RATKO DMITROVIĆ Stanimirović više nije mogao da ćuti

Piše Ratko Dmitrović

Burne reakcije u Hrvatskoj ovih dana izazvao je Vojislav Stanimirović, predsednik Samostalne demokratske srpske stranke, koalicionog partnera HDZ-a, samo zato što je javno izneo istinu koja, bude li prihvaćena, ruši teoriju o karakteru rata u Hrvatskoj

Bez rezerve verujem da je prekompozicija prostora bivše Jugoslavije i sadašnje stanje, sa ucrtanim granicama i postavljenim teorijama, posledica „istine“ da je Slobodan Milošević razbio Jugoslaviju a Srbi izazvali rat u Hrvatskoj, naravno, uz pomoć Srbije koja je time, kaže ova teorija, izvršila agresiju na Tuđmanovu državu. Redovni čitaoci „Pečata“ znaju da sam tekst na ovu temu objavio u broju od 29. oktobra. Tu, podsetiću, kumim i molim sadašnje vlastodršce u Srbiji da prekinu ovu agoniju i javno kažu da teza o Miloševiću i Srbima kao krivcima za rat nije tačna. U protivnom, napisao sam, Srbija kao država nema nikakvu šansu, ko god da je na vlasti u Beogradu, a generacije koje dolaze stalno i bez prestanka moraće da plaćaju cenu te „agresije“.

OTVORENA NETRPELJIVOST
To besmisleno i pogubno ćutanje srpskih političara prekinuo je pre nekoliko dana Vojislav Stanimirović, predsednik Samostalne demokratske srpske stranke (SDSS), koalicionog partnera HDZ-a, dakle, jedne od vladajućih stranaka u Hrvatskoj.
Stanimirović je u intervjuu „Politici“ prešao liniju koja se godinama ne prelazi izjavivši da Srbi nisu počeli rat u Vukovaru, a to znači u Hrvatskoj, jer Vukovar je za Hrvatsku i Hrvate početak i kraj priče o tuči između Srba i Hrvata. Vukovar je ključno mesto teze o srpskoj agresiji na Hrvatsku.
Rekao je Stanimirović još nešto; da su se među ranjenicima u vukovarskoj bolnici skrivali i hrvatski vojnici, tačnije, da su glumili ranjenike, te su kao takvi odvedeni iz bolnice. Zbog toga su, naglasio je, značajni oni ratni protokoli vukovarske bolnice koje je Tadić doneo iz Beograda i u Vukovaru uručio Jadranki Kosor.
Reakcije u Hrvatskoj na Stanimiroviće izjave bile su žestoke, sa elementima otvorene netrpeljivosti i mržnje. Nisu izostale ni pretnje, one javne, čiji se autori znaju.
Predsednik Ivo Josipović je kritikovao Stanimirovića, rekavši da Vojislav izgleda nije shvatio poruku koju su on (Josipović) i Boris Tadić poslali iz Vukovara i Paulin Dvora. Da ne bi bilo dileme oko karaktera rata u Hrvatskoj, Josipović je svoje reagovanje završio ovako: „Znamo, rat je započela miloševićevska agresivna politika“.
Jadranka Kosor je posebno iznervirana Stanimirovićevim tvrdnjama najavila razgovor sa njim ( rekoh da su u koaliciji) i  iskoristila priliku da sagradi još jedan zid oko teorije koja za Hrvate ima značaj kakav biblija ima za hrišćane. Jaca kaže: „Istorijska je činjenica da je Hrvatska bila žrtva agresije, da je Vukovar bio žrtva agresije i da je poznato ko su agresori“.
Jedan od najžešćih hadezeovaca, poznat po vrlo blagonaklonom stavu prema NDH i ustaškom pokretu, Andrija Hebrang, aktuelni šef Kluba zastupnika HDZ-a u Saboru Hrvatske, kazao je da se Stanimirović očigledno vraća u svoju prvu političku fazu, kada je-kaže Hebrang-bio funkcioner SAO Krajine i trudio se da rat protiv Hrvatske učini što intenzivnijim, podsećajući da je Stanimirović, nakon što je bolnica u Vukovaru stavljena pod kontrolu JNA, napisao da je „palo poslednje ustaško uporište“.
Pre otprilike godinu dana, Igor Mandić je u Zagrebu izjavio da nije bilo srpske agresije na Hrvatsku, da je to laž Tuđmanovog režima, a ono što se početkom devedesetih događalo Mandić je okvalifikovao kao građanski rat, dodajući da je taj sukob izazvala obnova ustaštva i endehazije na jednoj, i neprimerena reakcija Srba na sve to, na drugoj strani.
Gotovo nijedne službene reakcije, na Mandićeve konstatacije, nije bilo. Verovatno zbog toga što je Mandić samo intelektualac i jedini među hrvatskom inteligencijom koji ima ovakvo mišljenje. Ćutali su i hrvatski režim i hrvatska opozicija ali kada je isto to, uz mnogo više detalja, ponovio Josip Boljkovac, prvi ministar policije u obnovljenoj hrvatskoj državi, rekavši u intervjuu za frankfurtske „Vesti“ da je Hrvatska oružjem napala Jugoslaviju i JNA i da je to otvorilo ratna vrata na prostoru današnje Hrvatske, usledile su žestoke optužbe i napadi zbog kojih je Boljkovac na određeno vreme morao da napusti rodni Karlovac. Napadali su ga svi, od tadašnjeg predsednika Mesića do lokalnih „udruga dragovoljaca domovinskog rata“.

STRAH MEĐU SRBIMA SE ŠIRI
Sve to ponavlja se u slučaju Vojislava Stanimirovića, ali sa dodatnom težinom u činjenici da je Vojina partija sastavni deo aktuelne hrvatske vlasti. Iz SDSS-a je Slobodan Uzelac, potpredsednik Vlade Hrvatske. Prema informacijama sa kojima raspolažemo, Jadranka Kosor je povodom Stanimirovićevog intervjua „Politici“ imala razgovor sa Miloradom Pupovcem, potpredsednikom SDSS-a, a rekoh već da je nagovestila i susret sa Stanimirovićem.
Mogu li u tim razgovorima sa Jadrankom Kosor i eventualno Andrijom Hebrangom, Pupovac i Stanimirović da budu spokojni i dominantni. Da li je Vojislav preterao? Ima li argumente za ono što je rekao? Ova i slična pitanja može da postavi samo neko ko je potpuno neupućen u događanja u Vukovaru 1990. i posebno 1991. godine. Svi argumenti su na strani Srba. Evo nespornih i neoborivih činjenica.
Posle majskih izbora 1990. godine, nekoliko meseci u Vukovaru je vladala atmosfera podgrejanih strasti ali osim političkih rasprava fizičkih incidenata nije bilo. U toj atmosferi, hrvatska policija 31. marta 1991. godine hapsi čelne ljude Srpske demokratske stranke Vukovara, Gorana Hadžića i Borivoja Savića. Puštaju ih posle nekoliko dana, ali poruka Srbima u Vukovaru bila je jasna.
Prolazi i zima a onda se u proleće 1991. godine, u Vukovaru i okolini, najpre u večernjim satima a ubrzo i po danu, počinju pojavljivati ljudi u crnim uniformama sa simbolima ustaške nezavisne Pavelićeve države, kojima je upravljao izvesni Tomislav Merčep. Taj je na prvim višestranačkim izborima na listi HDZ-a, ušao u gradsku skupštinu Vukovara i postao sekretar za narodnu odbranu.
Strah među Srbima širio se i uvećavao svakodnevno. Počinju privođenja i nestanci viđenijih vukovarskih Srba, u okolnim srpskim selima organizuju se noćne straže, mnoge porodice beže preko Dunava u Srbiju, grad se lagano pretvara u mesto gde je srpski život bio sve jeftiniji a izlazak iz grada sve skuplji. Merčep u potpunosti preuzima kontrolu nad Vukovarom i raspolaže sa imovinom i životima ljudi. Teror nad Srbima Vukovara sprovodi se bez ikakvog straha od posledica. Broj ubijenih i nestalih se uvećava.
Danas, 19 godina posle, niko ne zna tačan broj Srba ubijenih u Vukovaru tih meseci. Ružica Spasić, predsednik Udruženja porodica nestalih iz Vukovara, kaže da ni oni nemaju preciznu evidenciju ali da se taj broj penje i do 120 ljudi. Ali vratimo se onim strašnim danima, koji su prethodili velikoj vojnoj operaciji JNA u Vukovaru.
Kuće i lokali vukovarskih Srba lete u vazduh gotovo svake noći. Eksploziv raznosi kafanu „Krajišnik“ (15. aprila), pa „Sarajku“ i „Tufo“ (3. maja), „Brdo“ (6. maja)…Ista sudbina zadesila je ugostiteljske objekte „Maliraj“, „Popaj“, „Točak“, „Čokot bar“…

NEZAUSTAVLJIVA USTAŠKA BRATIJA
Marin Vidić Bili, poverenik hrvatske vlade za Vukovar, pokušava da uradi nešto i zaustavi Merčepa i njegovu ustašku bratiju, ali mu ne polazi za rukom. Shvativši da više ništa ne može da učini, a da ga svi doživljavaju kao čoveka koji deli vlast sa Merčepom, Marin Bilić 18. avgusta 1991. godine piše strogo poverljivo pismo Tuđmanu. Tu navodi da Merčepova jedinica sprovodi teror nad stanovnicima grada, uglavnom Srbima. „Upadaju u stanove, otimaju imovinu, privode i saslušavaju ljude, a neretko pribegavaju i ubistvima“-piše Vidić i traži od Tuđmana da interveniše. Pismo dostavlja i Ivici Račanu, Savki Dapčević Kučar, Draženu Budiši i Marku Veselici. Svi ćute. Niko mu nije ni odgovorio
Ponavljam, sve to se događa u proleće i početkom leta 1991. godine. Međunarodno priznanje nezavisnosti Slovenije i Hrvatske nije ni na pomolu. Jugoslavija postoji, kao i njena oružana sila zvana JNA.
U Vukovaru je garnizon Jugoslovenske narodne armije, 14. pontonjerski bataljon. Tu je lociran još 1948. godine. Osokoljeni činjenicom da im se niko ne suprotstavlja, da su Srbi u paničnom strahu i bez ikakve zaštite, Merčep i njegova jedinica kreće u blokadu kasarne u Vukovaru. Po receptu koji se primenjivao u celoj Hrvatskoj najpre su isključeni voda i struja, posle čega su usledile oružane provokacije i onda otvoren napad na vojnički i oficirski kadar u kasarni. Gađaju ih snajperima, ubacuju bombe u krug kasarne, drže pod stalnom vatrom. Petnaestog septembra hrvatske snage u Vukovaru otpočinju masovne napade na garnizon JNA. Vrhovna komanda u Beogradu upućuje u Vukovar gardijske oklopnomehanizovane jedinice, sa zadatkom da se zaštite ljudi i sve što je tamo.
To bi, ali mnogo ranije, na vreme, učinila svaka država i svaka vojna komanda na svetu. U sastavu jedinica koje su došle iz Beograda bilo je Srba, Muslimana, Hrvata, Makedonaca, Albanaca, Mađara… i to nije nikakva tajna. Garnizon je deblokiran, a ta intervencija pretvorila se u bitku za grad.
Eto, tako je počeo rat u Vukovaru. Na isti način isprovocirani su i svi drugi sukobi u Hrvatskoj. Bez izuzetka.
Stanimirović je rekao istinu. Josipović laže, Jadranka Kosor laže, Hebrang laže… Pitanje je samo dokle će pred tim lažima ćutati beogradski vlastodršci. Od toga zavisi budućnost Srbije i Srba.