IK RAD Brojanica reči i misli

Piše Dragan Lakićević

S raspadom države u kojoj se rodio, raspadao se i Rad. On je danas prodat. Kupio ga je kupac Prosvete. Prodaja Prosvete zasluženo je odjeknula, prodaja Rada – nezasluženo nije odjeknula

Bilo je to pre skoro pola veka.
U naš mali grad stizale su knjige i novine.
U oglasu, na zadnjoj strani lista „Sport i svet“, otac je pronašao narudžbenicu za ediciju „Reč i misao“. I svojoj deci, na otplatu, naručio komplet od 100 knjiga. I, jednog dana, poštom, stiže 100 crvenih knjiga – džepnih, lepih, novih, s vinjetom u obliku krina – grafičko rešenje Janka Krajšeka, ispod naslova. Knjige su spolja bile gotovo iste, iznutra veoma različite, došle iz raznih jezika i zemalja – velikih i malih, bližih i daljih.
Mada smo i dotle imali puno knjiga i živeli u zamkovima „Zlatne knjige“,  „Kadoka“ i sarajevske „Lastavice“, činilo nam se da smo se preselili u neki drugi grad, svet i sistem: u sobi je, sada, stajala i zračila plamenom mudrosti i čarolije – mala polica. I nju smo dobili od izdavača, zajedno s knjigama, a na njoj cela biblioteka: nove, a stare i večne stvari. Pripovetke, romani, epovi, drame, lirika… Na otplatu, u 20 mesečnih rata.
„Ej, možeš da plaćaš svakog drugog meseca, to ti ispadne tri godine, a platio si, nisi nikog oštetio“ – kaže poštar, a moj ga otac strelja pogledom… „Ko knjige kupuje i čita, taj mora da bude pošten, kao što piše u knjigama“ – govori deci taj pogled.

LEPOTA I PAMET
Sto knjiga u kući: jedva čekamo veče i nedelju i praznik i raspust, pa da ih razgrabimo… Dugu zimsku noć Bog beše dao za čitanje. Dobro je i razboleti se od „frusta“: ne ideš u školu, već čitaš bajke, Vinetua, Žila Verna… Nisam više mali da čitam samo Orlovi rano lete, Beli očnjak, Timur i njegova četa, Čamac na reci Sej, Velika gala predstava… Docnije, sve radije bih se vraćao baš tim knjigama…
„Reč i misao“ je bila edicija izdavačkog preduzeća „Rad“.
Rad je osnovan 1949. godine. U osnivačkom aktu stajalo je: „za obrazovanje i vaspitanje radničke klase…“ (Sticajem okolnosti, pisac ovih uspomena ugradio je malu ličnu ciglu u to „vaspitanje i obrazovanje“ – bio je urednik Rada dvanaest godinica, u stotinak knjiga „Reč i misao“.)
Preduzeće Centralnog veća Saveza sindikata Jugoslavije, u jeku epohe Ibea,  osniva popularnu ediciju „Reč i misao“. Urednik: Dušanka Perović. Lepota i pamet slutili su se iz imena kolekcije, verovatno najtiražnije serije knjiga u drugoj polovini 20. veka. Prva izdanja knjiga („ako je verovati mojoj baki“) bila su po 25 hiljada primeraka, sledeća ponovljena izdanja dostizala su do 100 hiljada, pojedine knjige nekoliko stotina hiljada… Zna se da je najveći tiraž imala knjiga broj 1 – Puškinova Kapetanova kći.
Broj 2 – Šekspirov Hamlet, broj 3 – Volterov Kandid, a onda slede: Edgar Alan Po, Anatol Frans, Konrad, Gete, Servantes, Dante, Džek London i prvi srpski pisac u ovoj seriji: Njegoš: Gorski vijenac.

ČITANJE – NALOG DRUŠTVA
Rad je bio jugoslovenski izdavač. Kad je osnovan, već postoje: Nolit (s levičarskom tradicijom od pre Drugog svetskog rata), Prosveta – „izdavačko preduzeće Srbije“… Srpska književna zadruga ima sudbinu neizvesniju od Matice srpske, jer čeka presudu novih vlasti: hoće li je „gasiti“ ili neće. Zadruga je mnogo pamtila pa je smetala, mnogo vredela pa ju je bilo šteta i sramota izgubiti.
„Reč i misao“ se štampa latinicom. Uskoro Rad pokreće i ediciju „Dom i škola“ – ćirilicom, namenjenu najvećma školi, verovatno sa svešću da je Jugoslaviji i latinici dato najviše što se moglo.
Na koricama stoji: „Biblioteka ’Reč i misao’ donosi nabolja ostvarenja svetske i naše književnosti, svakome korisna i potrebna, po obradi i ceni pristupačna, po opremi ukusna. – Prvih 100 odabranih dela izaći će u kolima od po 25 knjiga godišnje.“
Tolstoj, Merime, Gorki, Golsvorti, Seneka, Ljermontov, Dikens, Molijer, Bokačo, Eshil…
Ispunjava se veliki nalog društva i epohe: „učiti i samo učiti“, a to je tada bilo – čitanjem. U tom nalogu učestvuju mnogi: država, Savez sindikata, izdavači, mediji, škole, roditelji… Gradi se novi čovek – po uzoru na junake iz starih priča i epopeja… Među svetskim klasicima, evo i naših: Držić, Vuk Karadžić, Marko Miljanov, Domanović, Matavulj, Nušić, Desanka, Andrić… Ćosić i Lalić… Docnije će se taj spisak dopuniti i još podmladiti… U svakom kolu od 25 knjiga – po jedan, tek da se zna da i naših zrna ima u biserima svetskog obilja.
Ko je pročitao tih 100 knjiga sa police – mogla je da se okači na zid u hodniku malog stana, ili da se uglavi u kutak iznad uzglavlja – kao da je završio još jednu školu: školu čitanja i književnih divota.

MILION CRVENIH KNJIGA
Verovatno se svako seća kad je prvi put čitao Tarasa Buljbu, ili Gospođu Bovari, Pesmu o kralju Nalu, Evgenija Onjegina, Orkanske visove… A sve to u „Reči i misli“.
Milion crvenih knjiga – po kućama, po školama, po policama, po đačkim torbama… Čitaju se po vozovima, tramvajima, plažama… Na ponjavi pod jabukom – svuda gde se čitaju stare i nove, dobre knjige.
U jednom trenutku, na zahtev biblioteka, naporedo s broširanim povezom, štampa se i tvrdi povez, u plavim koricama… Nekad…
Koliko je mladih ljudi krenulo za ritmom i zvukom Jesenjina, Lorke, Getea, Petrarke, Bodlera, Eliota… Narodnih pesama, lirskih i epskih – iz 500 naslova i pet decenija ove kolekcije?
Verlenove pesme prepevao je nezaboravno, kao i Kenoove Stilske vežbe – Danilo Kiš. Za najbolje knjige – najbolji prevodioci.
Prevodi besprekorni, ponegde virtuozni. Štamparskih grešaka – nema. To je bilo vreme raznih bezgrešnosti, a neke od njih nisu bile apsurdne niti utopijske.
Balzak, Šo, Rilke, Plutarh, Makijaveli, Hemingvej, Rable, Kami, Dostojevski, Šolohov, Fokner, Flober, Breht, Mopasan… Ovamo grčki tragičari i filosofi, onamo napredni i revolucionarni mislioci i tribuni… Najviše književnih remek-dela, koja je teško pobrojiti: Stranac, Smrt u Veneciji, Tunel, Prokleta avlija, Derviš i smrt…
U „Reči i misli“ prvi put su se na srpskom pojavili Italo Kalvino i Ernesto Sabato – pre nego što će steći svetsku slavu, koja odmah potom dođe i do nas.
I kad bi koji živi domaći pisac „ušao“ u „Reč i misao“, bilo je to ne malo priznanje klasičnosti tog autora.
Duga je svaka istorija koja traje pola veka. Svako je pamti drukčije.

KNJIGE KAO LJUDI
Kako vremena, tako se menjala i edicija. I izdavač koji ju je „odnjihao“.
Rad je postao moderan izdavač i pre nego što je radnička klasa „obrazovana i vaspitana“ u celini, ali je trajao toliko koliko je predvideo onaj prvi osnivački zadatak. S raspadom države u kojoj se rodio, raspadao se i Rad.
Edicija „Reč i misao“ smanjivala se sa svojim tiražima: sa 25 na 10 hiljada, a onda sve manje i manje, do prestanka.
Rad je danas, isto, prodat. Kupio ga je kupac (veće i starije) Prosvete… Prodaja Prosvete je zasluženo odjeknula, prodaja Rada – nezasluženo nije odjeknula.
S poretkom u kojem su nastale – nestale su i edicije Nolita, Prosvete i Rada, pa i „Reč i misao“… Svako ih se seća u svom stilu… Neko još ljubomorno čuva cele stare komplete. Po antikvarijatima, ulicama i buvljacima traga za nedostajućim brojevima. Neko ih, oštećene i potamnele, iznosi na đubrište vremena i ukusa, mode i politike.
U tome su knjige kao i ljudi: nekad vrede više, nekad manje. Rađaju se i iz ljubavi i iz navike..,
Kad god uđem u neku biblioteku – privatnu ili „narodnu“, ja pogledom potražim „minuli rad“, crvene knjige: „Reč i misao“. U njima stanuje i deo mog života – onaj svetliji.