RATKO MARKOVIĆ Ne prihvatam slogan „EU nema alternativu“

Razgovarao Uglješa Mrdić

Optužen je za pisanje nekoliko Ustava, mnogih zakona, za članstvo u SPS-u za prekid pregovora u Rambujeu, za gubitak Kosova i Metohije, za svedočenje u Hagu, za „seljačku pamet“, za neučestvovanje u istorijskom pomirenju SPS-a i DS-a… O svim svojim „krivicama“ i krivicama onih koji ga optužuju, za „Pečat“ govori  Ratko Marković

„Samo površna svest sebe proglašava nevinom“ – ustvrdio je Karl Jaspers u svom glasovitom traktatu „Pitanje krivice“. Skrupulozno promišljanje tragom ove filozofove tvrdnje često je bivalo ozbiljno i uzbudljivo iskustvo za pojedince, ali i za narode. Manje očekivano, upravo ova misao svoje najčudesnije – ponekad karikaturalne i monstruozno smešne – „plodove“ rađala je u trenutcima kada su se njome služili diktatori, hulje, autoritarci i ništarije različitih  profila. Od iskustva svakodnevice pa do opreznijih analiza, misao o krivici, postala je usud savremenih Srba. „Provlači“ se taj usud žestinom neuporedivom sa bilo čim osim sa iskustvima „denacifikacije“ pojedinih naroda. Najnovijem „času sa  lekcijama o krivici“ domaća javnost bila je izložena ovih dana, kada je lavina optužbi i jarosti dočekala izbor profesora Ratka Markovića na funkciju koja nije plaćena, ni politička… Čini se da je izvan optužbi za krivicu ostao samo čin njegovog rođenja, i to što je svoje školovanje na Pravnom fakultetu okončao sa prosečnom ocenom 10, te što je autor preko 290 naučnih radova.
Koliko je uvaženi profesor Kriv? Nastojali smo da odgonetnemo u razgovoru sa njim, korak po korak…

Krivi ste za to što ste pristali da po političkom ključu dobijete mesto predsednika Upravnog odbora Instituta za društvene nauke.
Ta lavina prekora i pomama, da ne kažem ludilo strasne mržnje, iznenadili su i mene. Po meni se već bio uhvatio debeli sloj prašine kao nekom iz političkog života, jer sam još pre deset godina obznanio da se trajno povlačim iz politike i održao reč. Uz to, funkcija na koju me je vlada imenovala nije ni državna, ni politička, pa još ni plaćena. Reč je o predsedavanju u jednom kolegijalnom organu, upravnom odboru, u jednoj od nekoliko desetina naučnih ustanova koliko ih je u Srbiji. To isto sam bio na početku naučne karijere, još pre 38 godina u mom Institutu za uporedno pravo, gde sam, posle odslužene vojne obaveze, dobio prvo zaposlenje. Jedno je izvesno. Ta funkcija nije bila nikakav razlog zbog kojeg bi pokuljale negativne emocije, nije to bio ni strah od nagoveštaja mog povratka na političku scenu Srbije. Moji mrzioci dobro znaju da ja za tako nešto imam mnogo godina, a malo zdravlja. Znaju još i to da me sadašnje rukovodstvo SPS-a, kao nekog ko je bio i ostao odan predsedniku Miloševiću, svrstava u „ime iz prošlosti“, koje „nikada neće biti član rukovodstva SPS-a“ (Ivica Dačić). Sve to oni znaju. Ali, prilika je za osvetu koja se ne sme propustiti, jer je, vetovatno, i poslednja. I zbog toga su krenuli u paljbu iz svih oružja. Po tome ko ih predvodi i ko se sve uključio u streljački stroj, jasno je ko čitav poduhvat plaća. Predvodi ih „pištolj-novina“, u kojoj je više panađurskih boja od suvislih tekstova. Da paradoks bude veći, novina nosi ime naprave koja proizvodi svetlost za slikanje u tami. Iz nje je došla komanda za ostale plaćenike: „Pali!”. I rešetanje po meni je krenulo. Sa velikom setom sam konstatovao kolika je beda, sa časnim izuzecima, sadašnje nazovi novinarstvo. Nema više Đorđa Radenkovića, Miroslava Radojčića, Đuke Juliusa, Gojka Banovića i plejade umetnika pisane novinarske reči. Profesionalno moralne pri tom. Na novinarskoj sceni su piskarala koja ni novinarski zanat nisu savladala, a etika, talenat, opšta kultura – to su za njih španska sela. Uključila su se sva sredstva informisanja, što dovoljno govori kolika je njihova sloboda. Čak sam, i kad sam podneo ostavku, bio kandidat za utisak nedelje u emisiji „zlice od opaka“, Bećkovićeve. U svom stilu, kipteći od mržnje i zloće, stisnutih usana, procvokotala je da sam nakon „bure“ protesta podneo ostavku. Može joj se. Ima iza sebe jednu celu televiziju, a ja ni jednu „pištolj novinu“. Inače, ostavku na „položaj“ na koji sam imenovan nisam dao zbog ove dreke i halabuke, nego zbog izuzetno nelojalne, čak nevaspitane izjave ministra Đelića, da me je imenovala na taj položaj politika, a ne nauka i struka. E ako je tako, a „položaj“ nije politički ni državni nego je naučni i stručni, onda do vraga s takvim položajem. I, pazite, sve to ističe jedan ministar za nauku bez naučne titule. Kad sam ja bio u vladi, ministar nauke je bio akademik, koji je u svoje vreme bio kandidat za Nobelovu nagradu.

Krivi ste što ste jedan od ključnih autora Ustava Srbije iz 1990. godine kojim je Srbija postala jedinstvena država, u čijem su sastavu bile dve autonomne pokrajine, i što je postala višestranačka parlamentarna demokratska država.
E tu „krivicu” polaskan i počastvovan prihvatam. Ustav Srbije je delo koje poštujem više od svih svojih knjiga. Po meni Srbija je u svojoj ustavnoj istoriji imala dva velika ustava. Jedan je iz XIX, drugi iz XX veka. Onaj iz XIX veka donesen je 1888. a onaj iz XX veka donesen je 1990. godine. Ustav Srbije iz 1990. bio je prekretnica u razvoju njene posleratne (posle Drugog svetskog rata) ustavnosti. Bio je to prvi ustav donesen u još uvek Jugoslaviji koji je izbrisao i jezički i suštinski atribut „socijalistički“ i prvi ustav u Evropi koji je donela jedna bivša socijalistička država (tada samo federalna jedinica). Poslužio je kao uzor mnogim od tih država, a organizaciona shema državne vlasti iz tog ustava je i bukvalno prenesena u najveći broj ustava bivših socijalističkih država. Nju je preuzeo i Ustav Srbije iz 2006. Najkraće rečeno, taj ustav odstranio je sva ideološka obeležja iz društva i države, uspostavio je mehanizme tržišne privrede (društvenu svojinu spominje samo kao jedan od svojinskih oblika, ali je lišava posebne društvene zaštite), višestranački sistem, podelu vlasti, parlamentarni sistem vlasti, koji zbog mladosti parlamentarnih ustanova „racionalizuje“ neposredno izabrani predsednik Republike, stalnost sudijske i tužilačke funkcije, široku skalu ljudskih prava, instrumente vladavine prava, s pojačanom nadležnošću Ustavnog suda, lokalnu samoupravu. Država je koncipirana na načelu građanske suverenosti.

Krivi ste što ste ukinuli autonomiju Kosova.
To su trabunjanja neznalica i plaćenih piskarala. Svaki razuman čovek nasmejaće se na priču da je jedan profesor prava imao takvu moć da liši jednu pokrajinu, Kosovo, autonomije. Autonomiju Kosova ukinuli su sami Albanci, jer su umesto nje hteli državu Kosovo. Ustavnim amandmanima iz 1989. bile su koliko-toliko skresane državne funkcije pokrajina, da bi se Ustavom Srbije iz 1990. pokrajine u Srbiji postavile u standardne okvire tog oblika teritorijalne decentralizacije u svetu. Albanci na Kosovu nisu hteli autonomiju. Hteli su da imaju državu. I počeli su da je kao paralelnu državu državi Srbiji stvaraju. Dakle, stvarali su državu u državi. Razume se da to sami ne bi mogli ni da smisle ni da izvedu bez obilate pomoći Amerike i EU. Kad je Amerika uzela tu stvar u svoje ruke, došao je Rambuje, posle njega bombardovanje Srbije. A onda je došao egzekutor Skarpija, u liku Martija Ahtisarija. Bračni par Madlen Olbrajt-Marti Ahtisari doneo je na svet dete koje se zove država Kosovo. Ahtisari je napravio plan o Kosovu kao državi tobož nadzirane nezavisnosti. I sada Amerika i EU pritiskaju, ucenjuju, ponižavaju, gnječe i dave Srbiju da prizna tuđu državu u svojoj državi. Parada ponosa u kojoj su učesnici države!

Kao krivac, kako objašnjavate oveštalu frazu i upotrebu sterotipa po kome je „Milošević izgubio Kosovo“? Da li je moguće da ga je on izgubio a da su ga drugima, konkretno današnjim vlastima uzeli?
Ta tvrdnja je važan elemenat satanizacije i demonizacija, predsednika Miloševića. Pa prva pobuna Albanaca na Kosovu za prisajedinjenje Kosova Albaniji bila je u vreme kad dete Milošević joj uvek nije išao ni u obdanište. Milošević politički nije postojao ni 1968. ni 1981. kada su s istim ciljem Albanci pravilu bunu na Kosovu. Oni se, jednostavno, nikada nisu mirili s tim da Kosovo bude u Srbiji, a ne u Albaniji. I što svojim nacionalističkim fanatizmom, što američkim perfidnim dušebrižništvom, oni su korak po korak išli ka tom cilju. Slobodan Milošević je možda tu stvar ubrzao ustavnim amandmanima iz 1989. i Ustavom Srbije iz 1990. godine, ali i da tih akata nikada nije bilo, kosovske Albance bi, posle smrti Tita, strpljenje brzo izdalo. Ni proglašenje nezavi-snosti Kosova, februara 2008. godine, nije bio albanski, nego američki izum. I to nije krajnji cilj. Posle proglašenja nezavisnosti Kosova, sledi njegovo ujedinjenje s Albanijom, a u toj državi biće malo trgova da se znamenitim Amerikancima, zaslužnim za albansku stvar, podignu, poput Klintonovog, spomenici zahvalnosti. I današnji „demokratski” političari u Srbije drže se poslednje Miloševićeve tekovine u vezi s Kosovom, Rezolucije 1244 SB UN, kao slamke spasa Kosova. Još da su vernici, trebalo bi da Miloševiću pale sveću o svim zadušnicama, a matuški Rusiji za zdravlje svakog bogovetnog dana.

Krivi ste što ste vodili pregovore u Rambujeu i uopšte ste jedan od onih „kojima možemo da zahvalimo to što Kosovo formalno, a ni faktički nije sastavni deo Srbije od devedesetih“. U isto vreme ste krivi i zbog toga što ste prekinuli razgovore u Rambujeu i navodno izjavili: „Dali smo pristanak na amputaciju Kosova da bismo spasili državu i narod“.
Tačno je da potpisivanjem ponuđenog sporazuma u Rambujeu ne bismo bili bombardovani. Ali, potpisivanje tog sporazuma značilo bi sigurni, odloženi na tri godine, gubitak Kosova, uz naš pristanak, jer je u njemu kao „mehanizam za konačno rešenje Kosova” utvrđena „volja naroda Kosova”. Ne znam Srbina koji drži do svojih predaka i potomaka koji bi to potpisao. Ali je zato nepotpisivanje sporazuma pokazalo svu bestijalnost Amerike i zapadnoevropskih zemalja okupljenih u NATO-u. Tu bestijalnost Srbija ne sme nikada zaboraviti, a bogami, ni oprostiti u razgovorima s tim zemljama. Vrednost nepotpisivanja sporazuma u Rambujeu je u sledećem. Jedno je kad se Kosovo predaje Albancima u ruke milom, što je bila ponuda u Rambujeu, a drugo je kad se ono Srbiji otima silom, što je bilo bombardovanje Srbije od 24. marta do 11. juna 1999. godine. Tada pravo revindikacije sopstvenika-neposednika prema nesopstveniku-posedniku nikada ne zastareva i Srbija je legitimisana da oteto kad-tad povrati. A što se tiče ostalih mojih „krivica” u vezi s Rambujeom, one su tipična tendenciozna podmetanja neznalica koje su prinuđene da dirinče za nadnicu. Pregovori u Rambujeu su prekinuti ne zbog mene (uđoh ja u istoriju!), tj. srpske delegacije, nego zbog kosovskih Albanaca koji nisu hteli da potpišu ponuđeni sporazum, čime su bukvalno izludeli glavnog arhitektu sporazuma, od čije su se vike prepali i slepi miševi srednjovekovnog zamka. Trebalo je jedno petnaestak dana da se Albanci obrade, da bi se tobožnji pregovori nastavili u Parizu. Glavni cilj je tada bio da Albanci sporazum potpišu, a da ga Srbi ne potpišu. E, eto razloga za agresiju NATO na Srbiju. Kad Kosovo nećete da date milom, daćete ga silom! Kad je reč o mojoj navodnoj izjavi o našoj svesnoj „amputaciji” Kosova u Rambujeu da bi se spasli narod i država, to otkriće potiče od nekog ko je totalna neznalica. Prvo što Srbija sporazum nikada nije potpisala, pa se Kosovo nije ni moglo „amputirati”. Drugo, nije bila reč ni o kakvoj izjavi nego o odgovoru na pitanje američkog kolege iz Pitsburga koje se ticalo sasvim druge stvari. Reč je o ultimatumu Ahtisari-Černomirdin, na koji je Skupština dala saglasnost. Ja sam bio protiv prihvatanja tog ultimatuma, kao što su protiv njega bili i Radikali u Skupštini i kad se o njemu u Skupštini odlučivalo, otišao sam na sahranu nesrećno poginulom generalu Ljubiši Veličkoviću. Na daći posle sahrane u njegovom rodnom selu Crljencu, u društvu prisutnih koji su me pitali za mišljenje o odluci Skupštine, rekao sam da prihvatanje ultimatuma smatram kao žrtvovanje Kosova. Kada me je neki dan posle toga kolega iz Pitsburga (tamo predaje isti predmet kao ja u Beogradu) zamolio da mu odgovorim na pitanja koja mi je poslao, ja sam mu u istom smislu i odgovorio na pitanje šta mislim o ultimatumu Ahtisari-Černomirdin, nedavno usvojenom u Skupštini. To je i objavljeno, mislim u nekom fakultetskom listu. Taj tekst postoji samo na engleskom jeziku, a onda su, dosta vremena posle njegovog objavljivanja, plasirani u našoj štampi pojedini njegovi prevedeni delovi u tendencioznoj obradi „novinara”. Pokazalo se, na žalost, da nisam promašio istinu.

Krivi ste što ste učestvovali u pisanju Ustava SR Jugoslavije od 1992.
Taj ustav je bio pokušaj da se ustavno organizuje ono što je od Jugoslavije ostalo posle secesije njene četiri republike, od kojih su tri bile izvedene oružanim putem. On je trebalo da održi tezu o neprekinutosti Jugoslavije, uprkos secesiji, što je pisalo i u njegovoj preambuli. Oni koji su iz Jugoslavije otišli napravili su svoje nove države, ali je supstanca Jugoslavije ostala, pa su dve preostale republike, saglasno novim okolnostima, preuredile ustavno staru državu. Tada sam video za mene dotle nezamislivu stvar – koliko su svetski ugledni pravnici obične „prodane duše“. Tzv. Badenterova komisija, koju su sačinjavali predsednici najuglednijih evropskih ustavnih sudova, formirana pri EU (tada EZ) kao arbitraža za rešavanje jugoslovenskog pitanja, pod pritiskom političara, donela je solomonsko i sramno rešenje (mišljenje) da se Jugoslavija rastavila na svoje sastavne delove i da više kao država ne postoji. Zbog toga međunarodna zajednica nikada nije htela da podrži tezu o kontinuitetu Jugoslavije. Posle „demokratskih” promena od 5. oktobra 2000. Jugoslavija se kao sto i ne znam još koja država po redu, na svoju molbu, uknjižila u članstvo UN. Veću bruku od ove država nije mogla doživeti. Ipak, Amerika i EU nisu se mogle pomiriti s tim što se Jugoslavija nije raspala po Badenterovom scenarijumu. Udicu je progutala „demokratska“ vlast 2003. godine, prihvativši Solanin danajski dar – državnu zajednicu Srbija i Crna Gora. Taj državnopravni bastard i mongoloid bio je samo institucionalni put trasiran za odvajanje Crne Gore od Srbije na ustavan način i time za ostvarenje Badenterove teze o raspadu Jugoslavije na njene sastavne delove. Nevolja tu nije stala. Amerika smatra da je tih sastavnih delova bilo više nego što je to smatrala Badenterova komisija. Iz nje će poteći argument da je proglašenjem nezavisnosti Kosova raspad Jugoslavije napokon okončan. Ali, u Srbiji još ima kandidata za novu državu. Vojvodina je svojim novim statutom već izišla iz embrionalne faze stvaranja nove države, a muftija Zukorlić je od Raške (on je zove Sandžak) nagovestio zametanje nove države. Pa zar Međunarodni sud pravde nije rekao da proglašenje nezavisnosti nije suprotno medjunarodnom pravu! A što se samog Ustava SRJ iz 1992. tiče, njime se probalo nemoguće – da se federacija napravi od dve federalne jedinice. U njegovoj izradi predstavnici Crne Gore (priča se da su tražili moje izuzeće iz srpske delegacije) zatezali su stvari i ucenjivali Srbiju, tako da su mnoga rešenja u njemu plod nezdravog kompromisa i taman posla da ih opravdavam. Međutim, u pravnotehničkom pogledu, u odnosu pz važeći Ustav Srbije iz 2006, taj ustav je na olimpijskim visinama.

Krivi ste to ste kao profesor prava „ignorisali sve postulate nauke“ i omogućili Miloševiću da primeni „nepregledan asortiman represivnih mera“.
Ako je reč o ustavnopravnom oblikovanju ustanove predsednika Republike, autorstvo je moje. Ja sam se godinama bavio proučavanjem izvršne vlasti. To je bila i tema moje doktorske disertacije od pre 35 godina. Izvršna vlast je u Ustavu Srbije iz 1990. postavljena u skladu sa saznanjima do kojih sam došao višegodišnjim proučavanjem te teme, teorijski i uporednopravno. Svojevremeno se na to rešenje obrušio čitav buljuk neznalica i galamdžija, a danas je čitav koncept preuzeo i važeći Ustav Srbije iz 2006. Ja tvrdim da je Slobodan Milošević bio ombudsman, da bi ti isti drekavci rekli da su ustavna ovlašćenja ombudsmana cezaristička, kao što su govorili za ustavna ovlašćenja predsednika Republike. Dakle, nije napadana ustanova, napadan je čovek. I to sam u Hagu, u svom ekspertskom mišljenju, danima objašnjavao sudijama Tribunala. Kako su oni, uz sve primedbe na haške procese, razumni pravnici (na mene je naročito pozitivan utisak ostavio sudija Bonomi), dobijam utisak da su moja objašnjenja prihvatili. Predsednik Milutinović je oslobođen optužnice. Želim još da naglasim da predsednik Milošević, tokom svog „režima“ nikada nije koristio vanredna ovlašćenja koja je imao na osnovu Ustava Srbije od 1990. Prvi put ih je iskoristio vršilac funkcije predsednika Republike, Nataša Mićić, koja je grubo gazeći važeći Ustav, proglasila 2003. godine vanredno stanje na celoj teritoriji Srbije. Za to vreme slobode je lišeno više građana nego za čitavo vreme zloglasnog „Miloševićevog režima“.

Krivi ste što ste bili svedok u procesu protiv Srbije koji se vodio pred Haškim tribunalom.
Pa kakav bih ja građanin bio da ne svedočim u korist odbrane bivših predsednika moje države, a da sam pri tome svestan da se optužnica protiv njih ne zasniva na istinitim činjenicama i na poznavanju našeg prava. Jedan od njih dvojice je umro (po svoj prilici, zato što je sistematski ubijan) pre izricanja presude, drugi je oslobođen optužnice. Uprkos nastojanjima da ga sebi objasnim i razumem, meni je kao pravniku sudski proces u Haškom tribunalu ostao potpuno neobjašnjiv. Pre svega, da Sud i Tužilaštvo čine jedno isto telo – Haški tribunal. A mi na fakultetima učimo studente prava da je jedna od najvećih tekovina u demokratskoj evoluciji pravosuđa razdvajanje funkcije optužbe od funkcije suđenja (akuzatorsko načelo). Dalje, sam Sud propisuje sebi pravila postupka koja menja u već započetim procesima. Odbrana ne sme postavljati sugestivna pitanja svedocima, tužilac sme. Optuženi koji je oslobođen optužnice posle i više godina provedenih u pritvoru, nema pravo na naknadu štete. Na početak suđenja može se čamiti u pritvoru nekoliko godina. Tužilac se svedoku može obraćati kao poslednjoj marvi (kao što se histerični Najs, na primer, obraćao meni), a da ga predsednik raspravnog veća i ne opomene (tada je to bio sadašnji predsednik Suda, Robinson). Moguće je da ceo dan presedite u sobici tri sa tri i da ne počnete da svedočite (što se baš meni dogodilo na suđenju predsedniku Miloševiću), jer prethodni svedok nije završio svoje svedočenje. Ako hoćete da odete do toaleta (što se meni, zbog godina, češće dešavalo) do tog mesta vas sprovodi dama zadužena za brigu o vama dok ste u sudu. Dok čekate da sudije uđu u salu, sedite u jednom tesnom hodničiću iza vrata, gde verovatno, kad nema svedoka, stoje aparati za čišćenje. Na suđenje Slobodanu Miloševiću otišao sam sa krvnom slikom od 6,20 leukocita (normalan broj je do 10,8), a sa suđenja se vratio sa 29,21 leukocita i dijagnozom bolesti CLL (hronična limfocitna leukemija), od koje se sve vreme od tada lečim, s prognozom da se nikada neću izlečiti. O svemu tome imam dokumentaciju s VMA i iz Kliničkog centra. A kad je reč o sudijskom raspravnom veću koje je sudilo predsedniku Miloševiću, predsednik veća, Mej, umro je u toku suđenja, sudija Bonomi je kasnije podneo ostavku „iz ličnih razloga“, a tužilac Najs je posramljen otišao iz Tribunala, bukvalno najuren, da bi posle otkrivao, ljudski krajnje nedostojno, pikanterije sa suđenja i, što je profesionalno nedopustivo, iznosio krupne zamerke glavnom tužiocu i celom sudijskom veću. Suđenje predsedniku Milutinoviću bilo je daleko profesionalnije i ljudski dostojanstvenije, i na njega ni kao pripadnik pravničke profesije ni kao čovek nemam primedbe. Vodio ga je sudija Bonomi.

Krivi ste što ste bili član SPS-a, čak i zbog toga što ste možda bili u JUL-u.
Samo rigidni umovi mogu da rangiraju političke stranke i njihovu ideologiju, osim ako nije reč o strankama i ideologija koje propovedaju atak na osnovne ljudske, čak sam ljudski život, i demokratske vrednosti. U demokratijama jedino je biračko telo ovlašćeno da rangira političke stranke, čak da odlučuje o njihovom postojanju. Socijalistička ideologija je davnašnja politička ideologija, koju su kao osnovu okupljanja svojih članova usvojile mnoge političke stranke u svetu, nezavisno od svog naziva. Zbog čega nekoga negativno žigosati ako je član SPS-a? I za političke stranke, kao i za narode, važi načelo individualne, a ne kolektivne odgovornosti za protivpravna činjenja. E da bi se ja još gore ocrnio, moj će prosekutor reći da sam „možda“ bio i član JUL-a. Socijalistima je moj odnos prema JUL-u poznat, a šta o tome misle treći, kao dotični prosekutor, baš me je briga. Pazite, i sve to govori vajni istraživač koji, po definiciji, istražuje da bi otkrivao istinu. Teško istinama koje on otkriva u svom istraživačkom poslu!

Krivi ste zbog niza zakona koji su doneti devedesetih, a među njima i onih koji se odnose na univerzitet i informisanje.
Tako nešto može pojedincu pripisati samo neko ko nema pojma o proceduri nastanka zakona. On otpočinje od izrade nacrta zakona, za šta su zaduženi resorno ministarstvo ili vladin Sekretarijat za zakonodavstvo. Ti organi mogu angažovati i eksperte, ali je tekst nacrta zakona njihov. Posle razmatranja na resornom vladinom odboru, taj tekst ide na sednicu vlade, koja glasovima većine utvrđuje predlog zakona i šalje ga Narodnoj skupštini na razmatranje i usvajanje. Koliko se sećam (prošlo je od tada 12 godina), nacrt zakona o univerzitetu sačinila je radna grupa u Ministarstvu prosvete, čiji član nisam bio. Ne znam ni ko su bili njeni članovi, to zna resorni ministar. Po uvršćivanju predloga zakona o univerzitetu u dnevni red Skupštine, pozvao me je predsednik Republike i rekao da ću ekspoze o tom zakonskom predlogu podnositi u Skupštini – ja. Znajući da je to pravo resornog ministra iz čijeg je ministarstva i potekao nacrt zakona ili resornog potpredsednika (za javne službe), ja sam ga upozorio na to da oni na moje preuzimanje njihove uloge ne bi dobro gledali, da to može izazvati zavist i rivalstvo. Predsednik je ostao uporan i svoj predlog pravdao je činjenicom da ministru prosvete usmena reč nije jača strana i da takav zakon mora braniti neko ko je elokventan i brzomisleći. Kad sam i te razloge pokušao da pobijem, predsednik je zaključio razgovor rečima: „Dovoljno si legitimisan da taj posao odradiš time što si profesor univerziteta.“ Tako je i bilo. A onda smo u televizijskoj emisiji pred javnošću već usvojeni zakon branili nas trojica potpredsednika vlade. Ni tada među nama nije bilo resornog ministra. Elem, iz činjenice da sam se ja dva puta eksponirao u odbrani zakona, jednom u Skupštini, drugi put na televiziji, krenula je priča da sam ja pisac zakona. I onda i sada, njeni autori su novinari koji su taj zadatak dobili. Kao kad u završnoj sceni filma „Neki to vole vruće“ Džon Lenon preobučen u ženu članicu ženskog orkestra, kako bi izbegao poteru gangstera, u očajanju skida periku i smrtno zaljubljenom u nju (u stvari, njega) milionaru kaže, „ali ja sam muško“, a ovaj uzvraća sa „niko nije savršen“, tako se ni meni, sem onih koji zna ju istinu, ne veruje da pisac zakona o univerzitetu nisam ja. Loše rešenje u tom zakonu bilo je da dekan fakulteta, na predlog komisije koju izabere nastavno-naučno veće fakulteta, bira nastavnike i saradnike. Ali, smatram da je čista demagogija, pod vidom autonomije univerziteta, da u izboru nastavnika i saradnika fakulteta učestvuju svi članovi nastavno-naučnog veća određenog zvanja, među kojima najveći broj njih nije pročitao nijedan rad kandidata koji se bira. Bio sam za to da izbor na osnovu referata stručne komisije vrše veća na univerzitetu čiji članovi pripadaji istoj naučnoj oblasti za koju se kandidat bira. Taj predlog nije bio prihvaćen i ostao je predlog potekao iz radne grupe koja je uradila nacrt zakona. To je puna istina o Zakonu o unuverzitetu iz 1998. godine. Pošto ondašnja i sadašnja piskarala koja same sebe titulišu kao novinare imaju od istraživačkih metoda jedino metod rekla-kazala, a od instrumenata samo one auditivne, oni već 12 godina trube da sam ja pisac Zakona o univerzitetu. Čak i da je zbog mene i tog zakona ostalo, horribile dictu, 200 fakultetskih poslenika bez posla. Svaki stručnjak za stil će prostim sravnjivanjem stila ustava koje sam pisao i Zakona o univerzitetu zaključiti da je reč o dva različita stila, prema tome i o dva autora. A što se tiče Zakona o informisanju i mog navodnog koautorstva u njegovom pisanju, to je najpresnija moguća laž. Sticajem prilika ja, zbog ličnih problema koje sam imao, nisam, da otkrijem svoju sramotu, taj zakon ni onda ni do današnjeg dana uopšte pročitao. Ima ih koji će ovom spisku „mojih“ zakona dopisati još koji zakon. Ispašće da sam bio fabrika zakona, Narodna skupština, a da je prava Narodna skupština bila samo zgrada na određenoj adresi.

Krivi ste za Lex specialis.
I to je jedno od lažnih autorstva koje mi se pripisuju. Ispada da sam ja u zakonodavstvu bio po produkciji ono što su Balzak i Tolstoj bili zajedno u književnosti! Samo što, za razliku od Zakona o univerziteta, pravog autora ovog zakona znam. Svako ko zna šta u pravu znači izraz lex specialis (pravi naziv zakona je: Zakon o proglašenju za konačne privremenih rezultata izbora za odbornike skupština opština i gradova navedenih u izveštaju misije OEBS-a) znaće da jedan profesor prava taj zakon nikada ne bi tako nazvao, pošto on nije nikakav lex specialis koji bi naspram sebe imao odgovarajući lex generalis od kojeg odstupa. To je bio zakon u formalnom smislu (donela ga je Narodna skupština pod tim imenom), a ne i u sadržinskom, materijalnom smislu (da sadrži opšte norme kojima se prvobitno društveni odnosi uređuju pravom). To je, dakle, singularan zakon, umesto da bude generalan i zbog toga je anomalija u pravnom poretku. Ali, bio je to najbezbolniji put da se priznaju za konačne privremeni rezultati izbora prema nalazu Gonzalesove misije, i da se suspenduje i poništi dejstvo pravnih sredstava, kojima je pred sudovima osporavana njihova nepravilnost. Drugim rečima, da se privremeni rezultati lokalnih izbora (u 19 opština i u tri grada) uzmu kao pravno valjani i pravno bespogovorni. Čitava afera nosila je naziv „izborna krađa“. Zvaničnici iz EU su vrlo pozitivno ocenili taj zakon, iako je njime sudovima oduzeto pravo da svoju nadležnost izvedu do kraja. Kao i mnogo puta, prevagnuo je državni interes nad pravnim čistunstvom, politika je poklopila pravo. Kao stručno najpozvaniji član Vlade, ja sam taj zakon morao da branim, iz čega je, kao kod Zakona o univerzitetu, izveden munjevit i, razume se, pogrešan zaključak – čim on taj zakon brani, on ga je i pisao. Ipak, brojni kritičari tog zakona me do danas nisu ubedili da je učinjeno išta protivustavno, iako je, to priznajem, njegovim donošenjem izvršena zloupotreba forme zakona. Ali, zakonodavna suprematija zakonodavnog tela to dopušta. Zar nije sam Bedžhot (najveći engleski konstitucionalista iz XIX veka) rekao da se zakonom može osnovati jedna babička škola. Kada je već postojala mogućnost nastanka haosa i bezvlašća u zemlji, postupilo se u skladu s rimskom maksimom Salus rei publicae suprema lex esto (neka dobrobit države bude vrhovni zakon).

Krivi ste što ste dok ste bili na državnim funkcijama vodili razgovore sa Albancima i što ste istraživali evropska iskustva sa uređivanjem autonomnih prava koja ste nameravali da primenite na albansku manjinu u Srbiji.
E, ta „krivica“ je pogrešno adresovana. Za neučešće u „pregovorima“ nisu bili krivi ni Albanci. Tobožnji pregovori, sada je to već svakome jasno, bili su faza u „cunning plan“-u, napravljenom u američkoj diplomatskoj laboratoriji. Kao, uostalom, i Račak, koji se dogodio u vreme jednog od mojih 16 boravaka radi pregovora s praznim stolicama u Prištini. Na taj način trebalo je proizvesti neophodnost Rambujea. A pošto se tamo lestvica zahteva prema Srbiji toliko podigne uvis da je nemoguće preskočiti je – slede onda bombe i s njima razaranja i smrt ljudi. Sve je to bio deo tog američkog paklenog plana za dosezanje nezavisnosti Kosova. Kosovskim Albancima su na neodržanim pregovorima u Prištini i na promašenim pregovorima u Rambujeu upravljali ne Ibrahim Rugova i Hašim Tači, nego Kristofer Hil, koji je bio običan sprovodnik naloga Madlen Olbrajt. Spomenici, nazivi trgova i ulica, počasni doktorati u Prištini, dovoljni su da otkriju autore toga plana. Kao šef pregovaračkog tima Srbije, trebalo je da na svojoj koži istrpim sva ta poniženja ne bi li se obelodanila američka manipulacija kosovskim Albancima.

Krivi ste što ste obznanili da su „strane službe finansirale srpsku opoziciju i medije“. Kako ste mogli da kažete takvu opšte poznatu i višestruko dokazana istinu a da verujete da je to neko Vaše posebno otkriće na koje polažete autorstvo?
Pa to je već odavno postalo opšte mesto. Kada smo po nalogu predsednika vlade, Mirka Marjanovića, nas trojica potpredsednika to saopštili javnosti, opzicija je to proglasila svetogrđem i neviđenom manipulacijom. Pošto se u savremene informacione tehnologije ne razumem, ne isključujem mogućnost da mi na toj konferenciji za štampu možda nismo imali u rukama prave činjenice. Ali da smo rekli punu istinu o pojavi kao takvoj, to je neosporno. Kad je to vrlo dokumentovano u svojoj knjizi „Igra senki“ rekao Tim Maršal, našim kritičarima su jednom za svagda bila zatvorena usta. Sećam se da je u to vreme jedan od njih, profesor Vojin Dimitrijević, usred Kolarca, u pauzi jednog koncerta, počeo preko stolica da urla i urliče na mene, bez obzira na to što to sluša fina publika. Da nas nisu delile te stolice, čini mi se da bi pohrlio da se i fizički obračuna sa mnom, premda tu već nisam siguran ne bi li suviše rizikovao.

Krivi ste i za to što imate „seljačku pamet“.
Pa to je za mene, mada se ne bavim poljoprivredom nego naukom i mada ne potičem sa sela, veliki kompliment. Seljačka pamet bi, valjda, trebalo da znači isto što i zdravo, logično, normalno rasuđivanje, nepomućeno mnogim čitanjem knjiga. Žao mi je samo što je takvu kvalifikaciju moje pameti dao jedan novinarski nadničar u jednoj „pištolj-novini“, pa je u funkciji sprdnje, kao što su sprdačine i autor i novine u kojima piše. Ona bi vredela kada bi poticala od nekog nauke dostojnog imena i kad bi bila sadržana u nekoj, recimo, recenziji moga rada.

Krivi ste što niste uzeli učešća u „istorijskom pomirenju“ DS-a i SPS-a?
Očigledno nisam, jer nisam podneo odgovarajuće žrtve, tj. nisam promenio sebe. Nikada nisam pristao na slogan „EU nema alternativu”, što se u realnoj politici pokazalo kao „EU bez obzira na cenu“. A cena je „šajlokovska”. Treba dati i telo i dušu. Planski se uzima deo po deo jednog i drugog. Jedna po jedna grana industrije se gase, najsvetiji deo državne teritorije je već otet i dva dela su u fazi preduzimanja pripremnih radnji za otimanje, vojska je od građanske časti i patriotske dužnosti postala jedna od profesija, kao i svaka druga. Čak je i upropastiteljski Ustav Jugoslavije od 1974. rekao da je „odbrana zemlje neprikosnoveno i neotuđivo pravo i najviša dužnost i čast svakog građanina“ (član 172). SANU je postala predmet izrugivanja („starački dom”), fakulteti su poniženi, jer se sva nastavna i naučna aktivnost samo kvantifikuje, umesto da se izražava u vrednosnim parametrima, pravoslavna crkva se omalovažava, a njene vladike se nazivaju pogrdnim imenima. Pošto se nikada nisam odrekao Slobodana Miloševića, ogradio od njega ni pristupio ritualu pokajanja za sve što sam učinio za vreme njegovog predsedničkog mandata, za SPS sam, kako reče njegov predsednik, „ime iz prošlosti“, a „budućnost SPS-a nije povratak na imena iz prošlosti, i tačka“. Inače, ja jesam bio među svega 19 osnivača (članova inicijativnog odbora za osnivanje SPS-a, od kojih dobar deo više nije među živima). Danas se slatko nasmejem kako se ta istorijska činjenica olako vezuje za desetine članova SPS-a, koji možda to nisu ni bili jula 1990. Kao da sve nije zabeleženo u arhivama i ondašnjoj štampi. U stranci sam bio mnogo manje poslušan od mnogih, sada reformisanih socijalista. Kada sam na prvim većinskim višestranačkim izborima decembra 1990. izgubio, smatrajući da je time moja stranka ostala bez jednog parlamentarnog mandata, podneo sam ostavku na članstvo u Izvršnom i Glavnom odboru SPS-a. Naivno sam tada verovao da ja kao čovek struke treba da doprinesem formiranju nepisanih pravila parlamentarnog života, od kojih je jedno i da se gubitnik na izborima povlači iz stranačkog rukovodstva. Nikome u SPS-u nije palo na pamet da me u tome sledi. Štaviše, Slobodan Milosevic mi taj potez nikada nije oprostio, i više nikada nisam bio biran ni na jednu funkciju u SPS-u (tako sam ja bio funkcioner u SPS-u nepunih pet meseci). Drugi iz SPS-a su gubili predsedničke izbore s jednocifrenim procentom glasova, pa su se ispeli do najviših funkcija u stranci. Nisam bolje prošao ni 2000. godine kada je, posle izbornog poraza SPS-a, pripreman za 25. novembar vanredan kongres. Po zaduženju Odbora za pripremu Kongresa, Mihailo Marković i ja smo napravili kongresnu platformu. Smatrali smo da u njoj treba žigosati sve negativno što je isplivalo na površinu kada je SPS bio na vlasti. Bili smo preglasani s objašnjenjem da je predlog naše platforme takav „kao da ga je pisao krizni štab DOS-a“. Najveći broj sadašnjih socijalista u vlasti bio je na strani onih koji su preglasali našu platformu. Mihailo je gotovo furiozno izašao iz prostorije u kojoj smo bili (JUMBES banka na Novom Beogradu) zalupivši vrata, a ja sam u obraćanju javnosti izjavio da se trajno povlačim iz političkog života i posvećujem naučnom i pedagoškom radu. Kao simbol vezanosti za SPS čuvam staru člansku kartu s rednim brojem 10 i s potpisom Slobodana Miloševića. Moja politička uverenja su i dalje ista, socijalistička, ali sumnjam da ih još uvek delim sa strankom koja se tako i zove. Nazivi institucija su kao i natpisi na tarabama. Iza imena može ne biti suštine. Dakle, i za jedne i za druge ja sam, pošto se nisam promenio, „ime iz prošlosti“ . Nisam pristao da idem u Kanosu i to je razlog što me je „demokratska“ vlast izolovala (mogao sam objavljivati u Danasu, dok je glavni urednik bio Grujica Spasović, a danas jedino u Pečatu, ali on s ovom vlašću ionako nema veze). Kad joj je, ko zna kako, promaklo moje imenovanje na upravnoodborski položaj, SPS, koji me je, navodno, predložio, ćutao je kao zaliven. Na iznuđen odgovor novinara predsednik SPS-a rekao je da on o tome pojma nema, a dalja priča bila je u tom smislu da takav predlog nikada ne bi bio učinjen da se on pitao.

Krivi ste što pišete u „Pečatu“.
To nije isključeno, jer ono najbolje, kao i članci u Danasu dok ga je uređivao Grujica Spasović (da se malo razmećem, najveći broj njih je često navođen u stručnoj literaturi, čak i u nekim doktorskim disertacijama), svedočenje u Hagu, učešće u predstavljanju knjige govora Slobodana Miloševića i učešće u pojedinim aktivnostima „Beogradskog foruma“ pokazuje da nisam revidirao. Vladajućima i nekim ambasadorima u Srbiji sigurno se nije dopadalo što sam u „Pečatu“ zapečatio neke od njihovih najvećih „poduhvata“ izvedenih pod vidom „implementacije standarda“ EU. U „Pečatu“ sam skrenuo pažnju Republici Srpskoj kakva im se klopka sprema u butmirskom predlogu za preuređenje Bosne i Hercegovine, ukazao na mučno dovijanje MSP-a ne bi li navukao argumente za svoje savetodavno mišljenje o jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova. Kad sve to čitaju, verovatno ne mogu da prežale što se u Srbiji 6. oktobra nije ponovila Vartolomejska noć.

Krivi ste i što ste naveli neke osobe sa akademskim titulama, koje su Vaše imenovanje prokomentarisali rečima da ono ne samo da lišava spokojstva žive, nego i mrtve koji se zbog toga „prevrću u grobu“.
Upravo me je, po svojoj ogavnosti, reakcija na moje upravnoodborsko imenovanje akademske javnosti najviše iznenadila, pošto bi njeni pripadnici trebalo, za razliku od novinara, da znaju šta je upravni odbor u organizaciji jednog naučnog institute. Pokuljalo je u izjavama pojedinih njenih pripadnika svašta. I zavist i predrasude i strasna mržnja, dakle, sve što ubija istinu. Neću se osvrtati na ružne izjave Stevana Lilića i Ljubiše Rajića, jer se kod njih dvojice već poodavno formirao određeni uslovni refleks. Pri pomenu mog imena, nezavisno od povoda, reaguje im žučna kesa.
Ali su ovoga puta po predrasudama i strastima mržnje prednjačila dva egzemplara. Jedan je Zaga Golubović, koju ni široj javnosti nije neophodno predstavljati ko je, a drugi je izve-sni Srećko Mihailović, čije ime verovatno ništa neće značiti ni opštoj, a dobrim delom ni akademskoj javnosti. Tog imena nema ni u publikaciji „Ko je ko u Srbiji“, da „Enciklopediju srpskog naroda“ i ne spominjem. Ali, po tome kako reaguje, on očigledno sam o sebi misli da je neko. E, taj veselnik je povodom mog imenovanja na upravnoodborsku funkciju kao „baba u bolesti“ stao da priziva što žive što mrtve korifeje koji su radili u Institutu društvenih nauka. Živima se prevrće želudac, a mrtvi se prevrću u grobu, veli. Bilo kako bilo, tek ova vremešna (sudeći po slici u novinama) narikača zapeva i leleče kao kukavica sinja, jer će novoimenovani predsednik upravnog odbora s tog položaja srušiti tekovine petog oktobra (on „p“ piše velikim slovom), u čijem je stvaranju, drži on, i sam učestvovao kao negdašnji saradnik Instituta društvenih nauka. Zna taj dobro da je neplaćeni predsednik upravnog odbora naučnog institute pigmej prema nosiocima javnih funkcija, ali neće da propusti priliku da samog sebe, kad to već ne rade drugi, proglasi nosiocem oktobarske spomenice. Drugi egzemplar je Zaga Golubović, koja je po tome kako reaguje na neistomišljenike više Jastrebović nego Golubović. E, ova veselnica je izjavila da veruje kako sam ja u onim vremenima (Titovim, u kojima je profesorka bila savezni poslanik) glasao za isključenje grupe profesora sa Filozofskog fakulteta među kojima je bila i ona. Nju su, verovatno, mnoge godine pomele, pa je smetnula s uma da sam ja, ipak, dosta mlađi od nje, ne ide sada da kažem i koliko. U vreme kada je ona bila savezni poslanik (prema „Enciklopediji srpskog naroda“) ja sam bio gimnazijalac, čak nisam bio ni matu-rant (imao sam 16 godina), a u vreme kada je kao profesorka bila isključena s Filozofskog fakulteta bio sam asistent bez ikakve javne funkcije u Institutu za uporedno pravo. Gde ćete bolje primere od ovih kolika je moć mržnje. Inače, profesorka je vraćena na svoj fakultet za vreme predsednika Miloševića, 1990. godine.

Kao krivac pojasnite i ovu situaciju. Lider Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić nedavno je rekao da bi u slučaju da EU od nas zatraži da priznamo „nezavisno“ Kosovo, on zahtevao da se o tom pitanju raspiše referendum. Da li bi to po Ustavu Srbije bilo moguće? Otkud i zašto takvi predlozi?
Moram reći da ja tu izjavu nisam čuo ni pročitao, ali ona očigledno postoji čim se na nju reaguje. Nezavisno od toga od koga potiče, sprovođenje referenduma ili EU ili Kosovo nije ustavnopravno moguće. Važeći Ustav Srbije u svojoj preambuli izričito kaže da je „Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije“, a u članu 8. da je „teritorija Srbije jedinstvena i nedeljiva” i da je „granica Republike Srbije nepovrediva, a menja se po postupku predviđenom za promenu Ustava“. Kako se te odredbe nalaze u preambuli i normativnom delu Ustava koji nosi naziv „Načela Ustava“, one se mogu promeniti samo po težem ustavotvornom postupku (dvotrećinskom većinom od ukupnog broja narodnih poslanika i potvrđivanjem na republičkom referendumu glasovima većine izašlih birača). A u normativnom delu Ustava o teritorijalnom uređenju Srbije kaže se (član 182): „Republika Srbija ima Autonomnu pokrajinu Vojvodinu i Autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohiju“. Ovo nije rečenica iz udžbenika geografije, nego je ustavna norma koja ima najveću pravnu obaveznost. Prema tome, nije ustavnopravno moguće da se delovi teritorije Srbije trampe za članstvo u EU. Svaka trgovina državnom teritorijom, posebno onom na kojoj je Kosovo, nije samo protivustavna, ona je i duboko amoralna. Još više me čudi da ova izjava potiče od političara čija su ondašnja stranka i on lično učestvovali u pisanju Ustava. Čak je u vreme donošenja Ustava javno isticao da su preambula i još nekoliko normativnih odredaba Ustava delo njegove ondašnje stranke.

Krivi ste što ste zajedno sa Dragorom Hiberom i Zoranom Lončarom pisali Ustav Srbije iz 2006. godine.
To ne samo da nije istina, što dvojica kolega mogu da potvrde, nego je i uvreda za moju profesionalnu čast, s obzirom na „kvalitet“ tog ustava. Pritom, ništa ne prebacujem profesoru Hiberu i docentu Lončaru, jer se oni ne bave ustavima i ustavnim pravom. I za pravne stručnjake, kao za sve profesije uostalom, važi načelo podele rada . Ne ulazim ni u sadržinu odredaba tog ustava, o čemu se može povesti stručna rasprava, ali pravna i jezička nepismenost tog ustava nedopustive su za jednog ustavnog pravnika. Pa u tom ustavu se u jednom istom članu nalaze dve suprotne odredbe (nadležnost Ustavnog suda), a o jednom istom institutu (imunitet članova vlade) daju dva oprečna rešenja. Političari su inače skloni da ne pitaju za cenu trenutnog političkog ćara, pa im je posle đavo kriv što se delatnost kojom se bave izjednačuje sa ženskom koja se bavi određenim zanatom.

_____________________

Tekst ostavke profesora Ratka Markovića

Vladi Republike Srbije
Iz televizijske emisije u kojoj je bio gost, saznao sam iz usta resornog ministra, gospodina Božidara Đelića, da me je Vlada Srbije na funkciju predsednika Upravnog odbora Instituta društvenih nauka imenovala rukovodeći se političkim, a ne stručnim, kako je rekao, „kriterijumima“.
Dotle sam bio u zabludi da sam na tu funkciju imenovan jedino po stručnom osnovu.
Pošto već 42 godine radim u naučnim ustanovama, znam kako se u njima gleda na ljude koji postaju članovi njihovih organa na osnovu politike, a ne na temelju nauke i struke. Čak i ako je stranačka pripadnost merilo za članstvo u upravnom odboru jedne naučne ustanove, i tada sam pogođen, jer u političkoj stranci koja me je, navodno predložila, ima politički mnogo značajnijih ličnosti od mene, koji u stranci nemam nikakvu funkciju.
Ne želeći da budem uljez u pomenutoj naučnoj ustanovi, zahvaljujem Vladi Srbije na imenovanju na funkciju predsednika Upravnog odbora Instituta društvenih nauka.
S odličnim poštovanjem
prof. dr Ratko Marković