TETOVAŽA Otrovna postmoderna igra na ljudskoj koži

Piše Dejan Đorić

Postalo je opšte mesto da se neuka žvrljanja po zidovima, zvana grafiti, vrednuju kao umetnost, a sada sve više časopisa, čak i „Politika“, donose priloge o tetoviranju koje je u svesti mladih korisnika podkulture izjednačeno sa pravom umetnošću

Aktuelna srpska multimedijalna scena i dalje samo sledi naloge iz zapadnih centara moći. Umetnost se sve više profiliše kao vid zlog andergraunda, složnog delovanja raznih individua koje na svaki pa i najopskurniji način pokušavaju da izađu iz anonimnosti. Ne postoje više značajne umetničke ličnosti već armija mediokriteta i samoproglašenih umetnika.
Ne znajući zašto i kako da stvaraju, pribegavaju svim sredstvima pa je tako nedavno neka „umetnica“ u Galeriji Arte prikazala video u kome zdušno muči ptice. Već smo po galerijama videli nagrađene fotografije groblja pa se i sama umetnost pretvara u sumorni svet bliži crnoj hronici nego bilo čemu ranije estetski poznatom. Postalo je opšte mesto da se neuka žvrljanja po zidovima, zvana grafiti, vrednuju kao umetnost, a sada časopis „Urban bag“ koji se najviše čita u elektronskom izdanju u svakom broju ima priloge o tetoviranju koje je u svesti mladih korisnika podkulture izjednačeno sa pravom umetnošću.
Tetoviranje nije ni zanat već ulični vid zadovoljavanja uvrnutih potreba. Opasnom zamenom teza sada čak i akademski školovani umetnici otvaraju salone za tetovažu predstavljajući je kao vid likovnosti. Ta manija nije zaobišla ni teoretičare. U „Politikinom“ subotnjem dodatku za kulturu objavljuju se na dve strane stručni tekstovi čiji je cilj da se tetoviranje uvede u galerijski milje. Nekada je ta oblast bila predmet sporednog interesovanja etnologa, a sada se o tome izdaju luksuzna izdanja, istorije i pregledi. Nekadašnja u javnosti nepoželjna aktivnost podzemlja na velika vrata ulazi u kulturu. Nikola Dedić, istoričar umetnosti i najbolji mladi teoretičar, autor ozbiljno zasnovane knjige „Utopijski prostori umetnosti i teorije posle 1960“, u znak sećanja na odbranjenu doktorsku disertaciju, na levoj ruci je istetovirao Kejdžovu partituru. Nada se da je tako postao „hodajuće umetničko delo“ ali je uradio isto ono što i svaki robijaš koji šara po sebi imena i simbole da obeleži neki bitan događaj. Stvar je u tome da tetovaža nije umetnost već vid primitivnog obeležavanja onih koji ne znaju da se drugačije izraze.

GOLI I TETOVIRANI
Tetoviranje je praktikovano u starom Egiptu, Sibiru, među Eskimima i skoro svim egzotičnim narodima, a Cezar piše da su divlji Pikti, prastanovnici Britanije, bili goli i tetovirani. U pitanju je običajna, tradicijska, ritualna i magijska praksa obeležavanja u cilju odbrane od zlih duhova, pridobijanja demona, izlečenja, zaštite od zmijskog ujeda i zlog oka, ili naznačavanje kojem se plemenu, klanu ili narodu pripada, tj. koje je mesto tetoviranog na društvenoj lestvici. Danas se tetoviranje pretvorilo u zlo, crnomagijsko, postmoderno otpadništvo od društva, vid antitradicije i kontrainicijacije. Nekada je tetoviranje socijalizovalo pojedince unutar određene grupe, mornari, vojnici i zatvorenici imaju svoj vizuelni jezik kao što sada u ruskim zatvorima postoji precizno kodirana kožna ornamentika kojom se robijaš nepogrešivo hijerarhijski pozicionira. U devetnaestom i početkom dvadesetog veka evropski vladari su tetovirali svoja heraldička znamenja. Kralj Aleksandar Karađorđević, kako je nedavno otkriveno, imao je na grudima istetoviranog velikog dinastičkog dvoglavog orla, a u sarajevskom atentatu ubijeni prestolonaslednik princ Franc Ferdinad takođe je na prsima imao tetovažu čiji je centralni deo pogodio metak Gavrila Principa.

NACIZAM I „MEKI FAŠIZAM“
Sada se taj gotovo sakralni odnos prema crtežima na ljudskoj koži izgubio. U patološkom društvu hiperbogatih pojedinaca koji za haljine i bezvredne predmete iz nekadašnjeg poseda glumaca i muzičara daju ogromne svote novca pojavila se i monstruozna vrsta kolekcionara koji bukvalno gule kožu sa leđa svojih miljenika, plaćajući im da zaveštaju velike tetovaže nakon smrti. Na bezbroj načina se pozni kapitalizam ukazuje kao „meki“ ili „prijateljski fašizam“ kako je definisano u američkoj sociološkoj teoriji. U estetskom smislu mala je razlika između kože uzete sa zatvorenika u nacističkom logoru za potrebe pravljenja abažura za lampe i kože razapete na zidu kao kolekcionarski trofej. Neobične jedinke u društvu će biti sve više uočavane, praćene i „lovljene“ od još neobičnijih primeraka ljudskog roda. Savremenom društvu potrebne su senzacije i spektakl po svaku cenu.

Sa samog vrha američkog društva, iz modnog, filmskog i sveta popularne muzike, u džet-setu, širi se za armije željnih poslušnika diktat probijanja, bušenja, šaranja i unakažavanja tela

Veština (da li  i umetnost?) tetoviranja je ne tako davno podrazumevala neke druge vrednosti i kao i sve ostalo kvalitativno je opala u odnosu na šezdesete i sedamdesete godine prošlog veka. Tada su se na beogradskim bazenima i plivalištima mogli videti opasni momci sa prelepim tetovažama. Većina današnjih tatu majstora ne zna kakva je živopisnost i različitost slika finih, tankih i preciznih linija i krajnje nijansiranog senčenja negovana nekad po srpskim zatvorima. Šampion u tetoviranju je tada bio maleni Gruja sa Karaburme, koji je proveo dosta vremena po zatvorima gde je usavršio svoju veštinu. Njegove su tetovaže u odnosu na današnje ekskluzivne. Nije uošte znao da rukuje savremenom električnom mašinom za tetoviranje niti ju je bilo ko posedovao u to vreme. Nije imao unapred pripremljene šablone, mušterija bi samo objasnila šta želi i to je bilo sjajno crtano. Njegov dar je bio uočen od jednog profesora beogradske Likovne akademije koji mu je dvaput nudio da se bez prijemnog ispita upiše odmah na drugu godinu studija. Gruja je bod po koži izvodio sa čeličnom iglom izuzetno tankog vrha obrađenog najfinijom šmirglom, oko koje je bio obmotan i vezan končić niz koji je postepeno cureo tuš. Radilo se samo sa crnim tušem, nije bilo tetovaža u boji. Treba napomenuti da čuveni japanski majstori vekovima rade sa dugačkim iglama debelog, skoro tupog vrha, koje izazivaju jak bol, a tako se štepalo po koži i u devetnaestom veku.
Tehnika beogradskih kriminalaca je bila neuporedivo savršenija, iziskivala je veće majstorstvo i duži rad. Današnjim radnicima u industriji tetovaže bilo bi skoro nemoguće da ovladaju tom tehnikom boda sa primitivnom ali krajnje preciznom i pouzdanom alatkom. Gruja i njemu slični nikada nikoga nisu zarazili, vrh igle je sterilisan plamenom, a upućeni kažu da se sada u salonima za tetovažu virus HIV-a prenosi bojom, a ne mašinicom. Ovaj majstor bez radnje i reklame radio je bilo gde, crtajući u duhu realizma i simbolizma anđele, prekrasne devojke, decu ali i biblijske i vizionarske scene po celim leđima. Najteže mu je bilo da potpuno disciplinuje svoju muskulaturu. Prilikom tetoviranja, na njegovoj potpuno mirnoj ruci  u pregibu brzo se trzala samo jedna jedina žila kao svojevrsni „motor“. „Honorar“ za rad mu je obično bila flaša rakije ili neka simbolična suma. Sa takvim malobrojnim pravim majstorima tetoviranje je postalo, a sa njihovim odlaskom prestalo da bude umetnost.

UTICAJ PORNO INDUSTRIJE NA „A“ PRODUKCIJU
U poplavi tatu kiča svedenog na satanistički, nekada nepoznati ornament i bodljikavu žicu koju je proslavila tetovaža Pamele Anderson, ništa se više ne zna o ovakvom najvišem dosegu u istoriji tetoviranja. Danas se masovno, kao znak pripadanja profesiji, tetoviraju porno glumice ali i porno glumci nose poznatu žensku šaru pri dnu leđa. Tatu ili pirsing znak je pripadnosti seksualnom radništvu, a pošto porno industrija suštinski više utiče na visoku filmsku A produkciju nego Holivud na nju, Anđelina Džoli, nekadašnja narkomanka i alkoholičarka, nosila je na ramenu japanski simbol smrti i išarala telo brojnim ružnim crtežima, a Eva Longorija, Džoni Dep, Melani Grifit i brojni drugi krenuli su putevima tatu internacionale. Sa samog vrha američkog društva, iz modnog, filmskog i sveta popularne muzike, u džet-setu, širi se za armije željnih poslušnika diktat probijanja, bušenja, šaranja i unakažavanja. Tetoviranje je sada direktno povezano sa uživanjem narkotika i sa seksualnom devijacijom, a nekada je u društvima proglašenim za primitivna bilo vid inicijacije. U pomami savremenog samouniženja nosioci banalnih šara na koži obično kažu da su sa svakom tetovažom jači što upućuje na neki psihički kompleks niže vrednosti i na mentalnu osujećenost. Na Zapadu se otišlo korak dalje u mazohizmu. Umesto tetovaža i pirsinga sve su popularnije radikalne i bolne metode skarifikejšna tj. „umetnosti“ ožiljaka, potkožnih umetaka, brendinga ili paljenja kože, proširivanja ušnih resica i cepanja jezika nalik na zmijski. „Pacijent“ upoznaje skalpel na živo, a rane se obrađuju tako da isceljenje bude što sporije a ožiljci reljefniji. Svaki dan se rana iznova ozleđuje da se ne bi neprimetno zacelila. Umeci (implanti) postavljaju se operacionim zahvatom pod kožu i od tada ukrašeni neprekidno trpi bol. Zato su osobe sa brojnim pirsinzima depresivnog, tužnog i napaćenog izgleda ili praznog pogleda, sa podočnjacima i neprirodno blede kože. Tome je bliska ekstrovertnost ugradnje silikona i raznih plastičnih operacija kao meka varijanta samosakaćenja. Brazilka Šejla Herši je sa trideset plastičnih operacija i uloženih četrdeset pet hiljada evra proširila obim grudi na sto četrdeset santimetara, noseći u grudima osam kilograma silikona, a još veće grudi je imao jedan evropski travestit što ga je koštalo života, kao što je i pomenuta Brazilka iz medicinskih razloga izgubila svoje silikonske pa čak i prirodne grudi. Lekari su na osnovu analize zdravstvenih kartona 3.500 žena utvrdili da dame podvrgnute plastičnoj operaciji grudi postaju toliko psihički nestabilne da imaju tri puta veću sklonost ka samoubistvu od normalnih žena, a taj rizik je čak sedam puta veći za one koje se operišu posle četrdesetpete godine. Simptomatično je da antikulturu linearnog šaranja sopstvenog tela uvodi grafitoman i homoseksualac Kit Haring i sam žrtva tog stila života. Dalje je otišla francuska umetnica Orlan, heroina hirurgije, koja je svoje brojne plastične operacije snimala i to se smatra nekim značajnim vidom umetnosti videa i performansa. Korak dalje od nje je otišao avangardni umetnik Stelark, poznat po performansima sa trećom, mehaničkiom rukom i veštačkim telesnim produžecima. Doktorima koji nisu znali da li da mu se smeju ili da ga žale, platio je da mu ugrade implant u obliku uveta pod kožu podlaktice. Od tih šarlatana koji su iscrpli skoro sve mogućnosti publiciteta možda je bio originalniji jedan srpski siromah koji je konkurisao u beogradskoj Rajfajzen banci za sponzorstvo. Ponudio se da za sto evra istetovira na sebi znak banke i tako je doživotno reklamira. Manje hrabri posetioci tatu mučionica često traže da im se urade replike slika Salvadora Dalija.

Većina današnjih tatu majstora ne zna kakva je živopisnost i različitost slika finih, tankih i preciznih linija i krajnje nijansiranog senčenja negovana nekad po srpskim zatvorima

Kada je potpisnik ovih redova jednom protestanskom svešteniku (a oni su najliberalniji) rekao da je svaka tetovaža đavolji pečat na telu, crkveni otac se uozbiljio i kratko rekao: „Zar si mislio da je drugačije?“. Jedna posvećena beogradska lekarka i ništa lošija slikarka poetskog realizma, tvrdi da je ljudsko telo sa medicinskog, biološkog i estetskog stanovišta toliko lepo i dobro napravljeno da ne bi smelo ni sa čim da bude ugroženo ili povređeno. U eri diktata silikona, steroida, raznoraznih hipertrofija i nenormalnosti, muškarci se prisiljavaju da po svaku cenu ostave pušenje ili da izgube višak kilograma, a žene treba da izgledaju kao barbike. Duvan i kilogrami su opasni ali isto tako i automobili od kojih stradaju stotine hiljada ljudi pa ipak niko ne traži da se oni zabrane. Reč je o različitim vidovima dresure stanovništva ili o psihološkom ratu, isprobavanju dokle može nešto da se nameće i kontroliše.

PROROČANSTVO BERĐAJEVA
Danas zapravo vlada kult tela kao u nacizmu pa su i umetnici i teoretičari opsednuti telesnim. Niko više u estetici ni ne pomišlja na duhovno, to je nepoznata kategorija, telo je postalo problem i oblast iskorišćavanja. Neoimperijalizam je otvorio još jedan nepregledni finansijski front, telo je u žiži interesovanja, pa su kako kaže jedan pravi beogradski umetnik na sadašnjoj televiziji danju uglavnom emisije o kuvanju a posle ponoći erotske, čovek je sveden na najniže, životinjske porive, na ždranje i seks. Tzv. telesna umetnost se spušta i ispod tog nivoa pa bi se kako je još sedamdesetih godina prošlog veka utvrdio italijanski kritičar Đorđo di Đenova mogla napisati fekalna istorija (post)moderne umetnosti.
Grof Nikolaj Berđajev, prorok i filozof, u svojim knjigama objavljenim u vreme oko Prvog svetskog rata, najavio je da će budućnost biti u znaku samo dve ljudske grupacije. U doba Vodolije će se razviti razni oblici neovarvarstva, surovog urbanog neopaganstva, a divljaštvo novog srednjovekovlja uslediće nakon ovog doba raspada civilizacije nalik poznoantičkom. U krizi duhovnog nasuprot primitivcima, pojaviće se tehnomani, visoki stručnjaci koji žive izolovano i projektuju veštačku, utopijsku stvarnost. Berđajev ne kaže da li će pobediti ulica ili laboratorija ali u svetu budućnosti nema mesta ni za hrišćane ni za socijaliste koji su se u ranoj fazi nadahnuli hrišćanskom idejom. Napredni ruski mislilac Hercen, protivnik carizma je u knjizi „S one obale“ upozorio da unutrašnji varvarin dolazi i sa velikom pronicljivošću predvideo da će obrazovano građanstvo u budućnosti lošije živeti. Dopisivao se sa filozofom Pečerinom koji je tvrdio da će buduća materijalistička civilizacija dovesti do tiranije nad ljudskim duhom i da se u njoj čovek nigde neće moći sakriti. Omasovljeno tetoviranje koje danas mladi smatraju umetnošću, toksikomanije, nove bolesti, zločinstvo nad decom i odraslima, kriminalizacija društva, raspad porodice, prirodnih resursa i urbanih staništa, lihvarska i trovačka bezumnost vodećih u zapadnom svetu, svedoči da su varvari stigli.

Један коментар

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *