Почетна / Свет / O Pogromu Kurda u Turskoj

O Pogromu Kurda u Turskoj

Piše Zoran Milošević

Kurdi su najveća etnička zajednica bez sopstvene nacionalne države. Pošto nemaju nikakvu državnu zaštitu oni lako postaju žrtve nasilja u Turskoj. Zato su pogromi Kurda u turskim provincijama glavna politička, medijska i naučna tema ovog leta

Kurdi su jedan od najstarijih naroda Zapadne Azije. U okviru Iraka, u regionu Južni Kurdistan, oni uživaju znatnu autonomiju. U Iranu, u Turskoj (gde živi najveći broj Kurda), kao i u Siriji, Kurdi ne uživaju nikakvu političku ili teritorijalnu autonomiju. Danas Kurda ima oko 35 miliona i najveća su etnička zajednica bez sopstvene nacionalne države.
Nemajući nikakvu državnu zaštitu Kurdi lako postaju žrtve nasilja u Turskoj. Tako su pogromi Kurda u Dortijolu (provincija Hataj) i Inegolu (provincija Bursa) postali glavna politička, medijska, pa i naučna tema tokom letnjih meseci 2010. godine u Turskoj.

SVE ZBOG SPALJENE TURSKE ZASTAVE
Pogromi Kurda od strane građana Turske dobili su na intenzitetu od 2005. godine, za vreme praznovanja kurdskog praznika Nauroz, kada je šestoro kurdskih maloletnika (iz veoma siromašnih porodica imigranata u Mersinu), od 11 do 17 godina starosti, spalilo tursku zastavu. Generalštab Turske armije tada je objavio veoma žestoku Izjavu, koja je etničkim Turcima poslužila kao signal da otpočnu pogrom i linčovanje Kurda. Slične izjave su dali tadašnju predsednik Turske Sezer i predstavnici vlade. U turskih medijima otpočela je snažna antikurdska kampanja. U celoj državi počele su šovinističke manifestacije Turaka usmerene protiv Kurda, a mediji su širili priču da su Kurdi okupirali Sredozemno more. Tokom čitave 2005. godine organizovane su mitinzi podrške turskoj zastavi u kojima su glavnu ulogu imali vojnici. Ovi mitinzi u većini slučajeva prerastali su u antikurdske manifestacije.
Odmah posle incidenta sa paljenjem turske zastave turska omladina, zadojena šovinizmom, organizovala je pogrome Kurda u Mersinu, a zatim se to prenelo i u druge delove Turske, pa čak i u turski deo Republike Severni Kipar. Tokom 2005-2010. godine organizovane je više od 30 pogroma Kurda.
Najčešće se ovi pogromi pravdaju time da to nisu napadi na Kurde, već na predstavnike političkih partija i pojedinaca koji su blisku sa „terorističkom Radničkom partijom Kurdistana (RPK)“. Ipak, napadi su se gotovo uvek usmeravali na Kurde koji nemaju nikakve veze sa politikom. Povod za napade bili su razgovori ljudi na kurdskom jeziku, slušanje kurdske muzike ili gledanje kurdske televizije, svađa kurdske i turske dece, reportaže kurdskih novinara, gledanje kurdskih mladića za nekom turskom devojkom…
U pogromima nad Kurdima učestvuje na hiljade Turaka. Na primer, tokom pogroma Kurda u Čanakali u novembru 2009. godine učestvovalo je oko 2.500 Turaka, pri čemu u akcijama učestvuju i Turkinje. Primećeno je da su posebnu veliku aktivnost u pogromima i linčovanju Kurda uzeli poturčenjaci iz Kavkaza i sa Balkana, koji su se naselili u kućama iseljenih Jevreja, Jermena i Roma. Ovo je prilika, kako ističe turski sociolog Ahmet Ozer, da pokažu javnosti da su postali pravi „Turci“.
Kurdi su ubeđeni da turske vlasti podržavaju one građane koji učestvuju u pogromima i linčovanju Kurda. Turska policija nikada još nije pokušala da zaštiti Kurde, a u najboljem slučaju su dobijali savet „da ne izlaze iz kuće“. Tursko sudstvo, odnosno tužilaštvo, do sada nije pokrenulo ni jednu krivičnu prijavu protiv onih koji su napadali Kurde, a ima primera da su neke sudije i tužioci i lično učestvovali u nekim pogromima.

Kurdi su jedan od najstarijih naroda Zapadne Azije. U okviru Iraka, u regionu Južni Kurdistan, oni uživaju znatnu autonomiju. U Iranu, u Turskoj (gde živi najveći broj Kurda), kao i u Siriji, Kurdi ne uživaju nikakvu političku ili teritorijalnu autonomiju

DISKRIMINACIJA RADNIKA I BOLESNIKA
Napadi na Kurde ne događaju se samo u turskom Kurdistanu, već i kada su u pitanju imigranti – Kurdi koji su išli trbuhom za kruhom po Turskoj. Pored toga, obični kurdski radnici podvrgnuti su različitim oblicima diskriminacije na etničkoj osnovi. Gradske vlasti često vrše pritisak na poslodavce da Kurdima daju otkaz. Tako je posle pritiska vlasti na poslodavca u junu 2010. godine u rejonu Izikler (provincija Rize) 37 kurdskih radnika koji su radili na izgradnji elektro-stanice (poreklom iz kurdske provincije Dijarbakir) dobilo otkaz. Kurdski radnici su optuženi da su od svoje plate izdvajali deo za podršku akcijama Radničke partije Kurdistana. Međutim, nikakvih dokaza nije bilo.
Važno je istaći i to da su zarade Kurda (takođe Gruzina i Roma) značajno manje od zarada etničkih Turaka. Istraživači Univerziteta Bogaziči, Deniz Pelek i Deniz Duruiz, tvrde da radnici poreklom iz kurdskog naroda dobijaju nadnicu od 23 lire, Gruzini 22, a Turci 35 lira. Takođe, poslodavci Turcima obezbeđuju (pristojan) stan, dok se Kurdi moraju sami snaći. Zaključak ovih istraživača (nije poznata njihova etnička pripadnost) je da kurdski radnici u Turskoj žive lošije od radnika u najsiromašnijim afričkim državama.
U mnogim regionima lokalne vlasti su donele preporuke i prosledile ih poslodavcima da ne primaju kurdske radnike na posao, jer su, navodno, „potencijalni teroristi“.
O visokom nivou etničkog otuđenja pokazuje i odnos lekara (Turaka) prema bolesnicima Kurdima. Naime, kurdske organizacije prikupile su svedočenja ljudi kojima tursko medicinsko osoblje nije htelo da pruži lekarsku pomoć, čak je bilo slučajeva da je personal bolnice fizički napadao pacijente – Kurde, kada bi čuli da ovi telefonom razgovaraju na kurdskom jeziku. Takođe, većina lekara turskog etičkog porekla, posle pogroma nad Kurdima, odbijala je da im pruži medicinsku pomoć.
Ovome se pridružuju i turski taksisti koji neće da prevezu Kurde, ako ih kao takve prepoznaju, kao i stanodavci, koji neće da izdaju stan Kurdima.

EKONOMSKI RAZLOZI POGROMA
Turski Kurdistan je krajnje nerazvijen region Turske, jer ni jedna vlada nije tamo ulagala u izgradnju, kako preduzeća, tako ni infrastrukture. Zato su Kurdi bili prinuđeni da posao traže na Zapadu Turske, gde ih je čekao snažan pritisak po etničkom predznaku. Važan, a možda i glavni faktor pogroma Kurda, jeste ekonomski motiv. Dolazak kurdskih radnika često znači i smanjivanje zarade Turaka, odnosno stvaranje konkurencije na tržištu rada. Zatim je ti u ljubomora na one Kurde koji su uspeli da razviju privatni biznis i obogate se, pa se napadaju radi pljačke i uništavanja njihove imovine.
Kurdski političari i intelektualci obeshrabreni su međuetničkim sukobima, a nezadovoljstvo međunacionalnim odnosima u Turskoj manifestuju i turski mediji. Međutim, vlada Erdogana faktički ne preduzima ništa protiv turskih šovinista. Rukovodstvo vladajuće Partije pravde i razvoja izjavilo je da bi preduzimanje mera protiv Turaka koji napadaju Kurde automatski značilo pad popularnosti ove partije. Vlada Erdogana je 2009. godine objavila svoj plan za regulisanje kurdskog pitanja tzv. „demokratsku inicijativu“, ali se to pokazalo kao puka demagogija Erdogana. Na terenu se ništa nije promenilo. Međunacionalna mržnja nije se smanjila.
Napade turskih šovinista nisu mogli da izbegnu ni kurdski političari. Tako je 12. aprila 2010. godine napadnut poslanik Kurd Ahmet Tjurk. Ovaj političar se smatra najautoritativnijim i najumerenijim kurdskim političarem. Napadač na Tjurka je brzo oslobođen, a njegov poslodavac je izjavio da ne osuđuje svog radnika, već je, naprotiv, ponosan na njega pošto je takav čin obaveza „svakog Turčina“.

Vlada premijera Erdogana faktički ne preduzima ništa protiv turskih šovinista, čak povremeno na perfidan način podstiče nasilje nad Kurdima

SUKOBI NA UNIVERZITETIMA
Međuetničko sukobljavanje karakteristično je i za studentsku omladinu. Jedan od većih sukoba studenata Turaka i Kurda dogodio se u aprilu 2008. godine na Sredozemno-pomorskom univerzitetu u Antaliji. To je dovelo do pojave da mnogi kurdski studenti kriju svoj etnički identitet. Ovo je prisutno kako na državnim tako i na privatnim univerzitetima organizovanim po zapadnim obrascima.
Posle napada, rukovodstva univerziteta, po pravilu, predlažu kurdskim studentima da dobrovoljno preuzmu odgovornost na sebe za sukobe i potpišu takvu Izjavu, te da posle toga napuste univerzitet, jer ako ih isključe po Pravilnicima o disciplinskoj odgovornosti gube mogućnost da se upišu na drugi univerzitet. Takođe, rukovodstva univerziteta savetuju kurdskim studentima da se ne žale na turske šoviniste, a za uzvrat im obećavaju prevođenje u sledeću godinu bez polaganja ispita.
U vezi sa sukobima studenata po etničkoj osnovi oglasio se i Savet za visoko obrazovanje Turske (YOK), koji je zatražio uvođenje dopunske kontrole nad studentima kurdske nacionalnosti. Posle ovoga pritisak na studente Kurde se uvećao, a od aprila do maja 2010. godine dogodilo se i ubistvo jednog kurdskog studenta, kao i više desetina fizičkih napada na studente Kurde, dok ih je više stotina uhapšeno. Značajno je napomenuti da je posle ovih tuča policija hapsila samo studente kurdske nacionalosti.
Posle ubistva studenta Šerzana Kurta u mnogim regionima turskog Kurdistana organizovane su akcije protesta. Telu Kurta je odalo poštovanje više od 10.000 Kurda, uzvikujući parole „Živeo lider Apo (Abdula Odžalan)“ i „Šehidi ne umiru!“ U turskom Kurdistanu studenti kurdi su započeli bojkot nastave. U mnogim gradovima otvorene su knjige žalosti u kojima su Kurdi zapisivali svoje nezadovoljstvo.
Na kraju, treba uočiti i to, da iako se u zapadnom delu Turske događaju pogromi i linčovanja Kurda, u turskom Kurdistanu nisu zabeleženi napadi većinskog kurdskog stanovništva na Turke.

___________________

Deca teroristi

Poseban napad turska vlada čini na kurdsku decu. Za poslednje dve-tri godine uhapšeni su i osuđeni na višegodišnje zatvorske kazne za terorističku delatnost i hiljade kurdske dece – dečaka i devojčica od 11 do 18 godina starosti. Za gađanje kamenjem turskih policajaca, kurdska deca dobijaju zatvorske kazne koje su veće od onih koja dobijaju ubice, a za uzvikivanje parola veće kazne od onih koje dobiju pljačkaši. Često policijske i vojne snage Turske u okviru „anti-terorističkih akcija“ jednostavno ubijaju kurdsku decu koja im se nađu na putu.

___________________

166 godina zatvora zbog pisanja

Turske vlasti reaguju na pokušaje pisanja kurdskih medija o položaju svog naroda u Turskoj, tako što zabranjuju te medije, dok novinare zatvaraju. Kurdski novinari i urednici dobijaju, naravno po naduvanim i izmišljenim optužnicama, za „propagandu terorističkih organizacija“ besmislene zatvorske kazne – čak do 166 godina, kao što je to slučaj sa nedavno osuđenim urednikom Dijarbakirske dnevne novine „Azadiya Welat“ (tužilac je, inače, tražio da bude osuđen na zatvorsku kaznu od 500 godina).

3 коментара

  1. Često pomislim na sirotog Abdulaha Odžalana, CIA ga je praktično kidnapovala i predala turskim dželatima, ako mi dozvolite ja bih čestitao Odžalanu predstojeći muslimanski praznik, dragi brate Bajram šerif mubarak olsun,čestitam tebi i tvom pačenićkom narodu u nadi da ćete izboriti slobodu.




    0



    0
  2. КУРДСКА ПРОПАГАНДА ИЛИ „ЗНАЊЕ“
    Боде у очи пренаглашена тендециозност:
    1. Прије 120 година у тадашљем Османлијском Царству живело је око 2,5 милиона Јермена(Армена). Управо тада долази до четверогодишњег, првог погрома над Јерменима. У сарадњи Курда(суседа Јермена) и османлијских власти у наредне четири године је побијено око 50.000 Јермена.
    Прије 95 година је отпочео други погром Јермена у којим је по многим проценама побијено и до 1,5 милијуна Јермена и поново су свој „патриотко-турско-курдско-исламски допринос дале „комшије“ Курди. Царство је геноцид отпчело убиствима Јерменске интелектуалне елите и убиством(што се ретко у медијима или извештавању о догађајима износи) 60.000 јерменских војника, које су пре тога мобилисали у османлијску војску, затворили у логоре и онда побили.
    1965. године за 50. годишњицу овог геноцида родила се идеја о подизању спомен здања, које би за век векова подсећало на овај страшни геноцид. Две године касније подигнут је обелиск висок 44 метра. Налази се изнад реке Храздан, на брду званом Цицернакаберд у јерменској престоници Јеревану. Обелиск симболизира јерменски препород а изграђен је од 12 блокова стављених у круг. Унутар тога круга пламти вечни пламен. Крај споменика се налази парк а на другом крају музеј са огромном грађом сведочанстава на овај геноцид. Дуж парка се налази један зид дугачак стотињак метара. Тај зид је идејни додатак оних 12 блокова састављених у круг. Блокови симболизују 12 јерменских етничких провинција са подручја Ататуркове Турске а на стометарском зиду су исписана имена свих крајева у којима су извршени покољи.
    Припремајући погром над Јеврејима Хитлер је изјавио:“Ко данас више спомиње истребљење Јермена?“. Али, остављам аутору на савест и „знање“.
    2. Осим неколико стотина хиљада у оклним земљама, курди су најзаступљенији у Турској(око 15 % становништва), Ирак око 15 %, Иран 7 % и Сирија мање од пола милиона. Тако да „математика“ муку мучи да навуче 20 милиона(око милион у зап. Европи).
    3.Курди су народ који припада иранској подгрупи народа(слично као Паштуни или Азери). Етнички-историјски простор им је јужно и источно од реке Еуфрат, одакле се гурају Анадолијом служечи Турцима Селџуцима и Османлијама, заузимајући јерменски етникус, а наведени погроми су само епилог курдског „саучесништва“ у турским покољима. Због слугијанског, подлог и лицемерног „менталитета“, никад нису отишли дање од племенске организације. И данас!
    4. Из „својих“ разлога их је подржавао Ј. Броз и у југословенско-комунистичкој свести створио фаму о угрожености овог „слободарског народа“. За његово(Титово) време они су масовно и организовано, на беспућима Анадолије пљачкали његове караване, који су туда пролазили на свом путу за арапски свет. Познајем лично више њих опљачканих. Стотине Курда познајем годинама и имам јако лош утисак о њима(Турци су за њих појам поштења). Је ли овај чланак рецидив те прошлости?
    5.Курдско освајање Анадолије има више сличности са шиптарским освајањем Космета. Не видим неку велику разлику између ПКК и УЧК. Штета је што то нисте упитали јерменског књижевника Симоњана, у интервјуу који је он надавно дао Вашем листу, под насловом:“Јермени и Срби су браћа по стрдању“. Г-ин Бабке Симоњан веома добро говори српски језик и зато се надам-да није прочитао овај чланак. Ако јесте, моја му се пуно извињавам у наше српско име!




    0



    0
  3. 6. Методи које примењују Курди(ПКК) у својој „борби“ против турске државе се ни по чему не разликују од „борбе“ УЧК на Космету. Када се то анализира:многобројна убиства турских војника, полицајаца и државних службеника; стиче се утисак да су у УЧК веома добро проучавали курдску „борбу“.
    7. Детаљно читајући и накнадно проучавајући текст, несхватљива су једностраност, тендециозност и „идеја“ аутора. Од првог до задњег слова не може се наћи ни делић сумње, а камо ли да се нађе таксатива небројених курдских терористичких акција.
    Или можда, да се на било који, па можда и квази-историјски начин, покуша представити неки историјат курдко-турских односа.
    Или можда, да се бар мало стави у контекст у којем ја покушавам да то објасним. Зато овај пут и не залазим на другу страну медаље и не покушавам са објашњењем „светског мањинског феномена“.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *