SLOBODAN ANTONIĆ Šiboletni špalir

Piše Slobodan Antonić

Tužba koju je Đorđe Vukadinović podneo protiv Svetislava Basare jeste kamen-međaš našeg javnog života. Ovaj slučaj trebalo bi da odgovori na pitanja da li mediji služe za obaveštavanje javnosti i za iznošenje kritičkih mišljenja, ili za patološko vređanje, klevetanje, izlive mržnje i verbalno linčovanje?

Moram da priznam da sam poslednjih petnaestak dana bio ljubomoran na svog prijatelja Đorđa Vukadinovića. Izbio je u prvi plan kao glavni negativni junak „druge Srbije“. Samo u „Danasu“, Vukadinović je dobio dve naslovne stranice, redakcijski uvodnik, pet Basarinih kolumni i šest komentara kolumnista i čitalaca. Vrhunac slave je postigao u petak, 2. jula, kada su u „Danasu“ objavljena čak tri napada na njega (Basara, Nataša Odalović i Tamara Kaliterna). „Peščanik“ je preneo više ovih tekstova, „E-novine“ su se sa dva originalna članka uključile u kampanju (uz karakteristično titulisanje Vukadinovića kao „glavnog urednika Nove srpske fašističke misli“ i ljubazne epitete anonimnih komentatora kao što su „budaletina“ i „smrdibuba“), a čak je i NUNS izdao saopštenje u kome izražava „zabrinutost“ zbog Vukadinovića i njegovih postupaka (16. jun).

KAKO PROTIV LETEĆE POGANI
Do sada, Vukadinovića i mene „druga Srbija“ nije razdvajala. Helsinški odbor za ljudska prava nas je u svojim godišnjim izveštajima o najgorim srpskim nacionalistima obavezno stavljao jedan pored drugog, „Vreme“ nam je objavilo zajednički podsmevajući portret (Tamara Skroza, „Iljf i Petrov nove srpske političke misli“, Vreme br. 927), a Basara je psujući jednog, obavezno psovao i drugog („denuncijanti iz fanzina NSPM“, „skribenti iz NSPM“, „beznačajni plaćenici“), javno moleći Tadića da se „Demokratska stranka bar nekim saopštenjem usprotivi analitičkom terorizmu Vukadinovića i Antonića“ i upozoravajući javnost da su, nakon što su evroatlantske snage 2008. uspostavile kontrolu nad Srbijom, srpski patriotizam i nacionalizam („dva brata rođena“) „otišli dođavola i kako-tako opstaju samo zahvaljujući polupismenim naporima grotesknih figura poput Đorđa `Babuške` Vukadinovića i Slobodana `Ruha` Antonića“.
Pa zašto je onda „druga Srbija“, u junu 2010, počela da pravi razliku između nas dvojice? Zato što je Vukadinović tužio sudu Basaru i „Danas“. Njemu su dosadile Basarine uvrede kao što su „skomračni Đorđe Vukadinović (Danas, 20. 9. 2009), „teoretičar zavere, propalica i lumpenintelektualac“ (Danas, 22. 9. 2009), „režimska krpa“, „beznačajni plaćenik“, „vrišteći mediokritet“ (Danas, 28. 2. 2008), „propagator malograđanske zatucanosti“ (Danas, 16. 11. 2009), „šturmbanfirer dssovskih piskarala“ (Danas, 13. 3. 2008) koji „beskrajno palamudi o bombardovanju i piše dojave protiv političkih protivnika“ (Danas, 8. 9. 2009)… Kada je Basara u „Danasu“ (18. februar 2010), Vukadinovića i mene po ko zna koji put optužio da smo, u zaveri sa Koštunicom, Udbom i navijačima, organizovali paljenje američke ambasade i pozivali rulju da krene u linč „drugosrbijanaca“, Đorđu je prekipelo. Predložio mi je da tužimo Basaru i „Danas“.
Meni se to nije radilo. Mrzelo me je da se povlačim po sudovima i raspravljam sa Basarom. U pojedinim lošim kafanama postoji ustanova dežurnog pijanca. On zabavlja vlasnika i druge klupodere tako što psuje ostale goste i dobacuje im vulgarnosti. Zbog takvog maltretiranja možete zvati policiju, a možete odlučiti i da više ne zalazite u tu kafanu. Uvek sam radije birao drugi način rešavanja tog problema.
Ali, Vukadinović je odlučio da ne beži i da nešto preduzme. I bio je u pravu. Ton našem javnom životu već duže vreme daju upravo gore opisani „pijanci-psovači“. Ima ih posvuda. Ali, nekako su se ovi iz „druge Srbije“ posebno ostrvili i prozlili. Zaštićeni lešinarskim krilom Imperije i užireni raznoraznim grantovima i suportima, oni su se toliko raspojasali da su svakoga ko im se ne sviđa (ili im prosto ne plati piće) počeli da gađaju izmetom. Ako se ima u vidu činjenica da je ipak reč o javnom prostoru, „taktika izbegavanja“, kao odgovor na „leteću pogan“, davala je prilično ograničene rezultate.

E SAD JE DOSTA!
Konačno je neko smogao snage da kaže „E sad je dosta!“ i da pozove policiju. Međutim, okolni kafanski navijači, koji su se tako sjajno zabavljali bacačkim „veštinama“ dežurnih klupodera, našli su se uvređeni. Ko to sme da ugrožava slobodu bacanja? Zašto oni koji su pogođeni i sami ne odgovore izmetom, nego zahtevaju da se umeša neko sa strane? Zašto se pogođeni žale policiji, a ne njima, „objektivnim“ i „benevolentnim“ navijačima? Ta oni bi ih od sveg srca zaštitili, samo da su im se na vreme obratili… Baš su ti izmetom zaprljani gosti neka zakerala, znaju li oni da policija, zbog njihovih glupih prijava, može da zatvori celu kafanu?
Upravo ti argumenti potegnuti su da bi se ućutkao i omalovažio Vukadinović. Redakcija „Danasa“ ga je upitala zašto on Basari najpre lepo nije odgovorio, kada bi „Danas“ to svakako objavio, nego ih je tužio sudu. Baš me zanima kako se to može „lepo odgovoriti“ na članak u kome vas neko naziva „propalicom“, „lumpenintelektualcem“, „režimskom krpom“ ili „plaćenikom“? A NUNS je Vukadinoviću nalupao packe jer se bezobzirno obratio sudu, umesto da se najpre lepo požali Savetu za štampu. Treba samo videti sastav tog Saveta pa shvatiti koliko je NUNS-ovo upućivanje na ovo telo hipokrizija. NUNS je, takođe, zakukao i što Vukadinović tuži „Danas“ u situaciji kada „javna glasila danas praktično jedva preživljavaju, pa svaka presuda može predstavljati i likvidaciju medija“. Kao da je Vukadinović kriv što je rukovodstvo NUNS-a uglavnom mudro ćutalo kada je donošen „Dinkićev“ Zakon o informisanju, sa drakonskim kaznama protiv nepoćudnih medija.
I tako, žrtva je ispala kriva što se brani od siledžije, a siledžija je još jednom dobio podršku da sa svojim poslom nastavi. Druga Srbija je „slučaj Vukadinović“ proglasila „testom reformisanosti srpskog sudstva“ i „linijom odbrane slobode štampe“. Taj slučaj na neki način i jeste kamen-međaš našeg javnog života. Reč je o odgovoru na jednostavna pitanja: 1. da li u našem društvu treba da postoji rezervisani domen u kome jedna grupa ljudi može slobodno da ponižava i maltretira druge ljude? 2. da li se u tu privilegovanu grupu ulazi na osnovu prihvatanja određene ideologije? 3. da li kritika, ili samo nesaglasnost sa tom ideologijom, treba da bude dovoljan razlog da se neko javno i bezbroj puta nazove „fašistom“, „budalinom“, „propalicom“, „lumpenintelektualcem“, „krpom“ i „plaćenikom“? 4. da li novine i, uopšte, mediji, služe za obaveštavanje javnosti i za iznošenje kritičkih mišljenja, ili za patološko vređanje, klevetanje, izlive mržnje i verbalno linčovanje?

PSOVAČKE PESNICE DRUGE SRBIJE
Da bismo mogli da vodimo javni dijalog moramo se držati makar elementarnih pravila pristojnosti. Psovačke pesnice „druge Srbije“ odavno su, u ime borbe za „evroatlantske vrednosti“, odbacile i pogazile ta pravila. Ti ljudi su ubili ne samo veliki deo javne pristojnosti. Oni su ubili i samu javnost, shvaćenu kao kulturu dijaloga. Besramnost i prostaštvo zauzeli su mesto ozbiljne i argumentovane rasprave. Nalazimo se na sprženoj i zatrovanoj zemlji, koja se pretvorila u kaljugu. Potonuli smo do kolena, do pojasa, do grudi, i sada nam se blato već popelo do vrata…
A Vukadinović je odlučio da preduzme nešto upravo u vezi te sramne kaljuge. Sada, kada su svi skočili na njega, moram priznati da mi je žao što sam ga pustio da u tu bitku uđe sam. Ali, Vukadinović, uporan i postojan kakvim ga je Bog dao, stoički je izdržao još jednog drugosrbijanskog „toplog zeca“. Kroz njega je on prošao za sve nas. I ako uspe u svojoj nameri da „evroatlantske“ psovače utera u pristojnost, više niko neće morati da prolazi kroz taj sramotni šiboletni špalir verbalnih nasilnika. Zato Vukadinovića treba podržati. Njegova borba sa „alama i vranama“ istovremeno je i borba za javnu pristojnost. A javna pristojnost je osnovna pretpostavka uljuđenog društva. Žalosno je što se još 2010. godine za to moramo boriti. Ali, to je jedna od bitaka koju jednostavno ne bismo smeli da izgubimo.

5 коментара

  1. Avatar

    Имате моју пуну подршку, ако треба и финансијску. Доста ми је више гледати колико мало часних људи је остало у мојој вољеној Србији а сад хоће да ућуткају још једног од тих ретких.

  2. Avatar
    Драган

    Добро је да сте Ви и Вукадиновић коначно реаговали на медијску баражну ватру којој сте били изложени због подношења тужбе. Јер се стварала клима, у којој суд не би могао да уради ништа друго осим да одбаци Вукадиновићеву тужбу! Суштина је у ономе што је недавно написао и Вукадиновић:

    ” Шта је друго ако не притисак на суд стално помињање „нереформисаног судства“, „цензуре“ и „притиска на медије“. Другим речима, ако суд пресуди да је црно црно, а бело бело, онда ћемо да галамимо о „нереформисаном“, „Милошевићевом“, „Коштуничином“ и „Тадићевом“ судству. Ако, пак, којим случајем, суд подлегне њиховом притиску и амнестира виновника, е онда ће НУНС и Милош Васић рећи да се суди „независно“ и по „светским стандардима“. ”

    Тако група око пре свега Б92, годинама медијски припрема њима занимљива суђења, било да је реч о суђењу навијачима, анархистима, припадницима одређених патриотских организација(случај Мише Вацића),”нападачима”на Бранкицу Станковић…Једноставно, они створе такву атмосферу, да мало који судија може да одлучи другачије од онога што жели та група, јер зна да ће бити подвргнут медијском линчу.

  3. Avatar

    Još pre skoro veka je Arčibald Rajs skenirao i ocenio srpske intelektualce. Svaka mu je na mestu! Tužno je što su najinteligentniji Srbi i najpokvareniji, najnemoralniji, najkorumpiraniji. “Druga Srbija kroz usta Mace i Firčija, psovkama, bezobrazlukom, pokvarenošću, ogovaranjem, se na Pinkovoj Farmi borila protiv seljačke Lošmijeve Srbije. Kao i Basara! Pa oni su “Druga Srbija”! Njih seljačka Srbija “NE RAZUME”! Slušajte kako pristalice te, druge Srbije, javljajući se u raznim emisijama Pinka prosipaju žuč i mržnju što je pobedila seljačka Srbija. Valjda je mržnja glavna odrednica intelektualizma! Koalicije prave sledbenici ideja ljudi koji su se međusobno poubijali (Milošević – Đinđić), još tvrdeći kako MORAJU!!! da pobede i na sledećim izborima kako bi sproveli jedine ispravne ideje: NJIHOVE! Ja krasne li demokratije! Ja krasnih li demokrata! Sve na čelu sa NVO.

  4. Avatar

    Слободан Јарчевић

    „Одакле Хрвати у Херцеговини“
    – „Центар за историјски ревизонизам др Лазо М. Костић“,
    – Берлин-Минхен-Београд –
    7519 (2011)

    ПРВИ КОРАК ЗНАЧАЈНОГ ПРОЈЕКТА

    Садржај историјског дела „Одакле Хрвати у Херцеговини“ обавезан је (као значајна тема) за српске државе, српске академије наука, српске универзитете и српске историјске институте, али ово дело не угледа светло дана ангажовањем: ни српских држава, ни српских академија наука, ни српских универзитета, ни српских историјских института. Ничим не помогоше издавање овог (по обиму) малог, али вредног дела – са само 96. страна џепног формата. Аутори га зову брошуром, али и весником новог издања, које ће, како најављују, заслужити да се зове књигом (научном).
    На страницама овог дела, што је неуобичајено, нема имена аутора, него је обележн само издавач: „Центар за историјски ревизионизам др Лазо М. Костић“ у Берлину-Минхену-Београду. Кад се има у виду чест немар српских званичних државника и интелектуалаца према српској културној баштини и српским националним интересима, онда се намеће једноставан закључак – да су ову брошуру издали самоникли Срби; они који се појављују кад год закажу државне установе. Зато, овај центар носи име честитог патриоте, др Лазе М. Костића, који је у иностранству штампао десетине историјских дела о српској прошлости и о асимилацији Срба у друге нације, а држава Југославија (после 1945) није дозвољавала писање о томе.
    Аутори не сведоче, да је и данас у Србији забрањено писање о прикривеној истини из српске историје, али напомињу да се објављивање те истине омета на друге начине – садржаји оваквих дела не налазе места у школским и универзитетским књигама, а редакције медија, у огромном броју, не усутпају простор и време за њихово представљање. Даље, они напомињу, да је Народна библиотека у Београду већ годинама затворена и да нису могли прибавити потребне податке за своје дело, него су то чинили у архивама и библиотекама у Берлину, Задру, Сплиту, Дубровнику, Минхену…
    Уз овакву напомену о небризи државе за откривањем истине и за уклањањем фалсификата из српске историје, аутори наговештавају, да ће се томе темељно посветити, а ово дело је („Одакле Хрвати у Херцеговини“) само њихов први корак.

    АНТИСРПСТВО ЕВРОПЕ ПРЕПОЗНАТО У 19. СТОЛЕЋУ

    У двадесетом столећу је и превише мучних сведочанстава о антисрпству западноевропских држава. Аустроугарска и Немачка су у Првом светском рату отвориле 300 концентрационих логора смрти за Србе православне вере, о којима је податке убележио у „Црној књизи“ југословенски историчар др Владимир Ћоровић, жалећи што прецизно није утврђен број уморених Срба у њима – и то Срба из свих српских крајева, не само из Краљевине Србије. Остало се само на процени, да је – од глади, болести и нехигијенских услова (од 1914. до 1918) у овим логорима умрло између 300 и 600.000 православних Срба, укључујући и децу најмлађег узраста. Истребљење православних Срба је умножено у Другом светском рату, што су организовале и спроводиле Немачка, Италија и Мађарска, уз ангажовање против Срба и балканских држава – Бугарске и Албаније. Најмучнији део овог плана је у чињеници, да су Немачка и Италија 1941. основале у Југославији и хрватску државу, у којој су задужиле Хрвате и исламизиране и покатоличене Србе, да заврше план из Првог светског рата – потпуно биолошко истребљење Срба православне вере. У ту сврху, у Хрватској су 1941. подигнути многи концентрациони логори смрти: Јасеновац, Сајмиште на Новом Београду, дечији логор у Јастребарском, логор на острву Рабу, у Сиску и на другим местима, где је до 1945. истребљењо више од милион православних Срба, уз десетине хиљада Јевреја и Рома. Иако су у два светска рата против православиних Срба биле само поједине државе Западне Европе (Немачка, Аустрија, Италија, Мађарска…), крајем двдесетог столећа, над православним Србима у Југославији организују и спроводе злочин геноцида западноевропске државе, Америка и Турска – све чланице Европске заједнице и све чланице НАТО-а. Оне су, помоћу Хрвата и муслимана у Босни и Херцеогивни, прогнале до 800.000 православних Срба из Републике Српске Крајине и Хрватске и окупирале у Србији Аутоному Покрајину Косово и Метохију, организујући у њој колонијалну администрацију – састављену од припадника шиптарске нације, чије породице је Западна Европа преселила из Албаније у Србију у Првом и Другом светском рату. То је био наставак прогона Срба са Косова и Метохије и довођење Шиптара, што су чинили и Турци неколико стотина година. Овакаве злочиначке намере Ватикана, западноевропских држава, Америке и Турске против православних Срба, унели су у своју књигу „Одакле Хрвати у Херцеговини“ чаланови „Центра за историјски ревизионизам др Лаза М. Костић“ у Берлину-Минхену-Београду. У групу нечасних држава Запада, убрајамо и Ватикан (Свету Столицу), јер су храмови Римокатоличке цркве најприљежније (столећима) чинили све, да покатоличе што више православних Срба – да их преведу у хрватску нацију и да их искористе за биолошко истребљење и прогон преосталих Срба. С друге стране, Турска је исламизирала Србе и користила их у ратовима против православних Срба. Те исламизиране Србе је Аустрија покушала превести у хрватску нацију, али није успела. Онда су Аустрија и друге западноевропске државе, заједно с Ватиканом, те исламизиране Србе прогласиле новом нацијом – босанском. Име српског завичаја – Босна, претвориле су у име вештачке (несрпске) нације.
    Те аустријске (западноевропске) планове су уочили српски интелектуалци крајем 19. столећа и о томе су писали у тадашњим српским новинама у Аустроугарској. Многи од њих су јавно негодовали због тако нехумане (колонијалне) политике према српској нацији. Чинили су то једнако и Срби католици, и Срби муслимани и Срби православни, јер после аустроугарске окупације Босне и Херцеговине (1878. године), Беч и Ватикан више нису крили намеру да Србе преведу у хрватску нацију – и у Босни и Херцеговини, и у Далмацији, и у Крајини. Против преименовања муслиманских Срба у Хрвате, јавила се група муслимана у Мостару и у задарском „Српском листу“, 19. фебруара 1887. године, објавили су оштар чланак против аустријских и ватиканских пропагатора хрватства на српским земљама:
    „Што се тог новог вашег хрватског имена, за које се до окупације овђе никад чуло није, очитујемо ми – да га ми, као ни ви, не знамо ни откуд је, ни како је оно постало, дочим смо за српско име одувијек знали и Херцеговце сељаке овако поздрављали: ‘Добро дош’о Србу! Како си Србу!’ – што ће и вама познато бити“.
    Овакав подухват (претварање Срба у Хрвате) државних органа Аустроугарске и представника Римокатоличке цркве је Србима муслиманима у Босни и Херцеговини изгледао, тада, наиван и без изгледа за успех, па су се у овом новинском чланку томе и наругали и поручили католицима, да су и њихови преци били Срби православне вере, као и мухамеданцима:
    „Ви остајете међу нама они стари латини и ништа више, а ви можете разметати се како год хоћете. На пошљетку, знамо ми своје порекло, које већином, као и ваше, потиче од православних праотаца, а знамо и то да је наш језик чисто српски. Хоће ли вам ово бити доста?“
    Међутим, 20. столеће није дало за право овим честитим интелектуалцима из српске муслиманске средине. У два светска рата, војске Аустроугарске, Немачке и Хрватске су убијале све Србе (од Истре до Дрине) који нису желели да се одрекну припадности српске нације, па су две гране Срба (католици и муслимани – у огромној већини) прихватиле нова наметнута национална имена – хрватско и бошњачко, уз обавезу, да и свој српски језик зову хрватским или бошњачким.
    У овој брошури „Центра за историјски ревизионизам др Лазо М. Костић“ – Берлин-Минхен-Београд, има још оваквих изненађења, која откривају стратегију и тактику колонијалног инжињеринга на српским земљама у прошлости, инжињеринга којег се, нажалост, нису одрекле ни данашње чланице Европске уније и НАТО-а. Оне, и данас, према Србима спроводе оно што је давно планирано у Бечу, Берлину, Риму и Истамбулу. Чланови овог центра су се определили, да до краја разобличе то турско и западноевропско прегнуће против Срба и ова брошура даје наде да ће у томе и успети. Посебно зато што је реч о младим интелектуалцима (нико није старији од 30. година) и што не припадају сви српској нацији, него су међу њима и Немци, и Хрвати, и Италијани, и Мађари, и Руси…

    Београд, 15. август 7519 (2011)

  5. Avatar

    Izvod iz jos neobjavljene knjige” Balegarenje”
    Književniku Basari, autoru romana Kratkodnevnica, Demohrišćanska stranka je obećala diplomatski raspored. Otići će na Jugoistok gde je Trojeručica nastala, kako bi za potrebe našeg pravosuđa iz Damaska doneo dokaze o otsecanju i zarastanju ruke Sv.Jovana Damaskina, koautora naše Svetinje. Zatim će u Grčku, na Svetu Goru, kako bi otkrio i priveo pravdi zografa, koji je na poleđini Srpske Svetinje naslikao Sv.Oca Nikolaja Čudotvorca. Povešće sa sobom i novinara Velju Pavlovića, koji se razume u način nošenja Ikona oko hramova, pri služenju Litija. Nadajmo se da će doneti dokaz i o tome, da Trojeručicu, jedinu Svetogorsku Igumaniju, sveštenici nose iznad glave, kao na mitingu ili fudbalskoj utakmici, da bi se videla njena poleđina, a ne na grudima, da bi se sakrio Sv. Nikolaj Čudotvorac.
    Ljubitelji Basarizma očekuju Demo izdanje novog bestselera pod logičnim naslovom Dugodnevnica, koje kasni iz diplomatskih razloga:
    “Ovde Lale, javljam se sa Kipra. Ja sam bre, Basara. Ambasador, bog te! Ženim se opet! Jesi li prodao moj beli BMW? Ponudi ga Peri Grofu, njemu se dopao.Nek se vozi po Bajinoj Basti. Tapni tu moju “Mašinu iluzija”! Neka me sačeka lova, da
    troškarim dok ne nađjem izdavača za novi roman.
    Smislio sam i originalni naslov, zvaće se “Main Kampf”

    U liftu jedne od nadzidanih beogradskih zgrada napisano je rukom savesnog građanina sledeće upozorenje: “Ne bacaj pikavce na pod!”
    Neko je dopisao: ” Seti se požara u Skupštini!”
    Balkanska prepiska je nastavljena novim upozorenjem koje ima karakter istrage:”Ne pljuj na pod”.
    Usledio je odgovor: “Seti se poplave Misisipija”.
    Ispod ovog pamfleta grupe autora osvanula je nalepnica “Otpor”, zbog cega je Dulic postao ministar ekologije!
    Istraga je zbog straha od vlasti prekinuta.
    Danas se pikavci u liftu gase pljuvačkom da ne dođe do novog požara.
    Preti li nam to poplava Misisipija? Preti! A strahuje li vlast od kvazi velikana? Strahuje!
    Ukoliko Vas zanima izvod iz ove knjige koji se bavi pokojnim Miloradom Pavicem na koga se Basara stalno poziva, spreman sam da Vam ga posaljem. Tako bi, malo po malo i moja knjiga koja je pisana tuce godina, a to je srpski broj 12, ugledala svetlost dana. Ako ne nadje izdavaca da se objavi u celini, nek se objavljuje na parce!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *