VIKILIKS Otkrića ili nove manipulacije

Piše Aleksandar Pavić

I dosadašnje procene brojeva civilnih žrtava agresije u Iraku koje su koristili globalni korporativni mediji, uključujući i one koji su prvi objavili „nalaze“ Vikiliksa, mahom su bile zasnovane na procenama londonske (a koje druge?) NVO Aj-bi-si (IBC ) i iznosile su nešto više od 100.000 mrtvih. Međutim, ova metodologija je već sama po sebi problematična

Još smo u pisanju o domaćim i stranim medijskim manipulacijama vezanim za srebreničke žrtve pisali o pojmu PSYOP-a, jednom od glavnih propagandnih oružja savremenih vojno-bezbednosnih struktura: „Psihološke operacije ili SAJOP su planirane operacije za prenošenje odabranih informacija i pokazatelja publikama, radi uticanja na njihove emocije, motive, objektivno rezonovanje i, napokon, ponašanje organizacija, grupa i pojedinaca“. („Mračne igre oko Srebrenice“, Pečat br. 97, 15.1.2010).
U slučaju Srebrenice, radi se o stalnom medijskom objavljivanju izmišljenog broja žrtava „srpskog genocida“. Račak, „srpska granatiranja“ reda za hleb u ulici Vase Miskina i pijace „Markale“, „desetine hiljada silovanih muslimanki“ su još neki primeri primene NATO-sponzorisanog PSYOP-a na domaću – ali i globalnu – kolektivnu psihu, u kontekstu kampanje nametanja veštačkog, stalnog osećaja „krivice“, koji naginje bar deo srpskog nacionalnog korpusa na neprestani nacionalni mazohizam, a svetsku javnost na ravnodušnost prema svakoj novoj zapadnoj agresiji na srpski državno-duhovni prostor.

PAKAO, TO SU DRUGI
Ako je za utehu, mi nismo jedini poligon za primenu ove tehnike. Ona se u stvari neprestano koristi posredstvom globalnih korporativnih mas-medija, relativizujući ili ignorišući zločine koje „zapadni saveznici“, tj. glavni nosioci globalizacije „na terenu“, čine po celom svetu a, dosledno Sartrovom ironišućem aksiomu „pakao, to su drugi“, prenaglašavajući prave ili izmišljene zločine tih „drugih“ – tj. svih onih koji nisu NATO-članice, kako bi se legitimisao atlantistički cunami koji bi, za „dobrobit čovečanstva“, trebalo da se sruči na celu zemaljsku kuglu i, valjda, „pročisti“ je. Da li je i predstavljanje novih, „senzacionalnih otkrića“ Vikiliksa, ovog puta iz Iraka, samo još jedan globalni PSYOP, što služi nekim drugim ciljevima?
S obzirom na to da se, u prvim mas-medijskim izveštajima o sadržaju 391.832 „iračkih ratnih dnevnika“ američkih okupacionih snaga, kao što govori naslov iz „Njujork tajmsa“ („Procureli izveštaji detaljno opisuju iransku pomoć iračkim milicijama“, 23.10.2010), akcenat stavlja na navodnu ključnu iransku ulogu u potpirivanju nasilja, destrukcije i smrti u Iraku – tako da prosečan čitalac skoro zaboravi da su SAD, a ne Iran bile ta zemlja koja je izvršila agresiju – jasno je da bi Vikiliksovo „otkriće“ zapravo u dobroj meri koristilo propovednicima sledećeg „rata za demokratiju“, jer bi se, posle Iraka i Avganistana (a verovatno i Jemena), preselio u Iran. To je zasigurno tema koja zavređuje posebnu pažnju, a dalje američke aktivnosti u tom pravcu će već dati povoda za njeno detaljnije obrađivanje.
Međutim, s obzirom na to da je jedan od glavnih pravaca američkog (preciznije, globalističkog iz američke baze) PSYOP-a prema našem državno-duhovnom prostoru vezan za preuveličavanje broja žrtava ratova iz 1990-ih (zarad dizanja permanentne optužnice protiv Srba), vredi napraviti kratak osvrt na to kako je najnoviji Vikiliks medijski događaj, između ostalog, u službi (daljeg) masovnog potcenjivanja iračkih žrtava koje su pale zahvaljujući angloameričkoj agresiji na tu zemlju 2003. godine i njenoj potonjoj okupaciji.
Dakle, na svom sajtu Vikiliks saopštava da pomenuti „irački ratni dnevnici“ dokumentuju ukupno 109.032 žrtava agresije na Irak, u periodu od 1.1.2004. do 31.12.2009. godine, od kojih su „samo“ 3.771 iz „savezničkih“, tj. agresorskih redova, dok 66.081 čine civili. Toliki broj dokumenata, još „poverljivih“, trebalo bi da uputi na ozbiljnost i verodostojnost „senzacionalno otkrivenog“ materijala. Da li je, međutim, baš tako?
Konteksta radi, trebalo bi reći da su i dosadašnje procene brojeva civilnih žrtava agresije u Iraku koje su koristili globalni korporativni mediji, uključujući i one koji su prvi objavili „nalaze“ Vikiliksa, mahom bile zasnovane na procenama londonske (a koje druge?) NVO Aj-bi-si (IBC – International Body Count, tj. „međunarodno brojanje tela“) i iznosile su nešto više od 100.000 mrtvih. Međutim, Aj-bi-si metodologija je već sama po sebi problematična. Naime, londonski NVO svoje podatke većinom prikuplja iz izveštaja medija na, zamislite slučajnost – engleskom jeziku. Prema Džonu Tirmenu, izvršnom direktoru Centra za međunarodne studije na američkom Masačusetskom institutu za tehnologiju, to predstavlja „grub metod“, s obzirom na sva ograničenja medijskog izveštavanja. I sam Aj-bi-si priznaje da njihove procene verovatno treba pomnožiti sa dva. Uz to, pošto, prema Aj-bi-siju, „otkrića“ Vikiliksa „sadrže oko 15.000 prethodno nepoznatih civilnih smrti“, broj ubijenih civila u Iraku bi, prema ovakvom računanju, mogao da iznosi preko 220.000. Videćemo, međutim, da je i taj, bitno potcenjen broj još uvek „previsok“ za zapadne „slobodne“ mas-medije.

MILION ŽRTAVA – CENA DEMOKRATIJE
Kako primećuje Tirmen, metodi koje koristi Aj-bi-si i drugi zasnovani su na „pasivnom“ posmatranju, tj. izveštajima novinara, mrtvačnica i, sada, posredstvom Vikiliksa, i vojnika, preko kojih se registruje tek delić svih stradanja. Šta su ograničenja ovog pristupa? Na primer, novinari su u periodu između 2004-2007. godine, kada je nivo nasilja bio najveći, mahom izveštavali iz Bagdada, dok se nasilje većinom odvijalo na drugim mestima (što neodoljivo podseća na izveštavanje većine zapadnih medija sa ratišta bivše SFRJ, čiji su izveštači uglavnom sedeli u Zagrebu). Što se tiče mrtvačnica, u njih se prenose samo oni koji ne mogu odmah da se identifikuju, ili koje porodice odmah ne odnesu. A, prema Tirmenu, „informacije koje je objavio Vikiliks potiču od američkih vojnika, tj. njihovih ‘postakcionih’ izveštaja, što znači da su oni morali da budu ili neposredno umešani u nasilje ili da se nalaze u njegovoj blizini, i da je njihovo izveštavanje moralo da bude korektno“, tj. ako su  uopšte izveštavali.“ Dakle, tamo gde nije bilo vojnika ili novinara, ili gde vojnici iz raznoraznih razloga nisu podnosili izveštaje – nije bilo ni „zvaničnih“ žrtava (drugim rečima, ako nikog nije bilo u šumi kad je drvo palo, onda mora da nije palo). I sam „Njujork tajms“, jedno od „privilegovanih“ glasila kojima je dozvoljeno da prva prenesu novu Vikiliks „senzaciju“, priznaje da su „izveštaji onoliko dobri koliko i vojnici koji ih pišu“. To, međutim, ipak neće ugledne američke novine ubuduće sprečavati da se i dalje na njih oslanjaju, naravno kroz prizmu Aj-bi-sija. Šta su, međutim, realnije brojke?
Još sredinom 2006. godine su istraživači iz još jedne elitne američke ustanove, univerziteta Džons Hopkins, došli do mnogo većeg procenjenog broja žrtava u Iraku – oko 650.000 „suvišnih smrti“, uzrokovanih nasilnim i nenasilnim faktorima. Koristili su se priznati epidemiološki „populacioni“ metodi, gde istraživači posećuju slučajno odabrana domaćinstva širom zemlje i, na osnovu, dobijenih odgovora, procenjuju broj ukupnih žrtava. Ipak, kako ističe Tirmen, ova procena je napravljena „pre nego što su nasilje i drugi uzroci – onesposobljen zdravstveni sistem, loša higijena itd. – uzeli još mnogo više života“. Navedeni broj se inače odnosio na sve iračke žrtve, što je, prema Tirmenu, „pogotovo važno u sukobu gde je granica između civila i ‘ustanika’ često maglovita“.
Postoje još dva metoda procenjivanja broja mrtvih koje navodi Tirmen, a „slobodni“ zapadni mediji ih „previđaju“. Prvi se zasniva na broju raseljenih Iračana, procenjenom na 3,5-5 miliona. Na stotine intervjua među ovom populacijom je napravljeno u susednoj Siriji i Iraku, na osnovu kojih se može zaključiti da su skoro svi izbegli zbog nasilja u svom okruženju. Kako ističe Tirmen, „nijedan rat nije proizveo odnos raseljenih i mrtvih veći od 10:1, dok je u većini ratova taj odnos oko 5:1 ili manji.“ U iračkom slučaju, odnos od 5:1 bi značio da je u Iraku broj dosadašnjih žrtava „najmanje 700.000“.
Drugi, manje pouzdan broj zasnovao bi se na ogromnom broju udovica, od kojih su neke iz prethodnih ratova, koji iračka vlada procenjuje da iznosi oko 750.000.
Dakle, prema Tirmenu, „dokazi su prilično jasni i ubedljivi. Oko 700.000 ili više Iračana je ubijeno posredstvom direktnog ili ‘strukturnog’ nasilja otkada su SAD izvršile invaziju pre više od sedam godina“, s tim što bi broj „lako mogao da dostigne i milion“. Ali – to je „cena demokratije“, zar ne? I ta cena, kako bi rekla Medlin Olbrajt, „vredi“. Verovatno bi istu stvar iračkoj ili avganistanskoj deci preneo i sadašnji nemački namesnik u Srbiji, Volfram Mas, koreći ih da „treba da znaju“ zašto su zapadni saveznici divljački bombardovali njihovu zemlju, kao što su i nemačka deca znala zašto su saveznici bombardovali Hitlerovu Nemačku. No, ostavimo (ali samo ovom prilikom i u ovom članku) te zločinačke analogije njemu i njegovim „srpskim prijateljima“, koji imaju nakanu da tokom ove školske godine školskoj deci u Srbiji počnu da objašnjavaju zašto je „NATO k’o suvo zlato“.
Da li se, dakle, na osnovu ovog uvida može reći da je Vikiliks ipak samo još jedno, izrazito prefinjeno oruđe u rukama globalnih „vladara iz senke“, pomoću kojih se prenose frizirane informacije u „realističkom“ ruhu, koje ne samo da „spinuje“ podatke u željenom pravcu, već, posredno priprema svetsko javno mnjenje za nove „mirotvorne“ vojne pohode? Da li je Vikiliks samo još jedno sredstvo preko kojeg zapadni mediji „dokazuju“ svoju navodnu slobodu i istinoljubivost? Da li je Vikiliks samo još jedan način „dokazivanja“ navodne „otvorenosti“ sve totalitarnijeg zapadnog društva, „izduvni ventil“ za nagomilane frustracije koje proizvodi globalizacija i večni „globalni rat protiv terorizma“? S obzirom na to da Vikiliks najavljuje nova „senzacionalna otkrića“ koja se tiču ruske, kineske i druge vojske, da li ovaj sajt postaje i svojevrsna „globalna pištaljka“ za potrebe globalne vlade u nastajanju? I, konačno, da li je Džulijan Asanž, osnivač Vikiliksa, u stvari i sam, svesno ili nesvesno, samo šraf u igri visokih bezbednosno-obaveštajnih struktura koje permanentno proizvode PSYOP laži bez granica za predviđeni svet bez granica?

KONTROVERZA MITA O SREBRENICI
Umesto odgovora, koji se verovatno da nazreti, hajde da postavimo još neka pitanja. Na primer – kako se dobija pristup najpoznatijim globalnim mas-medijima, poput „Njujork Tajmsa“, londonskog „Gardijana“, nemačkog „Špigla“? Samo na foru „senzacionalnih otkrića“? Ako je tako, može li iko u Srbiji da zamisli da bi isti mas-mediji objavili, na primer, nalaze Istorijskog projekta Srebrenica, već objavljene u  „Pečatu“, a koji definitivno pobijaju već globalizovani mit o Srebrenici? S druge strane, pomenuti članak Džona Tirmena, stručnjaka sa jednog od vodećih svetskih univerziteta objavljen je – gde? Pa, razume se, na alternativnom sajtu „Alternet“.
Sad, naravno, oni koji odbijaju da u bilo čemu što dolazi sa Zapada vide lošu nameru ili, ne daj Bože, „zaveru“, reći će da je Vikiliks ipak otkrio mnoge zločine koje su počinile američke snage u Iraku, i da je to samo po sebi postala globalna tema. Ovo bi mogao, međutim, da bude argument u korist Asanža samo ako pretpostavljamo da globalni mas-mediji, uključujući i one nominalno „američke“, nisu spremni da, zarad „viših“, tj. globalističkih ciljeva žrtvuju imidž bilo koje pojedinačne države i da, u tom poduhvatu, čak i Amerikanci mogu da budu samo „kolateralna šteta“. Ima ih koji će reći i da Asanž i njegova organizacija vešto koriste mas-medije da bi izgurali svoju „hakersko-slobodarsku“ stvar, zarad „opšteg dobra“, i da jednostavno objavljuju sve ono do čega mogu da dođu, ne zanimajući se mnogo za pozadinu ili motive „dostavljača“ pomenutih informacija. Hajde da dozvolimo da postoji i takva mogućnost, da „hrabri individualci“ mogu da koriste globalne korporativne medije za svoje donkihotovske svrhe. Ali je možda ipak, posle svih analiza, najbolje jednostavno konstatovati da, kada govorimo o zapadnim mas-medijima i raznoraznoj propagandi i „otkrićima“ koje oni proizvode, imamo posla sa glasilima „civilizacije“ u kojoj su svi izvori zatrovani, gde čak i prividna svetlost u sebi nosi nešto duboko mračno, čiji su svi, ama baš svi darovi na kraju ipak Danajski.
P.S. Uzgred, ne čini li se, u kontekstu presude MSP u tužbi B-H protiv Srbije, da Srbija „nije učinila dovoljno“ da spreči „genocid“ u Srebrenici, da bi bilo smisleno postaviti pitanje šta su SAD „učinile da spreče“ istinski, milionski genocid u Iraku, koji se dešavao – i dešava se – ispod njihovog demokratskog nosa? Ali, neka to ostane zadatak za neku buduću, istinski srpsku diplomatiju.