ALEKSANDAR ĐAJA Ubiše reč

Piše Aleksandar Đaja

Kako je moguće da su „Reporteri bez granica“ u eri „diktatora“ Miloševića, morali da priznaju činjenicu, da je tada u Srbiji postojalo preko 200 opozicionih televizijskih stanica, dok se opozicionim pisanim medijima verovatno ni broj nije znao. A danas, broj opozicionih novina se može izbrojati na prste dve ruke, ili jedne, ili… Uostalom, „ko čita Pečat, zna“!

Organizacija „Reporteri bez granica“ je u svom najnovijem izveštaju o slobodi štampe u svetu, stavila Srbiju na 85. mesto, što u odnosu na prošlu godinu predstavlja pad za tri stepenice! „Slobodnije“ od nje su Slovenija (46), BiH (47), Hrvatska (62), pa čak i Albanija, koja je na 60. mestu!… Na popisu 178 zemalja, na prvih šest mesta bez kaznenih poena su Finska, Švedska, Norveška, Island, Švajcarska i Holandija, dok su na samom dnu liste Iran, Turkmenistan, Severna Koreja i Eritreja. Dakle, po stepenu slobode pisanih medija, Srbija je negde između Finske i – Eritreje!

JEZIVO, JEZIVO…
Pa, dobro, možda to i nije tako loše za jednu balkansku državicu bez suvereniteta, čiji je bivši „otporaš“, a sada državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen, hladnokrvno izjavio da će odgovor režima na demonstracije maloletnika (nazvanih „huligani“), posle, od strane tog istog režima na silu „ubudžene“, gej parade u Beogradu, biti – jeziv!… Jeziv?!… Pojam „reči“ je u ustima srpskih vlastodržaca definitivno izgubio svaku etičku i estetičku težinu,  pretvorivši se u puko sredstvo bljutave propagande, ili, još gore, u sredstvo uterivanja straha, zarad opstanka na vlasti po svaku cenu, još koju nedelju, ili koji mesec…
Poznat je vic o advokatima koji počinje pitanjem: „Kad advokat laže?“ Odgovor je: „Kad mu se pomiču usne“… U Srbiji se u udarnim vestima gotovo svih medija, kad god se predstavnicima vlasti „pomiču usne“, to prenosi doslovce, bez bilo kakvog kritičkog komentara, poput „glasa sa Siona“, kojem pogovora nema! Ili, kako reče predsednik Tadić, otvarajući skup „Srbija na putu ka Evropi, 10 godina kasnije“: „Najveći domet 5.oktobra je uspostavljanje demokratije u Srbiji (…) Srbija nikada nije bila na višoj tački demokratskog dostignuća“.
Kako je moguće da su se, onda, „Reporteri bez granica“ toliko „zeznuli“, te su skresali „srpskoj medijskog slobodi“ rejting za još tri crte, a da prethodno tu „situaciju“ nisu proverili lično sa predsednikom Tadićem. Ukoliko bi predsednik mogao da nađe vremena u svojoj nedavno dodeljenoj „vili za rad“, u Užičkoj 15 u Beogradu, te u pauzi između izvinjavanja zemljama u regionu za „srpska zlodela“, pokušao da objasni pomenuti paradoks? Kako je moguće da su ti isti „Reporteri bez granica“ u eri „diktatora“ Slobodana Miloševića, morali, mada nevoljno, da priznaju činjenicu, da je tada u Srbiji postojalo preko 200 opozicionih televizijskih stanica, dok se opozicionim pisanim medijima verovatno ni broj nije znao. A danas, broj opozicionih novina se može izbrojati na prste dve ruke, ili jedne, ili… Uostalom, „ko čita Pečat, zna“!
I nije reč samo o tome da li se izjave političara smeju i u kojem stepenu kritički komentarisati. Reč je, opet  – o „reči“! O njenoj težini, dostojanstvu, istinitosti i, ako hoćete, najvrednijoj tekovini ljudske civilizacije! Ali, avaj, one u „pomicanju usana“ većine predstavnika sadašnjeg srpskog režima, postaju bezobrazno potcenjivačke u odnosu na mentalne sposobnosti prosečnog Srbina. Na način da se, kako bi narod rekao, to „organski“ više ne može podneti! „Prodavanje roga za sveću“ tzv. „demokratske“ vlasti u Srbiji, poprimilo je epidemijske razmere, veće nego prošlogodišnja lažna uzbuna Predraga Kona, oko gripa AH1N1 u našoj zemlji.

NI HLEBA, NI KOLAČA
Stotine mladih nezaposlenih stručnjaka, u prošli petak je napunilo sportsku halu u Novom Beogradu, gde je održan Sajam zapošljavanja „Najbolji kadrovi za najbolje poslodavce“. Sajam je otvorio ministar ekonomije i regionalnog razvoja Mlađan Dinkić i uručio ugovore o zapošljavanju za 50 nezaposlenih, pripravnika i onih koji su obuhvaćeni programom samozapošljavanja, kao i ugovore za tri poslodavca koji će zaposliti 30 ljudi. „Mladi ne treba da čekaju posao već da ga traže“ – istakao je Dinkić, presrećan, valjda, što je u armiji od milion i po nezaposlenih u Srbiji, koju su on i njegove kolege-petooktobarci stvorili, uspeo da zaposli, čak – 80 ljudi!
Međutim, ako u Srbiji već nema hleba (a ni kolača), vazda ima guslanja o lovu na „haške begunce“ (Zamislite taj jezikoslovni oksimoron: kako može „haškim beguncem“ da se naziva onaj koga Hag nikada nije uhvatio, te samim tim iz Haga nikada nije ni pobegao)!? Međutim, „glavni guslar“ na tu temu, Vladimir Vukčević, izjavio je na skupu „Međunarodni krivični sud – od Rima do Kampale“, da je državni zadatak broj jedan da se Ratko Mladić i Goran Hadžić nađu u Hagu. „Kada se Mladić i Hadžić budu našli u Hagu, Srbija će moći da stane u red država koje su učinile veliki napor, da se kroz svoje institucije suoče sa sopstvenom prošlošću“…
Ja ne znam koji je „bolid“ u Srbiji prvi počeo da upotrebljava tu imbecilnu floskulu „suočavanja sa sopstvenom prošlošću“, ali od nje svako razumno biće u ovoj  zemlji redovno dobija – dijareju!… Kada ćete, zaboga, decu i omladinu Srbije da „suočite sa njihovom budućnošću“, u kojoj i od koje treba da žive – i da vam to bude „državni zadatak broj jedan!“ – a ne da ih beskrajno frustrirate rečima o (inače, nepostojećoj) kolektivnoj krivici srpskog naroda, nekakvoj „fingiranoj“, a ne istinskoj prošlosti Srbije,  koju ste vi, po nalogu vaših zapadnih tutora, iskonstruisali – i odlično naplatili!
Branko Miljković, veliki srpski pesnik čije je telo, pod nikad razjašnjenim okolnostima, nađeno u noći između 12. i 13. februara 1961. godine, obešeno u parku u centru Zagreba i koji je u vreme smrti imao 27. godina, u svojoj kolekciji pesama „Izvor Nade“, napisao je čuveni epitaf : „Ubi me prejaka reč!“
Ovi – ubiše i reč!

2 коментара

  1. Avatar

    А и ми смо јаки, када је требало да чекамо репортере без граница да би смо све ово закључили. Мислим на број опозиционих меија “тада” и сада.

  2. Avatar

    Увек је право задовољство прочитати у Печату нови текст Александра Ђаје, који се као и обично издваја по својој оригиналности и особеном стилу. Такав је случај и са овим новим, у коме српски режим не само што “уби реч” – него и људе, физички. Ђаја увек варира причу између духовитости и “сурове стварности”, па тако и овог пута: од вица о адвокатима, све до старице и њеног сина који су умрли од глади, у “ери благостања жутих“! Тако нам у крањем резултату, увек ослика сада већ сасвим неприхватљив живот под овим режимом, који више нема никакву представи о томе шта ће са собом, а још мање, шта ће са својим народом! Ужас! Све честитке аутору и редакцији Печата и нека само тако наставе и даље!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *