Vikiliks i velika kosovska obmana

Piše Nikola Vrzić

Šta će, posle Vikiliksovih otkrića američkih diplomatskih depeša, ostati od srpske politike „i Kosovo i Evropska unija“, i kako je organizacija Džulijana Asanža naterala najvećeg svetskog izvoznika demokratije da pokaže svoje pravo, totalitarno lice…

Koliko je, samo, ubedljivosti bilo na licu prosrpskog predsednika Srbije Borisa Tadića kada je pre petnaestak dana, u intervjuu TV stanici „Rašn tudej“, odgovarao na pitanje šta je prioritet Srbije – odbrana Kosova ili članstvo u Evropskoj uniji: „Kada sam prvi put izabran za predsednika Srbije imao sam na umu dva glavna strateška cilja: da postanemo članica EU i da branimo teritorijalni integritet i suverenitet. Nastaviću sa naporima u tom pravcu.“ Jednako je ubedljiv bio i kada je, krajem aprila ove godine, penzionerima okupljenim na skupštini PUPS-a rekao: „Objedinjeni cilj – i Evropa i Kosovo – jeste politika u koju verujem do poslednjeg trenutka, i ta politika nema alternativu.“ Koliko ubedljivosti u Tadićevim nastupima, toliko i obmane. Jer, kako su nam pokazala najnovija otkrića organizacije Vikiliks i tajne američke diplomatske depeše do kojih su došli, srpskim zvaničnicima jasno je stavljeno do znanja da ih ta politika, koja nema alternativu, neće odvesti baš nikuda. Da Kosovo i EU ipak nisu odvojena pitanja, sve i ako nas beogradski vlastodršci i dalje bez imalo stida uveravaju u suprotno…

10PARIS207
Organizacija Vikiliks počela je prošle nedelje da objavljuje  američke diplomatske depeše, odašiljane između Stejt departmenta u Vašingtonu i ambasada i konzulata SAD u svim delovima sveta. Dan za danom, otkrivaju se novi delići slagalice od preko četvrt miliona tajnih dokumenata sa kojih je novi američki neprijatelj broj 1, Džulijan Asanž, skinuo oznaku tajnosti. Zaključno sa ovom sredom objavljeno je 1.060 dokumenata; do sada, još nijedan od najavljena 994 izveštaja odaslata iz ambasade SAD u Beogradu između 2003. i 2010. godine. Dok i beogradske diplomatske pošiljke ne dođu na red, ipak, imamo šta da čitamo. Ove nedelje Srbiji je najzanimljivija bila depeša sa oznakom 10PARIS207, klasifikovana kao confidential/noforn – poverljiva, nije namenjena stranim državljanima.
Beleška je u američkoj ambasadi u Parizu sastavljena 22. februara ove godine, i odnosi se na razgovore koje su Aleksandar Veršbou, pomoćnik američkog sekretara odbrane za međunarodnu bezbednost, i Spenser Bojer, zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara, vodili sa Rolandom Galaragom, šefom Odeljenja za Evropu u Ministarstvu inostranih poslova Francuske. Razgovaralo se o Rusiji, Medvedevu i Putinu, Kavkazu, Avganistanu… i Balkanu. Galarag je tada otvoreno rekao da, kako stoji u sažetku izveštaja, „Srbija ne može da povrati Kosovo a da istovremeno dobije ulazak u Evropsku uniju“.
Evo prevoda dela američkog izveštaja koji se odnosi na Srbiju: „Galarag je zatražio da vlada SAD zajedno sa EU radi na obeshrabrivanju Srbije od podnošenja nove rezolucije o Kosovu u Ujedinjenim nacijama, rekavši da srpski ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić ‘izgleda da veruje da Srbija može da pobedi na kosovskom pitanju i da uđe u EU. Moramo da mu stavimo do znanja da to nije moguće.’ Sada, izvestio je Galarag, ‘Srbi su besni na nas (Francuze)’ zbog demarša koji je Vlada Francuske isporučila Beogradu početkom februara zbog planova Srbije o rezoluciji UN. ‘Isporučili smo im poruku veoma snažnim rečima.’ Zapravo, Srbi su demarš shvatili kao veliku promenu naše pozicije, izvestio je Galarag. EU je do sada održavala poziciju da pitanja Kosova i srpskog ulaska u EU nisu formalno povezana. ‘Nije bilo formalne uslovljenosti’, rekao je Galarag, dodajući da Srbi sada razumeju da će, da bi postali članica EU, na kraju morati da priznaju Kosovo. ‘Rekli smo im da ne želimo još jedan Kipar,’ objasnio je, misleći na kontroverzni prijem Kipra u EU 2004. godine, kao podeljenog ostrva na kojem zakoni EU ostaju delimično ‘suspendovani’ u severnom delu ostrva, koje nije pod kontrolom vlade u Nikoziji. Svejedno, Galarag je predvideo da će Srbi verovatno ići sa rezolucijom u UN u svakom slučaju, i da će SAD i EU morati da joj se usprotive.
Štaviše, rekao je Galarag, pre nego što se Srbi pridruže EU, moraće da razreše ključna pitanja s Kosovom na polju pravosuđa, policije, carine, transporta, poljoprivrede, i takođe sva neslaganja oko imena i terminologije. Najbolji način da Srbija reši pitanja oko Kosova jeste da sarađuje sa Euleksom. ‘Na kraju krajeva, ipak,’ ponovio je, ‘Srbija mora da prizna Kosovo ako želi da se priključi Evropskoj uniji.’“
Dva su ključna saznanja sadržana u depeši 10PARIS207. Prva, da Srbiji nema ulaska u Evropsku uniju ako ne prizna Kosovo, i druga, da su srpski zvaničnici to i te kako dobro znali makar od početka ove godine. Što ih nije sprečilo da nas lažu čitavih deset meseci, govoreći nam da nezavisnost Kosova i EU integracije nemaju nikakve veze jedni s drugim, te da je reč o politici koja em’ nema alternativu em’ je sasvim ostvariva.

DIPLOMATSKE LAŽI
Vest o februarskom francuskom demaršu Srbiji, inače, procurila je svojevremeno u javnost u tekstu objavljenom na internet sajtu Euobzerver. Uz pozivanje na izvore u Parizu i Briselu, navedeno je da su odnosi Pariza i Beograda pali na izuzetno nizak nivo, što je i dovelo do demarša, iz tri razloga: zbog manjkave saradnje srpskih vlasti sa Euleksom, oštre retorike Vuka Jeremića oko Kosova, i zbog toga što „Pariz tvrdi da Srbi ne poštuju obećanja i dogovore (deals) koji su napravljeni 2008. godine“. Te je godine, podsećamo, u Srbiji formirana aktuelna vladajuća koalicija, tvrdilo se, uz svesrdnu pomoć zapadnih ambasada…
A kad smo već kod ambasada i ambasadora, vredi spomenuti i da je tadašnji francuski ambasador u Beogradu Žan Fransoa Teral, Vikiliksovim otkrićem uhvaćen u masnoj laži. U intervjuu „Večernjim novostima“, naime, objavljenom 23. februara, na pitanje da li je tačna informacija da je Francuska uputila demarš ministru spoljnih poslova Srbije, rekao je: „Ono što je objavljeno u navedenom tekstu nema veze sa stvarnošću. Naprotiv. Sa srpskim vlastima smo u permanentnom dijalogu, koji je konstruktivan i intenzivan. Sve ostalo je romaneskna konstrukcija.“
No, na stranu laži francuskog diplomate, nego, šta ćemo s našima? Srpski su se državnici, reagujući na procurelu parisku depešu, odlučili da uopšte i ne reaguju. Kao da su tim ćutanjem i ignorisanjem pokušali da zabiju glavu u pesak i sačekaju da oluja prođe; da je baš takva strategija zvaničnog Beograda, demonstrirao je ovog utorka Vuk Jeremić, rekavši da neće da komentariše informacije Vikiliksa jer su one „neformalne“, što god to značilo. Rekao je u utorak i da „priznanje Kosova nije na stolu i nikada se ne može naći na stolu“, da bi u sredu obnarodovao da će 2011. godina biti godina nastavka evrointegracija.
Uprkos ovom pokušaju vlasti da kao deca zažmure pa će neprilike nestati, sasvim je jasno da se srpska državna, kosovsko-evropska politika nalazi na raskršću. Posle Vikiliksovog otkrića to raskršće više ne može da se krije, i postoje samo dva moguća pravca kojima će Srbija dalje ići: ili Kosovo, ili Evropska unija. Bude li vlast nastavila da, kao Domanovićev vođa, bez alternative ide onim trećim putem – i Kosovo i EU – putem za koji sada vidimo da je šizofren i da ignoriše stvarnost, njome bi pre trebalo da se pozabave psihijatri nego birači na nekim predstojećim izborima…
Ili je vlast sve vreme svesna onoga što joj je činiti ako hoće da uđe u EU? Tako bi moglo da se protumači ono što je ove srede objavila „Politika“, citirajući Lasla Vargu, predsednika Odbora Skupštine Srbije za evropske integracije: „Ono što Vikiliks prenosi u ovoj informaciji ne predstavlja nikakvo iznenađenje. Ono što je bitnije, jeste da, jednostavno, sa nerešenim pitanjem Kosova Srbija sigurno ne može da uđe u EU.“
Ovo nas Vargino priznanje, da informacija iz Pariza nije ništa novo, vraća na pitanje odgovornosti vlasti (počev od predsednika države) zbog velike kosovske obmane. A novu dimenziju sada dobijaju i sve učestaliji pozivi srpskih evroatlantista na promenu Ustava Srbije koji sadrži kosovsku preambulu, ali i nedavno pristigli, s onolikom dobrodošlicom dočekani Upitnik Evropske komisije o Srbiji, gde se Kosovo ubraja u srpske susede… Pitanje je, izgleda, samo kada će ovo puzeće srpsko priznavanje nezavisnosti Kosova postati i otvoreno, ali i to ćemo možda saznati kad na red kod Vikiliksa stignu depeše iz Beograda.

BALTIK I INTERESI SAD
Dok se to ne dogodi, svet nastavlja da se potresa i zabavlja ostalim spektakularnim otkrićima Vikiliksa; otkrićima što su „nanela značajnu štetu američkim interesima“, kako je ove nedelje priznao portparol Stejt departmenta Filip Krauli.
Ako ne i najatraktivnija za tabloide, a ono svakako najznačajnija među ovonedeljnim Vikiliksovim otkrićima jeste spisak objekata i ustanova širom sveta za koje SAD smatraju da su „od ključnog značaja“ po američku bezbednost, te tajni NATO plan za odbranu tri baltičke države od Rusije.
Spisak objekata sačinjen je 2009. godine i na njemu se nalaze zgrade i postrojenja čije bi razaranje moglo da ugrozi američku nacionalnu bezbednost. Pobrojano je na stotine naftovoda, gasovoda, fabrika, među njima i fabrika za proizvodnju insulina u Danskoj, fabrika zmijskog protivotrova u Australiji, rudnik kobalta u Kongu, gasovod na zapadu Sibira… Vikiliks je, zbog objavljivanja ove depeše, „najkontroverznije dosad“, optužen za ugrožavanje vitalnih interesa SAD, za pravljenje mape potencijalnih meta za teroriste… Stvar je otišla toliko daleko da su pojedini mediji i analitičari Džulijana Asanža čak uporedili sa Osamom bin Ladenom, pa je negde u zapećku silne medijske buke ostalo pitanje kakve veze australijski zmijski protivotrov i danski insulin imaju sa američkom bezbednošću, i da li to Amerikanci sebe zaista vide kao vlasnike čitavog sveta, budući da njihovi interesi mogu da budu ugroženi od Konga do Australije, Sibira i Danske.
Drugo važno otkriće, ono o NATO planovima za Baltik, pokazalo je da Vašington i dalje, uprkos svim zaklinjanjima u prijateljstvo s Moskvom i resetovanja međusobnih odnosa, Rusiju i dalje posmatra kao neprijatelja. U januaru 2010. godine, naime, državna sekretarka SAD Hilari Klinton potpisala je poverljivu depešu, ona svedoči o postojanju tajnog NATO plana za odbranu od pretnje sa Istoka – odbrana od Rusije proširena je sa Poljske i na tri baltičke države, Litvaniju, Letoniju i Estoniju, uz istovremeno pojačavanje američkog vojnog prisustva u Poljskoj koja Rusiju, kako je navedeno u jednoj od depeša, vidi kao većeg neprijatelja od Irana. Tek, biće zanimljivo videti rusku reakciju na ovo otkriće.
Najnovija otkrića Vikiliksa, ipak, ostala su u senci planetarne, terenske i onlajn hajke na ovu organizaciju i njenog prvog čoveka Džulijana Asanža. Dešavanja oko Asanža i Vikiliksa, pogledamo li širu sliku, prete da ogole zapadnu demokratiju i svetu pokažu njeno pravo lice, totalitarno i bezobzirno, u kojem je pravo na slobodno izražavanje rezervisano samo za one koji rade u skladu sa interesima i željama Vašingtona. Ili ima nekoga ko misli da hapšenje Džulijana Asanža, ukidanje Vikiliksovih internet adresa, blokiranje bankovnih računa i servisa za onlajn doniranje, nisu ni u kakvoj međusobnoj vezi?
Džulijan Asanž uhapšen je u utorak u Londonu na osnovu poternice,  raspisane od strane Švedske zbog optužbi za silovanje. Odbijeni su njegovi predlozi za kauciju, nisu prihvaćena ni jemstva nekolicine slavnih i bogatih ličnosti koje su stale u njegovu odbranu, i određen mu je pritvor do 14. decembra, do kada bi trebalo da bude doneta odluka o eventualnoj ekstradiciji Švedskoj. Švedska optužba na račun Asanža, inače, podneta je – neobičnom igrom slučaja – baš kada je Vikiliks razotkrio krvave detalje američkog vojnog angažovanja u Iraku i Avganistanu. Najpre je odbačena, da bi sada – opet nekom čudnom igrom slučaja – ponovo bila aktivirana. Pri tom, izgleda, nikakvog silovanja, u pravom značenju te reči, nije ni bilo; Asanžov britanski advokat tvrdi da se problem svodi na to da je seks bio na dobrovoljnoj osnovi, ali da nije bio korišćen kondom. Takvoj tvrdnji u prilog ide i izjava jedne od dve Asanžove žrtve, date švedskoj štampi, da nije ni nameravala da tuži Asanža ѕa silovanje, te da je u seksualni odnos s njim stupila dobrovoljno.

PRVI SVETSKI INTERNET RAT
Nategnute optužbe na Asanžov račun propraćene su prvim svetskim internet ratom. Kad prošlonedeljni hakerski napadi na Vikiliksove sajtove nisu postigli željeni rezultat – Vikiliks nije ućutkan, nikle su stotine „miror“ sajtova – američki internet provajderi, poput Amazona i Evri DNS, počeli su da ukidaju Vikiliksove naloge na svojim serverima. „Pejpal“, kompanija za plaćanje preko interneta, uskratila je svoje usluge Vikiliksu, isto je učinio i „Masterkard“. Najzad, saradnju s Vikiliksom prekinula je i švajcarska banka „Postfajnens“, blokiravši i račun Džulijana Asanža. Na ove sinhronizovane udare – a teško da može da bude mnogo sumnje odakle su sinhronizovani – usledili su kontraudari anonimnih hakerskih grupa, podržavalaca Vikiliksa, po sajtovima Asanžovih protivnika. Ovi sajtovi su pali a Vikiliks, za sada, nastavlja da curi…
Koliko je „operacija Vikiliks“ ogolila američki totalitarizam, ipak, možda ponajbolje svedoči ono što Vašington radi na „domaćem frontu“ – državnim službenicima zabranjeno je da posećuju sajtove Asanžove organizacije, a čak je i studentima američkih univerziteta, koji posle studija nameravaju da potraže posao pri nekoj od vladinih institucija, poslato upozorenje da se okanu Vikiliksa zato što bi odlazak na njegov sajt u budućnosti mogao negativno da se odrazi na šanse da dobiju posao. Da li se takvi potezi razlikuju od onoga što se radi u Kini, Mjanmaru, Iranu i ostalim totalitarnim zabitima po svetu, koje Vašington do juče nije propuštao da optuži za kršenje ljudskih prava, prava na slobodu govora i izražavanja?
A evo šta je pre samo nekoliko meseci, u časopisu „Forin polisi“, napisala američka državna sekretarka Hilari Klinton, govoreći o novim informacionim tehnologijama i staroj „borbi SAD za slobodu i napredak“: „Mi se borimo za internet, na kojem će čitavo čovečanstvo imati jednak pristup znanju i idejama… Ovaj izazov možda jeste nov, ali naša dužnost da pomognemo u obezbeđivanju slobodnog protoka ideja ide sve do rođenja naše republike. Reči prvog amandmana na ustav, garantuju slobodu govora i urezane su u 50 tona mermera iz Tenesija koji stoji pred ovom zgradom. I svaka generacija Amerikanaca radila je da zaštiti vrednosti urezane u taj kamen.“
Ove Hilarine reči, potpuno neočekivano, vratile su joj se kao bumerang. I u tome možda i leži najveća vrednost čitave afere Vikiliks – što je pokazala svu carevu golotinju i svela je na ono što i jeste. Na puku silu bez ikakvog moralnog pokrića.