora sa ratnim zločincem Hašimom Tačijem, postavlja se logično pitanje: da li su Srbi uopšte „legitimni predstavnici“ srpskog naroda, ili je ta privilegija rezervisana samo za njihove – vlastodržce?!