VESELIN ĐURETIĆ Svedočenje sa periferije Mladićevog dnevnika

Razgovarao Uglješa Mrdić

Istoričar Veselin Đuretić u intervjuu za „Pečat“ otkriva detalje u vezi sa navodima iz beležnice prvog komandanta Vojske Republike Srpske generala Ratka Mladića, koji se tiču srpsko-ruskih odnosa iz perioda ratnih dešavanja devedesetih godina

Pojavljivanje u javnosti ratne beležnice generala Ratka Mladića iz perioda kada je bio komandant Vojske Republike Srpske izazvala je mnogobrojne nedoumice i različite reakcije, kako domaće, tako i strane javnosti. Jedan od svedoka Mladićeve beležnice, i čovek koji se u njoj pominje na nekoliko mesta, jeste i ugledni srpski istoričar, akademik Veselin Đuretić, koji je devedesetih godina prošlog veka imenovan za jednog od senatora Republike Srpske na predlog dr Radovana Karadžića, tadašnjeg predsednika RS.

Među ličnostima koje su konsultovane uoči puta delegacija Republike Srpske u Moskvu, general Mladić u svom dnevniku pominje i vaše ime. Tada ste bili predsednik Društva srpsko-ruskog prijateljstva. Kakav je sastanak bio u pitanju?
Kao predsednik Društva bio sam jedan od inicijatora tog puta. Preko mog ruskog partnera, istaknutog pisca Dimitrija Žukova, oca aktuelnog člana ruske vlade, imao sam raznovrsne kontakte sa ljudima iz opozicije, više sa intelektualcima nego sa partijskim ličnostima. Zajedno sa njima oštro sam kritikovao Jeljcinov režim, posebno njegovu neznalačku politiku prema Srbima i Jugoslaviji. Jedan skup, Kongres građanskih i patriotskih snaga, koji je održan 6. februara 1992. godine, ubacio me je u širu orbitu zbog reči koje sam izgovorio odgovarajući jedinom kritičaru, potonjem Jeljcinovom ministru, koji je pokušavao da diskredituje moje poruke prisutnima kao nacionalističke. „Vama Rusima i nama Srbima potrebno je bar deset godina mobilizatorskog nacionalizma da bismo povratili svoj pravi nacionalno-patriotski i duhovni identitet“, rekao sam. Nekoliko godina kasnije, na velikom skupu u Suzdalju, dočekan sam ovacijama, jer su Srbi zbog junačke oslobodilačke borbe protiv zapadnjačkih separatista, primani i kao zaštitnici već rastrojene Rusije. Tu sam sreo generala Vladislava Ačalova, komandanta zaštite parlamenta od Jeljcinovih tenkovskih hitaca, zajedno sa mnogim odbačenim ruskim patriotama. General Ačalov je od mene tražio da ga povežem sa Ratkom Mladićem, odnosno da generalu prenesem njegovu molbu da ga primi kao običnog vojnika. Kada sam to uradio, Mladić mi je rekao: „Reci Ačaloku neka odmah dođe, neće on biti moj običan vojnik nego će dobiti moje mesto a ja ću biti vojnik pod njegovom komandom“. Neko je u zadnji čas osujetio put ruskog generala. U ruskom narodu razvijalo se široko raspoloženje u korist Srba, i to je bilo ono što je određivalo moj optimizam. Moj optimizam iz 1994. i dalje stoji; zar danas svim Srbima nije postalo jasno da ga potvrđuje politika Vladimira Vladimiroviča Putina? Ne treba se ljutiti što i u njoj žive nenaklonjeni recedivi koje zvanično izražava tzv. Diplomatska ekvidistanca politika, koja počiva na staljinskim stereotipima o Srbima. U propagandi, pa i u nekim istorijskim napisima, još dominira stav o „zajedničkoj borbi naroda i narodnosti Jugoslavije“, iako je istorijska činjenica da su se u Drugom svetskom ratu borili uglavnom Srbi, i to pod nacionalnim (zapadnjačkim) trikolorima i pod crvenom zastavom u ime nove Rusije, te da su pomoću ove srpske borbe, putem Titovih manipulacija sa Zapadom i Sovjetijom, svi separatisti – privrženici Sila Osovine – na samom kraju rata prevedeni na stranu pobednika. Najveći pokazatelj ruske poststaljinističke raspamećenosti jeste odluka o dodeljivanju Ordena pobede povodom 50-te i 60-te godišnjice pobede hrvatskim liderima Tuđmanu i Mesiću, koji su i u zadnjoj deceniji 20. veka u borbi protiv Srba širili iste one zastave koje su njihovi očevi 1942. i 1943. širili u borbi protiv Rusa kod Staljingrada.

Mladić navodi vaš susret sa dvojicom ruskih generala, Manilovim i Rodionovom.
Reč je o najistaknutijim vojnicima. Rodionov je kao načelnik Više vojne akademije primio delegaciju zapadnih Srba, u kojoj smo bili i vladika Atanasije i moja malenkost. Čuvši ono što smo rekli o aktuelnoj situaciji, od čega su mnoge stvari i za njega bile novost, zatražio je da se obratimo svim članovima Akademije. Među oko 200 prisutnih bilo je dve trećine generala. Ovaj elitni ruski general bio je vrlo kritičan prema aktuelnoj ruskoj politici, prema Jeljcinu posebno. Kada je dve godine posle toga postao ministar odbrane, povodom odlikovanja Tuđmana Ordenom pobede uputio sam mu faks, uz reči: „Igore Nikolajeviču, desilo se ono što smo Vam govorili; zvanična Rusija je u rukama domaćih tuđina“. General Rodionov je ubrzo posle toga izgubio svoj položaj. Ne znam šta je bio razlog.
Moju veru u rađanje nove Rusije pokazao je i jedan lobistički susret sa bivšim potpredsednikom, generalom Ruckojem. Osim mene, u razgovoru su učestvovali prof. dr Natalija Naročnicka, dr Srđa Trifković, britanac ser A. Šerman i jedan istaknuti američki naučnik, pre toga visokorangirani političar R. Hačet. Odgovarajući na naše kritike jeljcinovske politike, general Ruckoj tužno je izustio: „Ubijamo vas dok nas samo vi branite“. Divio se Mladiću i Karadžiću.
Tu u Moskvi, u Gorbačovljevom institutu, u velelepnom zdanju, u društvu nekada šefa kabineta Margaret Tačer, ser Arolnda Šermana, obavio sam jedan svojevoljni nacionalni zadatak, prilikom promocije knjige „Balkan u prošlosti i budućnosti“. Bio je upriličen raskošan pir, o čemu su govorile napadno odevene brojne dame. Bilo je tu i političara, čak i inostranih ambasadora. Bio je tu i Titov sin Miša Broz. Posle uvodnih svečarskih slova u kojima je knjiga do neba uzdizana, javio sam se za reč, i pokvario planirano veselje, jer sam pokazao da deo knjige koji govori o Srbima i Jugoslaviji nema naučne vrednosti. Govoreći o istorijskim retrospekcijama, pokazao sam Titove antisrpske manipulacije sa Sovjetijom, naglašavajući da se za aktuelne jugoslovenske drame nalaze mnoge posejane obmane. Moj optimizam u rađanje nove Rusije pokazao je i susret u ruskom svetilištu, Sergejevom Pasadu, kada se velika grupa monaha molila za spas srpskih zemalja, kritikujući Kremlj.

Ratko Mladić u svojim dnevnicima navodi i vaše pozivanje na Žirinovskog, kao na autentičnu rusku pojavu. Da li je to tačno?
Vladimira Volfoviča sam po dogovoru sa Karadžićem otrgnuo od jednog trgovačkog kruga koji ga je na granici dočekao sa parolom: „Hajl Žirinovski!“ Neko je stajao iza, što srpskom euforijom zbunjeni Vladimir nije znao. U beogradskom hotelu „Jugoslavija“, Žirinovski je nevoljno bio vinovnik mog „raspeća“. Tri strane su tražile moje „usluge“ prema njemu. Željko Ražnatović Arkan je tražio njegov odlazak u Erdut. U hodniku je čekao Milić od Mačve, koji je gostu bio namenio jedno predivno platno i sazvao pravu intelektualnu svitu povodom njegovog uručenja. Sve su to budno posmatrali dvojica specijalnih policajaca sa molbom da Žirinovskog odvratim od nameravanog govora u Beogradu (pisano je da će ga dočekati oko milion ljudi). Rekoše mi da ih je lično Slobodan Milošević uputio na mene kao „poštenog čoveka“ – da mi kažu da je Jeljcin zapretio da neću dobro proći ako ne onemogućim onog „idiota“. Problem sa Milićem sam lako rešio, moleći Arkana da na sat oslobodi svog gosta, jer dobija poklon velike vrednosti. Policajce, odnosno Miloševića, oslobodio sam brige, putem poruke gostu da ne bi bilo dobro da govori u Beogradu jer se priprema atentat na njega.

Da li je odustao na kraju?
Odustao je, jer je računao da će ono što namerava kazati, izgovoriti pred Srbima Kosova i Metohije (bio je planiran i njegov put tamo). Može biti interesantan i sastanak Arkana i Vojislava Šešelja i njihova borba za „preuzimanje“ Žirinovskog. Šešelj je to radio preko svog izaslanika, mog prijatelja, a Arkan lično. Prilikom susreta kod Patrijarha Pavla, drugi se pojavio iznenadno, i na izrazito pobožan način, prvo poljubio ruku živom svecu, a onda se zagrlio i sa Vladimirom. Ja sam ih upoznao sa borbeno-slobodarskim rečima. Posle toga došlo je do susreta Šešelja i Arkana u ruskoj crkvi na Tašmajdanu. Tu postadoh posrednik u njihovom rukovanju. Dok je Arkan sve to radio u prilog planiranog susreta u Erdutu, Šešelj je, znajući za Jeljcinovo neprijateljstvo prema suparniku, kao i za Jeljcinovu pretnju Miloševiću, doveo Žirinovskog u parlament SRJ i primio ga kao zvaničnog gosta. Pošto je Jeljcin „zabranio“ bilo kakav govor svog partijsko-političkog neprijatelja u Srbiji, „uskočili“ su Podgorica i Trebinje. U Crnoj Gori Vladimir je srbovao pred oko sto hiljada građana, pošto je prethodno primljen od Svetozara Marovića. Meni nije bio dozvoljen pristup ovom dijalogu. Usledio je noćni put prema Trebinju gde je gosta čekalo oko 20.000 Hercegovaca. Na leđima jednog uniformisanog čoveka sedeo je njegov sin od oko šest godina, i širio parolu: „Vladimire, ne daj NATU da ubije moga tatu“. Uoči velikog mitinga Žirinovskog je u manastiru Tvrdoš dočekao vladika Atanasije, pozdravljajući prvog Rusa koji donosi duh slovenske i pravoslavne Matuške posle višedecenijskog jednoumlja. Guslar Mitar Đogo ubacivao ga je odmah u istoriju, a narodski mudrac Božidar Vučurević je prednjačio u govoru, uveren da je nesrećnim Srbima napokon stigla pomoć „otuda otkuda su je oduvek očekivali“.

Ako se ne varam, potom su usledili i drugi skupovi na kojima je Žirinovski govorio?
Da. Usledili su javni govori u Bijeljini i Republici Srpskoj Krajini, tačnije u Vukovaru. I u Bijeljini nas je „pratila“ Jeljcinova pretnja. Karadžić je verovatno zbog upozorenja Miloševića u poslednjem trenutku odustao od govora, iako je bilo oko 20.000 prisutnih, pa smo Žirinovskom pravili društvo Biljana Plavšić i ja. Razgovor sa rukovodstvom RS održan je posle toga u zatvorenom krugu. Karadžić i Žirinovski govorili su u četiri oka. Na mitingu u Vukovaru, gde su Vladimiru pravili društvo predsednik RSK Milan Martić i Brana Crnčević, desio se jedan „incident“. Martić je u narodskom duhu, obraćajući se gostu, napao Jeljcina rečima: „Ubija nas ovaj izdajnik od Jeljcina!“. Na konferenciji za štampu koja je posle mitinga održana, novinari su se obrušili na Martića, jer su njegov pomen Jeljcina shvatili kao tešku optužbu. Bilo mi je teško da ih smirim, iako sam naglašavao da predsednik Martić nije uvredio Jeljcina nego je rekavši „kod Jeljcina“ mislio na Kozirjeva. Dobri Milan mi je na uvo šapnuo: „Nije trebalo da braniš onu zapadnjačku pijanduru“.

Kakva je bila uloga Žirinovskog za srpski narod u tom periodu?
Želim da istaknem da je uloga Žirinovskog bila pozitivna za srpski otpor, jer su iz njegovih usta ugroženi Srbi imali glas one Rusije u koju su vekovima verovali, i od koje su očekivali spas. I danas verujem u dolazak takve Rusije, stoga domaćem zapadnjaštvu u znaku obećanog raja Evropske unije uporno pretpostavljam Srpsku uniju u sastavu Ruske Federacije, kao put u susret onoj Evropi koja neminovno nastupa: od Atlantika do Kamčatke.

Ko se nalazio iza planiranog puta u Moskvu, i sa kim je delegacija RS trebalo da razgovara? Taj događaj se takođe spominje u Mladićevim beleškama.
Moja je uloga u tome bila sporedna. Bila je važna samo zbog nekih planiranih susreta sa istaknutim ličnostima ruske opozicije sa kojima sam održavao kontakte, a koji su vrlo oštro kritikovali Jeljcinovu politiku. Trebalo je aktivirati brojne uticajne poluge prema ruskom javnom mnjenju. Zbog toga sam i ranije i ovom prilikom razgovarao sa brojnim našim prijateljima. Navodim samo neke od njih: Seleznjova, Raguzina, Baburina, Zjuganova, generala Ivašova, te velike srpske stvaraoce, pisce Rasputina i Belova, vajara Klikova.

Da li je, kako se spominje, delegacija Republike Srpske imala plan da se sretne sa predsednikom Jeljcinom?
Da. Tada su u Rusiji kolo vodili napadni „moskovski liberali“, pod čijim je uticajem i Bil Klinton optuživao Srbe kao vinovnike Prvog svetskog rata. Delujući u ime Društva srpsko-ruskog prijateljstva, pripremao sam brojne javne nastupe delegacije, te njenu medijsku promociju. Na žalost, neka volšebna sila osujetila je put delegacije, i to na dan uoči odlaska za Moskvu. Bilo je to vreme kada je Boris Nikolajevič Jeljcin svim silama nagonio predvodnike RS i RSK da budu kooperativni, terajući ih da prihvataju i Vensov, i Stontelbergov i Vens-Ovenov plan. Pošto Mladić u svom Dnevniku navodi Krajišnikove reči da je zamenik ruskog ministra inostranih poslova Vitalij Čurkin došao da izvrši zadatak Zapada, reći ćy vam nešto što na određeni način potvrđuje reči tadašnjeg predsednika Skupštine RS, a u čemu sam i ja imao neku ulogu. Čurkin je prisustvovao Skupštini povodom Vens-Ovenovog diktata, u Bileći. Sve je bilo mirno dok nije uzeo reč profesor dr Mitar Mijanović, koji je u svom govoru oštro napao Jeljcinovu, prema Srbima izrazito neprijateljsku politiku. Čuvši to Čurkin je demonstrativno napustio skup. Tada mi je Karadžić, do koga sam sedeo u prvom redu, predložio da odem za gostom i da pokušam da ga smirim. Čurkina sam odveo u obližnji hotel, gde smo popili nekoliko čokanja popovopoljske lozovače, kažu najbolje u Srba. Za to vreme ja sam pričao, dok je gost ćutao. Obratio sam mu se rečima: „Vitalije Ivanoviču, pogledajte ona brda, na svakom njihovom vrhu 23. juna 1941. godine bile su zapaljene vatre i glas glasu je dodavao: “Zaratila majka Rusija, mi smo spašeni>. Znate li od koga smo spašeni? Od onih čije sinove vi Rusi danas podržavate i terate Srbe u njihovo kolo. Rusko sporedništvo svaki misleći Srbin doživljava ili kao kremaljsku glupost, ili kao nastavak stare staljinističke politike, koja je protežirala sve retrogradne snage a odbacivala Srbe, koja je zahvaljujući Titovim obmanama Staljina sakrila i od SSSR-a i od sveta, zločine nad Srbima, oko milion i po ubijenih Srba. A mnogi od njih su ginuli uzvikujući: “Živela majka Rusija!” Kada biste imali vremena pokazao bih vam jame u kojima su bacani i odrasli i deca, naročito ovu u Međugorju oko koje se danas okupljaju katolici čitavog sveta povodom “pojave Gospe”!

Kako je Vitalij Čurkin reagovao na Vaše reči?
Čurkin, koji danas predstavlja Rusiju u UN, pažljivo me je slušao, očigledno sa tugom, a onda tiho rekao: „Molim vas, dogovorite se sa Karadžićem i predsednikom Skupštine da pročitam ovo što mi je naloženo, po mogućnosti bez diskusije. Ubrzo se vratio u salu i izvršio moskovski zadatak.

Možete li da napravite paralelu između srpske situacije u toku Drugog svetskog rata, perioda posle njega i današnje situacije?
Zajedničko je da se radi o raznovrsnim stanjima, u oba slučaja okupacionim. Ipak, tokom i posle Drugog svetskog rata jasna je bila podela: okupator i njegovi albanski, hrvatski, muslimanski i drugi eksponenti s jedne, i srpski narod kao celina s druge strane, koji se odupirao pod različitima zastavama. U čitavom ovom toku Srbi nisu imali pravih saveznika, bili su obmanuti i čak desetkovani – i u ime politike koja se naslanjala na zapadne demokratije (četničke, odnosno srpsko-jugoslovenske politike) i u ime one koja je Srbe zamajavala u ime „nove Rusije radnika i seljaka“ (Titove, odnosno partizanske, odnosno-titovsko-hrvatske).Posle Drugog svetskog rata Srbi su nestajali u kolotečini ideologizatorstva bez nacionalne ideje vodilje, tokom ratne drame 1991-1995.Od tog ideologizatorstva nisu videli svoju etnojezičku nacionalnu samobitnost. Posle NATO agresije u ime vizija EU, poveli su politiku stabilizacije srpskih razvalina. Zapadu su se dodvoravali na način koji je ovaj viteški narod predstavljao u malodušničkoj svetlosti, što je svim bivšim Srbima otvaralo puteve za sopstvene institucionalizacije na račun njihove etnojezičke i kulturno-istorijske matice. Regionalizacija je pokazivana kao separatistička politika grabeža srpskih zemalja. Srpski muhamedanci, koje je tako određivala sva pismena Evropa, krenuli su putevima antisrpske institucionalizacije u srpskoj utrobi. Vojvođanski Mađari nastavili su se naslanjati na novi iredentizam svoje državne matice, što je demokratstvujući Beograd prihvatao kao neki svod evropskog avangardizma, za razliku od Srbima srodnih Slovaka koji su pokazivali zube. Nesrećnom srpskom demokratsvuju-zapadnjačkom režimu nije ni padalo na pamet da Budimpešti postavi pitanje šta se desilo sa oko 300.000 Srba koji su po Trijanonskom ugovoru ostali na mađarskoj strani granice (od njih je preživelo oko 10.000), dok Mađare koji su ostali na jugoslovenskoj (srpskoj) strani granice Srbi nisu dirali.
Srbima se desilo pod Hitlerom isto ono što im se desilo pod Klintonom, Genšerom, papom Vojitilom, Širakom, Blerom, a uz pomoć razistorenog Jeljcina. Posled Drugog svetskog rata i pored hrvatsko-ustaškog genocida (ubistva oko milion i po Srba i nekoliko stotina hiljada Jevreja i Roma) iz zapadnih srpskih zemalja prognani Srbi vratili su se u svoju postojbinu, koju naseljavaju od ranog srednjeg veka, kada su Srbi imali zajedničku granicu sa Kijevskom Rusijom. Sada im demokratski Zapad ne dozvoljava ni povratak, niti barem autonomno organizovanje. Srpska istorijska majka Rusija mirno posmatra kako zapadni kalkulanti srpske (a i njihove) svetinje na KiM prepuštaju na milost i nemilosrdnim divljim nasrtajima jednom neistorijskom plemenskom društvu, bez istorijskih spomenika kulture koji bi govorili o njegovom identitetu, a 38 starih džamija nisu šiptarske nego osmanlijske. Zvanična Moskva još relativno mirno posmatra neke haške optužnice nad Srbima koji su sprečili još jedan genocid nad svojim narodom.