Почетна / Интервју / FABIO MINI Festival iracionalnosti na Balkanu

FABIO MINI Festival iracionalnosti na Balkanu

Razgovarala Milica Ostojić

Čitav sistem na Kosovu se degeneriše, i neko čeka da se tamo sve kompletno uruši kako bi potom mogao da zada jedan novi udarac, da stavi Međunarodnu zajednicu pred svršen čin. Ja sam veliki pesimista, jer rezultat primoravanja Međunarodne zajednice da digne ruke od Kosova biće – masakr

Italijanski general Fabio Mini bio je komandant međunarodnih snaga  NATO-a (KFOR) na Kosovu, od oktobra 2002. godine do oktobra 2003. Svoja iskustva sa Kosova izneo je po povratku sa tamošnjeg terena, u knjizi pod naslovom „Rat posle rata – vojnici, birokrate i najamnici u vreme virtuelnog mira“. Ekskluzivno za „Pečat“ govori o sadašnjoj apsurdnosti situacije na Kosovu, koja ozbiljno dovodi pod rizik stabilnost u regionu, ali i o nekoj vrsti „festivala iracionalnosti“ na Balkanu, koji bi mogao da dovede do ugrožavanja srpskog identiteta i revizije kompletne srpske istorije.

Mark Ficdžerald, američki admiral, komandant NATO snaga za jugoistok, sa sedištem u Napulju, koji je posetio Kosovo prvih dana oktobra, izjavio je da „KFOR ima veliki problem koji se odnosi na granicu između Kosova i Srbije, pošto još nije uspostavljena granica već postoji samo administrativna linija razdvajanja. U dijalogu između Prištine i Beograda ovaj problem treba da bude razrešen“. Generale, o kakvoj granici Ficdžerald govori i kako će taj problem biti razrešen, kada Srbija ne priznaje nezavisnost Kosova?
Taj problem se ne može razrešiti, ne samo zbog toga što Srbija ne priznaje nezavisnost Kosova, već i stoga što i Međunarodna zajednica još ne priznaje nezavisno Kosovo. Istina je da postoje zemlje koje su to priznale, među njima i najveći broj evropskih zemalja, ali problem leži u sledećem: da bi bilo uvršteno u nezavisne zemlje Kosovo mora da bude priznato od strane UN. Ako nema toga priznanja, sve se svodi samo na lepe izjave pojedinih zemalja, koje mogu sklapati bilateralne sporazume sa pojedinačnim zemljama, ali na međunarodnom planu stvari se ne miču. Dakle, sve dok Generalna skupština UN ne odluči da je Kosovo nezavisno, pravno gledano, granica ne može da postoji. A po mom mišljenju, UN to neće učiniti nikada. Rusija to ne želi, i može uvek staviti veto; Kina ima takođe svoje razloge za nepriznavanje. Dakle, sve dok se to ne dogodi, problem granica nije moguće razrešiti.
Admiral Ficdžerald ima pravo sa racionalne tačke gledišta, ali trenutno na Balkanu racionalnost ne postoji. Na Balkanu se odigrava festival iracionalnosti! Mi imamo Kosovo koje se samo proglasilo nezavisnim, sa jednom izjavom o nezavisnosti koja je za podsmeh. To je jednostavno karikaturalno, jer kada jedan narod kaže: mi smo nezavisni i činimo to zbog tih i tih motiva, a ti motivi ne mogu biti validni za bilo koga drugog jer mi smo jedinstven slučaj, to je onda, sa pravne tačke gledišta – budalaština. Međunarodno pravo danas je sačinjeno iz de fakto primera i razvijeno je na istim. Ako Kosovo ne predstavlja ni jedan primer iz međunarodnog prava, znači da i nije deo tog međunarodnog prava. To je logika.

Posle ovakvog razjašnjenja da podsetimo i na famoznu sentencu Međunarodnog suda pravde, a bilo bi uputno vratiti se i na Rezoluciju 1244.
To je samo jedno mišljenje Međunarodnog suda, ali moram reći da deo krivice snosi i Beograd, jer je pitanje u zahtevu bilo formulisano na pogrešan način. Nije bio problem u tome da se razume da li jednostrano proglašenje nezavisnosti krši Rezoluciju 1244, jer je, ta Rezolucija, ostavila otvorenim to pitanje. Nije, dakle, reč o kršenju, fundamentalna tačka jeste da tu nema direktne povezanosti, iz toga ne proizilazi kršenje u samoproklamovanju nezavisnosti. Odluka Međunarodnog suda bila je inače jedna mizerna stvar sa pravne tačke gledišta, sa svim netačnim obrazloženjima tog Suda, dakle netačna i instrumentalizovana. Na osnovu nje, problem granica sasvim sigurno nije moguće rešiti. Ficdžerald, ako se poziva na to, pravi grešku.

Ficdžerald smatra da je situacija na Kosovu poboljšana na planu bezbednosti, kao i na ekonomskom planu, iako ostaju brojni problemi za razrešavanje, posebno oni u političkoj sferi, kao i u oblasti ljudskih prava. Šta mislite o takvom njegovom zaključku?
To su samo reči, to je retorika koju slušam godinama, jer vojne snage uvek treba da kažu kako su postigle uspeh i da je došlo do poboljšanja situacije. Zašto? Pa, ukoliko se ispostavi da nije bilo progresa, znači da one tamo nisu ništa uradile. Međunarodne snage su na Kosovu prisutne već više od deset godina, i kada bi danas admiral Ficdžerald rekao da nije došlo do bilo kakvog napretka, neko bi ga sigurno priupitao: ma, izvini šta vi radite tamo, zašto ne idete otuda. Dakle, to je retorika, ali treba uzeti u obzir da ona ima jednu granicu, objektivnu granicu. Reći da je ekonomska situacija na Kosovu poboljšana tačno je samo delom, jer materijalna situacija Albanaca u gradovima jeste donekle bolja, ali Kosovo u svojoj sveukupnosti, Kosovo koje podrazumeva različite etničke skupine, nije napravilo nikakav pomak u ekonomskom smislu. Ekonomsko blagostanje na Kosovu, osećaju samo oni koji su na vlasti u Prištini. I samo oni koji ih podržavaju imaju neke koristi.
Ja sam otišao sa Kosova 2003. godine i od tada do danas nisam video neke značajne promene. U pitanju su veliki teorijski manevri, kako bi se moglo reći da su na snazi velike promene i da bi se Međunarodne snage povukle sa tog prostora. To je razumljivo sa jedne strane, ali sa druge strane predstavlja šamar zbog situacije na terenu. A da ne govorim kakav je to šamar, za one koji tamo žive loše. Ako ima napretka u ekonomiji na Kosovu, to je samo ona koja potiče od kriminala. Uostalom na Kosovu ne funkcioniše ništa, a pogotovo je katastrofalna situacija u pravosuđu. Zato ne razumem po kojim se to kriterijima može reći, da je došlo do poboljšanja situacije na Kosovu.

Citirajmo jednog drugog Vašeg kolegu, samo dan pre Ficdžeraldove izjave, onu admirala Đampaolo di Paola, šefa vojnog Komiteta NATO-a, koji je izjavio kako je bezbednosna situacija na Kosovu poboljšana, i da shodno tome Zapadna vojna alijansa može još da redukuje broj pripadnika KFOR-a. Baš tih dana pratili smo (3. oktobra) ustoličenje našeg patrijarha u Pećkoj patrijaršiji i čitali vesti o kamenovanju autobusa, čak i onog sa italijanskim vojnicima KFOR-a. Kako komentarišete ovoliku neupućenost admirala Paola?
U pitanju je samo stav jednog admirala, shodno ulozi i odgovornosti koju ima. On je šef vojnog Komiteta NATO-a, kako može reći nešto drukčije od toga. Ipak, budući da on uskoro odlazi sa te funkcije, mogao je da bude malo iskreniji i ozbiljniji. Kada kaže takve stvari, admiral Di Paola ne uzima u obzir da Kosovo i Balkan nisu jedno more, da tamo postoje granice koje još nisu uspostavljene. Balkan treba da uđe u Evropu, a ne samo pojedinačne balkanske zemlje. Stoga je kontraproduktivno stalno ucenjivati neku zemlju, kao što se ucenjuje Srbija. Jedan admiral koji očekuje poštovanje, ne bi trebalo da misli na Balkan kao na neko more po kojem plove pirati, koji mogu da rade sve šta hoće. Balkan je prostor na kojem stabilnost može doneti samo onaj ko govori istinu.

Vlasti u Prištini su u svoj Ustav, stavile da je Kosovo multietnička država. Za to je trebalo da bude dokaz i ceremonija krunisanja patrijarha 3. oktobra. A kosovske vlasti sprečavaju da na tu, takozvanu „multietničku teritoriju“ uđe jedan narod koji čini deo te njihove države!

Još teža od ovog prethodnog zaključka admirala Di Paola, jeste onaj da je „s obzirom na napravljeni progres na Kosovu zrela situacija i uslovi da se pređe na ‘sledeću fazu’, a to je redukcija trupa na Kosovu“.
To je samo jedan stav, a suštinski problem je kako razrešiti pitanje sa NATO-om. Niko se ne bavi ispitivanjem jednog ozbiljnog problema – šta će biti sa Srbijom? Da li da se još neko vreme zadrži u sadašnjoj situaciji, ili da se uvede u Evropu? Da li da postane članica EU sa nerazrešenim pitanjem Kosova? Fundamentalna stvar u Rezoluciji 1244, koja je imala mnogo manjkavosti, jeste to da ona kazuje kako finalni status Kosova treba da potekne od sporazuma među stranama. Nije trebalo da izvire iz stava kojeg ima NATO, ili UN. Kada je Marti Ahtisari uradio onu mučnu stvar, onaj famozni plan, nije razrešio ništa, samo je otvorio još jedan problem. Zaključak je jednostavan – Međunarodne snage imaju potrebu da izađu s Kosova i traže izmišljeno izvinjenje, obrazloženje, kako bi mogli da napuste Kosovo.
Pri svemu tome, reč je o jednom degenerativnom procesu. Ja se ne bojim kada pročitam da se smanjuje broj vojnika na Kosovu, već me plaši ko uzima njihova mesta, ko su ti koji preuzimaju odgovornost za stabilnost i bezbednost na Kosovu. A preuzeće ga kosovski Albanci, Srbi sigurno ne. Da li je reč o tamošnjoj sigurnosti koja se odnosi samo na Albance, ili o opštoj sigurnosti na Kosovu? Čitav sistem na Kosovu se degeneriše, i neko čeka da se tamo sve kompletno uruši kako bi potom mogao da zada jedan novi udarac, da stavi Međunarodnu zajednicu pred svršen čin. Ja sam veliki pesimista, jer rezultat primoravanja Međunarodne zajednice da digne ruke od nezavisnog Kosova jeste – masakr.
Vratimo se na čas, samo još na pitanje jedne teritorije koja se samoproglasi nezavisnom i reklamira da je deo Međunarodne zajednice. Ona se stalno potvrđuje de fakto kao nešto što nema nikakve veze sa politikom, već samo sa religijom, jer Srbi i oni drugi, koji nisu kosovski Albanci, čine deo Kosova. Oni su tamo u Ustav stavili, da je ta država multietnička. Za to je trebalo da bude dokaz i ceremonija krunisanja patrijarha 3. oktobra. A kosovske vlasti sprečavaju da na tu, takozvanu multietničku teritoriju uđe jedan narod, koji čini deo te njihove države! Znači da takva samoproklamovana država nije zrela da uđe u međunarodni ambijent.

Gotovo svakodnevno italijanske agencije prenose vesti o napetosti na severu Kosova i o značajnom prisustvu policijskih i raznih drugih bezbednosnih snaga. Situacija se i u italijanskim medijima, opisuje kao veoma nestabilna. Kako je onda moguće govoriti o budućnosti ove samozvane države i srpskog naroda na njenoj teritoriji?
Narod se ponaša upravo onako kako vidi stanje na međunarodnom planu. Međunarodna zajednica nije se još izjasnila o nezavisnosti Kosova, tako da ta lokalna zajednica na Severu smatra da ima još ona ista prava, koja je imala kada je predstavljala deo integrisane zajednice. Tokom poslednje faze Ahtisarijevog plana, uočio sam da je Srbija imala predloge za stvaranje široke autonomije na Kosovu, i da je bila spremna na velike ustupke. Danas Albanci ne žele da učine nikakav ustupak. Oni svojataju sada i srpske manastire, i na taj način ne prisvajaju samo materijalne vrednosti, nego i srpsku tradiciju, istoriju, zapravo mistifikuju istoriju. Ja se ozbiljno plašim da je Međunarodna zajednica već upala u tu zamku.

Predlažem da završimo razgovor sa vašim komentarom na stav američkog predsednika Baraka Obame, po pitanju Kosova. On je, hvaleći odlazećeg predsednika Kosova Sejdiua, rekao: „SAD će nastaviti da sarađuju sa njegovim naslednikom i sa svim drugim predstavnicima vlade, sa željom da Kosovo nastavi da ide prema našem zajedničkom cilju, to jest ka punoj integraciji u evroatlantsku zajednicu“.
Ta izjava ima dva aspekta, jedan negativniji od drugog. Pre svega, predsednik Obama ne poznaje situaciju. Osim toga, on je situaciju koju ne poznaje nasledio. Hilari Klinton ne shvata da nastavlja takođe sa greškama, koje su počinili i Medlin Olbrajt i Ričard Holbruk, svi ti ljudi koji su stvorili čudovišta, najpre u Bosni, a potom i na Kosovu. Prva loša vest je da Barak Obama ne zna o čemu priča. Druga loša vest, jeste ta da je on jedna ljubazna osoba, vaspitana, koja čita ono što mu neko poturi. Probleme na Balkanu u velikoj meri uslovljava činjenica da Barak Obama ne zna ništa o Kosovu, nego redovno javnosti saopštava četiri budalaštine koje mu poture pomoćnici iz Državnog odeljenja. Neko bi trebalo da kaže predsedniku Obami da pogleda malo bolje tu gospodu na Kosovu, jer su oni sledili američku politiku, i tako doveli SAD na ivicu totalnog gubitka kredibiliteta.

Један коментар

  1. Europska unija i Amerika centar sotonizma na sve načine želi uništiti srpski narod nesmemo to dozvoliti.Ući u savez sa Rusijom jedini je garant da će srpski narod preživeti. Najbolji Srbin kojeg sada imamo je Dodik drugo su sve nesrbi, petokolonaši i vazali zapada . Srpski se narod treba pokazati zrelim , ljubavlju i potomstvom osigurati našu Republiku Srpsku , Srbiju, Vojvodinu , Srpsku Crnu Goru i staru Srbiju ( Makedonija ) kao trajnu državu Srpskog naroda.Srpski narod mora naučiti lekciju od šiftara “ čije su ovce onoga je i livada “ niskim natalitetom jedincima i sa dvoje dece gubimo teritoriju za teritorijom i to će se nastaviti. U Hrvatskoj delom zbog proterivanja ali puno većim delom zbog izumiranja izgubljen je srpski teritorij i ljudstvo. Nekada su Srbi bili 30 % hrvatske. To piše u hrvatskim novinama Gospodarski list a danas ? Samo hrpa nemoćnih bakica i dekica bez potomstva. Kosovo smo isto tako izgubili kao i Makedoniju. U Crnoj Gori Srbi prizovite se pameti i svaki par minimalno petero dece i nedajte se. Republika Srpska će kao i Kosovo i Hrvatska biti izgubljena baš zbog velike površine a premalog broja srba. BH federacija na istoj površini godišnje ima oko 25.000 beba a Srpska od 10.000 do 11.000 i sve je jasno da bi zadržali taj teritorij moramo imati minimalno beba kao i druga polovica države. U Vojvodini isto tako Srbi treba da puno više rađaju jer samo ako brojčano ojačaju mogu spriječiti secesiju. Znači ako si rodoljub, srbin, srpkinja prihvatite se ljubavi i pobjedimo neprijatelje njihovim oružjem visokim NATALTETOM.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *