ALEKSANDAR ĐAJA Ima se, može se

Piše Aleksandar Đaja

Podizanje visine nagrade za hvatanje generala Mladića, nesumnjivo da opravdavaju i ekonomski pokazatelji privrednih kretanja u Srbiji, koji su „neumoljivo pozitivni“: kada su sadašnji srpski vlastodršci preuzeli vlast, evro je vredeo manje od 78 dinara. Prvog januara 2010. godine, vredeo je 96 dinara

Vlada Srbije povećala je prošle nedelje na deset miliona evra nagradu za informaciju koja bi mogla da dovede do pronalaženja i hapšenja haškog optuženika Ratka Mladića. Odluka Vlade takođe ima za cilj da u poteru za generalom Mladićem uključi i profesionalne lovce na ucene kojih i danas ima na „Divljem Zapadu“ – a koji su (ako to nisu uradili kontrolori GSP-a), kidnapovali i Radovana Karadžića! Nagradu isplaćuje država Srbija, a informacije se dostavljaju Ministarstvu unutrašnjih poslova.
Ima se, može se…

POSLEDNJA PREPREKA DO PRAVDE
Zamenik tužioca za ratne zločine Bruno Vekarić, kaže da odluka Vlade Srbije pokazuje jasnu političku volju da se prva moralna i međunarodna obaveza završi. „Na taj način biće otklonjena poslednja prepreka između Srbije i pravde, između Srbije i EU. Ta dva čoveka (Mladić i Hadžić) drže kao taoce čitav svoj narod, tuđe i svoje porodice“ (Napomena: tužioče Vekariću, uprkos vašem „ingenioznom“ naporu da izjednačite pojmove „pravde“ i „EU“ – definitivno vas oslobađam obaveze da brinete i o mojoj porodici).
Međutim, simptomatično je da usred najvećeg ekonomskog, nacionalnog i političkog kolapsa u kojem se Srbija nalazi u poslednjih 100 godina, ministarka za Nacionalni investicioni plan Verica Kalanović nonšalantno izjavljuje: „Biće novca u budžetu, uvek postoji deo u rezervama koji se može opredeliti za takve nagrade“… To se zove „nagrada“?!… Hm. Čak i da je neko dobije (mada iskreno sumnjam da će se bilo ko „prijaviti na taj konkurs“), pitanje je, hoće li stići da je potroši?
Podizanje visine nagrade za hvatanje generala Mladića nesumnjivo da opravdavaju i ekonomski pokazatelji privrednih kretanja u Srbiji, koji su „neumoljivo pozitivni“: kada su sadašnji srpski vlastodršci preuzeli vlast, evro je vredeo manje od 78 dinara. Prvog januara 2010. godine, vredeo je 96 dinara. Ovih dana iznosi preko 107 dinara, dok crne prognoze nekih ekonomista govore o njegovom rastu do kraja godine i do 150 dinara! Toga je, čini se, svestan i do skora uvek optimistički raspoložen predsednik Tadić, koji je izrazio očekivanje da će 2011. godine, a pre svega 2012. godine, biti – mnogo bolje! Tadić je, prilikom obilaska pogona fabrike „Fijat automobili Srbija“ u Kragujevcu, rekao da deblokiranje Srbije na putu evropskih integracija „podiže rejting i kredibilitet naše zemlje i povećava šansu za investicije“. Verovatno da je u istom smislu „podizanja rejtinga“ naše zemlje poručio i prošlog petka u Beogradu da će, ukoliko se haški optuženik Ratko Mladić nalazi na teritoriji Srbije, biti učinjeni svi mogući napori da on bude uhapšen. „Moja je dužnost da zatvorim stranicu istorije zvanu Ratko Mladić“, zaključio je predsednik Srbije, u svom uobičajenom beskompromisnom maniru harizmatične osobe – koja se, kako je izjavio medijima pred posetu Hrvatskoj, svako jutro budi uz Severininu muziku!

POKLONU SE U ZUBE NE GLEDA
U redu, „muzika je muzika“– ali, „lova je lova“! Naši „prijatelji“ koji su nas bombardovali 1999. godine, opet su nam nesebično pomogli. Vojni ataše ambasade SAD u Srbiji pukovnik Pol Brocen i načelnik Vojno-medicinske akademije u Beogradu general-major Miodrag Jevtić, potpisali su sporazum o donaciji (čitavih!) 74.421 dolara vojsci Srbije, u okviru programa prevencije HIV virusa i SIDE… Iako je istina da se poklonu „u zube ne gleda“ (mada, poznajem nekoliko „Dorćolaca“ iz svog najbližeg komšiluka, koji za te pare kupuju džipove svojoj deci za 18 rođendan)  – postavlja se pitanje: koliko, onda, vredi Kosovo i Metohija? Koliko vredi taj najsvetiji deo zemlje Srbije, od naše sadašnje „demokratske vlasti“ praktično poklonjen  Amerikancima (sa ili bez Šiptara, svejedno, jer oni ionako umiru od posledica američkih bombi sa „osiromašenim uranijumom“ iz 1999. godine)… Osamdeset, sto, dvesta hiljada dolara, ili, ipak, koji dolar više?
Planinsko selo Otira na Novom Zelandu prodaje se za 570.000 evra. Selo sa 18 kuća i 44 stanovnika ima hotel, vatrogasni dom i železničku stanicu, a nalazi se 80 kilometara udaljeno od grada Grejmauta u blizini jednog planinskog nacionalnog parka. Gotovo sve kuće su od drveta, a izgrađene su početkom prošlog veka za smeštaj radnika koji su gradili prugu. Vlasnici sela supružnici Bil i Kristin Henah, selo su kupili 1998. godine za 55.000 evra, a deset puta veću cenu koju sada traže opravdavaju velikim ulaganjima u proteklih 12 godina, pre svega u hotel i železničku stanicu.
S obzirom na to da sadašnja srpska vrhuška „svakoga dana, u svakom pogledu, sve više napreduje“, ovo je poslednja prilika da srpski narod spasemo od totalne propasti! Zato predlažem predsedniku Srbije, Vladi Srbije, svim ministrima, pa, čak i LGBT organizacijama po Srbiji, da bez ikakvog odlaganja ili jalove skupštinske rasprave, odmah kupe pomenuto selo – i tako uštede preko 9. 430. 000 evra od onih deset, pripremljenih za hvatanje generala Mladića. Bolje da živimo u jednom selu, nego da se svi „guzimo“– pod jednom šljivom!
Na internom odeljenju vranjske bolnice prošle nedelje je umrla izgladnela i zapuštena Zagorka Petrović, stara 70 godina iz sela Ljutež u blizini Vladičinog Hana, dan pošto je njen sin Vlastimir, star 44 godine, u porodičnoj kući pronađen mrtav u svojoj sobi. Mnogi meštani, pa i bolničko osoblje, pretpostavljaju da su umrli od gladi…
Ima se, može se…