IZLOŽBE U PARIZU O vremena, o običaji!

Piše Mira Popović

Ove jeseni u Parizu je otvoreno niz značajnih izložbi, među kojima posebnu pažnju privlače najveće do sada retrospektive dela Kloda Monea, Žan Mišela Baskijata, Larija Klarka i Takašija Murakamija

O tempora, o mores! Čuveni Ciceronov uzvik – O vremena, o običaji! – kao da u ovom trenutku odjekuje salama pariskih muzeja. Ako nam se učinilo da čujemo njegov eho, to je stoga što – mimo činjenice da ga je rimski političar, pisac i čuveni govornik upotrebio u prvom govoru protiv Kataline, okomivši se na izopačenost ljudi njegovog vremena – podstiče na razmišljanje o promenama u doživljaju sveta i umetnosti koje donosi vreme. Povod su neke velike, po mnogo čemu izuzetne izložbe u Parizu i o tome je u ovom tekstu reč.

TRIJUMFALNI POVRATAK KLODA MONEA
Najpre Mone: ocu impresionizma, Klodu Moneu (1840-1926), priređena je u Gran paleu  ogromna retrospektiva, neviđena za poslednjih trideset godina. Trijumfalni povratak Monea podstakao je priređivače izložbe, na kojoj je predstavljeno više od 200 umetnikovih dela sakupljenih iz celog sveta – od Sankt Petersburga do Melburna – uključujući i neke slike, ljubomorno čuvane u privatnim zbirkama, nikada do sada predstavljene francuskoj publici, da je proglase „najvećom Moneovom izložbom ikada“. Pred  publikom su, od kraja septembra pa sve do kraja januara iduće godine, ne samo neke od najpoznatijih Moneovih slika, već i njegovi rani radovi, među njima i mrtve prirode i porodični portreti.

Visoko medijatizovana izložba u palati građenoj za čuvenu Svetsku izložbu 1900. godine u Parizu, neosporno jeste krupan kulturni događaj ove jeseni u Parizu, samo manje zbog toga što su je takvim proglasili autori (ima pet komesara!), a više po sebi i po odzivu publike, koja Moneu odaje počast u takvim redovima pred njegovim delima kao da je reč o relikvijama. Odaje počast i meri snagu njegovih slika uzbuđenjem koje pobuđuju svetlost, boje i osećanja, „drhtaj radosti“satkan u njima, kako bi rekao Žorž Bataj. Ali, posetioci tu neće naći čuvenu sliku normandijske luke Avr „Impresija, izlazak sunca“(1872) – po kojoj je pokret impresionizam dobio ime – jer je ona ostala u pariskom muzeju Marmotan, koji poseduje najveću na svetu zbirku dela genijalnog francuskog slikara. Ako je to manjkavost izložbe, za utehu je da platno od odlučujućeg značaja za istoriju umetnosti – nije remek-delo. Izložba u Gran paleu ima, međutim, drugi ozbiljan nedostatak: siromašna je u slikama na temu lokvanja, umetnikove opsesije na kraju životnog i umetničkog puta. Te slike mogu da se vide u Marmotanu koji je paralelno (od oktobra do kraja februara 2011. godine) organizovao izložbu „Klod Mone, njegov muzej“, sa blizu 300 umetnikovih slika, crteža i drugih radova.
Zvuči zapanjujuće da Pariz nije video veliku Moneovu izložbu za poslednje tri decenije, dok su takve monumentalne izložbe organizovane u svetu, u Njujorku, na primer. To se može objasniti činjenicom da je prikupljanje umetnikovih dela iz svetskih muzeja i privatnih kolekcija težak i komplikovan posao, a osiguranje takvih izložbi preskupo, s obzirom na to da Moneove slike na tržištu umetnosti dostižu astronomske cifre (njegovo platno „Železnički most u Aržonteju“ prodato je pre dve godine za rekordnih 41,4 milion dolara). Deo objašnjenja može se naći i u stavu kustosa muzeja Orsej, posvećenog u najvećoj meri impresionizmu, Gija Koževala, koji smatra da Moneove izložbe nije toliko dugo bilo u Francuskoj zbog – snobizma, jer ovde nije retko mišljenje da je „impresionizam namenjen turistima“.
Ono što je za našu temu posebno zanimljivo je što je Mone danas u građanskom društvu sinonim za „lepo“, pa je stoga vrlo lako smetnuti s uma da je za života slikara njegovo slikarstvo i celokupna estetika onoga što će uskoro postati poznato kao impresionizam, bilo izvrgnuto ismejavanju visokih društvenih krugova, koji su tu vrstu avangardne umjetnosti smatrali divljaštvom i uvredom lepoj umjetnosti. I sam naziv pokreta impresionizam nastao je kao pežorativan opis, kojim je likovni kritičar Luj Leroa pokušao da ismeje mlade avangardne umetnike učesnike jedne izložbe 1874. godine.

„PRIMITIVNE FRESKE“ ŽAN MIŠELA BASKIJATA
Mone je za 60 godina rada stvorio više od 2.000 slika. Jedan drugi umetnik koji je istovremeno podigao Pariz na noge – reč je o kultnoj izložbi američkog slikara Žan-Mišela Baskijata (1960-1988) u Muzeju moderne umetnosti Grada Pariza, od sredine oktobra do kraja januara 2011. godine – ostvario je za samo osam godina 800 slika i više od hiljadu crteža. Priredivši Baskijatu, povodom 50- godišnjice rođenja, najveću izložbu ikad organizovanu (stotinak dela – slika, crteža, predmeta), koja rekonstruiše njegov munjevit umetnički put, Pariz je odao najveću počast autoru „primitivnih fresaka“, kako kritika, ponekad, nastoji da definiše ono detinje, neuko i mudro, iskonsko, u njegovom genijalnom delu. Natprirodno nadaren, samouk, bez diploma umetničkih škola, ali kultivisan – potiče iz srednje buržoaske klase – rođen u Bruklinu od oca poreklom sa Haitija i majke Portorikanke – Baskijat je kao meteor proleteo nebom savremene umetnosti i vinuo se, za života, do zvezda pre nego što je sagoreo sa samo 27 godina. Ali, njegova zvezda nije se ugasila. Crtač njujorških grafita 70-tih godina koji se potpisivao sa „SAMO“ (od „same old shit“ – isto staro govno), krunom i znakom kopirajt, potom od 80-tih godina slikar koji je svoja dela, platna i crteže izrađivao u ateljeu, Baskijat je svetsku slavu sticao izložbama u Cirihu, Rimu, Roterdamu, Tokiju… kao dvadesetogodišnjak! Uz to, umetnik kome afrička umetnost teče venama postizao je, pre nego što je prevelika količina droge presekla njegov život, veoma visoke cene za svoje slike. Danas su dela na kojima je izrazio svoj umetnički svet – mešavinu vudu mitologije, biblijskih priča, uticaj džeza, filma, crtanih romana, ali i bunt protiv rasizma i kapitalizma – među najskupljima na svetskom tržištu umetnosti.

CENZURISANA IZLOŽBA LERIJA KLARKA
Ako se za Baskijata može reći da je u savršenom skladu sa kritikom, publikom i društvenim uzusima našeg vremena, to ne važi za američkog sineastu i fotografa, 67-godišnjeg Lerija Klarka, barem kada se radi o njegovoj prvoj retrospektivi u Francuskoj. Organizovana, takođe, u Muzeju moderne umetnosti Grada Pariza (trajaće do početka januara) smotra je naišla na retku meru za kojom se u ovoj zemlji poseže – cenzuru, istina samo za tinejdžere, odnosno mlade ispod 18 godina. Odluku je, pozivajući se na novi zakon od 2007. godine koji sankcioniše izradu i prikazivanje dela nasilnog ili pornografskog karaktera, odnosno „osumnjičenih“ da imaju takav karakter, doneo gradonačelnik Pariza, Bernar Delanoe. Poštujući potrebu da se, povodom 50- godišnjice stvaralaštva autora filova „Delikvent“, „Napasnik“ i „Ken park“, prikaže njegovo sveobuhvatno delo, Grad Pariz nije cenzurisao sporni deo izložbe fotografija, već je samo zabranio pristup mladima. Mera je motivisana klišeima nastalim 1960-1970. godine, na kojima su, mahom u crno-beloj tehnici, prikazani mladi „u dobu kada se sve proba, i seks, i droga, i vatreno oružje“, kako je pokušao da obrazloži komesar izložbe Sebastijan Gokalp. Neke fotografije pobuđuju misao o pedofiliji, ali sve to protivnicima zabrane nije smetalo da ustanu u odbranu Klarka kao autora „od ogromnog značaja, s obzirom na to da je svojim delom istinski izmenio pogled koji imamo o načinu na koji tinejdžeri otkrivaju svet“.
Delimična zabrana Klarkove izložbe o seksu, nasilju i drogi naišla je na snažnu kritiku pre svih stranke Zelenih, koja smatra da je ta mera „nezamisliva pre dvadeset godina“, retrogradna i represivna. Oglasila se bivša socijalistička kandidatkinja na predsedničkim izborima 2007. godine Segolen Rojal, ustvrdivši da je, „ako se uzme u obzir pornografija na TV i internetu, bilo dovoljno ići na upozorenje roditeljima“, dok su viđeni pripadnici vladajuće desne partije UMP zažalili što maloletnicima nije dozvoljeno da vide izložbu jer „seksualnost čini deo života adolescenata danas više nego juče“. Niko, praktično, nije branio meru zabrane, a u njenoj kritici na svoj način – i probijajući cenzuru! – otišao je najdalje dnevnik Liberasion objavivši preko čitave naslovne stranice jednu fotografiju jakog erotskog, mada ne i pornografskog naboja (mladima nije zabranjeno da čitaju novine!), kao i čitavu seriju tekstova čija je suština u primedbi da je „U ime zakona i običaja, Leri Klark je uskraćen onima kojima se obraća, devojkama i mladićima ispod 18. godina.“
Klark je pre nekoliko godina već izlagao u Parizu i nije bio cenzurisan, kao što nije ni u SAD. Sadašnju zabranu opisao je u jednom intervjuu kao „šokantnu i smešnu odluku“ i kao „napad na mlade i protiv adolescenata“, jer su „fotografije njima namenjene i kao takve su postale legendarne“.

TAKAŠI MURAKAMI U VERSAJSKOM DVORCU
Protesta nije bilo. Oni su se, međutim, dogodili pred Versajskim dvorcem, gde je postavljena izložba savremenog japanskog umetnika Takašija Murakamija (rođen 1962. u Tokiju). Izložba (trajaće do sredine decembra) pokrenula je stare polemike o mestu savremene umetnosti u dvorcu Luja XIV, lansirane nakon što su «kralj kiča» Džef Kuns (2008) i Gzavije Vejlham (2009) izložili svoje radove na mestima visokog istorijskog, kulturnog i simboličkog značaja kao što su Galerija ogledala ili Kraljeve odaje u dvorcu „Kralja Sunca“. Demonstracije povodom Murakamijeve postavke bile su obeležene povicima „Ne dirajte u moj dvorac“ – poput Arhimedovog uzvika „Ne dirajte u moje krugove“! – toliko je eksplozija boja, plastike i kiča u Versaju protivnicima tog događaja ličila na napad na njihovu (nedodirljivu) kulturnu baštinu, čak i kao napad na nacionalni identitet! Murakamijeva i Kunsova dela spadaju, usput, među najskuplja na svetu među živim savremenim umetnicima (rekord drži Kuns sa cenom od 23,6 miliona dolara, postignutoj pre tri godine za jednu skulpturu na aukciji u Sotebiju).
Pokušaj uspostavljanja dijaloga između starog, istorijskog, „večno lepog“ i novog, koje tek krči put kroz istoriju umetnosti, ili sam prodor tog novog, nikada nije išao lako. Pre nego što ponovo prizovemo upomoć Cicerona, setimo se, na primer, Dišanove skulpture-čuvenog pisoara „Fontana“, da ne pominjemo skandal koji je svojevremeno izazvao Mane slikom „Doručak na travi“, gde se među gospodstveno (i pristojno) odevenim izletnicima pojavljuje jedan akt ili platno „Apsint“, na kojem je Dega ovekovečio bedu i očaj potonuća u razarajućem alkoholu. Što se mogućnosti dijaloga starog i novog tiče, usudili bismo se da kažemo da je opklada izuzetno uspela u slučaju izložbe španskog umetnika Miguela Barčela u Papskoj palati u Avinjonu (otvorena letos traje do polovine  novembra) i, u velikoj meri, u slučaju izložbe savremenog belgijskog umetnika Žana Fabra među slikarskim „svetinjama“ u Luvru 2008. godine.
A kada je reč o Luvru, nekadašnjem kraljevskom dvorcu i danas jednom od najvećih i najposećenijih muzeja na svetu, zar se staklena piramida izgrađena po porudžbini bivšeg francuskog socijalističkog predsednika Fransoe Miterana, koja sada služi kao glavni ulaz u muzej, nije fantastično uklopila u ambijent? Dvadeset godina ranije taj paradoksalni sklad bio je viđen na drugačiji način, bio je šokantan. Danas to više nije. Naprotiv.
I šta tu drugo može da se kaže do: „O tempora, o mores!“