Bolivarska republika u srcu Francuske

Piše Mila Alečković-Nikolić

U De Golovom maniru Dominik de Vilpen pozvao je 19. juna ove godine francuski narod u akciju koja bi označila početak borbe za stvaranje nove „Solidarne Republike“ na temeljima bolivarske republike

18. jula 1940. godine, general De Gol uputio je svom narodu čuveni poziv na otpor okupatoru. Više od pola veka kasnije, ove godine, a simbolično samo dan posle 18. juna, bivši francuski premijer poziva narod i građane da započnu politički život i borbu ispočetka. Ali, bitka još nije ni počela, a saradnici okupatora već su uzeli noževe i prišunjali se iza leđa Vilpenovim saborcima. Sadašnji nominalni šef države razleteo se na sve načine sa svojim kolateralama i kolaboracionistima ne bi li sprečio da se iz ljuske vladajućeg UMP-a izlegne zametak novog političkog pokreta otpora koji bi 2012. godine u predsedničku kampanju, a verovatno i u pobedu, uzneo njegovog najvećeg protivnika – Dominika de Vilpena. Budući da montiranim sudskim procesom Sarkozi Vilpena nije uspeo ni da osudi, niti da ukloni iz francuske politike (Mefisto je izdejstvovao ponovni sudski poziv Vilpenu 2011. godine), bumerang narodne osvete polako je počeo da mu se vraća. Služeći se neprestano Mazarenovim lukavstvom od pre četiri veka, Sarkozi je ovih dana pozivao sve glavne saradnike De Vilpena, ubeđujući ih da ga napuste, spletkareći, obećavajući im zlatnike i ucenjujući ih. Zatim se bacio i na samog Žaka Širaka, otkrivajući tako ponovo simptom neuspelog oceubistva. Istovremeno je napadnuta i internet mreža Vilpenovih pristalica, po svedočenju njenog direktora Kristofa Karinjana, a mesto odakle je napad krenuo lokalizovano je – Kalifornija. Sa vremenskom razlikom, ovaj napad je mirno i „hrabro“ planiran da dejstvuje – noću. Od 15.000 prvih najavljenih imena učesnika Vilpenovog skupa, mnoga imena su izbrisana, a poslat je i ogroman broj lažnih internet poruka da se ovaj skup odlaže.
Najzad, kao u srpskim partizanskim filmovima, obe zaraćene strane spremile su diverzantske grupe po pitanju električne struje za vreme političkog mitinga: jedna da dovod struje tokom mitinga u ogromnoj sali 13-og kvarta Pariza iseče, a druga da ga odmah ponovo uspostavi.
Na sve ovo sâm Vilpen odgovorio je pismom upućenim  prijateljima u kome nas moli da izdržimo i dođemo, završavajući ga rečima: „U ovom teškom trenutku, više nego ikad  računam na vas !“.

FRANCUSKA NAPOLJE IZ NATO-a
Želeći da se predstavi kao alternativa za svoju zemlju 21. veka, Vilpen je najavljujući  Pokret nastupio kao antipod profilu današnjeg „galofaks globaliste“: Da! Evropa, ali Evropa naroda suverenih u odnosu na Ameriku; Da! osuda terorizma, ali tako što se više neće žmuriti na problem Bliskog Istoka („Izrael ima prava na bezbednost, ali i Palestina na državu!“); Da! mir, ali francuski vojnici napolje iz Avganistana! Da! novom savezu Francuske i Nemačke (tipična degolistička tema); Da! „naš francuski socijalni model, a ne sebični ultra-liberalizam!“; i poslednje i najvažnije, posle čega se deset minuta od aplauza nije ništa moglo ni čuti, niti reći: „Francuska napolje iz NATO-a!“… Na ovu poslednju rečenicu, odnosno na stav koji brani 95 odsto Francuza kojima Sarkozi više ne dozvoljava referendum, ogromna sala bila je 19. juna jedinstvena duša koja je ponovo čula reči velikog generala De Gola.
Kada god sam u Srbiji od 2000. godine do danas govorila o realnom anti-NATO raspoloženju, pre svega u Francuskoj, ali i u čitavoj Evropi, naši mediji su to slušali sa nevericom. Srpska zvanična scena toliko je zastrašena NATO-janičarima da više ne može ni da zamisli da neko drugi to nije. Sada su i neki „tajkunčići“ u Srbiji počeli da ulaze u „Atlantski savez“, jer misle da će NATO da im čuva ukradene narodne pare. Prve posleoktobarske vlade verovatno nisu ni znale zašto su za ulazak u NATO. To je posle prevrata bila gotovo seksualna želja: spavati s jačim, kao Višijeva Francuska sa Nemačkom, po pronicljivoj dijagnozi Žan Pol Sartra. Vlada iz 2005. je znala da neće da spava sa neprijateljem, ali je ipak vodila predigru i dozvolila otvaranje kancelarije južnog napuljskog krila u Beogradu. Tu su shizofrena, analna i ambivalentna crta već pokazale svoj lik, da bi se današnji bolesnik potpuno raspao na više bolesnih  delova, ne znajući više uopšte ni šta hoće, a ni zašto hoće. Taj bolesnik (kod koga se Eros potpuno pretvorio u Tanatos), stimulisan je još samo udarcima i naredbama.

HAJDEMO DECO OTADŽBINE!
Francuska Verdenska bitka, ili bitka za Verkor počela je ovog 19. juna. De Vilpen  je od sada zvanični predsednički kandidat. Suprotstavljen će mu biti najverovatnije opet sam Sarkozi, ali kao najjači kandidat protiv njega će biti guran veoma inteligentan igrač MMF-a, nominalni socijalista, a zapravo zaštitnik krupnog kapitala, Dominik Štros-Kan. De Vilpena će svakako podržati Degolisti i sa levice i sa desnice, antiglobalisti u svetu, i svi siromašni ljudi u Francuskoj. Od uglednih francuskih političkih imena prići će mu, po svemu sudeći anti-Nato političar Nikola Dipon-Enjan, kao i socijalista Žan Pjer Ševenman.
Na strani De Vilpena je francuska istorija i njena tužna i potlačena sadašnjost. Možda će 2012. godina biti i prvi narodni referendum koji prekida Sarkozijevu autokratsku zabranu političkog referenduma. Možda će i komunisti, kada im  kandidat ne prođe, glasati za Vilpena. Nešto će se u svakom slučaju promeniti u Francuskoj , koja je bila i ostala srce i pumpa zapadne Evrope, a zajedno sa Rusijom – hipofiza Velike Evrope.
Narodu i građanima je potrebna sasvim drugačija politička i životna vizija, prosto rečeno, potrebna im je vizija. Na kraju, De Vilpen je svoj govor (podsvesno) završio još jednom De Golovom rečenicom: „Francuski narode i građani, kao nikada do sada, potrebni ste mi!“
Taman sam pomislila da ni Marseljeza više ne sme da se svira u ovoj zemlji, ugušenoj od brojnih mondijalističkih i anglosaksonskih „šou-biz“, „konvencija“, kada su svi zajedno, kao buduća Solidarna Republika na pomolu, novu bitku za čovečanstvo, svečano proglasili otvorenom: „Hajdemo deco otadžbine!“