Почетна / Друштво / Bezbednost umesto slobode

Bezbednost umesto slobode

Piše Svetozar Radišić

Međustranačka borba u Srbiji oko bezbednosnih institucija, a s tim u vezi i usvajanje Zakona o elektronskim komunikacijama, samo su pokazali da „Veliki brat“ uveliko vlada tim prostorom i da se bezbednost državne administracije postavlja ispred slobode naroda

Skupština Srbije usvojila je 29. juna Zakon o elektronskim komunikacijama, uprkos tome što je republički ombudsman, zaštitnik građana za informacije od javnog značaja, upozorio da nova regulativa omogućava uvid u ostvarenu komunikaciju građana bez odluke suda. Zaštitnik građana je tražio da se u Zakon unese odredba da je policiji i Bezbednosno-informativnoj agenciji potrebna odluka suda za uvid u ostvarenu komunikaciju, odnosno podatke koje je operater dužan da zadrži i sačuva. Međutim, vladajuća koalicija tu ideju nije prihvatila. Još jedan dokaz da u Srbiji nema ni narodne vlasti ni vlasti naroda.

META SA TAČKOM NA ČELU
Otkad je demokratija zahvatila srpske prostore, nakon progona Srba iz Hrvatske i sa Kosova i Metohije i uništavanja srpske infrastrukture, u procesu „opamećivanja“ Srba, mnogo energije utrošeno je da se pridobiju i reformišu obaveštajno-bezbednosne snage, koje su se, po prirodi posla, suprotstavile očevidnoj okupaciji. Zanimljivo je da na zadatku reforme odbrambenog i bezbednosnog sistema revnosno rade nevladine organizacije i demokratske snage – dakle one snage koje je stimulisao „veliki brat” preko Nacionalne zadužbine za demokratiju. To je potvrdio Pol Makarti 10. decembra 1998. pred Komisijom Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju.
Upućeniji ljudi znaju da je reč o organizacijama kao što su BIA (Bezbednosno-informativna agencija) i VBA (Vojnobezbednosna agencija) – organizacijama koje imaju sličnu državnu i društvenu ulogu poput čuvenijih organizacija iste namene kao što su CIA (Centralna obaveštajna služba SAD), DIA (Vojna obaveštajna služba SAD) i NSA (Agencija za nacionalnu bezbednost Sjedinjenih Država).
Takve organizacije postoje od nastanka prvih država. Javna je tajna da se one, „radi viših interesa i zaštite od prodora stranih i neprijateljskih snaga“ katkad služe i metodama koje su problematične s moralnog stanovišta. Na spisku „neprijatnih akcija” su: likvidacija ekstremista i terorista, ali i političkih protivnika dovoljno moćnih da ugroze postojeći državni poredak. Uklanjanje opasnih ljudi obavljaju u kriminalističkim akcijama proverene „plaćene ubice“ (delikventi, zavisnici od droge, reketaši) – kojima je ubijanje zadovoljstvo po genetskom zapisu – a katkad se specijalne snage obučavaju za operacije u kojima se obeleženi pojedinci, istinske bande, ili navodne bande, „u ime zakona“ opkoljavaju i u „vatrenim obračunima“ lišavaju slobode, ili (po potrebi) života. Problem je samo u tome ko određuje kriterijume ko je opasna ličnost, ekstremista, terorista, ko su „nepoželjne grupe, organizacije, države ili narodi“ i ko odlučuje o egzekuciji (ubistvo, masakr, agresija). U bezbednosnim organizacijama su probrani ljudi, spremni da se žrtvuju za državne interese, često motivisani i nadahnuti klasičnim patriotizmom i čovekoljubljem. Te snage su (ob)učene, uvežbane, a katkad dezinformisane da uništavaju neprijatelja profesionalno (bez pitanja koga i „zašto“) i s potpunim uverenjem da su njihovi pretpostavljeni dobro upućeni šta i zašto naređuju i čine.
Reč je o organizacijama „koje žare i pale“ i pred kojim je p(r)okazani pojedinac meta s crnom ili crvenom tačkom na čelu, ili na sredini grudi, bespomoćan i obespravljen, a njegov život gubi svaku vrednost pred laserskim nišanima usmerenim prema, u nekoj kancelariji, određenom delu njegovog tela. Šta znači biti „obeležen“ najbolje može da kaže Vesli Klark, koji bi izvan SAD-a bio poznat kao masovni ubica i izazivač pokolja, budući da je učestvovao u gušenju tzv. pobuna u SAD-a, kao i u agresiji na suverenu SR Jugoslaviju.
Ko upravlja obaveštajno-bezbednosnom silom vlada državom, oseća se moćnim i bezbednim. Svi koji se svrstaju, iz bilo kojeg razloga, naspram „državne bezbednosti“ (DB) stiču osećaj sopstvenog ništavila, nemoći, ogoljenosti i neslobode. Od kada propozicije o teroristima određuje „veliki brat“, narod sve više liči na rulju, koja može dobiti prideve koji ga svrstavaju u pobunjenike, ekstremiste i teroriste. Protiv svih okupljenih ljudi mogu se legitimno primeniti sva „neubojna oružja“: Za fizičku kontrolu stanovništva namenjeno je tzv. neubojno oružje, „koje ne ubija, nego samo izaziva bol i strah“. To „humano oružje za buduće akcije”, u koje spada i elektromagnetno oružje (na primer, mikrotalasno oružje), stvara buku koja dezorijentiše, zvuke takvog intenziteta da izazivaju bolove, obuhvata neprijatne mirise, iritira kožu… Među njima su „strob“ svetla (izazivaju mučninu), električne palice, električni pištolji, pištolji punjeni lepkom, penaste bombe, mreže za hvatanje ljudi itd. Već su proizvedeni i akustični meci. Njima, osim neprijatnosti, mogu da se izazovu mučnina, povraćanje i bolovi u trbuhu. Ukoliko se pojača njihova snaga, kosti u ljudima mogu doslovno da eksplodiraju.
Sve navedeno uz primenu grafitnih bombi, hemijsko-bioloških supstanci za paralizovanje i umrtvljivanje i naoružanih oklopnih bornih kola, biće, prema „pozitivnim propisima Komisije”, primenjeno protiv ekstremnih političkih neistomišljenika, neobuzdanih pobunjenika i terorista. Jedino što ostaje isto, kao „crvena nit“ kroz celu istoriju – gramzive imućnike, smeštene prema „pozitivnim propisima“ na „mesta moći“, od siromašnih i potlačenih braniće siromašni. To su oni siromasi, koje za svoju telesnu zaštitu plaćaju imućni i čija budućnost zavisi od njihove milostinja. S tim što se te „garde” od još siromašnijih i nezainteresovanih pojedinaca oduvek izdvajaju po odeći i oznakama (simboli), odnosno uniformama, koje im daju legitimitet za hapšenje, fizičko neutralisanje i ubijanje pobunjenika, razbojnika, ili terorista.
Kakve veze imaju obaveštajne snage sa bezbednosnim? One pribavljaju podatke, „misle“ i usmeravaju cevi bezbednosnog sistema razmišljajući mozgom pretpostavljenih. Zato će 21. vek biti dinamičniji, opasniji i smrtonosniji od svih prethodnih vekova, za demonstrante i učesnike u antivladarskim protestima.

Obaveštajno-bezbednosne strukture postoje da obezbede svakovrsnu slobodu svojih sugrađana, da bdiju nad slobodom, a ne da spreče građane da budu spokojni, bezbedni i nezavisni

POD FIRMOM BEZBEDNOSTI
Bezbednosne i obaveštajne službe realizuju zamisli stratega, koji predlažu kako da se ostvare vitalni državni interesi, ciljevi i programi. Izvanredan primer uloge u podrivanju države proglašene neprijateljskom, je rad američkih službi u razbijanju Sovjetskog Saveza, Čehoslovačke i Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Geopolitička zamisao da se SAD brani „isturenom odbranom“ (Ričard E. Simpkin) podrazumevala je aktivni prodor u rusko, srpsko, češko, mađarsko, bugarsko, rumunsko, slovačko i svako drugo društvo koje ugrožava „vitalne interese velikog brata“. Taj destruktivni model je prvi put objavljen u SAD-u 1978. godine, u zborniku „Uzdržavanje. Dokumenta o američkoj politici i strategiji od 1945-1950. god“. Reč je o tome da je 18 avgusta 1948. godine Savet nacionalne bezbednosti SAD-a potvrdio direktivu 20/1 „Ciljevi SAD-a u odnosu na Rusiju“. Ta direktiva izazvala je rat kvalitetno novog tipa, gde informacija služi kao oružje, a borba se vodi za svrsishodnu promenu društvene svesti. Zadatak je bio uvođenje u društvenu svest lažnih predstava o svetu koji nas okružuje. Na taj način omogućeno je da se manipuliše stanovništvom svake navedene zemlje i njenom vladajućom elitom.
Može se pretpostaviti ko je obavio zadatke navedene u citatu knjige Treći svetski informativno-psihološki rat, ruskih akademika Vladimira Aleksandroviča Lisičkina i Leonida Aleksandroviča Šelepina:
„Završiće se rat, sve će se nekako regulisati, organizovati. Mi ćemo baciti sve što imamo, – svo zlato svu materijalnu snagu na prevaru i obmanjivanje ljudi… Ljudski mozak i svest ljudi, sposobni su za promene. Posejavši tamo haos, mi ćemo neprimetno zameniti njihove vrednosti lažnim i naterati ih da veruju u te lažne vrednosti. Kako? Naći ćemo svoje istomišljenike, svoje saveznike u samoj Rusiji. Kroz epizode će se odigravati grandiozna tragedija pogibije najnepokornijeg naroda, konačnog, nepovratnog gašenja njegove samosvesti…
Iz književnosti i umetnosti, na primer, postepeno ćemo da istrebimo njihovu socijalnu suštinu, odučimo umetnike, oduzećemo im želju da se bave umetnošću… istraživanjem onih procesa, koji nastaju u dubinama narodnih masa. Književnost, pozorišta, bioskopi – svi će prikazivati i slaviti najniža ljudska osećanja… Na sve načine ćemo podržavati i podizati takozvane umetnike koji će početi da usađuju i ulivaju u ljudsku svest kult seksa, nasilja, sadizma, izdajništva, jednom rečju svih nemoralnosti. U upravljanju državom stvorićemo haos i zbrku. Neprimetno, ali aktivno i stalno ćemo doprinositi samovolji činovnika, podmitljivaca, besprincipijelnosti. Birokratizam će biti vrlina. Poštenje i urednost će se ismejavati i nikome neće biti potrebni, biće ostatak prošlosti. Pokvarenost, laž, obmana, pijanstvo i narkomanija, životinjski strah i bezobzirnost, izdaja… Nacionalizam i neprijateljstvo naroda, pre svega neprijateljstvo i mržnja prema ruskom narodu, sve ćemo to vešto i neprimetno kultivisati, sve će se to rascvetati kao cvet sa mnogo latica… I samo mali broj, veoma mali, dosetiće se, ili čak, shvatiti šta se dešava.
Ali, takve ćemo ljude staviti u bezizlazan položaj, postaće predmet ismejavanja, naći ćemo načina da ih oklevećemo i prikažemo kao otpatke društva. Otkinućemo duhovne korene, otrcavaćemo i uništavati osnove duhovne moralnosti. Na taj način ćemo poremetiti generaciju za generacijom. Uzimaćemo ljude još od malena, glavni ulog biće omladina, kvarićemo je, silovati. Napravićemo od njih cinike, prostake, kosmopolite“.
(Direktiva 20/1 integralno je objavljena u SAD-u 1978. godine u zborniku „Uzdržavanje. Dokumenta o američkoj politici i strategiji od 1945–1950. godine“ i u knjizi Vladimira A. Lisičina i Leonida A. Šelepina pod naslovom Treći svetski informativno-psihološki rat).
Neko će reći kao da su prepisani Protokoli sionskih mudraca. Drugi neće poverovati da su te ideje nastale u najdemokratskijoj zemlji sveta. Treći će, uprkos dokumentima i podacima gde su objavljeni i posle čitanja originala, tvrditi da je to sve samo deo „teorije zavere“ i antiamerikanizma. To je jedini način da rade za nevladine organizacije (nastale na osnovu „Agende za mir“ OUN) i obezbede egzistenciju članovima svojih mamonističkim mondijalizmom zaraženih (globalizam = jezuitski neokomunizam) porodica.

Među glavnim institucijama Velikog brata: Pentagon

ZA PRLJAVE POSLOVE
Među nesporno inteligentnim ljudima uvek postoje i oni koji su spremni da u ime viših ideala obavljaju prljave poslove – ubili bi rođenog brata ako im to pretpostavljeni naredi. Takvi su tipični činovnici u obaveštajno-bezbednosnim organizacijama i vojni profesionalci. Treba se roditi za to da pristaneš da nosiš oružje i upotrebiš ga po naređenju i da usmrtiš nepoznatu osobu, kojoj je Bog dao dušu, posebno ukoliko nije odrasla. Posebno kada se ustanovi da je nalogodavac (po)grešio. Naravno, nisu samo ubistva i oružani obračuni specijalnost specijalnih snaga. Centralna obaveštajna agencija SAD je još 20. novembra 1970. godine opisala SFRJ kao „svojevrsnu izmišljotinu 20. veka“ i nagovestila njen raspad, a odmah potom su američke diplomate tvrdile da je reč o „veštačkoj tvorevini“. Posebno je naglašeno da je nemoguće održati državu s toliko odvojenih nacija, različitih istorija i takvog etničkog i kulturnog sastava.
Zanimljivo je da je CIA označila Zagreb kao izvor konstantnih tenzija u Socijalističkoj Jugoslaviji. Hrvati su opisani kao „militantni nacionalisti“ od kojih se izdvajaju kosmopolitski Dalmatinci. Za šampione svih kadrovskih nesrazmera CIA je proglasila Crnogorce koji su zauzimali značajna mesta u srpskoj vojsci, policiji, upravi, školstvu, zdravstvu… Kosovo i Metohija bili su i u to vreme, prema mišljenju obaveštajno-bezbednosnih isntitucija, „breme koje je teško nosila Srbija uz ometanja iz Hrvatske i Slovenije i podsticanje antisrpske autonomije“.
Da CIA nije kasnije dobila ulogu u razbijanju SFRJ i SRJ, moglo bi se reći da je njena procena da floskula „diktatura proletarijata“ samo prikriva nedemokratsku vlast komunista nad nekomunistima. U proceni te organizacije naglašeno je da „samoupravljanje“ i „samoupravne interesne zajednice“ neko protura, radi slabljenja jugoslovenske državne uređenosti.
1970. godine, dok se pripremao Ustav koji je dokrajčio Jugoslaviju, u Njujorku su pisani vojno-strateški zasnovani scenariji za igre za decu, poput igre „Bitka za Zagreb“. U toj igrici verodostojno su saopšteni strateški uslovi za razbijanje Titove Jugoslavije. Miroslav Pečujlić je prepoznao pohod SAD-a preko Srbije na Istok i objavio napis u kojem je tražio da se svet suprotstavi „novom svetskom poretku Henrija Kisindžera“. Nemci su snimili film o ratu na Kosovu i Metohiji, kao kraju Jugoslavije i Srbije…
Srpski narod ništa nije ni slutio. Ali, kako narod da zna šta se događa u svetu „velikog brata“, kada Dvajt Ajzenhauer, američki heroj Drugog svetskog rata, poštovana i snažna ličnost, predsednik SAD-a, nije uspevao od načelnika Strateških vazduhoplovnih snaga, čiji je bio vrhovni komandant, da sazna Plan za nuklearnu odbranu Sjedinjenih Država. Neke organizacije su davno rođene i samo su još jedan dokaz da je „svetska vlada u senci“ („veliki brat“) i tada upravljala Velikom Britanijom, Nemačkom, Izraelom, Sjedinjenim Državama…

KONTROLA LJUDI
Kada se obični građani upitaju da li su da ostanu bez bezbednosti ili da se odreknu dela slobode, svi su za bezbednost. Njima treba vlada, policija, pravni sistem, službe bezbednosti – sigurnost usmerena ka slobodi. Kada su postavljene prve kamere u dečije vrtiće, svi su se žalili zbog ugrožavanja privatnosti, a kada su se kamere kvarile žalili su se da su još manje bezbedni. Zato je prirodno da bezbednosno-obaveštajne institucije „caruju“, sve bolje tehnološki opremljene.
Međutim, zaštitnici rulje uz pomoć parlamenata toliko se osamostale da preduzimaju i samoinicijativne „zaštitne“ operacije. Na primer, CIA je u avgustu 1960. posredstvom bivšeg agenta FBI Roberta Maheja ponudila 150.000 dolara mafijašima da ubiju predsednika Kube Fidela Kastra. Vrbovani kriminalci su bili na spisku deset najtraženijih u Sjedinjenim Državama. Trebalo je da ubace šest otrovnih pilula u Kastrovu hranu. Zvaničnici bezbednosnog sistema u Havani tvrde da je SAD tokom nekoliko decenija više od 600 puta pokušao da ubije Fidela Kastra.
Objavljene su brojne knjige o mračnoj prošlosti američke Centralne obaveštajne agencije, a povremeno se objavi i poneko priznanje ili dokument Agencije. Među dokumentima zavedenim kao „porodični dragulji“ nalaze se dokazi da su spremani atentati na Fidela Kastra, Josipa Broza, Patrisa Lumumbu i Rafaela Truhilja, iako je prema američkim zakonima zabranjeno izdavanje naloga za ubistva stranih lidera.
Brojniji su dokumenti o praćenju i prisluškivanju domaćih novinara, članova disidentskih organizacija, protivnika antiratnih aktivista, onih koji pokušavaju da prate američke agente, potencijalnih otmičara, zatim o nezakonitom praćenju i čitanju privatne pošte. Mnogi novinari mučki su ubijeni kada su otkrivali istinu i nikad se od brojnih, savremeno opremljenih i informisanih obaveštajnih i bezbednosnih službi nije saznalo ko je naručilac, ko doušnik, a ko egzekutor ubistava. Na primer, kada su objavili da CIA plaća „pse rata“ na Balkanu, da naoružava muslimane u Bosni i toleriše prisustvo i zločine mudžahedina, formira centre za obuku terorista u Albaniji i oblači pripadnike „OVK“, premešta svoj centar iz Beograda u Sofiju, formira bazu za bespilotne letilice na ostrvu Brač… svi su zamukli. Stoga nije čudno što su vodeći članovi vojne hunte sa Haitija saradnici CIA, baš kao i sadašnji premijer Iraka i ko zna koliko još drugih državnika.
Optužba Srba za genocid u Bosni (Srebrenica) zasnovana je na sugestiji koju je objavila CIA 9. marta 1995. Dakle, nekoliko meseci pre događaja. Zato i nema dokaza o genocidu, ali postoji snažna nadgradnja te ideje. Zato nije čudno što je Viktor Iljuhin, predsednik Komiteta Državne dume za bezbednost krajem jula 1996. u diskusiji napomenuo: „CIA sprema razbijanje Srbije, Crne Gore i još nekih slovenskih zemalja“.
Uz to CIA (uz organizacije kao što su OUN, NATO, OEBS, NSA, FBI, koje su institucije „velikog brata“, odnosno megafinansijera) nikad ne miruje. Ona se pročula po eksperimentima na ljudima, a predsednici SAD (službenici „velikog brata“) po izvinjenjima žrtvama eksperimenata i članovima njihovih porodica. Zanimljivo je da je direktor CIA Majkl Hajden obelodanio oko 700 stranica kompromitujućeg materijala, zbog kritika u vezi sa tajnim zatvorima CIA i torturom osumnjičenih za terorizam. To njegovo otvaranje za javnost ocenjeno je kao očajnički pokušaj da CIA povrati poverenje i razbije mitove koji okružuju njene operacije. Šta reći na izjavu Džona Dojča, bivše direktora CIA: „CIA ima pravo da, u izuzetno osetljivim slučajevima, ne uzme u obzir zabranu zloupotrebe novinarske profesije…“ Zar postoji neko ko ne zna da je CIA odredila Slobodana Miloševića za „ključnu ličnost“ u ratu na prostorima razbijanja socijalističke Jugoslavije, ili da je iz te organizacije potekla ideja za otcepljenje Kosova i Metohije, razbijanje (ekumenizacija) SPC, formiranje brojnih sekti, nevladinih organizacija, ICG (Međunarodna grupa za krize – International Crisis Group) i „Otpora“, uvođenje „demokratije“ u Srbiju i njenu regionalizaciju…?
U svakom slučaju postoji opasnost da vlasti ubede narod da je bezbednost važnija od slobode. Tada vlast ima odrešene ruke za kontrolu ljudi i kontrolu njihovog uma, a građani gube osnovni smisao života. Bez slobodne duše čovek pada na nivo s kojeg je krenuo u život stremeći ka slobodi, najvažnijem cilju – svrsi života. Obaveštajno-bezbednosne strukture postoje da obezbede svakovrsnu slobodu svojih sugrađana, da bdiju nad slobodom, a ne da spreče građane da budu spokojni, bezbedni i nezavisni.

Један коментар

  1. Avatar

    Oruzje se ne koristi na vojnim ciljevima ili oruzju,ne koristi se na demonstrantima,vec na obicnim gradjanima koji spavaju…Posledice???

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *