Почетна / Интервју / DŽON STAUBER NATO i mulj su dobri za sve vas

DŽON STAUBER NATO i mulj su dobri za sve vas

Razgovarala Biljana Đorović

Zapadne demokratije su prostor u kojem su se razvili nejdelotvorniji propagandni mehanizmi: neuporedivo sofsticiraniji, manipulativniji i delotvorniji u odnosu na Hitlerovu Nemačku i staljinističku Rusiju. Korporativna propaganda je nastajala i razvijala se u cilju zaštite moćnih interesa od potencijala demokratije, zato što je demokratija esencijalno suprotstavljena koncentraciji moći

Džon Stauber je teoretičar, pisac i politički aktivista koji je kao koautor sa Šeldonom Remptonom napisao pet knjiga gde je razotkrio metode, tehnike i konkretne propagandne aktivnosti na kojima združeno rade vlade, privatni interesi i PR industrija posle čije lobotomije ljudi bivaju transformisani u ovce: stado koje „zabavljajući se pred TV ekranima do smrti“ više ni na koji način ne odlučuje o sopstvenoj sudbini.
„Verujte nam, mi smo eksperti“ („Trust us, we are experts“) je studija koja pokazuje na koje je načine u šemu realizacije korporativnih interesa uključena nauka i njeni eksperti; „Toksični mulj je dobar za vas“ („Toxic Sludge is Good For You“), analizira istoriju i obim PR industrije u SAD; „Luda krava SAD“ („Mad Cow USA“) anticipira pojavu ove bolesti u SAD na osnovu analize korporativnog preuzimanja farmerstva u SAD; „Oružje za masovnu obmanu: upotreba propagande tokom Bušovog rata u Iraku („Weapons of Mass Deception: The Uses of Propaganda in Bush’s War on Iraq“) i „Najbolji rat ikada: Laži, proklete laži i haos u Iraku“ („The Best War Ever: Lies, Damned Lies, and the Mess in Iraq“) objašnjava pozadinu rata u Iraku; „Banana republikanci“ („Banana Republicans“) pokazuje da su se SAD transformisale u jednopartijsku državu u kojoj je, zahvaljujući funkcionisanju medija, sistemu lobiranja i izbornim sistemu, potpuno nestala pluralistička politika.
Stauber je osnivač i izvršni direktor „Centra za medije i demokratiju“, koji je sponzor organizacijama za praćenje delovanja PR industrije u SAD: „PR Watch“ i „Source Watch“.

U svojim knjigama istražujete delovanje procesa koji ste nazvali „industrija za menadžment percepcije“, pokazujući stepen u kojem su ponašanje, uverenja i stavovi, mišljenje i politika u demokratskim zemljama modelovani od strane eksperata za propagandu. Na koji način deluje industrija za menadžment percepcije? Koje organizacije učestvuju u ovom poslu i na kojim se nivoima uspostavlja?
Zapadne demokratije su prostor u kojem su se razvili nejdelotvorniji propagandni mehanizmi: neuporedivo sofsticiraniji, manipulativniji i delotvorniji u odnosu na Hitlerovu Nemačku i staljinističku Rusiju. Korporativna propaganda funkcioniše kao biznis: advertajzing i PR menadžment. Sintagma menadžment percepcije odnosi se na modelovanje percepcije bez svesnosti publike (Kažem publika zato što više ne možemo govoriti o kategorijama javnosti, javnog mnjenja i drugim pojmovima karakterističnim za načine na koje funkcionišu demokratski sistemi). Stavovi, pogledi na stvarnost, doživljaj realnosti, sama realnost, postali su plen korporacija za njihovo modelovanje koje rade iza scene tako da ljudi nisu svesni sila koje modeluju njihove umove.

Rođenje propagande je, kako su to mnogi autori pokazali, na primer Noam Čomski u „Nužnim iluzijama” i brojnim drugim knjigama, bilo uslovljeno dubokom potrebom moćnih, bogatih krugova prisutnih od samog osnivanja SAD, da demokratija nikada ne razvije svoje potencijale, da, zapravo, nikada ne postane efektivna.
Da, to je apsolutno tačno. Korporativna propaganda je nastajala i razvijala se u cilju zaštite moćnih interesa od potencijala demokratije, zato što je demokratija esencijalno suprotstavljena koncentraciji moći. Ono što nikada nećete čuti u političkom diskursu SAD jeste to da mi imamo najveću koncentraciju ekonomske moći, veću od bilo koje razvijene ili nerazvijene zemlje u svetu, a kada imate takvu koncentraciju moći potpuno ste zatvorili bilo kakve kanale za demokratiju. To je stanje apsolutne nedemokratičnosti u bilo kom smislu tog pojma. Propagandne kampanje su uvek sračunate na manipulaciju, na manipulativno iscrpljivanje demokratskih ideala i njihovo korišćenje u svrhu širenja ekonomske i političke moći korporacija u svim sferama ljudske egzistencije. Neograničena moć korporacija dobila je svoju pravnu, legislativnu potporu, tako da se sudbina sveta nalazi u kandžama sistema sračunatog na zadovoljenje bilo kojih ideja koje se rode u glavama ljudi opijenih svojom moći, ma kako monstruozne one bile.

„Verujte nam, mi smo eksperti“ je studija koja pokazuje na koje je načine u šemu realizacije korporativnih interesa uključena nauka i njeni eksperti

Nakon što je Sigmund Frojd pronašao metod za naučno istraživanje nesvesnog, Edvard Bernez, genijalni dvostruki nećak Sigmunda Frojda, uspeo je da prodre u primarni proces koji dominira nesvesnim i utiče na primarnu motivaciju, čime je uspostavljena neograničena eksploatacija nesvesnog što je rezultiralo pretvaranjem čoveka u konzumenta i objekat moći.
Bernezova delatnost je omogućila i uspostavljanje procesa i modela gde su laži, glasine, ratovi i nesreće kojima su vodili, počeli da se pakuju i medijski serviraju. Tokom Prvog svetskog rata radio je u CPI (Committee on Publik Information) poznatom i kao Krial komitet (Creel Kommittee)  mobilisanom od strane Vudro Vilsona (Wilson), 1917. godine, kako bi upakovao i reklamirao ulazak SAD u Prvi svetski rat pod formulom: Načinimo svet sigurnim za demokratiju (Make the World Safe for Democracy). CPI  je uspostavio modele i šeme marketinških strategija koji su široko primenjivani za potonje ratove, sve do današnjih.
Cela ideja propagande je da ubeđivanje učini nevidljivim. U tom cilju razvijane su brojne tehnike, koje je u osnovi inaugurisao Edi Bernez. Jedna od tehnika koja se i danas veoma uspešno primenjuje naziva se: „tehnika treće partije” (third party technique). Po ovoj tehnici, hemijska kompanija će, umesto da vam kaže da su sastojci vode koju pijete i u vašem okruženju bezbedni po vaše zdravlje, iza scene osnovati i finansirati organizaciju koja će se predstaviti kao nezavisno udruženje naučnika – eksperata, koje brine o bezbednosti u korišćenju hemijskih supstanci, ali vi nećete znati da ovu organizaciju finansiraju hemijske kompanije i da učestvuje u kreiranju uslova koji omogućavaju da se sprovedu strateški planovi hemijskih kompanija. I tako, umesto da imate svest o interesima Monsanta, Hofman-LaRoša, Novartisa ili neke druge velike korporacije, vi ćete biti suočeni sa izjavama naučnika, eksperata iz asocijacija koji će pod okriljem zvučnih zaštitničkih naziva, kakvo je na primer Američko veće za nauku i zdravlje, govoriti o bezbednosti i neophodnosti korišćenja genetički modifikovane hrane ili izjavama da nema problema sa emisijom ugljen dioksida i slično. Oni će govoriti: „Verujte nam – mi smo eksperti“. Politika treće partije primenjuje se veoma mnogo i u kreiranju medija i organizacija koji se predstavljaju kao nezavisne i u svom timu imaju nepotkupljive ljude, da bi u ključnom trenutku unutrašnji autoritet i poverenje stečeno zahvaljujući svojoj navodnoj odanosti vrednostima, stavili u službu nekog moćnog političkog cilja, neprihvatljivog sa stanovišta interesa naroda i zemlje gde pripadaju.

