Istorijski smisao Kumanovske bitke

Piše dr Slavenko Terzić

Kada nam danas neki iz Evrope drže lekcije o tome kako da se „oslobodimo prošlosti“ i „viška istorije“, kako je Srbija 1912. godine vodila navodno „osvajački rat“, treba ih podsetiti da su Kumanovska bitka i Prvi balkanski rat bili finale upravo borbe koju je Evropa započela i vodila od kraja 17. veka

Na današnji dan, pre ravno 98 godina, 24. oktobra 1912. godine, u ranim popodnevnim časovima, utihnula je artiljerijska, puščana i mitraljeska vatra na prostoru između Skopske Crne Gore i južnih ogranaka planine Kozjaka. Spustila se neobična maglovita tišina na ovu pitomu ravnicu i brežuljke oko Kumanova. Slomljen je i poslednji žestok otpor turskog 6. streljačkog puka u rejonu Zebrnjaka. Čuvena dvodnevna Kumanovska bitka između srpske Prve armije pod komandom regenta Aleksandra Karađorđevića i turske Vardarske armije pod komandom Zeki-paše okončana je porazom turske vojske, koja se u rasulu povlačila prema Skoplju i dalje u dubinu Makedonije.

CIVILIZACIJSKA POBEDA SRBIJE
Kumanovska bitka, 23. i 24. oktobra 1912. godine, bila je prva velika vojnička pobeda srpske vojske u završnom činu oslobođenja Stare Srbije, Makedonije i celoga Balkana od viševekovne osmanske vlasti. Kada se danas posle skoro jednog veka sećamo heroja Kumanovske bitke i Prvog balkanskog rata – koji su protiv Turske zajedničkim snagama vodile Srbija, Bugarska, Grčka i Crna Gora – ne smemo izgubiti iz vida istorijski i civilizacijski značaj pobede na Kumanovu i svih ostalih pobeda balkanskih saveznika. Tim pre što smo suočeni sa pokušajima revizije ne samo srpske nego i balkanske istorije, u nastojanjima da se vreme Osmanskog carstva predstavi kao vreme harmoničnog multietničkog i multikulturnog društva. Turska osvajanja u 14. i 15. veku su razorila srpsko i ostala balkanska hrišćanska društva, za više vekova nasilno prekinula kulturne, ekonomske, društvene i sve druge veze i uticaje ovog dela Evrope sa drugim delovima kontinenta. Danas je moderno govoriti o evropskim vrednostima. Upravo iz ugla ovih vrednosti, srpski oslobodilački pokret i pokreti ostalih balkanskih hrišćanskih naroda imali su veliku civilizacijsku misiju – jer su svojom borbom stvarali pretpostavke za obnovu svojih država i društava i  reintegraciju ovog dela Evrope sa razvijenim evropskim sredinama.
Kada nam danas neki iz Evrope drže lekcije o tome kako da se „oslobodimo prošlosti“ i „viška istorije“, kako je Srbija 1912. godine vodila navodno „osvajački rat“, možemo postaviti pitanje – zašto se cela Srednja Evropa, na čelu sa austrijskim carem, rimskim papom i poljskim kraljem digla krajem 17. veka da odbrani Beč i protera Turke iz Evrope, i zašto je general Pikolomini 1689. godine prodirao do Skoplja i Prizrena? Kumanovska bitka i Prvi balkanski rat bili su finale upravo te borbe koju je Evropa započela i vodila od kraja 17. veka.
Srbija je 1912. godine ušla u Prvi balkanski rat s ciljem da oslobodi srpski narod u Staroj Srbiji i Makedoniji od turske vlasti i istovremeno pomogne oslobođenje i ostalih balkanskih hrišćanskih naroda. Ona se vraćala starim središtima srpskog državnog i duhovnog života. Živeći u teškim, ponekad i dramatičnim okolnostima anarhije i bezvlašća, naročito na Kosovu i Metohiji, srpski narod je ipak uspevao da koliko-toliko očuva osnovne oblike prosvetno-kulturnog i duhovnog života pod Turcima. Srpska vojska nije 1912. godine dolazila na pustu ledinu niti u tuđu zemlju. Ovdašnji srpski narod se vekovima okupljao oko svojih crkava, manastira i manastirskih škola. Već tokom 60-ih i 70-ih godina 19. veka, u Staroj Srbiji i Makedoniji je radilo 70 muških i 7 ženskih srpskih škola i jedna bogoslovija (u Prizrenu). Pored ostalih mesta srpske škole su radile u Kičevu, Skoplju, Gostivaru, Debru, Lazaropolju, Tetovu i okolini, Kočanima, Zletovu, u selima veleške i ohridske (Leštani, Borovac, Vevčani), skopske i drugih nahija. Broj osnovnih škola se uvećavao krajem 19. i početkom 20. veka. Godine 1887. otvoren je konzulat Srbije u Skoplju, 1889. godine konzulat u Bitolju, u Skoplju je radila Srpska gimnazija, Muška i Ženska učiteljska škola, Ženska radnička škola, Muzička škola, Srpska štamparija Vardar, koja je štampala istoimeni list, radili su srpski novčani zavodi. U Skoplju je 1908. godine osnovana Srpska demokratska liga, a februara 1909. godine u njemu je održana Narodna skupština Srba u Turskoj, koja je donela Ustav Srpske narodne organizacije u Otomanskoj carevini. Srbi su početkom 20. veka, pod turskom vlašću, imali na prostoru današnje Republike Makedonije i dva episkopa –skopskog i veleško-debarskog.

Sudbina monumentalne siluete spomen-kosturnice na Zebrnjaku, koju su tokom Drugog svetskog rata srušile bugarske okupacione trupe, simbolizuje sudbinu tekovina Kumanovske bitke

ISTORIJSKA MISIJA OSLOBOĐENJA
Svest o istorijskoj misiji oslobođenja svojih sunarodnika u Staroj Srbiji i Makedoniji, svest o vraćanju starim državnim i duhovnim temeljima – prožimala je sve slojeve srpskog društva početkom 20. veka. Možda nigde ta misao nije toliko snažno i jezgrovito iskazana kao u besedi mitropolita Srbije Dimitrija, 18. oktobra 1912. godine, posle molebstvija za sreću savezničkog oružja u beogradskoj Sabornoj crkvi. „Ne idemo tuđinima, nego svojoj braći“ – kazao je pored ostalog mitropolit Dimitrije. „Idemo tamo gde nam je kolevka, gde je neprijatelj zapretao ognjište naše … Idemo da na tom zagašenom ognjištu ponovo naložimo oganj slobode … Idemo u svoj dom u kojem se ljuti bezbožnik nastanio, pregazivši reke mučeničke krvi i suza žalosnih predaka. Idemo u svoju cvetnu domovinu, koju je neprijatelj pretvorio u zemlju pustoša, u zemlju tuge i plača, krvi i užasa … Idemo da od crnog roblja napravimo vitezove, da im vratimo ponos Dušanovih junaka, idemo da životvornom vodom, sa svetoga izvora slobode speremo s drumova i prostranih polja mučeničku krv naših predaka. Idemo, da ponižene ljude iz praha podignemo i da im vratimo čovečansko dostojanstvo. Još idemo slavnom Kosovu da se poklonimo junačkim senima čestitoga kneza Lazara, Miloša Obilića i drugih hrabrih vitezova koji s njima izginuše da večito žive…“
Istoga dana, kralj Petar Prvi Karađorđević je saopštio svoju Proklamaciju Srpskom narodu u kojoj se, pored ostalog, kaže: „Najnoviji događaji stavili su opet na dnevni red rešavanje sudbine Balkanskog poluostrva, pa s tim i sudbine Stare Srbije, te slavne, ali tužne majke naše Kraljevine, gde je istorijsko jezgro srpske države, starih kraljeva i careva, gde su slavne nemanjićke prestonice… novopazarski Ras, Priština, Skoplje, Prizren, gde žive naša braća po krvi, po jeziku, po običaju, po narodnoj svesti, željama i težnjama … Moja će vojska u Staroj Srbiji zateći, pored hrišćana, i  Srbe muslimane, koji su nama tako isto dragi, a s njima i Arbanase, hrišćane i muslimane, s kojima naš narod živi zajedno hiljadu i tri stotine godina, obično deleći s njima sreću i nesreću. Mi im svima nosimo slobodu, bratstvo i jednakost u svemu sa Srbima“.
Strategijskim planom srpskog Generalštaba bilo je predviđeno da Prva armija, pod komandom regenta Aleksandra, čije se desno krilo naslanjalo na Skopsku Crnu Goru a levo na reku Pčinju, nadire preko Kumanova s ciljem da potuče neprijatelja, kako se pretpostavljalo, u glavnoj bici na Ovčem polju. Prvoj armiji   sadejstvovale su Druga armija pod komandom generala Stepe Stepanovića, prikupljena oko Đustendila s pravcem dejstva preko Stracina ka Ovčem polju, i Treća armija pod komandom generala Bože Jankovića koja je posle koncentracije oko Kuršumlije, preko Kosova Polja i Prištine trebalo da nastupa ka Skopskoj Crnoj Gori i ugrozi tursko levo krilo.
Srpska Vrhovna komanda nije 23. oktobra očekivala bitku kod Kumanova, procenjujući da će glavne turske snage ostati na prostoru Skoplje-Ovče polje-Veles, i da će u visini Kumanova na pravcu Prve armije biti slabije turske snage. Međutim, komandant turske Vardarske armije Zeki-paša, sa petim, šestim i sedmim korpusom, odlučio je da po prikupljanju snaga u rejonu Kumanova pređe u napad 23. oktobra i odvojeno tuče srpske snage koje su se očekivale od Vranja i Đustendila. Tako je bitka kod Kumanova za srpsku Vrhovnu komandu došla neočekivano, iznenada. Srpske snage su bile nadmoćnije u živoj sili, oko 110.000 naspram blizu 60.000 vojnika Vardarske armije, s tim što su Turci bili nešto nadmoćniji u topovima i mitraljezima. U dvodnevnoj žestokoj borbi, u kojoj su naročito krvavi bili okršaji na Nagoričanima ali i oko Zebrnjaka, Prva armija je imala 687 poginulih (pominje se podatak i o hiljadu poginulih), 3208 ranjenih i 597 nestalih oficira i vojnika. Procenjivalo se da su turski gubici iznosili 12.000 ljudi od kojih 2.000 zarobljenih. Brojno i moralno slabija turska Vardarska armija, sa brojnim albanskim bašibozučkim grupacijama, bila je 24. oktobra snažno tučena i odbačena sa svih položaja. Prva srpska armija nastavila je pobedničko nastupanje ka Skoplju.

Istorijski luk, vođen duhom revanšizma, zaustavio se na Kumanovskom sporazumu od 9. juna 1999. godine, kojim je formalno okončana NATO agresija na Srbiju i SR Jugoslaviju

DUH ISTORIJSKOG REVANŠIZMA
Kumanovska bitka ušla je već istog trena u red herojskih epopeja srpske vojske i srpskog oslobodilačkog pokreta. Ona je bila ne samo simbol borbe za konačno oslobođenje srpskog naroda od turske vlasti, nego i simbol borbe za slobodu i nezavisnost Balkana u duhu onog poznatog načela – Balkan – balkanskim narodima.
Stojimo kraj ruševina spomenika junacima Kumanovske bitke, kraj ovog monumentalnog dela arhitekte Momira Korunovića koji su 1937. godine podigli naši preci u spomen na Kumanovsku bitku i oslobođenje od Turaka. U spomen–kosturnicu položeni su zemni ostaci većine kumanovskih ratnika (sakupljenih u četiri stotine belih vreća nalik nekadašnjim starohrišćanskim pokrovcima), koji su do tada čuvani u obližnjem srednjovekovnom hramu posvećenom Sv.Đorđu Pobedonoscu. Spomenik je bio visok 48,5m, izgrađen od bazalta i betona, sa krstom na vrhu, dok su njegove unutrašnje zidove krasile freske slikara Živorada Nastasijevića.
Sudbina monumentalne siluete spomen-kosturnice na Zebrnjaku, koju su tokom Drugog svetskog rata srušile bugarske okupacione trupe, simbolizuje na svojevrstan način sudbinu tekovina Kumanovske bitke. Taj istorijski luk, vođen duhom revanšizma, zaustavio se, za sada, na Kumanovskom sporazumu od 9. juna 1999. godine, kojim je formalno okončana NATO agresija na Srbiju i SR Jugoslaviju. Politička simbolika i poruka mesta toga sporazuma više je nego jasna. Osporava se sav istorijski smisao Kumanovske bitke, u prvom redu nasilnim oduzimanjem od Srbije Kosova i Metohije, srca Stare Srbije. Da bi se dalo utemeljenje tom nečuvenom nasilju, nađeno je da je oslobođenje starih srpskih državnih i kulturnih središta bila navodna „aneksija“ tih teritorija. Time se  bezobzirno izokreće ceo civilizacijski smisao ne samo Kumanovske bitke nego i Prvog balkanskog rata u celini, i dovodi u pitanje smisao oslobođenja ovog dela Evrope od turske vlasti.
Balkan je danas pritisnuo duh istorijskog revanšizma i revizionizma!
Neka je večni pomen i slava znanim i neznanim junacima Kumanovske bitke!
Neka je večni pomen i slava svim borcima za slobodu Stare Srbije i Makedonije!

Reč na obeležavanju 98-godišnjice Kumanovske bitke, Zebrnjak, 24. oktobar 2010. godine

4 коментара

  1. Avatar

    Нека је вечна слава свим знаним и незнаним јунацима , погинулим за Отаџбину!

  2. Avatar

    Moj otac je ucestvovao u Kumanovskoj bici kao mlad pitomac od 19 godina. Cesto mi je pricao o toj slavnoj Srpskoj pobedi. Krajnja je nepravda sto su nasi ‘prijatelji’ i nekadasnji saveznici cinicki izabrali to mesto za potpisivalje sramotnog ugovora o okoncanju divljackog bombardovanja Srbije.

  3. Avatar

    Ти наши вајни савезници никад нису били искрени већ искључиво лицемерни. Није џаба Никола Пашић говорио да се више боји савезника него непријатеља што ће рећи да нам поред таквих пријатеља нису потребни непријатељи.Како уосталом протумачити изјаву британског министра рата лорда Кичинера да Србији треба дати излаз на море а онда је потопити.Да није било оштрог ултиматума руског цара Николаја савезницима они никада не би извршили транспорт српске војске из Албаније на Крф.Зато Срби, сетите се увек жртве цара мученика Николаја коју је принео на олтар одбране Српства када вам латиномислећи буду сервирали причу да нам Руси нису никад помогли.

  4. Avatar

    Tu u S.Nagoričanu se car srpski Dušan Silni Veliki pričestio sa srpskim vitezima u crkvi Sv. Đorđa( pri manastiru koji je izgradio njegov deda kralj Milutin ) 1330.g.pred bitku na Velbužd-u ( sada Ćustendil ) jer su Bugari krenuli na Srbiju.Bugari su bežali sa bojnog polja pred srpskim vitezima, a Lukavi Grci koji su sa juga krenuli na Srbe odustali su od borbe.
    Tragična je sudbina J.Slovena na Balkanu.
    Tragična je sudbina Slovena u Evropi.
    Od tih J.Slovena na Balkanu osta samo sunce, srce- Srbi, svi ostali lutaju otkačeni od sunca zadnjih 2500 godina ( latinofili, hunofili, tatarofili,vatikanofili,turkofili ……
    Istorija se večno piše, dopunjuje,razjašnjava.Tu su stranice otvorene za upisivanje…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *