IZBORI NA KOSOVU Srbi između Tačija i Kurtija

Pišu Uglješa Mrdić i Nikola Vrzić

Kako će rezultat izbora na Kosovu uticati na početak dijaloga Beograda i Prištine, i čemu mogu da se nadaju Srbi koji žive južno od Ibra, zaboravljeni od Srbije, zaglavljeni između Tačija i Kurtija, Slobodana Petrovića i Rade Trajković

U nedelju uveče na Kosovu su slavili svi. Hašim Tači, Isa Mustafa, Slobodan Petrović… Pravim pobednikom parlamentarnih izbora u Južnoj srpskoj pokrajini, prvih posle (samo)proglašenja nezavisnosti, međutim, može da se smatra ekstremni, radikalni pokret „Samoopredeljenje“ (Vetevendosja) Aljbina Kurtija, koji je po prvi put izašao na izbore i odmah postao treća po snazi politička opcija na Kosovu. Skupštinsku većinu, ipak, nije dobio niko, što je samo umnožilo nepoznanice oko bliske srpsko-kosovske budućnosti. Kako će se politička nestabilnost u pokrajini odraziti na početak pregovora Beograda i Prištine? Koliko će očigledna radikalizacija albanskog biračkog tela uticati na njihov tok? Najzad, šta će zbog svega toga preostati od „mekane“ strategije međunarodne zajednice za integraciju srpskog severa Kosova?

STOTINE PRIGOVORA
Vanredni parlamentarni izbori na Kosovu raspisani su sredinom oktobra, posle ostavke predsednika Kosova Fatmira Sejdijua, razlaza dotadašnjih koalicionih partnera i pada vlade Hašima Tačija. Ovakav razvoj događaja u Prištini poprilično je iznenadio i Brisel i Beograd, koji su posle usvajanja zajedničke srpsko-evropske deklaracije o Kosovu u Generalnoj skupštini UN (9. septembra) izrazili očekivanja da će pregovori Beograda i Prištine, uz posredstvo EU, početi uskoro.  Fatmir Sejdiju, međutim, nedugo zatim podnosi ostavku, pravdajući to odlukom Ustavnog suda Kosova kojom mu se zabranjuje da istovremeno bude i predsednik Kosova i predsednik Demokratskog saveza Kosova (DSK). Sejdijuova ostavka povukla je za sobom raspad koalicije sa Tačijevom Demokratskom partijom Kosova (DPK) i pad njegove vlade.
Nedeljni izbori nisu doneli odgovor na pitanje ko će, osim zapadnih namesnika, upravljati Kosovom u narednom periodu. DPK Hašima Tačija ostao je najjača partija, sa osvojenih oko 33,5 odsto glasova, osvojivši nešto manje nego na prethodnim izborima. Za DPK-om sledi doskorašnji koalicioni partner DSK (23,6 odsto, po preliminarnim rezultatima), koji se pod vođstvom svog novog šefa, gradonačelnika Prištine Ise Mustafe, zarekao da neće stupati u nove koalicije sa Tačijevom partijom. Na trećem mestu – i to je najveće iznenađenje nedeljnog glasanja – probila se nova partija (proistekla iz istoimenog pokreta) „Samoopredeljenje“ Aljbina Kurtija, sa dvanaestak odsto glasova, ostavivši iza sebe Alijansu za budućnost Kosova Ramuša Haradinaja (10,8 odsto) i Alijansu za novo Kosovo biznismena Bedžeta Pacolija (7,1 odsto).
Iako je ambasada SAD u Prištini čestitala narodu Kosova na izborima i ocenila ih kao „izraz demokratije“, a Ketrin Ešton, visoka predstavnica EU za spoljnu politiku, pozdravila „uredno održavanje izbora na Kosovu“, izveštaji sa terena govore nešto sasvim suprotno. Stotine prigovora izbornoj komisiji uputili su svi osim Tačijeve partije, a pod naročitom pažnjom je glavno uporište DPK-a Drenica, gde je na nekim biračkim mestima zabeležen i nemoguć odziv birača od 149 odsto…

IZBORNA PLJAČKA
Sva buka oko izborne prevare, međutim, vrlo lako bi mogla da se pokaže potpuno uzaludnom. Na to ukazuju spomenute postizborne reakcije SAD i EU, ali i gotovo ciničan poziv Doris Pak, šefice posmatračkog tima Evropskog parlamenta, upućen Tačiju, glavnooptuženom za izbornu krađu, da „iskoristi svoj autoritet kako bi sprečio prevaru“. Zbog optužbi za nameštanje izbora usijao se i onaj deo srpske zajednice koji je izašao na izbore. Pobedu je proglasio Slobodan Petrović, lider Samostalne liberalne stranke, da bi tu pobedu osporili njegovi glavni takmaci sa Jedinstvene srpske liste, predvođeni Radom Trajković i Slavišom Petkovićem, optužujući Petrovića za izbornu pljačku. Ko je tu u pravu, ipak, i nije toliko bitno, budući da se srpsko učešće u kosovskim izborima, kada se podvuče crta, svodi na to kojem će od njihovih lidera – među onima što su pristali da učestvuju u izborima nezavisnog Kosova – biti omogućeno da uđu u vlast i pokupe mrvice sa stola Tačija ili nekog njegovog naslednika… Uostalom, sve su ove optužbe i kontraoptužbe samo deo demokratske atmosfere koja vlada nezavisnim Kosovom. A daleko su važnija pitanja šta su ovi izbori pokazali, i šta možemo da očekujemo u vremenu koje će uslediti posle njih.
Najpre, neizvestan izborni rezultat, uz poprilično zagrejanu atmosferu izazvanu (navodnom) izbornom prevarom, mogli bi da otežaju formiranje nove vlade u Prištini, što će automatski odložiti i, onako gromko najavljivani početak pregovora sa zvaničnim Beogradom.
Hašim Tači, (samoproglašeno) evropsko lice Kosova, jeste proglasio pobedu, ali su njegove pozicije dobrano poljuljane što optužbama za korupciju, što izveštajem specijalnog izvestioca Saveta Evrope Dika Martija, gde je Evropejac Tači označen kao šef mafije koja se bavi švercom oružja, droge i ljudskih organa. Tako poljuljanog autoriteta, sve i ako mu uspe da skrpi vladu, veliko je pitanje koliko će biti spreman na ustupke i „teške odluke“ u predstojećim razgovorima s Beogradom. Pri tom, važan  je momenat i pojava nove zvezde u kosovskom političkom spektru, Aljbina Kurtija i njegovog „Samoopredeljenja“. Ušao u vladu ili ne, Tačijevu ili nekog drugog, ovaj će, i za kosovske Albance ekstremni pokret, svakako biti težak balast jer će onemogućavati svaki iole sadržajniji iskorak u susret Srbiji i njenim zahtevima.

TVRD ORAH
Srpska pozicija, pak, nešto je jasnija, i nimalo veselija, posle nedeljnih izbora na Kosovu. Već je i sam odziv potvrdio podelu na Srbe severno, i one južno od Ibra. Dok na severu Kosova kosovski izbori, praktično, nisu ni održani, srpske enklave u unutrašnjosti Kosmeta u nedelju su razotkrile razmere tuge svog današnjeg položaja. Izlaznost srpskih birača je – primetili su zagovornici kosovske nezavisnosti – bila veća nego ikada (ili tu negde), ali to posredno prihvatanje države Kosovo i njenih institucija ponajmanje treba staviti na dušu Srbima osuđenim da žive u Ranilugu, Vitini, Štrpcu… Šta im i preostaje osim da pokušaju da se snađu, kako znaju i umeju, pošto im je država Srbija praktično okrenula leđa potezima kakvi su ukidanje „kosovskog dodatka“, postizanje dogovora o plaćanju struje KEK-u, preporuka Vlade Srbije da se vrate u Kosovsku policijsku službu i onako bledog poziva da se ne izađe na nedeljne izbore, pri čemu su vladini službenici u pokrajini delovali suprotno od tog poziva… Oni koji su tu muku iskoristili, i kandidovali se u ime tih mučenih ljudi, naravno, druga su priča. Pa uprkos svemu, brojke o srpskom učešću na kosovskim izborima mogle bi da se čitaju i drugačije – glasalo je, kako je izračunao Pokrajinski odbor DSS za KiM, tek oko šest odsto Srba koji su živeli i žive u pokrajini.
Sever Kosova je pokazao da ostaje i te kako tvrd orah na kojem neće tako lako biti uspostavljena vlast nezavisne države Kosovo, uprkos sve očiglednijem odustajanju zvaničnog Beograda od borbe za svoju Južnu pokrajinu. Svojom monolitnošću, ako u njoj istraju, skršiće tzv. „Plan za sever“, nastao u saradnji zapadnih sila („međunarodne zajednice“) i vlasti u Prištini. Diplomatska prepiska koja je zahvaljujući Vikiliksu dospela u javnost iznela je na videlo i detalje ovog plana; ukratko, ideja je da se unište „paralelne institucije“ i sever Kosova integriše po modelu primenjenim na srpske enklave južno od Ibra, „mekanim pristupom“, bez upotrebe sile. Obelodanjene analize američkih diplomata razotkrile su i nespremnost EU da uđe u ozbiljniji, nasilniji konflikt sa Srbima, zbog straha od njihovog odgovora. Leži li u tome šansa za sever pokrajine? A možda i nauk Srbima u enklavama, ako bi država Srbija odlučila da (ponovo) stane iza njih.