U mreži mreže

Piše Danijel Cvjetićanin, Univerzitet Singidunum

Zvuči neverovatno, ali je postalo jasno da na pravi način iskorišćena globalna mreža omogućava efikasnu, modernu i po formi novu borbu za slobodu

Da li će svet ostati isti posle slučaja Vikiliks? Verujem da neće, nezavisno od toga da li će u moru dokumenata „procuriti“ i poneka tajna ministarstva inostranih poslova SAD. Verovatno ste primetili da Asanž na svom sajtu nije otkrio ništa novo. Pa zar je bilo nepoznato da američke diplomate sa najiskrenijim prezirom i omalovažavanjem govore o političarima iz drugih zemalja, da nemaju poverenje u svoje saveznike i da još gore mišljenje imaju o onima koji pokazuju neke znake otpora? A da Rusiju ili Kinu doživljavaju ne kao partnere, nego kao neprijatelje (i potencijalne žrtve) od kojih što pre treba, milom ili silom, da se otmu prirodni i drugi resursi?
Vikiliks je skinuo mnoge maske, ali na svetskom diplomatskom maskenbalu i bez toga se znalo šta se krije iza iskeženih lica (osmeha) i teatralnih rukovanja ljudi, od kojih jedni kipte od sile (i prezira), a drugi drhte od straha da su negde pogrešili pa će ugroziti interese svoga naroda, ili, kao što je slučaj sa našima, da nisu ispunili očekivanja svojih evroatlantskih gospodara pa će možda njihove lične apanaže (uključujući i dodatak za „borbu protiv korupcije“) biti manje nego što su očekivali.

JEDINSTVO SUPROTNOSTI
Nekada se verovalo da će buržoazija u sopstvenom krilu odnegovati brojnu i moćnu klasu proletera, koja će doći glave kapitalizmu i privatnoj svojini kada se klasne suprotnosti dovoljno zaoštre. Ta je klasa, u prvoj polovini dvadesetog veka, dobila svoju priliku. Nije je iskoristila. U velikom broju proletera, izgleda, „čučao“ je svega željni potrošač (i potencijalni buržuj) pa je rušenje socijalizma („diktature proleterijata“) i vaspostavljanje neograničene moći privatnog vlasništva dočekano sa ovacijama u svim socijalističkim zemljama, nezavisno od toga da li su imale pametne i poštene ili glupave i halapljive lidere.
Ali posle objavljivanja dokumenata na Vikiliksu svi u svetu se osećaju, a ponekad i ponašaju, drugačije. Eto, na primer, svi su znali za slučaj „žute kuće“ u kojoj su albanski teroristi, verovatno u dogovoru sa evroatlantskim saveznicima (zar bi se bez njih usudili), kasapili svoje žrtve radi prodaje organa za transplantaciju, a sve sa ciljem da teret finansiranja „mlade kosovske demokratije“ ne padne u celini na budžete evroatlantskih saveznika. Lako se može dogoditi da u diplomatskim depešama o tome postoje komentari, pa su neki evropski političari osetili potrebu da se ovim događajima (iz knjige Karle del Ponte) posveti „dužna pažnja“. I da se, možda, u „burnom talasu“ aktivnosti oko „traženja dokaza“ –  zataška slučaj.

KVANTITET I KVALITET
Otkrivanjem onoga što je „javna tajna“, ali pre svega ogromnom količinom dokumenata Stejt departmenta puštenih na mrežu, Asanž je izveo neobičnu revoluciju u javnom informisanju. I u prošlosti su, ne baš retko, diplomatske depeše izlazile u javnost, ali nikada u ovolikom broju i na toliko sistematizovan način. Taj ogroman broj (često beznačajnih) diplomatskih izveštaja onemogućio je demantovanje od strane Američke administracije, kao i objašnjavanje pojedinačnih dokumenata.
Kao i uvek u istoriji, snage kontrarevolucije su se brzo mobilisale, pokušavajući da od Asanža naprave „seksualno nastranu osobu“. Ta se „nastranost“ ogledala u težnji za seksom bez kondoma i zbog tog zločina izdata je za Asanžom Interpolova poternica, pa je i uhapšen. Tako se, gotovo uzgred, pokazalo koliko su sve sile stare Evrope, pod uticajem prekookeanskog dirigenta, spremne da se (kad treba) udruže protiv slobode protoka informacija.

NEGACIJA NEGACIJE
Neobično je da su baš te tehnološke inovacije (Internet i Vikiliks) moćni neprijatelji svetskog imperijalizma. Zvuči neverovatno, ali je postalo jasno da na pravi način iskorišćena globalna mreža omogućava efikasnu, modernu i po formi novu borbu za slobodu. Protiv oklopnih vozila i do zuba naoružanih „ljudi robota“ u službi Imperije, goloruki borci za slobodu nemaju šanse, ali na Internetu se ne može unapred predvideti pobednik. Zaista, jedino Mreža može da se efikasno suprotstavi sveprisutnom zatupljivanju javnog mnjenja od strane imperijalnih (marketinških) nasilnika, koji lako eliminišu iz medija (TV i štampa) svakoga ko misli slobodoljubivo i jasno. Ili, što je češći slučaj, priguše njihov uticaj do nivoa nečujnosti u moru novogovornih evroatlantskih bućoglavština i besmislica.
Da li je čudo (ili potvrda jedne teorije društvenog razvoja) što je isti kapitalistički sistem uvodeći (njemu svojstvene) tehnološke inovacije proizveo i Internet, planetarnu mrežu koja je, po mišljenju mnogih, trebalo da olakša formiranje i kontrolu svetskog javnog mnjenja, a istovremeno ostvari grandiozne profite za svoje vlasnike (što se i dogodilo). Moćni kapitalistički sistem proizveo je, međutim, i „Vikiliks“, čiji je cilj takođe bio profit – a ne rušenje globalnog imperijalnog poretka. Po ko zna koji put, pokazalo se da ekonomski zakoni (razvoja) ne zavise od volje ljudi.