Vi ste inaugurator ideje po kojoj praćenjem propagande možete da otkrijete punu istinu o događajima i akterima, koji deluju u vidljivoj i nevidljivoj ravni moći.
Znate, postoji stari kliše u novinarstvu, i to je dobar kliše za svakoga ko pokušava da istraži moć: „pratite novac“. I ako pratite ko je bivao plaćen, verovatno ćete otkriti zašto je uradio ono što je uradio. Ali, postoji i druga maksima koju sam ja osmislio i za koju mislim da je podjednako dobra: „pratite propagandu“. Neko ulaže novac kako bi osnovao grupe koje javno istupaju, čiji članovi odlaze na lice mesta, drže govore, organizuju konferencije za štampu ili govore u informativnim emisijama. Mejnstrim mediji u SAD, čak i posle otkrića da je ono što su oni promovisali kao istinu bila jedna velika laž, nikada neće obelodaniti da se radilo o propagandi, niti ko je iza scene dirigovao propagandnim akcijama medija. I sadržaj i način na koji se sadržaj u medijima oblikuje nastaju kao rezultat PR strategija, ciljeva i operacija, osmišljenih od strane eksperata i kompanija.
I, kad god se pojavi dobra akademska studija o propagandi, tehnikama manipulacije i spinovanja, suočavamo se sa poražavajućim činjenicama koje nedvosmisleno pokazuju da su ljudi potpuno neotporni na propagandne modele inaugurisane od strane genijalnih propagandista sa početka XX veka. A istraživanja o tome koliko je od sadržaja koji se emituje na televiziji u magazinima i informativnim emisijama plod organizovanih PR kampanja i plod delovanja PR eksperata i akademskih stručnjaka iz ove oblasti, takođe je jednako zastrašujuć: 40%, 50%, pa i 60% svega što dobijate od medija je direktan rezultat rada organizovanih PR kampanja. Novinarstvo je u strašnom opadanju. Možemo reći da je to profesija koja je izumrla. Malo ko ulaže novac u istinsko novinarstvo i većina informacija koje cirkulišu u medijskom prostoru je dobijena od PR kompanija i deo je PR operacija.
Tako je bilo veoma lako da je, posle terorističkog napada 11. septembra, Bušova administracija neverovatnom brzinom izjavila da zna ko se nalazi iza ovih napada, i pokrenula kampanju i invaziju na Irak.

Da li mislite da je 11. septembar bio velika izrežirana propagandna operacija.
To je centralno pitanje. I potpuno je jasno da zvanična verzija ne otkriva šta se zaista dogodilo, a sve što treba da uradite da bi ste to dokazali je da pogledate zvaničnu istragu o 11. septembru. Kada složite kockice vidite da je ona bila veoma ograničena, minimalna, i nije dala odgovore na mnoga pitanja koja su nezavisni istražitelji postavljali. Ne znam da li su ljudi iz američke administracije znali za 11. septembar, ili doprineli da se on dogodi, ali ono što znam jeste to da je neposredno posle ovog događaja, te večeri kada se konačno predsednik Buš vratio u Vašington i sastao sa Većem za nacionalnu sigurnost, rekao da 11. septembar moramo videti kao priliku da se obračunamo sa terorizmom.  I umesto da reaguju na 11. septembar, oni su na neki način bili svesno neefikasni u otkrivanju onoga šta se zaista dogodilo, i privođenju pravdi onih koji su odgovorni. Bušova administracija je umesto toga lansirala propagandnu kampanju za napad na Irak, i pre svega na Avganistan. Propali su pokušaji da se spreči da okrivljeni Osama bin Laden pobegne, i neposredno posle 11. septembra istovremeno sa operacijama u Avganistanu počinje priprema i propaganda za napad na Irak. I evo nas devet godina posle 11. septembra 2001. godine sa velikim pitanjem šta se zaista desilo sa Osamom bin Ladenom i sa SAD duboko zaglibljenom u dva rata: u Avganistanu i u Iraku. Kako smo došli do toga? Mislim da je to pitanje koje moramo da postavljamo i sebi i svetu. Ključno je pitanje šta se zaista desilo 11. septembra, ne samo da bi znali kako da sprečimo buduće 11. septembre, već kako da sprečimo da se ovakvi događaji koriste u propagandne svrhe za vođenje ratova, jer je reakcija na 11. septembar napadom na Avganistan i Irak nanela mnogo više štete SAD i miru, pravdi i ljudskim pravima. Reakcija Bušove administracije i vlade SAD, bila je veoma štetna za interese samih SAD.

U svojim knjigama „Oružje za masovnu obmanu“ i „Najbolji rat ikada“ pokazujete da je integracijom PR industrije i psiholoških operacija kojima rukovode vojne službe („psy-ops“), obezbeđen neverovatan uspeh manipulacije i propagande.
Ako pogledate tim koji je upakovao i prodao rat u Iraku, vidite da se radi o savršeno konzistentnoj i koherentnoj PR operaciji koja je uključila proverene majstore ovog posla kakvi su Ari Flajšr (Ari Fleischer) iz Bele kuće, Tori Klark (Torie Clarke), bivša čelnica firme Hil&Nolton u Vašingtonu, iz Pentagona specijalno za tu priliku došla je sa perfektnom PR šemom koja je postavila osnov za medijsko izveštavanje tokom invazije. Šema delovanja je sledeća: posle utemeljenja tačke gledišta angažuju se različite privatne firme, kakve su na primer grupe za rendiranje – sledi dizajniranje informacija.

„Banana republikanci“ je knjiga koja pokazuje kako su se SAD transformisale u jednopartijsku državu

Posle izlaska vaše knjige novinar „Njujork Tajmsa“ Dejvid Barstou (David Barstow), započeo je sa istraživanjem onoga što je nazvano: „Skandal sa Pentagonovim stručnjacima“. Kako ocenjujete učinak njegovog istraživanja?
Zahvaljujući Dejvidu Barstou saznali smo da su gotovo neposredno posle napada od 11. septembra, Donald Ramfsfeld i stručnjak za PR menadžment Tori Klark (koja je osmislila i strategiju pretvaranja novinara u poslušne vojnike), Ari Flajšer iz Bele kuće i Dik Čejni, kao i PR kompanije koje rade za CIA-u na dizajniranju informacija (u vreme Klintonove administracije kreirale su grupu fronta koju su nazvali Irački nacionalni kongres, na čelu sa Ahmedom Čalabijem koja je najverovatnije srušila statuu Sadama Huseina), ljudi koji su bili veoma aktivni i u vreme Klintonove administracije, osnovali grupu frontmena gde su uključili čitav prvi ešalon penzionisanih generala iz svih vojnih rodova, ukupno njih 75, i potom nastupali kao eksperti za TV vesti i informativne televizijske emisije. Svaka TV kuća, ne samo desničarski propagandistički „Fox“ već i NBC, CNN, ABC, CBS, svi oni su imali svoje eksperte kojima su od 2001. do 2003. godine plaćali kako bi svojim komentarima ukazivali na neophodnost rata i uticali na tokove ratnih zbivanja. I Dejvid Barstou iz „Njujork tajmsa“ (svakako je zaslužio dve Pulicerove koje je i dobio), otkrio je da su ti eksperti dobijali „tačke gledišta“ od Donalda Ramsfelda, Tori Klark i iz Bele kuće. I to je zapravo zapanjujuće. Američki narod je na svojim medijima i televizijskim vestima tokom čitave tri godine gledao bivše vojne zvaničnike za koje su verovali da su nezavisni vojni eksperti, angažovani od strane određenog TV programa, dok su poruke koje su izlazile iz usta ove gospode generala bile zapravo reči Donalda Ramsfelda, državnog sekretara za odbranu iz Pentagona kojima je on promovisao rat. Bušova administracija, Bela kuća, Pentagon kreirali su realnost kako bi se održala iluzija neophodna za pokretanje i vođenje rata. A ovi navodno penzionisani generali bili su tek prividno penzionisani, dok su u stvari radili veoma dobro plaćene poslove kao lobisti ili konsultanti kompanija za proizvodnju naoružanja. Oni profitiraju na ratovima. Kompanije koje ih plaćaju postale su neverovatno bogate zahvaljujući ratovima u Iraku i Avganistanu. Radilo se, dakle, o zapanjujućim otkrićima na stranicama „Njujork tajmsa“ pre nekoliko godina, ali televizijske vesti, informativni programi mejnstrim TV stanica nisu ništa od ovoga preneli. Tako su Amerikanci, koji su bili namerno obmanjivani od strane medija, onda kada se ova istina pojavila u štampanim medijima, opet bili uskraćeni za istinu. Amerikanci se informišu uglavnom putem TV medija i jasno je da nisu mogli da saznaju ovu istinu jer bi ona jasno pokazala kako su TV vesti i televizijski program postali mašine za distribuciju propagande proizvedene u Beloj kući. Zašto ovo otkriće nije proizvelo reakcije ogromnih razmera, zašto nije dovelo do kongresnih saslušanja, do pojave na svim naslovnim stranicama svih novina i časopisa,  zašto nije podiglo američku i svetsku javnost na noge? Taj skandal koji je trebalo da predstavlja tamnu mrlju u istoriji američkog novinarstva – bio je totalno pokriven uprkos tome što se „Njujork tajms“ držao izvanredno u ovom slučaju. Inače, mogao bih da kritikujem „Njujork tajms“ veoma mnogo zbog načina na koji je prodavao rat, ali u ovom slučaju i Dejvid Barstou i „Njujork tajms“ su se izvanredno pokazali, ali su bili u velikoj meri izdati od strane svojih kolega, novinara u drugim informativnim medijima koji nisu preneli ove informacije, što ukazuje na to koliki značaj ima odjek informacija.

Mediji, dakle, proizvode i distribuiraju realnost i imidž čitavih naroda i zemalja po planovima koje su osmislili timovi eksperata ujedinjenih na proizvodnji sveta po meri moći?
Da, apsolutno. A jedan od boljih primera spominjemo u knjizi „Najbolji rat ikada“: istorijsko rušenje statue Sadama Huseina, 9. aprila 2003. godine, koji su milijarde ljudi širom planete gledale kao TV prenos uživo. I u vreme kada se ovaj događaj odigravao, bilo nam je savršeno jasno da se radi o psihološkoj operaciji koju sprovodi vojska. Na ekranima je sve izgledalo onako kako je predvideo Dik Čejni – Amerikanci su dočekani kao oslobodioci: Iračani su srušili ogromnu statuu Sadama, vukli je po Firdos skveru, posle čega su je slomili u sitne komade. To je zaista predstavljalo trijumfalni PR moment. Scena je snimana kao film holivudske produkcije, dok su u stvari svi novinari koji su tamo bili dobili uputstva od Pentagona.
Akcioni video snimak, koji pokazuje tek mali deo prostora, prikazan je širom sveta kao dokaz masovnog ustanka iračkog naroda, dok je celu stvar obelodanio novinar „Rojtersa“ koji je snimkom obuhvatio širi prostor i pokazao upravo suprotno: upotrebom širokog ugaonog objektiva za snimanje trga Firdos, pokazao je da je čitav prostor bio skoro prazan. Tu su samo američki marinci, međunarodni pres i grupica Iračana. U najboljem slučaju nije prisutno više od 200 osoba. Marinci su okružili trg i čuvaju ga tenkovima. Mehanizovana vozila SAD su prikačila sajle za statuu kako bi je odvojile od postolja. Ceo događaj, slavljen kao ekvivalent pada Berlinskog zida, ono što su gledaoci širom sveta imali priliku da vide, predstavljao je pažljivo iskonstruisani medijski događaj, skrojen za televizijske kamere.
Danas znamo da se radilo o vojnoj psihološkoj operaciji izvedenoj u medijske svrhe koja je uključivala saučesništvo medijskih poslenika širom sveta i razgovarao sam sa reporterima posle njihovog povratka iz Bagdada i pitao ih: kako mogu i Si-En-En i francuski mediji  MSNBC, kako sve te TV mreže prenose ovakve slike i izvode takve analize kada je bilo potpuno jasno da je reč o prevari? Jedini odgovor koji sam dobio (jer većina je ostala nema ili je samo slegnula ramenima), bio je „ja nisam doneo takvu odluku“.

Kako to objašnjavate. Da li je u pitanju moć novca ili nešto drugo? I kolika je, zapravo, moć novca?
Komercijalni mediji su prevashodno biznis.

Ali, šta se dešava sa ljudima?  Da li je potpuno ugašena potreba za istinom?
To su novinarski ideali koji su krucijalni, apsolutno najvažniji za postojanje novinarske profesije, ali, oni su zaista postali mit. Novinari masovno napuštaju novinarstvo i bave se PR menadžmentom, jer, kako mi je rekao jedan od novinara: „Napustio sam novinarstvo jer se moj posao sveo na to da nečiju propagandu plasiram kao vest, što me je navelo da radim za neku PR firmu koja će bolje uposliti moje novinarske talente koji svakako koriste propagandi, nego da se i dalje pretvaram da sam novinar dok sam u stvari transmisija propagande“. To je zbilja ponižavajuće i postoji ogromna kriza profesije, a novinari to najbolje znaju.

Možete li nam bliže objasniti fenomen flaka i organizacija koje se bave flakom.
Fenomen flaka je sveprisutan i čini važnu okosnicu propagandnih mehanizama. Ako ste se nekada suočili sa tim da ste kao novinar reagovali na određenu situaciju politički nekorektnom analizom, u kojoj su se čuli stavovi suprotni od onih koji su poželjni za realizaciju određene politike, a usledili telefonski pozivi, pisma uredništvu, reagovanja na sajtovima i slično, ili su počele da se šire glasine o vama kao osobi ili o vašem privatnom životu, možete biti sigurni da je u pitanju delovanje grupa organizovanih za flak. I kao pojedinci i kao grupe oni se nikada ne upuštaju u suštinsku analizu problema na koji reaguju, već deluju agresivno i „sa penom na ustima“, sa ambicijom da zaplaše vlasnike medija, urednike i same novinare. Uglavnom se radi o lobi grupama koje imaju zadatak da uspostave zadatu „istinu“ na terenu. Ove grupe ne zaziru ni od intelektualaca najvišeg ranga i renomea.

Kako će po vašem mišljenju rezultirati objavljivanje 400.000 poverljivih dokumenata na veb-sajtu Vikiliks, gde se navodi i zvaničan podatak o broju civilnih žrtava tokom rata u Iraku koji pokazuju da su od ukupno 109.032 žrtve, koliko je poginulo od 1. januara 2004. godine do 31. decembra 2009. godine, 66.081 bili civili.
Čestitke i zahvalnost Vikiliksu i njihovim uzbunjivačima za hrabar rad na otkrivanju istine o ratovima u SAD, u Iraku i Avganistanu. Ali, uticaj ovih otkrića će biti različit u SAD i u ostatku sveta. U SAD informacije su uglavnom cenzurisane i ignorisane u mejnstrim TV medijima, gde se većina Amerikanaca informiše. Umesto fokusiranja na tematiku koju ova dokumenta otvaraju, pažnja je usmerena na ličnost samog Džulijana Asanža i zauzimanje tačke gledišta po kojoj se masovno obelodanjivanje ovih internih SAD dokumenata prikazuje kao napad na SAD.

U ostatku sveta informacije će biti gorivo za antiratne pokrete koji vrše pritisak na političare da odustanu od bilo kakve podrške neuspelom rat u Avganistanu. To će verovatno ubrzati poraz politike SAD u ovom delu sveta, koji je neizbežan.
Ja, međutim, očekujem masivan napad na Vikiliks od strane Obamine administracije i tajni napad špijunskih agencija SAD, na način koji će pokušati da ga osakati i uništi.

Novinarstvo je u strašnom opadanju. Možemo reći da je to profesija koja je izumrla. Malo ko ulaže novac u istinsko novinarstvo i većina informacija koje cirkulišu u medijskom prostoru je dobijena od PR kompanija i deo je PR operacija

Šta mislite o Džulijanu Asanžu i ad hominem napadu na njega od strane Džona Barnsa, novinara „Njujork tajmsa“ koji je predstavio osnivača Vikiliksa kao poluludog kriminalca? Treba se setiti da je pre 18 godina Džon Barns, majstor za „pakovanje intervjua pokrivajući rat u Bosni  intervjuisao Borislava Heraka, bosanskog Srbina koji je tada bio u zatvoru u Sarajevu i pod primenom sile od strane muslimanskih stražara, priznao ubistva i onih za koje se kasnije ispostavilo da su živi i zdravi. Za ovaj intervju Barns je 1993. godine dobio Pulicerovu nagradu. Drugu Pulicerovu nagradu Barns je dobio za svoj prikaz „istinske bestijalnosti“ talibana.
Vikiliks bez Asanža ne bi postojao i ironično je da je lično on napadnut od strane mejnstrim novinara, a posebno „Njujork tajmsa“, medija koji se i te kako navijački ponašao u odnosu na nezakoniti i katastrofalni rat u Iraku pokrenutog od strane Bušove administracije. Ovi korporativni mejnstrim mediji nastavili su da se navijački ponašaju u odnosu prema militarističkoj spoljnoj politici SAD, koja je fundamentalno destruktivna po najbolje interese SAD.
O pitanjima rata i mira korporativni mediji već decenijama konzistentno nastupaju kao provladina propagandna produžena ruka, podržavajući ratove i spoljnu politiku koja ih čini mogućim. Takođe je ironično da je „Njujork tajms“, koji je prvi put objavio  „Pentagon Papers“ koja je dostavio Daniel  Elsberg – tajna dokumenta koja su razotkrila laži što su se nalazile u pozadini Vijetnamskog rata, sada napada Vikiliks i Asanža. Razume se, mediji u SAD su najvećim delom podržavali rat u Vijetnamu sve do kasnih 1960. godine, kada se većina Amerikanaca okrenula protiv ovog rata. Čak je i Ričard Nikson nastupao u izbornoj trci 1968. godine, kao „mirovni“ kandidat.

Koje bi medije u SAD izdvojili kao one koji nisu tek deo propagandne imperijalne mašinerije?
Ovo su crni dani za novinarstvo i SAD nisu više blistavi svetionik svetlosti, već zaslepljujuće ogledalo korporativne propagande. Korporativno mejnstrim novinarstvo je ubilo pravo istraživačko izveštavanje i zamenilo ga propagandom i advertajzingom, dizajniranim da služi i da štiti vlasnike korporacija, oglašivače i interese lobista. Najbolje novinarstvo u SAD je danas nezavisno novinarstvo koje se pojavljuje na mreži ili na neprofitnim medijima kakvi su  „Democracy Now“ na nezavisnoj radio i TV; Common Dreams vebsajt; Grit TV Laure Flanders (Laura Flanders), Kontraspin (Counterspin) radio program, i slični.

Najveća opasnost za budućnost čovečanstva po vašim analizama leži u propagandi, ali i u korporativnoj kulturi.
Da, ima nečeg veoma zastrašujućeg u propagandi i korporativnoj kulturi. Ljudi koji šire propagandu veoma lako žive sa tim. Postavlja se pitanje kako neko ko zna da je ta propaganda lažna i opasna za živote ljudi, može da nastavi da radi ono što radi. Na delu je obrazac korišćen u odbrani nacista tokom Nirnberškog procesa koji su govorili da su samo izvršavali naređenja, i ja mislim da je ono što je zaista zastrašujuće u korporativnoj kulturi to što ljudi, umesto da misle svojom glavom kada se jednom zaposle i bivaju plaćeni, nastavljaju da primenjuju Nirnberšku odbranu: Ja sam dobar momak, ja samo radim svoj posao, ja samo izvršavam naređenja, da ja to ne radim radio bi neko drugi a ja imam porodicu, stan, kuću, kola i kredite. I kada je već tako onda hajde da baš ja za novac koji dobijem, bez ikakve moralne dileme osmislim kakav dobar slogan: toksični mulj je dobar za vas, ratovi donose mir i demokratiju u vaše krajeve, a NATO je najveći garant vaše bezbednosti i prosperiteta.

Pripremajući neobično značajnu studiju „Toksični mulj je dobar za vas“, našli ste se u centru orvelijanskog zapleta, koji svedoči o tome do koje mere je propaganda dobila svoju institucionalizovanu formu.
Kada smo tragali za naslovom knjige koji bi mogao da isprovocira čitaoce, verovatno sam nesvesno asocirao na jedan crtani film, kada sam izustio: „Toksični mulj je dobar za vas“, a Šeldon je odmah dodao: „Laži, proklete laži i PR industrija“, kako glase naslov i podnaslov knjige. Pogledao sam da li zaista postoji PR kampanja pod naslovom „Toksični mulj je dobar za vas“, što bi bilo zaista neverovatno, ali, naravno, nije postojala. Ali tokom pisanja knjige dobio sam telefonski poziv od žene neobično ljubaznog glasa. A kada radite ono što ja radim i pratite propagandu, odmah postajete skeptični i podozrivi. Dok sam se pitao zašto me zove, ona se predstavila : „Ja sam Nensi Blat, PR Federacije za vodu i prirodnu sredinu. Zovem vas kako bih zahtevala da promenite naslov svoje knjige, zato što on više nije toksičan i zato što ga ne zovemo mulj ili blato, već bio-đubrivo – prirodni, organski produkt. Mi sarađujemo sa agencijama za zaštitu prirodne sredine kako bismo naveli farmere da koriste ovo organsko i prirodno đubrivo na svojim farmama. Naziv bio-đubrivo je prihvaćen od strane jezičkih naučnih asocijacija i ući će u svetske leksikone reči i izraza, kao i u sve specijalizovane rečnike.“ Bio sam zapanjen. Zapravo i danas, posle 15 godina, zapanjen sam činjenicom da je toksični mulj koji sadrži opasne toksične komponente, mikrobe i viruse, bakterije i dioksine, PCP i uništavače endokrinog sistema, do tada tretiran kao veoma opasna materija i držan izvan naselja, sada promovisan u biološko đubrivo i raširen po njivama farmera. Dakle, dogodilo se da ono što sam smatrao tek ironično-sarkastičnom hiperbolom koja bi svojom preteranošću mogla da privuče čitaoce knjige o PR industriji, postane predmet propagandne kampanje i bude preimenovan u bio-đubrivo.

6 коментара

  1. Идеја о лажима које треба претворити у истину надилази Гебелса за сто половина,Треба начинити механизам у коме не примећујете како живите у виртуелном свету бескрајних лажи, како истине нема, како сте обавијени вечном маглом и како не видите оне који вама крмане.
    Биљана Ђоровић је већ примећена као новинар који, помоћу компетентних саговорника, открива тајне овога света .Време је да спознамо истину, да чујемо оне који постају „изроди“ свога племена, који су се уплашили толикох манипулација, који су решили да одшкрину завесу велике мистерије владања, у којој ништа више није оно што јесте, нити близу ономе што би морало да буде , где је све идеја о стварању света оних који не виде даље од носа,И ако пажљивије погледамо, можда смо ми на мети што их највише читамо, што им се имплицвитно опиремо, што ни као одани политичари преко властитих митова не смемо, што наше Мишиће чувамо и кријемо, што играмо као Анрићева Асака пред вуком, свеједно што на све пристајемо и све слушамо и јуримо лажне шаргарепе које Кацин без зазора претвара у цуцле у белиосветском обданишпту у које нас као народ стављају.И можда ће ове бесрамне послушнике спасти баш то што су издржали да корене спасавају и да док трпимо бар њих имамао и да од земље и у земљи налазимо ону кап суве дреновине која нас је из тамновања спасавала и лудим енергијама опстајања задојила.Ето ту нас овај Печат печата и ми све више спознајемо оне који нам отварају „ту црну мрену тврду злокобну што застире очи“народа




    0



    0
  2. U poslednjih mesec dana iz nedelje u nedelju gospođa Biljana Đorović nam pruža mogunost da upoznamo suštinu mehanizama koji nam određuju životne okolnosti i ispisuju sudbinu. Spoznaja ovih procesa je svakako prvi korak koji će voditi ka aktivnostima u smeru traženja rešenja i organizovanije borbe protiv manipulacija, laži, eksploatacije i sveukupne dehumanizacije.
    Ono što je impresivno je činjenica da gospodja Đorović vodi direkne razgovore sa svetskim intelektualcima (ne preuzima intrevjue iz stranih medija), tako da kroz dobro pripremljena i formulisana pitanja dobija komentare vezane za našu specifičnu situaciju.
    Zaista je jako dobro što se kroz „Pečat“, a posebno kroz izuzetne tekstove gospođe Đorović može videti da stvaralačko, kreativno i angažovano novinarstvo još uvek postoji.
    Bravo gospođo Đorović!
    Sa nestrpljenjem čekamo Vaš sledeći tekst!




    0



    0
  3. Sadrzaj razgovora sa Stauberom je jedan od temelja Evroatlantskog globalizacijskog procesa. Njegovo ostvarivanje se ne moze zamisliti bez kriminalnog gospodarenja svetom informacija. Globalizovanom svetu se ne moze i formalno pristupiti bez zadovoljenja tri uslova. Jedan od njih je i „NESMETANA CIRKULACIJA INFORMACIJA“. Ovde cemo se osvrnuti na konkretan primer informacije kao sredstva obmane.
    Jedan od glavnih cijeva globalizma svakako je ukidanje drzava.Da bi otpor naroda bio sto manji, treba ga uveriti da je sadrzaj pojma „patriotizam“ prevazidjen, i da u ovom vremenu ima sasvim drugi smisao. „Stari“ sadrzaj pojma „patriotizam“ podrazumeva odbranu otadzbine. „Novi“ sadrzaj istog pojma je sasvim suprotan. Po njemu, „PATRIOTA NIJE ONAJ KOJI BRANI OTADZBINU, VEC ONAJ KOJI JE PREDAJE OKUPATORU“. Zasto? Zato sto „branilac otadzbine UGROZAVA ZIVOTE BRANILACA“! Znaci, zivote branilaca ne ugrozava NAPADAC, vec onaj koji se od njega BRANI?! Onaj koji brani domovinu predpostavlja da osvajac ne dolazi u tudju drzavu da bi joj pomogao, vec da bi je pokorio, opljackao, njenu decu koristio za svoje buduce ratove, u krajnjoj liniji da bi ih ubijao.
    Napadac zeli da osvoji bez borbe, bez svojih zrtava, osvajac glumi pacifistu. Zato osvajac slavi „nove patriote“, svoje poslusnike, otadzbinske izdajnike, koji „cuvaju“ zivote svojih sunarodnika da bi ih predali okupatoru za njegovu savremenu giljotinu.




    0



    0
  4. Ти пишеш на овај мејл, а ја га ниам обилазила. Коментар је одличан, штета што их није било више. То је разговор који је требало да покрене озбиљну дискусију, али није зато што ови само присвајају туђи рад.
    Шта ти радиш, како си и када долазиш на Петлово?




    0



    0
  5. Lepo je u današnjem sveru biti ovca.Zavidim toj velikoj nvećini što ih ni za šta ne boli glava.Nažalost moja još misli.




    0



    0
  6. Truso…hm, hmm..doci ce i ovce na red…???
    ……………………………………..
    ZAŠTO NEMA MLEKA: Zaklano čak 500.000 krava!
    Prepolovljen broj krava muzara u odnosu na 1990. godinu, a samo prošle godine ostali smo bez 110.000 krava. „Šabačka mlekara“: Uvoz junica rešenje




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *