DRAGOMIR ANĐELKOVIĆ Starčevićeva duhovna deca haraju Srbijom

Piše Dragomir Anđelković

Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji neosporno je parapolitička organizacija, a ne klasična NVO. I to, stiče se utisak, sa sličnom ideologijom kao hrvatske nacionalističke stranke

Do koje mere je organizacija Sonje Biserko antisrpski nastrojena, to smo i ranije znali. Izjavama u prilog Hrvata i bosansko-hercegovačkih muslimana, potpisivanjem antisrpskih apela, podrškom nezavisnosti Kosova i Metohije, na to nas je spomenuta gospođa lično, ali i posredstvom svoje kvazinevladine organizacije, uporno podsećala. No, u novom broju „Helsinškog biltena“ (čiji naslov je „Srpska pravoslavna crkva na ivici raskola“), glasila „Odbor“, predvođenog gospođom koja je nosilac (vitez?) hrvatskog ordena „Reda kneza Trpimira“, verovatno je on nehotično jasno iskazao svoje prave ciljeve, odnosno ideološke postulate. Ranije se naziralo, što su pažljivi posmatrači i uočili, zašto je „naš“ HOS toliko antisrpski nastrojen, a sada je on sam priznao šta iza toga stoji. Ali, da krenemo redom.

NOVI ZAČINI U STAROJ SPLAČINI
Na početku Biltena ponovljene su floskule o ulozi SPC-a „u mobilizaciji i pripremi“ za ratove iz devedesetih i o „grehu“ crkvenih krugova, zastupnika srpskih nacionalnih interesa. Naravno – kako se tvrdi – oni su povezani sa raznim „ekstremno desničarskim organizacijama“, koje sa „antimodernih i antievropskih“ pozicija deluju „pod ideološkom kapom paracrkvene organizacije ‘Dveri“. Ono što je novo je to da je sada samo deo crkve oličenje mraka, a SPC u celini više nije, kao što je nekada govorila čelnica HOS-a „promoter govora mržnje“ i sličnih negativnih pojava. Doduše, i patrijarh Irinej, kako smatraju sastavljači HOS-ovog pamfleta, ima opake snove u vezi sa ujedinjenjem Srbije i Republike Srpske. Kao „dokaz“ navode njegovu izjavu od 17. novembra ove godine: „Iako smo to, u neku ruku i danas, daće Bog da u skoro vreme budemo zaista jedno. Naravno, i u formalnom smislu te reči“.
Ipak, ma koliko da je daleko od savršenog, jer nije radikalno odbacio svoje nacionalno nasleđe, novi patrijarh predstavlja značajan napredak u odnosu na „ratnog patrijarha Pavla“. Istaknuto je da su već prilikom izbora patrijarha Irineja „poznavaoci crkvenih prilika podsećali na njegove kvalitete (,razuman’, ,mudar’, ,čovek kompromisa’)“. Što znači da prema mišljenju aktivisa HOS-a, pokojni patrijarh Pavle – za koga su i mnogi zapadnjaci govorili da je „sveti čovek“, a koji je uživao poverenje i poštovanje skoro čitavog srpskog naroda  – sve to nije bio. Kao da njegove reči: „Budimo ljudi, a ne neljudi“ – čiji smisao je, kako je pojasnio: „Biti čovek to znači u svakom slučaju braniti se, ali braniti se na način dostojan čoveka“ – nisu vrhunac hrišćanske ljubavi. Jer, poručio ih je onaj ko je neizmerno voleo svoj narod, ali nije želeo, čak ni onda kada se on borio za biološki opstanak, da postane sličan neljudima koji su za sobom ostavili Jasenovac, Jadovno, „Vilu Luburić“.

POSTMODERNO UNIJAĆENJE
Da bi odgovorili zašto je, bez obzira na to što „u mnogome predstavlja kontinuitet u duhovnom i svetovnom delovanju crkve“, patrijarh Irinej za njih bolji od svog prethodnika, da se osvrnemo na to kako HOS-ovci vide ulogu SPC-a u našem društvu, odnosno procese koji se u okviru njega kao i crkve trenutno odvijaju. Tu se nalazi i ključni deo odgovora na HOS-ovsku ideološku zagonetku. A u Biltenu je naglašeno: „Posle 2000. godine crkva je zauzela medijski i javni prostor i time postala važan faktor u svim relevantnim zbivanjima u Srbiji“. Tako je dodatno pojačala svoj ugled. Zbog toga je političkoj eliti vrlo stalo da joj SPC, pogotovo u ključnim trenucima, bude saveznik. To je naročito sada slučaj, „kada aktuelna vlast pokušava da napravi zaokret u odnosu na evroatlantske integracije, koje su tradicionalno na udaru konzervativnog bloka.“ U tom kontekstu treba posmatrati i žestoka, javna i tajna, previranja unutar SPC-a.
A iako je SPC i dalje konzervativno nastrojena i, navodno, oslonjena na Rusku pravoslavnu crkvu, te počiva na nacionalizmu, u crkvenom vrhu došlo je do – kako tvrde –
„kvalitativno novih pojava“. „Sam patrijarh, praktično od izbora zagovara ublažavanje tvrdog stava prema Katoličkoj crkvi i Vatikanu. On se naime, zalaže za dolazak pape u Srbiju, s tim što bi neposredan povod za ovu posetu bila 1700. godišnjica Milanskog edikta …“
Znači, približavanje Vatikanu, to je ono što raduje HOS, i zbog čega je patrijarh Irinej dobio prelaznu ocenu! Drugi deo pređenog gradiva, kojem tu ocenu duguje, u vezi je sa tzv. „evroatlantskim integracijama“. „Vladajuća koalicija“ – koja je „pozitivan“ iskorak učinila  prihvatanjem i po cenu strašnih nacionalnih ustupaka, oličenih u kreiranju zajedničke rezolucije sa EU (tj. faktičkom odustajanju od istinske odbrane KiM), bezrezervne tzv. „proevropske orijentacije“ – „uživa diskretnu podršku crkvenog vrha, što ga je izložilo žestokom udaru konzervativnog i proruskog bloka“.
U tom grmu leži zec. Ko je za politiku EU bez alternative, i naravno bar nevoljno prihvata članstvo u NATO-u, a spreman je da zauzme pomirljiv stav prema Katoličkoj crkvi, taj je pozitivac. U ovoj fazi čak i ne mora da podrži da se, kako je gospođa Biserko zatražila, o (izmišljenom) „genocidu“ u Srebrenici „uči u srpskim školama“, odnosno da Srbi baš stalno kleče pred Hrvatima i Albancima i traže oproštaj za to što su im, navodno, naneli tolika zla. HOS-ovci očito smatraju da će kada budemo smešteni u „prave“ vojno-političke i verske stege, sve doći na svoje mesto. Onda ćemo pokorno klečati u nekom evroatlantskom ćošku.

„SLAVOSERBSKA PASMINA“
Još 2005. godine, u RTS-ovoj emisiji „Upitnik“, naš ugledni politikolog i autor brojnih knjiga Miloš Knežević, argumentovano je ukazao na, ma koliko ona bila skrivana iza fraza o ljudskim pravima, suštinsku sličnost između stavova „našeg“ HOS-a i Hrvatske stranke prava, oca modernog hrvatskog šovinizma, Ante Starčevića. Kao što su za njega Srbi – za koje je govorio da su „najgnusniji od svih zverova“ – bili sinonim za sva zla sveta, oni su, stiče se utisak, to i za organizaciju Sonje Biserko. Srbi su za njene ideologe i sledbenike neizostavno krivi za ratove, a sve što se priznaje kao legitimno pravo drugih naroda u njihovom slučaju karakteriše se kao ekstremizam pa i ekspanzionizam. Naravno, Srbi su loši i ako poštuju svoju veru i tradiciju.
Važan element Starčevićeve ideologije bio je rasizam, sličan potonjem nacističkom. „Dokazivano“ je da su Srbi pripadnici „robovske“, „inferiorne rase“, dok su Hrvati deo „nordijske“, „gospodarske rase“. Izgleda, i „naš“ HOS, naravno u duhu epohe u kojoj živimo, zagovara nešto nalik tome. Po njemu, Srbi su dužni da robuju interesima drugih naroda, a da bagatelišu svoje. A ako se izbore sa svojim „mračnjacima“ koji to onemogućavaju – da ne ispadne da su HOS-ovci klasični rasisti – i Srbi mogu da računaju da će ući u „nordijsko“ društvo naše epohe, tj. u EU i NATO. Tu smo ponovo stigli do drugog elementa ideologije hrvatskog šovinizma. Iako izvorno HSP nije bio klerikalno nastrojen, kasnije je narasla uloga rimokatoličke crkve unutar hrvatskih ekstremističkih pokreta. Tradicionalna mržnja katolika prema pravoslavcima, u kombinaciji sa savremenom nacionalnom netrpeljivošću, dobila je uistinu vid karakterističan za doba dok su gorele inkvizicione lomače.
Da sada ne ponavljam, u tom kontekstu, ono što sam rekao o stavu organizacije Sonje Biserko prema Vatikanu i Katoličkoj crkvi. Vreme je da se osvrnemo na ulogu HOS, kao i sličnih tzv. „NVO“, u kompromitovanju nevladinog sektora. Jer, ko želi da politički deluje – kako je otprilike svojevremeno naglasio Knežević – trebalo bi da formira partiju, a ne da se lažno predstavlja. U Srbiji kao i drugim državama sveta, primera radi, postoje problemi sa ljudskim pravima. I njima neko treba sistematski da se bavi. A ne da tu i druge misije pravih nevladinih organizacija, NVO koja ju je preuzela na sebe, ne samo zapostavi, već i većini građana ogadi svojim kamuflirano-političkim delovanjem. Ko tako radi ima antidemokratski karakter i predstavlja negaciju istinskih evropskih vrednosti.
HOS je neosporno parapolitička organizacija, a ne klasična NVO. I to, stiče se utisak, sa sličnom ideologijom kao nacionalističke stranke naroda sa kojima smo bili u sukobu, a i danas imamo suprotne nacionalne interese. Maltene da možemo da pomislimo da je u ratnim devedesetim HDZ ili neka još ekstremnija hrvatska partija (npr. Paragina moderna varijanta HSP-a) stvorila svoju srbijansku ekspozituru (u doba vulgarnog materijalizma a posle titoističkog ispiranja mozgova, za to nije prepreka ni srpsko poreklo većine njenih kadrova). Koja, doduše, ne izlazi na izbore, ali koristi svaku priliku da podrži „hrvatsku stvar“, odnosno, što je prisutno i u Biltenu kojim se bavimo, da relativizuje pa i „ospori“ neosporno dokazanu ulogu Katoličke crkve u ustaškom genocidu nad Srbima.

STARČEVIĆEVSKA METODOLOGIJA
Sličnost između Starčevića i „našeg“ HOS-a uviđa se i na metodološkom polju. Kao što je on koristio nakaradne „argumente“ u prilog toga da su tzv. „Slavoserbi“ „gnusna pasmina“ i genetski predodređeni da budu robovi, tako postupaju i HOS-ovci kada se na nekog okome. Spram načina kako potkrepljuju stvari u novom broju Biltena (ali i mnogim prethodnim), čak i emisija „Insajder“ – za koju sam rekao da je slična drugorazrednom nacističkom propagandnom štivu – deluje „ozbiljno“. Evo za to nekoliko primera.
To što za njega „reka Drina i dalje nije granica nego most koji ,sastavlja’ srpski narod“,  „ubedljiv“ je dokaz da je patrijarh Irinej okoreli nacionalista. Čudo se HOS-ovci nisu okomili i na Rasima Ljajića, pošto je nedavno forum mladih njegove Socijaldemokratske partije organizovao skup: „Dunav – reka koja spaja“. Smešno je ako im je problem što reke povezuju ljude, ali ako je već tako, trebalo bi da budu principijelni. Ne treba ni reći, njima to nije svojstveno. „Argument“ je onoliko dobar koliko je, makar i vidljivo banalno, upotrebljiv na srpsku, odnosno rusku štetu.
U skladu sa tim, autori Biltena idu sve dalje i dalje. Iz toga što je – kako kažu, istaknuta predstavnica Srba sa Kosova – Rada Trajković rekla da su u vreme incidenata oko manastira u pratnji „vladike Artemija bili i predstavnici nekih drugih pravoslavnih crkava“, HOS-ovci izvode zaključak da postoje indicije da je u zauzimanju manastira učestvovao i „ruski faktor“. Da bi zaokupili pažnju čitalaca da ne postave logično pitanje – što eventualno prisustvo neimenovanih stranaca ne ukazuje npr. na „grčki ili rumunski faktor“? – HOS-ovci odmah u sve upliću ruskog ambasadora. Eto, pošto su rekli da je Konuzin ranije posetio vladiku Artemija u manastiru Šišatovac, a dva dana posle raščinjenja primio ga je i u Beogradu, sve je po automatizmu „postalo“ jasno. Dovoljno materijala je „prikupljeno“ za, svakome ko nije opijen rusofobijom, providnu konstrukciju koja je siže dela Biltena pod naslovom „Ruska veza“.
Rusi su, neizostavno, za DSS-om, „Pečatom“ (više puta pomenutim i citiranim u Biltenu), delom SPC-a i tzv. „desničarskim organizacijama“, činilac nekakvog „konzervativnog bloka“ što vuče Srbiju u „mrak“. S obzirom na to da on podrazumeva, na primer, rezervisan stav prema Vatikanu i evroatlantskim integracijama, meni taj „mrak“ ne smeta, pa mi i godi što sam posredno svrstan u „retrogradnu ekipu“, ali sada pričamo o gebelsovskoj metodologiji. A u prilog nje govori i navođenje „Otvorenog pisma episkopima SPC“,  upućenog uoči Sabora od strane „grupe javnih ličnosti“, sa ciljem da bude prevaziđena smutnja.
U Biltenu se navodi nekoliko imena potpisnika za koje HOS-ovci smatraju da su bliski Vojislavu Koštunici, ali se zanemaruje da većina nije ni posredno, ni neposredno u redovima bilo koje partije. Uz to, HOS-ovci pokazuju i visok stepen neznanja kada tu npr. pominju prof. dr Zorana Avramovića. Taman su pomislili: „što smo dokazali Voji“, a ono, radi se o funkcioneru SNS-a. Pa, otuda, možda krug oko Tome Nikolića, tek primera radi, stoji iza vladike Artemija? U skladu sa HOS-ovim „dokaznim aparatom“ i to može da se kaže, ali se tako nešto iz nekog razloga ipak ne tvrdi. A taman posla da navodni zagovornici ljudskih prava mogu da pođu od toga da su, kada govorimo o „Otvorenom pismu“, u pitanju pojedinci koji misle svojom glavom i niko ih ne usmerava. Izgleda, da u vrlom evroatlantskom društvu toga nema, pa misle da je tako i drugde.

PRIZIVANJE RASKOLA
Kada okončamo čitanje Biltena, možemo slobodno da kažemo da HOS-ovci, uz načelan negativan stav prema svakome kome je stalo do elementarnih srpskih prava, strele, pre svega, odapinju u pravcu DSS-a, Rusije, „Pečata“, vladike Artemija, vladike Amfilohija i „desničarskih“ NVO. To su za njih uporišta Srpstva i antievroatlantizma, koja ometaju od strana HOS-a željeni tok, nažalost, zadnjih godina unutar srpskog društva i njegovih institucija dinamizirane nakaradne diferencijacije „na liniji proreformskih i antireformskih snaga“. Razume se, „reformisti“ su tu oni koji prihvataju da Srbija postane evroatlantska kolonija za čije su disciplinovanje zadužena katolička južnoslovenska „braća“, a ne oni koji se trude da postane uspešnija zemlja a njeni stanovnici srećniji ljudi.
U skladu sa tim, a pošto još ne postoji mogućnost da ekstremni drugosrbijanci zavladaju Srbijom (pa i SPC-om ili njenim ostatkom), stalno se podržava „manje srpsko zlo“ tj. oni koji su spremni da učine veći kompromis sa Vatikanom, Briselom, Zagrebom, Vašingtonom. Zato su HOS-ovci bezrerzervno na strani vrha SPC-a, a protiv vladike Artemija. No, to ne znači da im je drag i „tim“ sadašnjeg patrijarha, odnosno da podrška data njemu nema prikriven smisao. A njega predstavlja sofisticirano delovanje u prilog raskola. Jer, mnogi od nas mogu da zaključe da ako HOS podržava patrijarha Irineja, onda je došlo vreme za radikalne zahvate. Međutim, trebalo bi da budemo svesni, šta god mislili o onome što se dešava unutar Crkve, da naši neprijatelji baš to i hoće. SCP, kakva god bila, ostala je jedina svesrpska institucija, pa mondijalistički „pravaši“, odnosno srpski dušmani u regionu, žele da ona nestane. Srpski raskol bio bi uvod u intenziviranje crkveno-separatističkih procesa u pojedinim našim krajevima, odnosno nametanja koncepta podele SPC-a u skladu sa državnim granicama. Zato, borimo se za ono zašta mislimo da je dobro za naš narod i njegovu Crkvu, kao i za ispravljanje onoga što smatramo nepravdom, ali tako da ne napravimo više nacionalne štete nego koristi.

OSTVARENJE „PRAVAŠKE“ VIZIJE?
Još nešto treba napomenuti kada već govorimo o dubinskom smislu Biltena. On treba u punoj meri da nas podseti na to šta je u stvari  Helsinški odbor za ljudska prva Srbije, i čemu on služi. Ekstremizmu te vrste u normalnim okolnostima ne bi valjalo pridavati veći značaj. Kao što predstavljaju svojevrsni negativni kuriozitet – čiji pripadnici pre svega zaslužuje podsmeh, a možda i psihijatrijsko posmatranje – grupice nezrele „neonacističke“ omladine otkrivene pre par godina u Izraelu, slično bi u drugačijim prilikama bilo i sa „našim“ HOS-ovcima. Naravno, ako se ne bi otkrilo da je delovanje protiv zemlje u kojoj je organizacija prijavljena, odnosno protiv vitalnih nacionalnih interesa njenog većinskog naroda, finansirano iz inostranstva. Ako jeste, to zahteva više od prezira.
Ali, s obzirom na stanje u kojem se Srbija nalazi, tj. na sistemski značaj indirektno ili direktno dat HOS-u, njemu mora da se posvećuje „dužna“ pažnja, i to u pravom kontekstu. A on podrazumeva analizu veza između HOS-a i režima, odnosno ideološkog uticaja koji na njega ostvaruje, manifestovan kroz donošenje antisrpske srebreničke rezolucije, nedavnu kapitulaciju u vezi sa odbranom Kosova i Metohije, snishodljiv stav prema Hrvatima itd. Početkom prošle godine Sonja Biserko je napisala: „Možda je ovo trenutak da aktuelna vlast napravi stvarni diskontinuitet sa prethodnim načinom na koji se Srbija odnosila prema novoj realnosti, pa i nezavisnosti Kosova“. A režim je, u to nema sumnje, umnogome poslušao ono što mu je gospođa Biserko, u svoje ime a za račun svojih mentora, poručila.
Antisrbija čiji je HOS simbol, odnosno ideološki centar – a koju pogrešno nazivamo Druga Srbija – zadnjih godina doživela je potpunu metastazu. Njeni kadrovi su infiltrirani u razne državne institucije, medije itd. A stara sredstava masovnog informisanja u njenoj funkciji (npr. B-92) i razne organizacije koje je čine, paralelno su dobile ranije i neslućeni značaj. Istomišljenici onih koji su pisali Bilten o kojem smo govorili, umnogome utiču na kreiranje kulturne, prosvetne, informacione politike ove zemlje, ali i na povlačenje drugih unutrašnjopolitičkih kao i spoljnopolitičkih poteza. Zbog toga se Ante Starčević smeje iz groba.
Danas se u samoj Srbiji radi u prilog njegove vizije zatiranja srpskog identiteta, odnosno, tek maskirane, Hrvatske koja se prostire do granice sa Bugarskom. Dokle ćemo to da trpimo? Da li smo stvarno – kako je tvrdio Starčević – „rasa robova“? Siguran sam da nismo, i vreme je da to svima ponovo demonstriramo energičnim delovanjem u prilog odbacivanja pogubnog kursa kojim ova zemlja ide. Početna tačka tog procesa je da stvari nazovemo pravim imenom. Borci za ljudska prava su jedno, a „pravaši“ drugo. Vreme je da bez ustručavanja sagledamo i kažemo da li su srpske tzv. „desničarske organizacije“ neofašističke, ili su neke organizacije, navodno borci za ljudska prava, proustaške? I ko od njih i na koji način učestvuje u vođenju ove zemlje?