Pitanja za Crkvu u smutno doba

Piše Aleksandar Pavić

Ako je, u trenutku slabosti, državna vlast možda (samo „možda“) primorana da apeluje na svetske moćnike da budu nešto „nežniji u svom silovanju i otimačini“, ne bi li crkvena jerarhija ipak trebalo da se ograniči na „vapajni apel“ Svevišnjem – a da svetskim moćnicima jednostavno saopšti istinu da je ono što rade bezakonje i okupacija?

Nedavno je na stranama „Pečata“ jedan od episkopa SPC najavio podrobnije odgovore na pitanja koja muče deo vernika, u vezi situacije oko umirovljenog episkopa Artemija. To bi sigurno bilo dobro i važno, jer pravoslavna, a i šira javnost jednostavno dosad nisu imale dovoljno transparentan uvid u ovu onespokojavajuću situaciju. A još kad arhijereji, poput episkopa Grigorija, objavljuju na naslovnim stranicama štampe kako  po tom pitanju  čak ni „raskol nije nemoguć“, onda stvar postaje akutna. U međuvremenu se u našoj sredini desilo još mnogo toga što se neposredno ticalo i tiče i Crkve i njene uloge na današnjoj uzavreloj društvenoj sceni, što, ako ostane nedovoljno rasvetljeno, takođe ima potencijal da unese dodatni nemir. Dok broj pitanja raste, pomenimo neka koja su  aktuelna.

1
Prilikom besede na svom ustoličenju u Pećkoj patrijaršiji, Njegova svetost patrijarh srpski gg. Irinej se, kada je reč o Kosovu i Metohiji, obratio „moćnim faktorima sveta u čijim rukama je sudbina Kosova i Metohije“, upućujući „vapajni apel“ „da ne ogreše svoju dušu donošenjem rešenja po pitanju statusa ove srpske Južne pokrajine, kojim bi srpski narod bio lišen vekovnog prava na svoju postojbinu“. Ne odudaraju li ove reči od jasnog određivanja blaženopočivšeg patrijarha Pavla iz 2005. godine, da bi „čin otimanja KiM od Srbije ma koliko bio prikriven imao suštinski karakter okupacije“? Ne mogu li se reči sadašnjeg patrijarha shvatiti kao latentno legitimisanje prava „moćnih faktora sveta“ da nas „liše našeg vekovnog prava na svoju postojbinu“? Ako je čak, u trenutku slabosti, državna vlast možda (i to samo možda) primorana da apeluje na svetske moćnike da budu nešto „nežniji u svom silovanju i otimačini“, ne bi li crkvena jerarhija ipak trebalo da se ograniči na „vapajni apel“ Svevišnjem – a da svetskim moćnicima jednostavno saopšti istinu da je ono što rade bezakonje i „okupacija“? Država je sigurno dužna da upotrebljava diplomatski rečnik kako bi otupila oštricu neprijateljskog napada ili pritiska, ali nije li Crkva pozvana da svedoči Istinu, koliko god ona delovala poražavajuće, uznemirujuće ili, čak, šokantno? I neće li neko tumačiti ovakvo obraćanje kao znak da bi se možda, ne daj Bože, i sam vrh Crkve povinovao, eventualno, još nepovoljnijoj odluci zemaljskih „moćnika“ kojima se obraća, s obzirom na to da ih je, apelovanjem da nas „ne liše naših prava“, već dodatno legitimisao kao „krajnje instance“ u odlučivanju o budućnosti Južne srpske pokrajine?

2
Zašto se molebani sada zakazuju posle „svršenog čina“, a ne pre? Prvo smo imali moleban za povoljan ishod Savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde o jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova i Metohije. Čitanje presude je zakazano za 22.7.2010. godine u 15 časova, dok je moleban za njen povoljan ishod zakazan za dva sata kasnije, to jest za 17 časova istog dana. Jasno je sada svima, što su objavila i sredstva javnog informisanja, da je vlast u Srbiji unapred bila obaveštena o nepovoljnom ishodu. Možda je tada u vrhu Crkve procenjeno da bi bilo ne samo uzaludno već i degradirajuće, da se Crkva javno moli za nešto za šta se već zna da se neće ostvariti. No – šta smo dobili time što je moleban održan posle gotove činjenice, osim, opet, degradiranja molitve druge vrste? I ovde je više nego očigledno da je politika umešala prste u čisto crkvenu stvar, da su politički obziri uticali na vreme održavanja molitve, čak i po cenu njenog obesmišljavanja. Kako se takva politizacija samog crkveno-liturgijskog života može opravdati?
Drugi, sličan primer post facto molebana bio je Moleban protiv homoseksualizma, droge i drugih oblika strasti i zavisnosti, zakazan za 10.10.2010. godine u 18 časova, to jest celih 8 sati posle zakazanog početka tzv. „Parade ponosa“ kroz centar sedišta Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke. Ne bi li bio svrsishodniji moleban zakazan na bar jedan dan pre najavljene „parade“, na kojem bi se vernici u miru mogli pomoliti i za to da vlasti i učesnici odustanu od „pobedonosnog“ manifestovanja sopstvene ogrehovljenosti, da im Bog skine koprenu sa očiju i okrene ih ka pokajanju? Ne bi li takvo zakazivanje bilo više na spasenje organizatora pomenute „parade“? Što je još gore, čak je i taj post facto moleban otkazan, bez zvaničnog obrazloženja

3

Zasedanje Sabora SPC: Zašto se molebani sada zakazuju posle „svršenog čina“, a ne pre?

Na ovo poslednje se nadovezuje i sledeće pitanje: nije li bilo prirodno očekivati da nadležni arhijerej, tj. sam patrijarh srpski, bude predvodnik svoje pastve u nedelju, 10. oktobra – i ne bi li upravo to njegovo prisustvo i taj čin sprečili sve nepoželjno što se tog dana odvijalo – i „Paradu srama“ i nasilnu reakciju koju je ona izazvala? Opravdano je pretpostaviti da bi se dobar deo onih koji je izašao na poslednji ispraćaj patrijarha Pavla na sličan način odazvao i pozivu novog patrijarha da mirno i dostojanstveno, baš kao tog sunčanog novembarskog dana pre nešto manje od godinu dana, ovenča ulice glavnog grada svojim prisustvom – ovog puta, isto toliko mirno, ali i odlučno, sprečavajući ga da se, bar nakratko, oskrnavi? Autorovo lično iskustvo sa ulice, o čemu je novinar Miodrag Zarković u prošlom broju „Pečata“ detaljno pisao, kada su jedan sveštenik, jedan krst i pedesetak vernika uspeli da, skoro u trenutku, mirno razdvoje sukobljene policajce i navodne huligane blizu crkve Sv. Marka, daje za pravo ne samo pretpostavci da je tako moglo da bude, već i tvrdnji da je tako nešto vredelo pokušati. Mirnu masu od nekoliko desetina hiljada ljudi predvođenu patrijarhom i krstom, nikakvi kordoni policije ne bi zaustavili, a njeno mirno preprečavanje maršrute „Parade srama“ bi na miran, odlučan način odbranilo grad od nanete duhovne sramote, ali i „paradere“ od dodatne omraze koju su posle parade, a pogotovo posle, npr. izjava o „osećanju zadovoljstva“ ili „skidanju nevinosti“ prestonom gradu, dodatno na sebe navukli. Ne bi li, ovim činom, ne samo Crkva u celini, već i celokupno društvo, bili na dobitku, stanje bi bilo daleko manje napeto, a jedina buka bi dolazila od jedne izrazite manjine koja je u ovom trenutku uzurpirala glas većine u zemlji?

4
Zašto je Sveti sinod čekao do samo dva dana pre najavljene „parade“ da o njoj zauzme stav? Nije li prirodnije vreme za zvaničnu reakciju bilo odmah posle objave datuma održavanja „parade“? Ne bi li to jasno stavilo do znanja, na prvom mestu državnim organima, kakav je stav većinske javnosti u zemlji – koja se u razmeri od preko 90% izjašnjava da pripada nekoj od verskih zajednica, među kojima, opet, u ogromnoj većini SPC? I ne bi li već to uticalo na to da „parada“ uopšte ne bude održana, ili da se bar nađe neko prikladnije mesto, gde ceo grad ne bi bio stavljen u opsadno stanje, gde bi to kamere mogle da snime za sve one koji to žele da gledaju, a da se ne natura na nos većini koja to ne želi? Da je moguće proizvesti upravo takvo „prilagođavanje“ državnih organa rečito govori primer iz Novog Pazara, gde je istog dana otkazana procesija „Srbi za Novi Pazar“. Ne čini li se da dobar deo zasluge za takav ishod pripada muslimanskim verskim zvaničnicima koji su, slagali se mi sa njima ili ne, daleko jasniji u isticanju svojih „crvenih linija“, i činjenice da svako njihovo prelaženje može proizvesti vrlo energičnu reakciju?

5

Što se tiče samog oglašavanja Sinoda po ovom pitanju, dve stvari upadaju u oko. Prvo, što se podjednak prostor daje protivljenju „paradi“ i onima koji prete da joj se nasilno suprotstave. Nije li to ipak svojevrsna relativizacija problema? S jedne strane smo imali pokušaj da se sodomski greh paradira kao nešto što je ne samo normalno (tj. urođeno i nepromenjivo, što ne odgovara ni jednom ozbiljnom naučnom istraživanju, a o crkvenom predanju da i ne govorimo) već i ravnopravno sa onim što bi Crkva definisala kao „pravoživlje“, dakle pokušaj duhovnog nasilja, a s druge strane nemušte pretnje fizičkim nasiljem u cilju sprečavanja ovog prvog. Ako nam Jevanđelja nalažu da se ne plašimo onih koji mogu nauditi telu, već onih koji mogu uništiti dušu, da li je pogrešno ove reči protumačiti u smislu da je akt duhovnog nasilja daleko ozbiljniji od najava fizičkog suprotstavljanja istom? Drugo, šta je tačno značenje konstatacije na kraju saopštenja Sinoda, da je čitavo pitanje „Parade ponosa“ za Crkvu u suštini „irelevantno“? Da li to znači da Crkva treba samo da „govori a ne tvori“ dok se vernoj pastvi preti duhovnim nasiljem? Još preciznije – da li to znači da vernici ne treba ni na koji način, osim čisto molitveno, da se suprotstave pokušaju da se njihov grad pretvori u mikrokozmu Sodome i Gomore? Nismo li pozvani da uradimo sve što je u našoj moći da to sprečimo? I, opet, ne bi li masovni, pasivni ali odlučni otpor, u istinskom hrišćanskom (a i gandijevskom) stilu, na najbolji način oblikovao reakciju prema duhovnoj pretnji?

6
Dolazeći na temu onih koji su, na svoj način, pokušali pomenutu „paradu“ da spreče, ne bi li, uz sve osude fizičkog nasilja, Crkva ipak trebalo da javno i glasno traži milost i pomilovanje za sve one, a pogotovo mlade ljude, maloletnike, koji su izašli na ulicu da se suprotstave održavanju „parade srama“, a koji nisu uhvaćeni u izvršavanju nepovezanih krivičnih dela poput pljačke? Nisu li ti mladi ljudi, u nedostatku delatnog primera i vođstva, jednostavno uzeli pravdu u svoje ruke onako kako su najbolje znali i umeli, ma šta god drugi mislili o tome? I nije li, opet, navedeni primer njihovog povinovanja sveštenom licu i krstu usred najžešćeg okršaja sa policijom pokazao da su oni i te kako bili voljni da se povedu jednim drugim primerom i autoritetom – samo da im je taj primer i autoritet uživo i ponuđen? Nisu li se oni bar pokazali „vrućim“, što je, ako se vodimo rečima iz „Otkrovenja“, neuporedivo bolje od toga da su ostali „mlaki“? Ne bi li Crkva trebalo da ustane u njihovu zaštitu, ako ništa drugo kao zabludelih ovčica, i da spreči dalju satanizaciju tih mladih ljudi, koje je vlast bezobzirno prepustila ulici i potpunom društvenom beznađu, da bi ih sada dodatno dehumanizovala uopštavajućim epitetom „huligana“?

7
S druge strane, da li vrh Crkve smatra da su svi članovi sadašnje vlasti, koji su odgovorni za organizaciju pomenute „parade srama“ i dalje dostojni primanja njenih Svetih tajni, da se oni i dalje mogu smatrati ravnopravnim vernicima? Nije li za njih jedina trenutna moguća mera to da budu isključeni iz Crkve do pokajanja? Jer, nije jasno kako oni mogu da se i dalje nesmetano mešaju sa ostatkom pastve koja veruje u realnost Svetih spisa, u realnost Sodome i Gomore, u realnost kazne za neokajane grehe.

8

Oni kojima je potrebna spoljna potvrda da je Crkva je ipak stub društva i države dobili su je ovih dana od nemačke kancelarke koja je, konstatujući krah „multikulturalizma“, primetila i to da su nemačke vrednosti „ipak hrišćanske“: Čedomir Jovanović

Ako bi u budućnosti i u Beograd bio uvezen „dobri običaj“ iz Amsterdama, kojeg je očigledno reklamirao „uvaženi gost“ Frank fan Dalen, koji je hodao u prvom redu „parade“ (inače, snimljen na više naslovnih strana dnevnih novina odmah ispod natpisa „Smrt državi“) pored Ministra za ljudska i manjinska prava (koji je, inače, bio unapred obavešten o njegovom prisustvu i njegovim karakteristikama) da maloletnici od 12-16 godina takođe mogu da učestvuju u „paradama ponosa“, da bi ih kasnije dotični „uglednik“ koristio za svoju „samoposlugu“ – da li bar tada vernici, pa čak i oni koji smatraju da to nisu, imaju pravo na čak i nasilnu reakciju da bi tako nešto, tj. potencijalno zlostavljanje dece, sprečili – ili bi i to bilo ponašanje koje bi naišlo na „osudu“, a fan Dalenovi promoteri nazvani našom „zabludelom braćom“?

9
Najzad, da li će neko snositi posledice, tj. da li će vrh Crkve pozvati na odgovornost nekog iz sadašnje vlasti što je jednom broju vernika u nedelju 10.10. bilo uskraćeno pravo da prisustvuju Svetoj liturgiji u Vaznesenjskoj crkvi, odakle, inače, polazi Spasovdanska litija, samo da bi „paraderi“ što spokojnije mogli da prodefiluju pored njene porte, pri tom čak osećajući i tu slobodu da upućuju skaradne znake monahinjama koje su stajale sa druge strane ograde? I, da li to znači da će stav vrha Crkve i ubuduće biti da će slični „paraderi“ imati prednost nad vernim narodom, preče pravo prisustva kod određenih svetinja od vernika Crkve?

Sigurno je da se ovim ne iscrpljuju sva pitanja koja su trenutno aktuelna, ali su i ona dovoljna kao presek unutrašnjih nedoumica kod bar jednog dela vernog naroda, a i šire javnosti. Stoga bi bilo dobro da na ovakva i slična pitanja počnu da dolaze bar neki odgovori. Jer, neuporedivo bolje bi bilo da se sve nedoumice, pa i otvorena neslaganja iznesu na površinu i dobro pretresu, nego da mrak mistifikacije ili nedovoljne informisanosti posluže nedobronamernima kao sredstva za dodatno zaoštravanje razlika, koje možda i ne bi bile toliko velike kada bi bile adekvatno „provetrene“ i iznesene na svetlost dana. Više nego ikad u poslednje vreme, unutar Crkve je potrebna „javna rasprava“ o mnogim, pa i o ovakvim pitanjima. Bez obzira na tvrdnje mnogih istorijski naivnih, Crkva je ipak stub društva i države. Onima kojima je za to potrebna spoljna potvrda, dobili su je ovih dana u rečima nemačke kancelarke koja je, konstatujući krah „multikulturalizma“, primetila i to da su nemačke vrednosti „ipak hrišćanske“. Ako je to nešto što očigledno mora da se kaže i u „naprednoj“ Nemačkoj, koliko to više važi za nas u Srbiji, gde bi upravo delatna, živa Crkva mogla, kao u vekovima turskog ropstva, koje nam se čak i danas u prepakovanom izdanju ponovo nudi, da bude u stanju da bar delimično popuni vakum očiglednog odsustva države. To jest, države koja bi se mogla smatrati srpskom.

10 коментара

  1. Avatar

    Stav Crkve je stav naroda ili bi tako trebalo biti.Patrijarh Sinod i Sveti Arhijerejski Sabor sve je to dio naseg naroda i svi su oni iz nas, i rodjeni tu,i odrasli tu.Sve ovo sta nam se desava svima zajedno smo svi zajedno jer nema mjesta u svemu ovome pojedincu tako funkcionise globalizam a mi svi hocemo da smo dio tog sistema u stavri mis mo skoro 100 godina u tom sistema a da nam nije jasno da smo u njemu.Prva zrtav tog sistema je ubijeni Kralj Aleksandar pa Patrijarh Varnava Rosic koji je otrovan u svojoj 57 godini zivota,taj lanac ide sve do danas.
    Dali Patrijarh Irinej mora biti Irinej ili mora biti i Varnava I Gavrilo ili mozda mitropolit Josif tesko je reci ali sve treba uraditi da mladi kao Grigorije manje odlucuju i manje govore jer njihov jezik je jezik smutnjr i jezik koji vjernici ne shvataju i nece na kraju da ga cuju.Podaj Boze mirnu ruku Patrijarhu Irineju da sacuva Srpsku Paravoslavnu Crkvu od dinamcickih energicni neustrasivih novatorskih fejsbukovskih fudbalskih i vladika u farmericama to nije Svetosavlje a nije ni Pravoslavlje.

  2. Avatar

    Колико се уопште може апеловати на моћнике који нам отимају Косово, и дали нас уопште слушају? Сигурно не, нису они ништа урадили без наше дозволе. Сви добро знамо зашто је отимано, и отима се Косово. Ипак смо ми сами у томе времену тихог преузимањ, допринели садашњем стању. Поред свих забран, нико није од политичара оног времена нашао начина да заустави исељавање и продају имања. Јер је створена клима несигурности, иза које нико није хтео да стане. И шта сад? Кад је власт наставила са политиком исељавања и продајом сопствене државе, кријући се иза оних који им отимају Косово, где свакој државној институцији, којој је стало до своје државне целовитости, неда да стану у одбрану свог парчета државне земље. Чак забрањујући и устоличење новог патријарха, ако се неварам у априлу, и шта онда очекивати, кад се председник Тадић меша у црквена питања, чинимисе да нема право, сем да са својим утицајем нарушава аутономију цркве. Која треба да стане у одбрану државе и народа. Сада кад су нам уружили државу на свим нивоима, урушавајући све оно што је примерно у држави и друштву, што је темељ државе и друштва. Дали то значи да нико нњћњ да стане у одбрану моралних вредности онога што је остало у друштву ове државе, које посустаје. Није ли то перманентно уништавање једне државе и њеног народа? Исто тако постављам питање, дали ико има снаге да заустави уништавање једне држава и народа на овим просторима? Ако већи део политичара распродаје распарчавајући државу, зар није исто тако право цркве да се супростави политичарима, као и разноразним невладиним организацијама, које подривају све моралне вредности које нису примарне овом народа. Склон сам да приметим, да су протекле године, кад је црква прихватила, оне политичарекоји су душли петог октобра на власт, где су почели да урушавају државу са својим менторима. Нисам приметијо да се црква успротивила, или ја незнам. На тај начин су себе подредили садашњој власти, част изузецима. Немајући снаге да одбране свој народ од људске пошасти која им се намеће. Стога се питам, са којим се циљем руши морал у држави Србији? Исто тако дали ико постоји у овдашњој држави да стане на пут анархистичкој власти!?! Која неда да се изнесу праве лудске вредности, које могу да барем мало сачувају достојанство државе и њеног народа. Носећи на плећима сав терет политичких и друштвених промашаја…

  3. Avatar

    Srpskom narodu najmanje što treba je neki novi rat. Našem narodu treba velika biološka obnova i jedino tako možemo mirnim putem vratiti sve srpske krajeve srpskom narodu. Ali taj narod mora biološki ojačati na oko 10.000.000 srba i tada će procvijetati sada uništena Republika Srpska Krajina, Republika Srpska, Srpska Crna Gora, Kosovo , i stara Južna Srbija ( Makedonija ) Nastavimo li mi Srbi sa nerađanjem neće nam trebati niti Beogradski pašaluk , nego ćemo da živimo u Velikoj Albaniji sa glavnim gradom Beogradom. Europska unija i Amerika centar sotonizma na sve načine želi uništiti srpski narod nesmemo to dozvoliti.Ući u savez sa Rusijom jedini je garant da će srpski narod preživeti. Najbolji Srbin kojeg sada imamo je Dodik drugo su sve nesrbi, petokolonaši i vazali zapada . Srpski se narod treba pokazati zrelim , ljubavlju i potomstvom osigurati našu Republiku Srpsku , Srbiju, Vojvodinu , Srpsku Crnu Goru i staru Srbiju ( Makedonija ) kao trajnu državu Srpskog naroda.Srpski narod mora naučiti lekciju od šiftara “ čije su ovce onoga je i livada “ niskim natalitetom jedincima i sa dvoje dece gubimo teritoriju za teritorijom i to će se nastaviti. U Hrvatskoj delom zbog proterivanja ali puno većim delom zbog izumiranja izgubljen je srpski teritorij i ljudstvo. Nekada su Srbi bili 30 % hrvatske. To piše u hrvatskim novinama Gospodarski list a danas ? Samo hrpa nemoćnih bakica i dekica bez potomstva. Kosovo smo isto tako izgubili kao i Makedoniju. U Crnoj Gori Srbi prizovite se pameti i svaki par minimalno petero dece i nedajte se. Republika Srpska će kao i Kosovo i Hrvatska biti izgubljena baš zbog velike površine a premalog broja srba. BH federacija na istoj površini godišnje ima oko 25.000 beba a Srpska od 10.000 do 11.000 i sve je jasno da bi zadržali taj teritorij moramo imati minimalno beba kao i druga polovica države. U Vojvodini isto tako Srbi treba da puno više rađaju jer samo ako brojčano ojačaju mogu spriječiti secesiju. Znači ako si rodoljub, srbin, srpkinja prihvatite se ljubavi i pobjedimo neprijatelje njihovim oružjem visokim NATALTETOM.

  4. Avatar

    Одавно није наша црква била тако пасивна, ћутљива и помирљива.
    Да само подсетим како су неки црквени великодостојници били оштри,гласни када је требало оборити Милошевића(Ујединио Србију Уставом, основао Р. Српску,наставио обнову храма Св. Саве, …уз све могуће грешке..).Да је среће да су доследни, па да и сада дигну свој глас против ове сулуде и ненародне власти!
    Па замерке што је Милошевић(отац му је свештеник) хеликоптером слетео на Атос(у другој држави), и посетио Хиландар, а и други државници у званичним посетама Грчкој су слично чинили, и грчки председници такође! Па је чак један монах затравио пар ари плодне земље, због доласка “комунисте”…..
    А са друге стране испраћај Ђинђића учинише из врховног србског храма на Врачару, упркос, истине ради, што је до “јуче” Ђинђић(отац пуковник војне безбедности) говорио “коме је до морала нека иде у цркву”…а пре тога се скоро хвалио да је атеиста!

    А са треће стране на устоличење патријарха Иринеја , ни више ни мање његово величанство вођ Тадић је слетео ХЕЛИКОПТЕРОМ хрватског контигента при Кфору у србску Метохију у сред државе Србије!!!!!!! Сви ћуте , па и владике.Брука, невиђена !
    Значи , очекујемо од црквених великодостојника да више дигну глас у одбрани Косова и Метохије,Православља, да се боре за истину, и Косовски завет као и сви предходници!Мање никако , само може више!

  5. Avatar

    Meni ovaj patrijarh ne uliva nikakvo povjerenje, da kao celnik nase crkve odgovara teskim danima u kojim se Srbi nalaze. On reaguje kao agent ove kvislinske vlade, koja ga je nametnula SPC. Sad dize glavu i onaj Gligorije , sugerirajuci neki ‘raskol’. Od smrti patrijarha Pavla, ama bas sve ide naopacke medju nasim klerom. Tesko se otet utisku da sve to bilo dobro izplanirano . Za dobro naseg ulaska u evropu, naravno. Sve se korumpiralo u Srbiji zbog te samo-ubilacke ideje.

  6. Avatar

    Kiril..

    *Божији Суд је праведан и не врши се само после смрти. Бог суди људима и овде, у овом животу. Некада се пренеразиш, колико је проницљиво Божије мешање у живот недостојног човека: никакав човечански суд не би се могао завршити таквом казном, каквом се завршава Суд Божији. Осуђујући другог, трудећи се да се расправимо са човеком који нам се не свиђа, само губимо своју унутрашњу енергију, слабимо своју унутрашњу снагу.

    Ако живимо по Слову Божијем, онда живимо мирно и радосно. Али, ако немамо довољно снаге и осетимо жељу да о некоме лоше кажемо – помолимо се у том тренутку Господу.

    Много може молитва упућена Господу. Може нас зауставити, уразумити, исправити. Ми верујемо, да нам Господ као одговор на нашу смирену молитву и покајање помаже да преовладамо наше пороке и наше грехове.

    Амин.*

  7. Avatar

    Daleko od toga da je crkva *pasivna*..samo, kao da je i ona dozivela *tranziciju*..*crkva..radi..Beli dvor se gradi*..i podmece ledja politicarima…!!??

  8. Avatar

    Ali, zato je vlast *aktivna*..*njemecki hriscanska*…?

    *Bruka: Vladajuća koalicija sve više okreće leđa Rusiji!

    Predsednik Skupštine Slavica Đukić-Dejanović i predsednik spoljnopolitičkog odbora parlamenta Dragoljub Mićunović (DS) odbili su poziv predsednika ruske dume Borisa Grizlova da prisustvuju Parlamentarnoj skupštini Organizacije sporazuma o kolektivnoj bezbednosti u Sankt Peterburgu!*

  9. Avatar

    *Od smrti patrijarha Pavla, ama bas sve ide naopacke medju nasim klerom. Tesko se otet utisku da sve to bilo dobro izplanirano . Za dobro naseg ulaska u evropu, naravno. Sve se korumpiralo u Srbiji zbog te samo-ubilacke ideje.*
    …………………………………………………………
    Odnos SPC prema RSK …i…*Vrh pravoslavne crkve patrijarhovo hodocascem u Trst, Ljubljanu i Zagreb propratio je saopstenjem da * TREBA RAZUMETI I PRIHVATITINOVO VREME, NOVE GEOGRAFSKE KARTE I MERILA, JER-TO JE REALNOST*, uz opasku da ce tamosnjim pravoslavcima patrijarhove reci biti podsticaj da zive * u skladu s principima koje zastupa Crkva, dakle u ljubavi i bez podela*
    …………………………………………………………
    (Na zalost, u saznanju da je u stvari u praksi sproveden sporazum iz 1954 izmedju Stojadinovica i Pavelica u Argentini, naravno licno odbacujem tu *realnost*, a odgovornost pred istorijom ce nositi i snositi deo SPC i srpskoga naroda koji se priklonio i organizovao vezano rat i propast RSK)

    Zbog RSK..daleko im lepa kuca, onako djuture..!!

  10. Avatar

    ПОЗИВ

    Част нам је да Вас позовемо да Вашим присуством подржите Вече које се
    одржава у знак покретања обнове Св. Храма Преображења Господњег у Мутилићу
    и промоције књиге „Удбина и њена села“.
    Донаторско вече и промоција књиге ће се одржати у Београду 13. новембра
    2010. са почетком у 17 часова у сали општине Нови Београд.

    У нади да ћете својим присуством подржати донаторско вече срдачно Вас
    поздрављамо.

    СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У ХРВАТСКОЈ
    ГОРЊОКАРЛОВАЧКА ЕПАРХИЈА
    ЦРКВЕНА ОПЋИНА КОРЕНИЦА
    ПАРОХИЈА МУТИЛИЋКА
    ИНИЦИЈАТИВНИ ОДБОР ЗА ОБНОВУ
    ХРАМА ПРЕОБРАЖЕЊА ГОСПОДЊЕГ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *