VIKILIKS Otkrića ili nove manipulacije

Piše Aleksandar Pavić

I dosadašnje procene brojeva civilnih žrtava agresije u Iraku koje su koristili globalni korporativni mediji, uključujući i one koji su prvi objavili „nalaze“ Vikiliksa, mahom su bile zasnovane na procenama londonske (a koje druge?) NVO Aj-bi-si (IBC ) i iznosile su nešto više od 100.000 mrtvih. Međutim, ova metodologija je već sama po sebi problematična

Istraživačka grupa Vikiliks pokazala je kako su britanski i američki vojnici sprovodili okupacionu politiku izvan skrupula međunarodnog legaliteta: Džulijan Asanž, osnivač Vikiliksa

Još smo u pisanju o domaćim i stranim medijskim manipulacijama vezanim za srebreničke žrtve pisali o pojmu PSYOP-a, jednom od glavnih propagandnih oružja savremenih vojno-bezbednosnih struktura: „Psihološke operacije ili SAJOP su planirane operacije za prenošenje odabranih informacija i pokazatelja publikama, radi uticanja na njihove emocije, motive, objektivno rezonovanje i, napokon, ponašanje organizacija, grupa i pojedinaca“. („Mračne igre oko Srebrenice“, Pečat br. 97, 15.1.2010).
U slučaju Srebrenice, radi se o stalnom medijskom objavljivanju izmišljenog broja žrtava „srpskog genocida“. Račak, „srpska granatiranja“ reda za hleb u ulici Vase Miskina i pijace „Markale“, „desetine hiljada silovanih muslimanki“ su još neki primeri primene NATO-sponzorisanog PSYOP-a na domaću – ali i globalnu – kolektivnu psihu, u kontekstu kampanje nametanja veštačkog, stalnog osećaja „krivice“, koji naginje bar deo srpskog nacionalnog korpusa na neprestani nacionalni mazohizam, a svetsku javnost na ravnodušnost prema svakoj novoj zapadnoj agresiji na srpski državno-duhovni prostor.

PAKAO, TO SU DRUGI
Ako je za utehu, mi nismo jedini poligon za primenu ove tehnike. Ona se u stvari neprestano koristi posredstvom globalnih korporativnih mas-medija, relativizujući ili ignorišući zločine koje „zapadni saveznici“, tj. glavni nosioci globalizacije „na terenu“, čine po celom svetu a, dosledno Sartrovom ironišućem aksiomu „pakao, to su drugi“, prenaglašavajući prave ili izmišljene zločine tih „drugih“ – tj. svih onih koji nisu NATO-članice, kako bi se legitimisao atlantistički cunami koji bi, za „dobrobit čovečanstva“, trebalo da se sruči na celu zemaljsku kuglu i, valjda, „pročisti“ je. Da li je i predstavljanje novih, „senzacionalnih otkrića“ Vikiliksa, ovog puta iz Iraka, samo još jedan globalni PSYOP, što služi nekim drugim ciljevima?
S obzirom na to da se, u prvim mas-medijskim izveštajima o sadržaju 391.832 „iračkih ratnih dnevnika“ američkih okupacionih snaga, kao što govori naslov iz „Njujork tajmsa“ („Procureli izveštaji detaljno opisuju iransku pomoć iračkim milicijama“, 23.10.2010), akcenat stavlja na navodnu ključnu iransku ulogu u potpirivanju nasilja, destrukcije i smrti u Iraku – tako da prosečan čitalac skoro zaboravi da su SAD, a ne Iran bile ta zemlja koja je izvršila agresiju – jasno je da bi Vikiliksovo „otkriće“ zapravo u dobroj meri koristilo propovednicima sledećeg „rata za demokratiju“, jer bi se, posle Iraka i Avganistana (a verovatno i Jemena), preselio u Iran. To je zasigurno tema koja zavređuje posebnu pažnju, a dalje američke aktivnosti u tom pravcu će već dati povoda za njeno detaljnije obrađivanje.
Međutim, s obzirom na to da je jedan od glavnih pravaca američkog (preciznije, globalističkog iz američke baze) PSYOP-a prema našem državno-duhovnom prostoru vezan za preuveličavanje broja žrtava ratova iz 1990-ih (zarad dizanja permanentne optužnice protiv Srba), vredi napraviti kratak osvrt na to kako je najnoviji Vikiliks medijski događaj, između ostalog, u službi (daljeg) masovnog potcenjivanja iračkih žrtava koje su pale zahvaljujući angloameričkoj agresiji na tu zemlju 2003. godine i njenoj potonjoj okupaciji.
Dakle, na svom sajtu Vikiliks saopštava da pomenuti „irački ratni dnevnici“ dokumentuju ukupno 109.032 žrtava agresije na Irak, u periodu od 1.1.2004. do 31.12.2009. godine, od kojih su „samo“ 3.771 iz „savezničkih“, tj. agresorskih redova, dok 66.081 čine civili. Toliki broj dokumenata, još „poverljivih“, trebalo bi da uputi na ozbiljnost i verodostojnost „senzacionalno otkrivenog“ materijala. Da li je, međutim, baš tako?
Konteksta radi, trebalo bi reći da su i dosadašnje procene brojeva civilnih žrtava agresije u Iraku koje su koristili globalni korporativni mediji, uključujući i one koji su prvi objavili „nalaze“ Vikiliksa, mahom bile zasnovane na procenama londonske (a koje druge?) NVO Aj-bi-si (IBC – International Body Count, tj. „međunarodno brojanje tela“) i iznosile su nešto više od 100.000 mrtvih. Međutim, Aj-bi-si metodologija je već sama po sebi problematična. Naime, londonski NVO svoje podatke većinom prikuplja iz izveštaja medija na, zamislite slučajnost – engleskom jeziku. Prema Džonu Tirmenu, izvršnom direktoru Centra za međunarodne studije na američkom Masačusetskom institutu za tehnologiju, to predstavlja „grub metod“, s obzirom na sva ograničenja medijskog izveštavanja. I sam Aj-bi-si priznaje da njihove procene verovatno treba pomnožiti sa dva. Uz to, pošto, prema Aj-bi-siju, „otkrića“ Vikiliksa „sadrže oko 15.000 prethodno nepoznatih civilnih smrti“, broj ubijenih civila u Iraku bi, prema ovakvom računanju, mogao da iznosi preko 220.000. Videćemo, međutim, da je i taj, bitno potcenjen broj još uvek „previsok“ za zapadne „slobodne“ mas-medije.

Tamo gde nije bilo vojnika ili novinara, ili gde vojnici iz raznoraznih razloga nisu podnosili izveštaje – nije bilo ni „zvaničnih“ žrtava (drugim rečima, ako nikog nije bilo u šumi kad je drvo palo, onda mora da nije palo). Ipak, postoje dokazi za mučenja iračkih zarobljenika

MILION ŽRTAVA – CENA DEMOKRATIJE
Kako primećuje Tirmen, metodi koje koristi Aj-bi-si i drugi zasnovani su na „pasivnom“ posmatranju, tj. izveštajima novinara, mrtvačnica i, sada, posredstvom Vikiliksa, i vojnika, preko kojih se registruje tek delić svih stradanja. Šta su ograničenja ovog pristupa? Na primer, novinari su u periodu između 2004-2007. godine, kada je nivo nasilja bio najveći, mahom izveštavali iz Bagdada, dok se nasilje većinom odvijalo na drugim mestima (što neodoljivo podseća na izveštavanje većine zapadnih medija sa ratišta bivše SFRJ, čiji su izveštači uglavnom sedeli u Zagrebu). Što se tiče mrtvačnica, u njih se prenose samo oni koji ne mogu odmah da se identifikuju, ili koje porodice odmah ne odnesu. A, prema Tirmenu, „informacije koje je objavio Vikiliks potiču od američkih vojnika, tj. njihovih ‘postakcionih’ izveštaja, što znači da su oni morali da budu ili neposredno umešani u nasilje ili da se nalaze u njegovoj blizini, i da je njihovo izveštavanje moralo da bude korektno“, tj. ako su  uopšte izveštavali.“ Dakle, tamo gde nije bilo vojnika ili novinara, ili gde vojnici iz raznoraznih razloga nisu podnosili izveštaje – nije bilo ni „zvaničnih“ žrtava (drugim rečima, ako nikog nije bilo u šumi kad je drvo palo, onda mora da nije palo). I sam „Njujork tajms“, jedno od „privilegovanih“ glasila kojima je dozvoljeno da prva prenesu novu Vikiliks „senzaciju“, priznaje da su „izveštaji onoliko dobri koliko i vojnici koji ih pišu“. To, međutim, ipak neće ugledne američke novine ubuduće sprečavati da se i dalje na njih oslanjaju, naravno kroz prizmu Aj-bi-sija. Šta su, međutim, realnije brojke?
Još sredinom 2006. godine su istraživači iz još jedne elitne američke ustanove, univerziteta Džons Hopkins, došli do mnogo većeg procenjenog broja žrtava u Iraku – oko 650.000 „suvišnih smrti“, uzrokovanih nasilnim i nenasilnim faktorima. Koristili su se priznati epidemiološki „populacioni“ metodi, gde istraživači posećuju slučajno odabrana domaćinstva širom zemlje i, na osnovu, dobijenih odgovora, procenjuju broj ukupnih žrtava. Ipak, kako ističe Tirmen, ova procena je napravljena „pre nego što su nasilje i drugi uzroci – onesposobljen zdravstveni sistem, loša higijena itd. – uzeli još mnogo više života“. Navedeni broj se inače odnosio na sve iračke žrtve, što je, prema Tirmenu, „pogotovo važno u sukobu gde je granica između civila i ‘ustanika’ često maglovita“.
Postoje još dva metoda procenjivanja broja mrtvih koje navodi Tirmen, a „slobodni“ zapadni mediji ih „previđaju“. Prvi se zasniva na broju raseljenih Iračana, procenjenom na 3,5-5 miliona. Na stotine intervjua među ovom populacijom je napravljeno u susednoj Siriji i Iraku, na osnovu kojih se može zaključiti da su skoro svi izbegli zbog nasilja u svom okruženju. Kako ističe Tirmen, „nijedan rat nije proizveo odnos raseljenih i mrtvih veći od 10:1, dok je u većini ratova taj odnos oko 5:1 ili manji.“ U iračkom slučaju, odnos od 5:1 bi značio da je u Iraku broj dosadašnjih žrtava „najmanje 700.000“.
Drugi, manje pouzdan broj zasnovao bi se na ogromnom broju udovica, od kojih su neke iz prethodnih ratova, koji iračka vlada procenjuje da iznosi oko 750.000.
Dakle, prema Tirmenu, „dokazi su prilično jasni i ubedljivi. Oko 700.000 ili više Iračana je ubijeno posredstvom direktnog ili ‘strukturnog’ nasilja otkada su SAD izvršile invaziju pre više od sedam godina“, s tim što bi broj „lako mogao da dostigne i milion“. Ali – to je „cena demokratije“, zar ne? I ta cena, kako bi rekla Medlin Olbrajt, „vredi“. Verovatno bi istu stvar iračkoj ili avganistanskoj deci preneo i sadašnji nemački namesnik u Srbiji, Volfram Mas, koreći ih da „treba da znaju“ zašto su zapadni saveznici divljački bombardovali njihovu zemlju, kao što su i nemačka deca znala zašto su saveznici bombardovali Hitlerovu Nemačku. No, ostavimo (ali samo ovom prilikom i u ovom članku) te zločinačke analogije njemu i njegovim „srpskim prijateljima“, koji imaju nakanu da tokom ove školske godine školskoj deci u Srbiji počnu da objašnjavaju zašto je „NATO k’o suvo zlato“.
Da li se, dakle, na osnovu ovog uvida može reći da je Vikiliks ipak samo još jedno, izrazito prefinjeno oruđe u rukama globalnih „vladara iz senke“, pomoću kojih se prenose frizirane informacije u „realističkom“ ruhu, koje ne samo da „spinuje“ podatke u željenom pravcu, već, posredno priprema svetsko javno mnjenje za nove „mirotvorne“ vojne pohode? Da li je Vikiliks samo još jedno sredstvo preko kojeg zapadni mediji „dokazuju“ svoju navodnu slobodu i istinoljubivost? Da li je Vikiliks samo još jedan način „dokazivanja“ navodne „otvorenosti“ sve totalitarnijeg zapadnog društva, „izduvni ventil“ za nagomilane frustracije koje proizvodi globalizacija i večni „globalni rat protiv terorizma“? S obzirom na to da Vikiliks najavljuje nova „senzacionalna otkrića“ koja se tiču ruske, kineske i druge vojske, da li ovaj sajt postaje i svojevrsna „globalna pištaljka“ za potrebe globalne vlade u nastajanju? I, konačno, da li je Džulijan Asanž, osnivač Vikiliksa, u stvari i sam, svesno ili nesvesno, samo šraf u igri visokih bezbednosno-obaveštajnih struktura koje permanentno proizvode PSYOP laži bez granica za predviđeni svet bez granica?

„Njujork tajms“, jedno od „privilegovanih“ glasila kojima je dozvoljeno da prva prenesu novu Vikiliks „senzaciju“, priznaje da su „izveštaji onoliko dobri koliko i vojnici koji ih pišu“

KONTROVERZA MITA O SREBRENICI
Umesto odgovora, koji se verovatno da nazreti, hajde da postavimo još neka pitanja. Na primer – kako se dobija pristup najpoznatijim globalnim mas-medijima, poput „Njujork Tajmsa“, londonskog „Gardijana“, nemačkog „Špigla“? Samo na foru „senzacionalnih otkrića“? Ako je tako, može li iko u Srbiji da zamisli da bi isti mas-mediji objavili, na primer, nalaze Istorijskog projekta Srebrenica, već objavljene u  „Pečatu“, a koji definitivno pobijaju već globalizovani mit o Srebrenici? S druge strane, pomenuti članak Džona Tirmena, stručnjaka sa jednog od vodećih svetskih univerziteta objavljen je – gde? Pa, razume se, na alternativnom sajtu „Alternet“.
Sad, naravno, oni koji odbijaju da u bilo čemu što dolazi sa Zapada vide lošu nameru ili, ne daj Bože, „zaveru“, reći će da je Vikiliks ipak otkrio mnoge zločine koje su počinile američke snage u Iraku, i da je to samo po sebi postala globalna tema. Ovo bi mogao, međutim, da bude argument u korist Asanža samo ako pretpostavljamo da globalni mas-mediji, uključujući i one nominalno „američke“, nisu spremni da, zarad „viših“, tj. globalističkih ciljeva žrtvuju imidž bilo koje pojedinačne države i da, u tom poduhvatu, čak i Amerikanci mogu da budu samo „kolateralna šteta“. Ima ih koji će reći i da Asanž i njegova organizacija vešto koriste mas-medije da bi izgurali svoju „hakersko-slobodarsku“ stvar, zarad „opšteg dobra“, i da jednostavno objavljuju sve ono do čega mogu da dođu, ne zanimajući se mnogo za pozadinu ili motive „dostavljača“ pomenutih informacija. Hajde da dozvolimo da postoji i takva mogućnost, da „hrabri individualci“ mogu da koriste globalne korporativne medije za svoje donkihotovske svrhe. Ali je možda ipak, posle svih analiza, najbolje jednostavno konstatovati da, kada govorimo o zapadnim mas-medijima i raznoraznoj propagandi i „otkrićima“ koje oni proizvode, imamo posla sa glasilima „civilizacije“ u kojoj su svi izvori zatrovani, gde čak i prividna svetlost u sebi nosi nešto duboko mračno, čiji su svi, ama baš svi darovi na kraju ipak Danajski.
P.S. Uzgred, ne čini li se, u kontekstu presude MSP u tužbi B-H protiv Srbije, da Srbija „nije učinila dovoljno“ da spreči „genocid“ u Srebrenici, da bi bilo smisleno postaviti pitanje šta su SAD „učinile da spreče“ istinski, milionski genocid u Iraku, koji se dešavao – i dešava se – ispod njihovog demokratskog nosa? Ali, neka to ostane zadatak za neku buduću, istinski srpsku diplomatiju.

6 коментара

  1. Avatar

    Izvanredna analiza. Prave dileme i ponuđeni odgovori. Stopostotno je u pitanju kreiranje i jednih i drugih “izvora” koji će se složiti oko brojke od nekih 70000 ubijenih civila a u stvari je žrtava preko dva miliona, ako se uračunaju i žrtve sankcija za masovno uništenje.

  2. Avatar

    Свима је јасно да Викиликс и Асанж, нису сами могли да “набаве ” сва ова документа која се објављују! Остаје могућност да САД и УК праве збрку, намерни хаос, видимо како губе позиције у свету, долар је малаксао итд. Међутим , могуће је да су поверљиве информације “дотуриле ” и неке друге организације, центри моћи, можда и Немачка,Француска, Русија,Кина,….
    Наиме и САД и УК се из петних жила труде да буду светски полицајци, покушавају да уруше Евро,Европу, Кина је ојачала, Русија …
    Можда су и Гардијан,МОнд,Њујорк тајмс, намерно први објавили поверљиве информације, да би пола сакрили, или… Наиме велика је америчка и енглеска медијска машинерија, покушаће да релативизују ствари, или да изазову још већи хаос! Можда у овом економском бунилу, САД и УК виде излаз у некој врсти хаоса у свету,!?
    Како било, каакв буде ефекат објављивања ових поверљивих информација, знаће се и ко стоји иза паравана…

  3. Avatar

    Vrhovni Bog Amer-ba svjesno i dozirano ubaca informacije skuvane i veoma dobro izmješane u njegovoj kuhinji. Samo da se mi konačno i za sva vremena osvjestimo i probuđene glave na brdovitom Balkanu izvučemo iz te mašinerije, bez lica i milosti, koja samo zna da interesnom kamatom lupa po dijelu mozga onih koji vjeruju u to da se nešto slučajno događa i da se pojavio neki hrabri i odvažni lik, koji će otići da traži politički azil, jer će za njim biti raspisana crvena poturnica. Novi Don Kikot. Istina je dozirana samo u onolikoj mjeri, koliko je to zamislio vrhovni. Što više buke i ludila, to jača aroma iz kuhinje i ne dišite duboko, da Vas ne zapahne ono što nije naša briga. Cilj je da se pokrene histerija, kako bi vašarska šatra bila što bučnija. Šta ćemo ugledati, kada izađemo iz šatora, pitaće nas djeca?

  4. Avatar
    Ljiljana Tatic

    DOLAZI NOVO VREME ZA MALOG ČOVEKA

    Асажу и његовим сарадницима нико ништа не може да науди јер је њихов материјал и рад похрањен у милионе компјутерских меморија корисника глобалне мреже који су уједно и сарадници. Што се zакона тиче они се придржавају принципа Универзалне декларације о људским правима. Конкретно, члан 19 инспирише рад њихових новинара и других добровољаца широм света. Они се држе ноторне истине, која је на жалост испрана из мозгова многих људи, да свако има право на слободу мишљења и изражавања, што обухвата и право на задржавање сопственог мишљења без уплитања контролора беzбедности и сличних државних терориста и да сваки човек има права да тражи, прима и шири обавештења и идеје било којим средствима и без обзира на границе. Шта рећи осим да је изгледа на помолу стрећно доба за мале људе оличено у визији Артура Кларка у књизи КРАј Детињства где се сви на Земљи повезују мислима то јест у нашем случају компјутерским везама у једну моћну неуништиву духовну силу .. Само да га довољно људи подржи и да не прође као велики научници и визионари који су сметали америчким империјалистима попут Тесле, Рајха и других…

  5. Avatar

    Или како је Додик демантовао Андрића

    Тачно двадесет година од уједињења Немачке гласало се у Босни и Херцеговини.

    Захваљујући између осталог и јакој Немачкој БИХ је постала држава. Али се није ујединила. Напротив.

    Док је било две Немачке, Босна је била једна; Југославија у малом, како је сама себи тепала кад је југословенство било у моди.

    Данас је то земља три различита друштва, два ентитета и ко зна колико нивоа власти и одлучивања.

    Чули странци какви се вицеви причају о Босанцима па им дозволише да се играју демократије на много нивоа али онај највисочији ниво оставише за себе.

    Па се босански махараџа односно високи представник како га називају не бира ни у Сарајеву, ни у Бањалуци већ то раде они за које су гласали грађани из неких срећних и моћнијих земаља. Које су се сабирале док се Југославија, у великом и малом, распадала.

    Међутим, чак и под претпоставком да вицеви о Муји и Хаси немају ни зрно истине изборни систем је прекомликован и није лако наћи грађанина БИХ који ће вам објаснити ко сме да гласа за хрватског и бошњачког члана председништва БИХ, а ко за српског, како се пуни парламентарна скупштина а како веће народа БИХ.

    У том босанском лонцу са сигурношћу, на дан избора, тешко је било шта тврдити.

    Било гледе избора хрватског члана где је неизвесно хоће ли хрватског представника изабрати Хрвати или као прошли пут Бошњаци.

    А да не говоримо о бошњачком члану председништва где је Изетбеговић јуниор кренуо на Хариса, као да овај није некад седео уз рахметли Алију, а да би „туча” била потпуна ту је и Фахрудин Радончић, иза којег стоји највиша зграда у Босни, најтиражније дневне новине и најпознатији интелектуалац међу Бошњацима.

    Ни за српског члана председништва не треба ставити руку у ватру ко ће то да буде, поготово јер се Младен Иванић код Жељка Комшића распитивао за рецепт. Зато кад је у питању председник и влада Републике Српске ту нема никаквих дилема.

    Милорад Додик ће бити нови председник РС а он и његова партија: Савез независних социјалдемократа формираће владу Републике Српске.

    Како је, у земљи где престаје логика, како ју је назвао једини Нобелом овенчани Босанац, могуће овако нешто тврдити?

    Прво, тренутно је на власти а у оваквим земљама видели смо власт се не мења лако. Иако смо можда пре десет година веровали да ће тако нешто бити уобичајено.

    Друго, чврста власт се мења још теже. А Додик је толико јак да исправља неправде и у кошаркашкој регионалној лиги и утиче на имена учесника.

    Треће, али зато најважније, Милорад Додик је „украо политику” свом највећем ривалу. А то је, рецепт за успех – дођеш на власт са својом политиком а онда на власти водиш своју али и политику свог највећег противника.

    До тог нивоа да више он не може да те критикује по том основу.

    А Додик је то фантастично урадио са СДС-ом.

    И шта онда остаје странцима, који у лакташког вожда данас гледају као на духа који им је побегао из боце?

    Шта су урадили? Уз уздах, шта смо дочекали, кренули су да посећују просторије СДС-а и и да размишљају да навијају за коалицију СДС – Иванић – радикали. А онда је СДС за Петровдан дао некакво признање свом оснивачу Радовану Караџићу. И СДС је поново избрисан са листе пријатеља.

    Шта могу? Ако СНСД случајно не освоји 51 одсто мандата да „купе” мале странке. Све? Па чак ни њихови краци не допиру толико далеко. Плус онда Додику опет остаје могућност велике коалиције са СДС-ом.

    Баш зато што се изборио да диктира правила игре, Додик има и толико опција. И пред њим чак и представници најмоћнијих земаља света не делују тако моћно.

    И зато је једино његова и победа његовог СНСД-а извесна.

    Сличном методом, крађом политике ривалу, послужио се и црногорски владар Мило Ђукановић (украо политику Либералном Савезу и СДП-у) а делимично и војвођански премијер Бојан Пајтић. И као што видимо, тамо је лакше променити народ него власт.

    Али то су, ипак сасвим другачији случајеви од Додиковог.

    Као што је сасвим другачији случај Томислава Николића и његова идеја да је политика Бориса Тадића добра само се лоше спроводи.

    Србијанска верзија Додикове политике била би да су ДС и Борис Тадић, на власти водили поред своје и политику опозиције.

    И то мало више од тога да би само једном члану владе неко битан могао да му замери да им прави проблеме.
    Да ли би у том случају, и они велики и моћни, престали да траже „ко хоће ако ти нећеш”? И почели да нас третирају мало озбиљније?
    И у крајњем случају да ли би тада Борис Тадић и Демократска странка спокојно дочекивали следеће изборе као што је Милорад Додик дочекао ове, на 20. годишњицу уједињења Немачке и почетка распада Југославије?

  6. Avatar

    Барак Обама у дефанзиви
    Представничка палата Конгреса је већином гласова одобрила пројекат закона који забрањује затварање злогласног Гвантанама. Након тога председник САД Барак Обама је укинуо своје предизборно обећање да ускоро затвори специјалну тамницу Гвантанамо. 7. јануара је он потписао закон о војном буџету за 2011. годину, у којем је ограничио финансирање за пребацивање затвореника истоимене базе на Куби у САД и друге земље.
    Тај затвор је био формиран 2002. године за лица, која САД оптужују за различите злочине, између осталих, за тероризам и ратовање на страни противника. Тамо се налазе екстремисти Ал-Каиде, покрета Талибан, које су Американци заробили током операција у Авганистану и Ираку, као и они, за које се сумњичи да су умешани у тероризам у другим регионима. Иначе је укупно кроз тај затвор прошло око 800 странаца. Многима од њих није изречена званична оптужба. Данас тамо, према различитим подацима, има око 250 затвореника, међу њима су држављани Саудијске Арабије, Авганистана, Сомалија, Јемена.
    Различите организације за заштиту људских права критиковале су власти САД за озбиљна кршења права затвореника, између осталих због тога што су они годинама одлежавали тамо без суда и истраге. Према подацима правобранилаца и сведочанствима самих бивших затвореника Гвантанама, у тортуре вршене над њима, које је санкционисала администрација Буша млађег, убраја се имитација дављења у води, забрана сна, прегласна музика.
    Председник Обама је прво хтео да расчисти најпрљавије послове који су остали после Буша. Хтео је да унесе јасност и можда неко поштење у америчкој спољној политици да би доказао да су САД одговорна држава која поштује прихваћене норме и са којом се може сарађивати. И у том плану наравно постоје многи и у Конгресу САД и ван њега којима се то није допало. Зато што им се допадало кад су САД наступале као сила које се треба бојати. Зато председник Обама наилази и наилазиће на веома упорну опозицију.
    Неопходно је да се узме у обзир да су демократи изгубили парламентарне изборе. Распоред снага је тамо такав да је председнику Бараку Обами тешко да лобира законе повезане с реализацијом његових планова, између осталих, повезаних с Гвантанамом. Изгледа да Конгрес неће усвајати законе који су му потребни, а то је пример Гвантанама.
    Успех опозиције на прелиминарним изборима убичајена је појава за америчку политику. 1994. у сличан положај доспео је Бил Клинтон. Међутим две године касније бирачи су га изабрали на други мандат. Ипак данас су политиколози склони све више да пореде пораз Барака Обаме на изборима са ситуацијом у којој се нашао председник Џими Картер крајем 70-их. Његово име се асоцирало са политичарем губитником. А то значи да Барак Обама да би био поново изабран за две године треба да реши један од главних проблема – да се избави имиџа хроме патке и председника једног мандата. За то су потребни очигледни успеси у економији и у кризним жариштима.
    Сигурно да оштра унутарполитичка борба знатно утиче на сви друштвени токове у САД, укључујући и случаj „Викиликс“. Директор руског Центра за друштвено-политичка истраживања Владимир Јевсејев у скандалу око публикације „Викиликса“ види још један замајац у политичкој борби између републиканаца и демократама и испад против председника Барака Обаме. У сваком случаjу cвака мрља на репутацији Обаме иде на руку опозиционе партије републиканаца. И „Викиликс“ je у овом погледу добар адут.
    Професор вашингтонског Универзитета за националну одбрану Стивен Мејер изјавио је да објављивање америчких дипломатских докумената у ”Викиликсу” дубоко срамоти администрацију предсједника Барака Обаме, а срамотно је и то што администрација не може да контролише дистрибуцију повјерљивог материјала. Осим срамоћења америчке администрације, јер се у многим документима о људима и политици говори веома бруталним терминима, потенцијалне посљедице објављивања више од 250 000 дипломатских интерних преписки Стејт департмента у ”Викиликсу” јесу и могуће угрожавање живота неких људи. Треће, објављивање ових докумената скоро сигурно нарушава повјерење које су многи страни лидери имали у америчку владу. Због тога ће, највјероватније требати дуго времена да ти лидери и други поменути почну да поново отворено и искрено разговарају са америчким званичницима. То ће сигурно утицати на поступке ових страних лидера, истакао је Мејер.
    Међутим 17. јануара власник «Викиликса» изјавио је да ће ускоро портал објавити информације о банкарским тајнама «богатих и славних». Овог пута Асанж прети клијентима филијале швајцарске банке Јулиус Бер, регистроване на Кајманским острвима. Документи који треба да буду објављени, садрже информације о офшор рачунима клијената који се користе за избегавање плаћања пореза. По подацима Си ен ена, учесници новог скандала могу да буду на десетине познатих политичара, бизнисмена, посленика уметности.
    Тешко је поверовати да иза «Викиликс» афере стоји нека група појединаца која се супротставља систему. Карактеристичан jе извод из индиректноj дискусиjи познатих аналитичара:
    «Прво, потпуно је депласирано чак и помислити да је један појединац „ван система“, под именом Џулијан Асанж, иначе власник интернет портала «Викиликс», уопште био у стању да дође до тако „поверљиве“ документације, осим ако се не ради о информацијама за које је „неко“ на много вишим глобалистичким позицијама проценио да оне треба да се пусте у етар…». (Вања Ј. Вученовић и Милорад Вукашиновић).
    «Ко стоји иза организације, а да невелика група авантуриста и анархиста окупљених око «Викиликса» ангажује пет, готово се може рећи, најпрестижнијих штампаних медија у данашњем свету, који то онда шире на четири светска језика?» (Слободан Рељић)
    «Мени је у овој ствари мање занимљив Асанж (у чисто аналитичком смислу, разуме се), од носилаца поруке, тј. глобалних мас-медија, који једноставно не уливају никакво поверење. Постоји неколико истинских дувача пиштаљки који стварно имају битне ствари да кажу, укључујући и о поменутом 11. септембру, а које ти исти медији једноставно игноришу». (Александар Павић).
    По мишљењу немачког издања Der Standard ситуација с «Викиликсом» је показала: класична шпијунажа је преживела. У наше време напади на тајне досијее и стратешко планирање рата немају потребе за „Џејмс Бондовима“. Данас влада потражња за хакерима ала Џулијан Асанџ и његови помоћници. Они постоје већ одавно, али са временом њихове методе постају све ефикасније.
    Неки аналитичари иду још даље: у светским СМИ су се појавила мишљења да афера у вези с «Викиликсом» означава почетак светског информационог рата. А сам сајт називају пројектом специјалних служби.
    Истовремено «Викиликс» је открио незаштићеност система управљања у најмоћнијој држави земаљске кугле. Матори шпијуни су годинама тражили бар једну страну поверљивих информација, а овде су украли под носом вашингтонских стражара тоне поверљивих докумената. Џулијан Асанж и његови пријатељи су уништили жељу код странаца да открију своје тајне Американцима. Успеси «Викиликса» ће подстаћи ванредне подвиге љубитеља екстремалних осећања. Дакле, не само Американци ће морати да се потруде а да не постану жртве компјутерских крађа, већ и друге владе. Ресурси, слични сајту «Викиликс», вероватно клонираће се редовно.
    Већ се нашло много оних који желе да учествују у «првом светском киберрату», како већ називају делатност Асанжа и његових присталица. Да се сетимо хакерских напада на сајте јавног тужилаштва Шведске, низа платних система и оних ко је одбио «Викиликсу» хостинг. Асанж је добио и солидну материјалну подршку. Његови присталице су прикупили 1 милион 300 хиљада доллара. И то, добровољни прилози су износили не само скромне суме. Многи имућни људи су се састајали с припадницима сајта лично и давали десетине хиљада долара.
    А ево и главне лекције, коју је «Викиликс» дао друштву: на данашњем нивоу развоја информационих технологија све тајно – пре или касније постаје јавно. Сви преговори и преписка остављају трагове, које савременим „Асанџима“ неће бити тешко да нађу. Последњи пример (из истих ових публикација скандализованог сајта): како се испоставило, у јануару 2010. године Вашингтон и НАТО су потписали план за деловање на заштити Пољске, Естоније, Литваније и Летоније. Његова суштина је у томе да ће у случају војног конфликта с Русијом у регион бити упућено девет дивизија алијансе – из САД, Велике Британије, Немачке и Пољске. У Москви су већ изјавили да имају намеру да ово размотре на следећој седници Савета Русија-НАТО: овај план не одговара баш најбоље стратегији „рестартовања“ односа, коју је алијанса изнела.
    Спољна обавештајна служба Русије треба да извуче максимум из ситуације око процуривања поверљивих информација преко сајта Викиликс. Ово је изјавио председник Русије Дмитриј Медведев, говорећи на скупу поводом 90-годишњице Спољне обавештајне службе. Руски лидер је истакао: глобални информациони ток у последње време променио је уобичајени систем доношења одлука и створио нове проблеме. Скандалозни сајт Џулијана Асанжа објавио је хиљаде докумената америчких власти, намењених, како се каже, за интерно коришћење. И то је створило напетост у дипломатским односима међу неким земљама. Ипак, за обавештајну службу овакве информације пружају додатне могућности за анализу.
    Божидар Трпковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *