Pitanja za Crkvu u smutno doba

Piše Aleksandar Pavić

Ako je, u trenutku slabosti, državna vlast možda (samo „možda“) primorana da apeluje na svetske moćnike da budu nešto „nežniji u svom silovanju i otimačini“, ne bi li crkvena jerarhija ipak trebalo da se ograniči na „vapajni apel“ Svevišnjem – a da svetskim moćnicima jednostavno saopšti istinu da je ono što rade bezakonje i okupacija?

Nedavno je na stranama „Pečata“ jedan od episkopa SPC najavio podrobnije odgovore na pitanja koja muče deo vernika, u vezi situacije oko umirovljenog episkopa Artemija. To bi sigurno bilo dobro i važno, jer pravoslavna, a i šira javnost jednostavno dosad nisu imale dovoljno transparentan uvid u ovu onespokojavajuću situaciju. A još kad arhijereji, poput episkopa Grigorija, objavljuju na naslovnim stranicama štampe kako  po tom pitanju  čak ni „raskol nije nemoguć“, onda stvar postaje akutna. U međuvremenu se u našoj sredini desilo još mnogo toga što se neposredno ticalo i tiče i Crkve i njene uloge na današnjoj uzavreloj društvenoj sceni, što, ako ostane nedovoljno rasvetljeno, takođe ima potencijal da unese dodatni nemir. Dok broj pitanja raste, pomenimo neka koja su  aktuelna.

1
Prilikom besede na svom ustoličenju u Pećkoj patrijaršiji, Njegova svetost patrijarh srpski gg. Irinej se, kada je reč o Kosovu i Metohiji, obratio „moćnim faktorima sveta u čijim rukama je sudbina Kosova i Metohije“, upućujući „vapajni apel“ „da ne ogreše svoju dušu donošenjem rešenja po pitanju statusa ove srpske Južne pokrajine, kojim bi srpski narod bio lišen vekovnog prava na svoju postojbinu“. Ne odudaraju li ove reči od jasnog određivanja blaženopočivšeg patrijarha Pavla iz 2005. godine, da bi „čin otimanja KiM od Srbije ma koliko bio prikriven imao suštinski karakter okupacije“? Ne mogu li se reči sadašnjeg patrijarha shvatiti kao latentno legitimisanje prava „moćnih faktora sveta“ da nas „liše našeg vekovnog prava na svoju postojbinu“? Ako je čak, u trenutku slabosti, državna vlast možda (i to samo možda) primorana da apeluje na svetske moćnike da budu nešto „nežniji u svom silovanju i otimačini“, ne bi li crkvena jerarhija ipak trebalo da se ograniči na „vapajni apel“ Svevišnjem – a da svetskim moćnicima jednostavno saopšti istinu da je ono što rade bezakonje i „okupacija“? Država je sigurno dužna da upotrebljava diplomatski rečnik kako bi otupila oštricu neprijateljskog napada ili pritiska, ali nije li Crkva pozvana da svedoči Istinu, koliko god ona delovala poražavajuće, uznemirujuće ili, čak, šokantno? I neće li neko tumačiti ovakvo obraćanje kao znak da bi se možda, ne daj Bože, i sam vrh Crkve povinovao, eventualno, još nepovoljnijoj odluci zemaljskih „moćnika“ kojima se obraća, s obzirom na to da ih je, apelovanjem da nas „ne liše naših prava“, već dodatno legitimisao kao „krajnje instance“ u odlučivanju o budućnosti Južne srpske pokrajine?

2
Zašto se molebani sada zakazuju posle „svršenog čina“, a ne pre? Prvo smo imali moleban za povoljan ishod Savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde o jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova i Metohije. Čitanje presude je zakazano za 22.7.2010. godine u 15 časova, dok je moleban za njen povoljan ishod zakazan za dva sata kasnije, to jest za 17 časova istog dana. Jasno je sada svima, što su objavila i sredstva javnog informisanja, da je vlast u Srbiji unapred bila obaveštena o nepovoljnom ishodu. Možda je tada u vrhu Crkve procenjeno da bi bilo ne samo uzaludno već i degradirajuće, da se Crkva javno moli za nešto za šta se već zna da se neće ostvariti. No – šta smo dobili time što je moleban održan posle gotove činjenice, osim, opet, degradiranja molitve druge vrste? I ovde je više nego očigledno da je politika umešala prste u čisto crkvenu stvar, da su politički obziri uticali na vreme održavanja molitve, čak i po cenu njenog obesmišljavanja. Kako se takva politizacija samog crkveno-liturgijskog života može opravdati?
Drugi, sličan primer post facto molebana bio je Moleban protiv homoseksualizma, droge i drugih oblika strasti i zavisnosti, zakazan za 10.10.2010. godine u 18 časova, to jest celih 8 sati posle zakazanog početka tzv. „Parade ponosa“ kroz centar sedišta Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke. Ne bi li bio svrsishodniji moleban zakazan na bar jedan dan pre najavljene „parade“, na kojem bi se vernici u miru mogli pomoliti i za to da vlasti i učesnici odustanu od „pobedonosnog“ manifestovanja sopstvene ogrehovljenosti, da im Bog skine koprenu sa očiju i okrene ih ka pokajanju? Ne bi li takvo zakazivanje bilo više na spasenje organizatora pomenute „parade“? Što je još gore, čak je i taj post facto moleban otkazan, bez zvaničnog obrazloženja

3

Na ovo poslednje se nadovezuje i sledeće pitanje: nije li bilo prirodno očekivati da nadležni arhijerej, tj. sam patrijarh srpski, bude predvodnik svoje pastve u nedelju, 10. oktobra – i ne bi li upravo to njegovo prisustvo i taj čin sprečili sve nepoželjno što se tog dana odvijalo – i „Paradu srama“ i nasilnu reakciju koju je ona izazvala? Opravdano je pretpostaviti da bi se dobar deo onih koji je izašao na poslednji ispraćaj patrijarha Pavla na sličan način odazvao i pozivu novog patrijarha da mirno i dostojanstveno, baš kao tog sunčanog novembarskog dana pre nešto manje od godinu dana, ovenča ulice glavnog grada svojim prisustvom – ovog puta, isto toliko mirno, ali i odlučno, sprečavajući ga da se, bar nakratko, oskrnavi? Autorovo lično iskustvo sa ulice, o čemu je novinar Miodrag Zarković u prošlom broju „Pečata“ detaljno pisao, kada su jedan sveštenik, jedan krst i pedesetak vernika uspeli da, skoro u trenutku, mirno razdvoje sukobljene policajce i navodne huligane blizu crkve Sv. Marka, daje za pravo ne samo pretpostavci da je tako moglo da bude, već i tvrdnji da je tako nešto vredelo pokušati. Mirnu masu od nekoliko desetina hiljada ljudi predvođenu patrijarhom i krstom, nikakvi kordoni policije ne bi zaustavili, a njeno mirno preprečavanje maršrute „Parade srama“ bi na miran, odlučan način odbranilo grad od nanete duhovne sramote, ali i „paradere“ od dodatne omraze koju su posle parade, a pogotovo posle, npr. izjava o „osećanju zadovoljstva“ ili „skidanju nevinosti“ prestonom gradu, dodatno na sebe navukli. Ne bi li, ovim činom, ne samo Crkva u celini, već i celokupno društvo, bili na dobitku, stanje bi bilo daleko manje napeto, a jedina buka bi dolazila od jedne izrazite manjine koja je u ovom trenutku uzurpirala glas većine u zemlji?

4
Zašto je Sveti sinod čekao do samo dva dana pre najavljene „parade“ da o njoj zauzme stav? Nije li prirodnije vreme za zvaničnu reakciju bilo odmah posle objave datuma održavanja „parade“? Ne bi li to jasno stavilo do znanja, na prvom mestu državnim organima, kakav je stav većinske javnosti u zemlji – koja se u razmeri od preko 90% izjašnjava da pripada nekoj od verskih zajednica, među kojima, opet, u ogromnoj većini SPC? I ne bi li već to uticalo na to da „parada“ uopšte ne bude održana, ili da se bar nađe neko prikladnije mesto, gde ceo grad ne bi bio stavljen u opsadno stanje, gde bi to kamere mogle da snime za sve one koji to žele da gledaju, a da se ne natura na nos većini koja to ne želi? Da je moguće proizvesti upravo takvo „prilagođavanje“ državnih organa rečito govori primer iz Novog Pazara, gde je istog dana otkazana procesija „Srbi za Novi Pazar“. Ne čini li se da dobar deo zasluge za takav ishod pripada muslimanskim verskim zvaničnicima koji su, slagali se mi sa njima ili ne, daleko jasniji u isticanju svojih „crvenih linija“, i činjenice da svako njihovo prelaženje može proizvesti vrlo energičnu reakciju?

5

Što se tiče samog oglašavanja Sinoda po ovom pitanju, dve stvari upadaju u oko. Prvo, što se podjednak prostor daje protivljenju „paradi“ i onima koji prete da joj se nasilno suprotstave. Nije li to ipak svojevrsna relativizacija problema? S jedne strane smo imali pokušaj da se sodomski greh paradira kao nešto što je ne samo normalno (tj. urođeno i nepromenjivo, što ne odgovara ni jednom ozbiljnom naučnom istraživanju, a o crkvenom predanju da i ne govorimo) već i ravnopravno sa onim što bi Crkva definisala kao „pravoživlje“, dakle pokušaj duhovnog nasilja, a s druge strane nemušte pretnje fizičkim nasiljem u cilju sprečavanja ovog prvog. Ako nam Jevanđelja nalažu da se ne plašimo onih koji mogu nauditi telu, već onih koji mogu uništiti dušu, da li je pogrešno ove reči protumačiti u smislu da je akt duhovnog nasilja daleko ozbiljniji od najava fizičkog suprotstavljanja istom? Drugo, šta je tačno značenje konstatacije na kraju saopštenja Sinoda, da je čitavo pitanje „Parade ponosa“ za Crkvu u suštini „irelevantno“? Da li to znači da Crkva treba samo da „govori a ne tvori“ dok se vernoj pastvi preti duhovnim nasiljem? Još preciznije – da li to znači da vernici ne treba ni na koji način, osim čisto molitveno, da se suprotstave pokušaju da se njihov grad pretvori u mikrokozmu Sodome i Gomore? Nismo li pozvani da uradimo sve što je u našoj moći da to sprečimo? I, opet, ne bi li masovni, pasivni ali odlučni otpor, u istinskom hrišćanskom (a i gandijevskom) stilu, na najbolji način oblikovao reakciju prema duhovnoj pretnji?

6
Dolazeći na temu onih koji su, na svoj način, pokušali pomenutu „paradu“ da spreče, ne bi li, uz sve osude fizičkog nasilja, Crkva ipak trebalo da javno i glasno traži milost i pomilovanje za sve one, a pogotovo mlade ljude, maloletnike, koji su izašli na ulicu da se suprotstave održavanju „parade srama“, a koji nisu uhvaćeni u izvršavanju nepovezanih krivičnih dela poput pljačke? Nisu li ti mladi ljudi, u nedostatku delatnog primera i vođstva, jednostavno uzeli pravdu u svoje ruke onako kako su najbolje znali i umeli, ma šta god drugi mislili o tome? I nije li, opet, navedeni primer njihovog povinovanja sveštenom licu i krstu usred najžešćeg okršaja sa policijom pokazao da su oni i te kako bili voljni da se povedu jednim drugim primerom i autoritetom – samo da im je taj primer i autoritet uživo i ponuđen? Nisu li se oni bar pokazali „vrućim“, što je, ako se vodimo rečima iz „Otkrovenja“, neuporedivo bolje od toga da su ostali „mlaki“? Ne bi li Crkva trebalo da ustane u njihovu zaštitu, ako ništa drugo kao zabludelih ovčica, i da spreči dalju satanizaciju tih mladih ljudi, koje je vlast bezobzirno prepustila ulici i potpunom društvenom beznađu, da bi ih sada dodatno dehumanizovala uopštavajućim epitetom „huligana“?

7
S druge strane, da li vrh Crkve smatra da su svi članovi sadašnje vlasti, koji su odgovorni za organizaciju pomenute „parade srama“ i dalje dostojni primanja njenih Svetih tajni, da se oni i dalje mogu smatrati ravnopravnim vernicima? Nije li za njih jedina trenutna moguća mera to da budu isključeni iz Crkve do pokajanja? Jer, nije jasno kako oni mogu da se i dalje nesmetano mešaju sa ostatkom pastve koja veruje u realnost Svetih spisa, u realnost Sodome i Gomore, u realnost kazne za neokajane grehe.

8

Ako bi u budućnosti i u Beograd bio uvezen „dobri običaj“ iz Amsterdama, kojeg je očigledno reklamirao „uvaženi gost“ Frank fan Dalen, koji je hodao u prvom redu „parade“ (inače, snimljen na više naslovnih strana dnevnih novina odmah ispod natpisa „Smrt državi“) pored Ministra za ljudska i manjinska prava (koji je, inače, bio unapred obavešten o njegovom prisustvu i njegovim karakteristikama) da maloletnici od 12-16 godina takođe mogu da učestvuju u „paradama ponosa“, da bi ih kasnije dotični „uglednik“ koristio za svoju „samoposlugu“ – da li bar tada vernici, pa čak i oni koji smatraju da to nisu, imaju pravo na čak i nasilnu reakciju da bi tako nešto, tj. potencijalno zlostavljanje dece, sprečili – ili bi i to bilo ponašanje koje bi naišlo na „osudu“, a fan Dalenovi promoteri nazvani našom „zabludelom braćom“?

9
Najzad, da li će neko snositi posledice, tj. da li će vrh Crkve pozvati na odgovornost nekog iz sadašnje vlasti što je jednom broju vernika u nedelju 10.10. bilo uskraćeno pravo da prisustvuju Svetoj liturgiji u Vaznesenjskoj crkvi, odakle, inače, polazi Spasovdanska litija, samo da bi „paraderi“ što spokojnije mogli da prodefiluju pored njene porte, pri tom čak osećajući i tu slobodu da upućuju skaradne znake monahinjama koje su stajale sa druge strane ograde? I, da li to znači da će stav vrha Crkve i ubuduće biti da će slični „paraderi“ imati prednost nad vernim narodom, preče pravo prisustva kod određenih svetinja od vernika Crkve?

Sigurno je da se ovim ne iscrpljuju sva pitanja koja su trenutno aktuelna, ali su i ona dovoljna kao presek unutrašnjih nedoumica kod bar jednog dela vernog naroda, a i šire javnosti. Stoga bi bilo dobro da na ovakva i slična pitanja počnu da dolaze bar neki odgovori. Jer, neuporedivo bolje bi bilo da se sve nedoumice, pa i otvorena neslaganja iznesu na površinu i dobro pretresu, nego da mrak mistifikacije ili nedovoljne informisanosti posluže nedobronamernima kao sredstva za dodatno zaoštravanje razlika, koje možda i ne bi bile toliko velike kada bi bile adekvatno „provetrene“ i iznesene na svetlost dana. Više nego ikad u poslednje vreme, unutar Crkve je potrebna „javna rasprava“ o mnogim, pa i o ovakvim pitanjima. Bez obzira na tvrdnje mnogih istorijski naivnih, Crkva je ipak stub društva i države. Onima kojima je za to potrebna spoljna potvrda, dobili su je ovih dana u rečima nemačke kancelarke koja je, konstatujući krah „multikulturalizma“, primetila i to da su nemačke vrednosti „ipak hrišćanske“. Ako je to nešto što očigledno mora da se kaže i u „naprednoj“ Nemačkoj, koliko to više važi za nas u Srbiji, gde bi upravo delatna, živa Crkva mogla, kao u vekovima turskog ropstva, koje nam se čak i danas u prepakovanom izdanju ponovo nudi, da bude u stanju da bar delimično popuni vakum očiglednog odsustva države. To jest, države koja bi se mogla smatrati srpskom.