RATKO DMITROVIĆ Tito i ja, ili kako sam propustio da vidim živog Broza

Dva godišnja događaja iz vremena Josipa Broza ostala su urezana u sećanje nama koji smo živeli to vreme; kao deca, omladinci, odrasli ljudi-svejedno je. To su Prvomajska parada i Dan mladosti, rođendan neupitnog vladara Jugoslavije.
Prvi nam je hranio iluziju o Jugoslovenskoj narodnoj armiji, moćnoj oružanoj sili koja je u stanju da zaštiti Jugoslaviju od svake opasnosti (pala je na prvom ispitu) a drugi je služio za pothranjivanje velikog kulta ličnosti maršala i vrhovnog komandanta iste te armije.
Da se ne lažemo, to su za ogromnu većinu ondašnjih stanovnika bivše države bili posebni dani; uzdignuti do nivoa crvenog slova u verskom kalendaru, dani koje je spomenuta čeljad proživljavalo dubokim emocijama, sa suzama u očima i ushićenjem zbog života u državi sa takvom armijom i takvim vođom.

KONKRETAN UTICAJ
Razume se, u centru svega bio je Tito, što su pokazali i ovi majski dani kada su hiljade poštovalaca Josipa Broza pohodile Kumrovec i Kuću cveća. Njima je Tito božanstvo, isto što je Isus Hrist iskrenom hrišćaninu. Oni koji su imali priliku da ga vide uživo označavaju taj momenat kao najvažniji u njihovim životima.
Pod vrlo konkretnim i jasnim uticajem jednog člana moje porodice, nikada, čak ni kao dete, nisam gajio simpatije prema Josipu Brozu Titu. Ali, bio mi je interesantan i imao sam veliku želju da ga vidim uživo. To što ga nisam voleo uticaj je mog deda Ilije, partizana, nosioca „Spomenice 1941“ i brojnih drugih odlikovanja, uključujući „Orden za hrabrost“. Taj je bio rođen kao hedonista i svaki delić života pretvarao je u lično uživanje. To se, logično je, kosi sa partizanštinom, a kako je Ilija dospeo u partizane moguće je objasniti jedino elementima avanturizma u njegovoj složenoj prirodi.
Elem, Ilija se, takav kakav je bio, grozio na svako pojavljivanje Tita u javnosti, posebno kada je u naš dom ušla magična kutija zvana televizija. Čim bi se Tito pomolio na malom ekranu Ilija bi krenuo sa psovkama i zamerkama koje su se svodile na jedno: Tito ima sve što poželi, Ilija ništa osim penzije.
Istina, taj moj deda nekoliko puta, uglavnom u raspoloženju uzrokovanom kojom čašicom alkohola više, probijao je okvire spomenutih zamerki maršalu i postavljao pitanje zbog čega Tito nikada nije naredio da se napadne i od ustaša oslobodi Jasenovac, pa zašto je Sedma banijska udarna divizija napustila Baniju i otišla u Bosnu, ali mu je posebno smetalo, a tu se vraćao na svoj izvorni teren, što niko osim Tita i njegove kamarile nije imao pristup lepoti Briona. To je neviđen bezobrazluk, šta oni tamo rade, pa nije to njegova prćija-govorio je deda.
Bez obzira na sve ja sam imao žarku želju da vidim Tita, čoveka koji je u mojoj dečijoj mašti imao ulogu div-junaka, pobednika nad zlim i opakim Nemcima. Verovao sam da je visok najmanje dva metra.
Prva prilika, koja to u stvari nije bila, ukazala se 1967. godine, kada je Tito obilazio Kordun i Baniju. Tada sam iza sebe imao devet godina života. Selom u kojem sam rođen (Komogovina, na Baniji) pronela se vest da će Tito u Kostajnicu doći automobilom, putem Petrinja-Kostajnica. Taj put je od Komogovine udaljen tri do četiri kilometra vazdušne linije, iza pitomog brdovitog prostora sa oranicama i voćnjacima, koji se izdizao iznad sela.
Bio je oktobar, vreme Miholjskog leta. Vazduhom se razvlačila paučina, list na vinovoj lozi bio je crvenkaste boje i pekli su se prvi kesteni. Ne govoreći u kući nikome ništa, a nakon bezuspešnog nagovaranja mojih vršnjaka, Joce i Čede, da pođu sa mnom, odlučim da odem do onog puta i dočekam kolonu sa Titom. Verovao sam da ću ga videti, čak da će mi mahnuti rukom kroz prozor.
Bez ikakvih saznanja kada tačno kolona sa Titom treba da prođe put Kostajnice, popnem se iznad Komogovine i zaustavim na delu terena koji se zvao Zaorice, a gde su me roditelji dovodili u vreme sakupljanja letine. Odatle, ispod jedne divlje jabuke, pružao se čaroban i pomalo mističan pogled na moj budući život.
Mnogo puta kasnije na tom mestu sanjao sam i maštao o onom nepoznatom što se krije u magličastim daljinama, levo prema Zagrebu i dole, posebno dole, prema Srbiji i Beogradu.
Odatle se jasno vidi put za Kostajnicu. Sedeo sam dugo. Čulo se samo povremeno glasanje fazana i kliktanje sokola u visini. Bilo je lepo, toliko lepo da mi nije padalo na pamet da se spustim taj kilometar i nešto do puta i sačekam Tita. Rekao sam sebi da je on već prošao, da me ionako ne bi video, da bi me milicija najverovatnije oterala od puta…
Tog dana Tito je zaista prošao putem Petrinja–Kostajnica, a među onima koji su ga dočekali u toj maloj slikovitoj varošici na reci Uni, bio je i moj kasniji zet, Miloš Kordić. Kao predsednik opštinske organizacije omladine čak se rukovao sa Titom, što je ovekovečio lokalni fotograf, neki Čeh, prezivao se Hrubi, a ta fotografija mesecima je stajala u izlogu njegove foto-radnje u Kostajnici.

PEGAVI STARAC
Prošle su godine, osnovna i srednja škola i ja sam upisao Pravni fakultet u Beogradu. Bila je 1976. godina. Leonid Brežnjev, u to vreme neprikosnoveni lider Sovjetskog saveza, došao je u Beograd. Mediji su javili da će Rus, sa svojim domaćinom, Titom, u otvorenim kolima proći Beogradom. Naravno, u međuvremenu se promenilo mnogo toga u mojoj glavi, znao sam da Tito nije visok dva metra već da se radi o malom dežmekastom, pegavom starcu, ofarbane kose, ali je u meni i dalje živela želja da ga vidim.
Odem sa nekim Žaretom iz Obrenovca do zgrade Skupštine grada Beograda i nađemo lepo mesto, taman uz ulicu, odmah iza dečice sa crvenim maramama i plavim kapicama na glavi. Danas, rekoh sebi, ne mogu da omanem, sigurno ću ga videti.
Nama iza leđa, na betonskoj žardinijeri, stajala je neka grlata baba koja je, zbog bolje osmatračke pozicije, prva videla kolonu i na sav glas počela da viče: „Eno Tite, eno Tite“. U toj egzaltaciji, mlatarajući rukama i nekom zastavom, baba izgubi ravnotežu i sruši se meni na glavu. Jedva ostanem na nogama ali dok sam došao sebi i podigao babu kolona je prošla i ja Tita opet nisam video. A bio je tu, na nekoliko metara udaljenosti. Slaba mi je uteha što ga, verovatno, nije videla ni baba.
Treću i poslednju priliku da vidim živog Tita propustio sam 1979. godine, kada je Broz poslednji put slavio rođendan. Tada sam služio vojni rok u Bačkoj Topoli. Kasarna „Šandor Petefi“.
U međuvremenu je ovaj svet zauvek napustio moj deda Ilija što sam, priznajem, iskoristio kao opravdanje da ostavim redovne studije prava i prebacim se među vanredne. Odem u Kostajnicu, u Vojni odsek, i zatražim da me pošalju u Armiju. Ranije, na regrutaciji planirali su me za Školu rezervnih oficira, u Bileći, ali kako sam kumio i molio da što pre obučem uniformu, smiluju se, promene mi rod vojske, i pošalju u raketnu bateriju, sistemi vođenih raketa. Pravac, Bačka Topola.

BESMISLENA KOREOGRAFIJA
Jednoga dana, mislim da je bio kraj februara ili početak marta, dođe u kasarnu ogroman, brkat, oficir iz Beograda, okupi nas desetak (valjda po visini, skladnosti građe, đavo će ga znati) i saopšti da smo kandidati za učešće na Sletu u Beogradu, povodom Dana mladosti. Ukratko; izvodićemo one, sa današnjeg stanovišta, budalaste i potpuno besmislene koreografije sa živim telima i zastavama.
Tu se ja bog zna kako obradujem; em ću konačno videti Tita, makar i sa terena, izdaleka, em ću bar mesec dana boraviti u Beogradu. Najviše mi je zavideo neki Šiptar iz Peći, Redžep Pljakoli, sjajan momak koji je fudbal igrao bolje od pola tadašnjih prvoligaša. Spavao je na krevetu iznad mene. Bio je nizak, lagan ali čvrst, sa krivim nogama, brz kao munja. Imao je čudesan dribling koji je uvek prolazio. Imao je sve preduslove za veliku fudbalsku karijeru koja, naravno, nije usledila jer je Redžep bio neopevano lenj. Fanatično je navijao za Partizan i najviše ga je iritiralo to što ću ja, a ne on, pod nogama osetiti teren fudbalskog kluba koji je obožavao.
Dva dana kasnije, bila je subota i padala je kiša, nas šestorica, trebam li reći loših i nedisciplinovanih vojnika, dogovorimo se da, bez dozvola za izlazak, odemo u jedan disko klub na periferiji Topole. Nakon povečerja provučemo se kroz rupu na žičanoj ogradi i zbrišemo u grad. Verovatno se ništa ne bi dogodilo da smo se u povratku, a bilo je negde oko tri ujutro, otišli na spavanje. Naime, neko je predložio, a svi smo prihvatili jer smo bili gladni, da uđemo u kuhinju i nešto prezalogajimo. Taman toliko da niko ne primeti. Ali…
Mi se tamo raskomotimo kao kod kuće, ulijemo 120 jaja, pojedemo bar dva kilograma suvog vrata i još neke sitnice. Samo nekoliko sati kasnije završili smo u zatvoru. Tamo smo se i istreznili. Komandir baterije, kapetan Blagoje Komlenac, izlepi me na pasja kola: „Ti Dmitroviću nisi neki vojnik, ali si iz partizanske porodice, student si, odabrali smo te za Slet u Beogradu, dobio bi nekakvo odsustvo, možda i skraćenje vojnog roka… a napraviš ovakvu svinjariju. Sram da te bude“. Ja ćutim, šta ću drugo.
U zatvoru su nas držali osam dana, bez pertli na čizmama, bez opasača (valjda da se ne obesimo) a prvi smo išli na ručak i večeru, taman da nas onakve ceo garnizon izviždi i da nam se smeje.
Godinu dana kasnije Tito je umro. Dan mladosti je ostao da živi u sećanjima na vreme kada smo bili mladi a ja nikada, uprkos želji, nisam video živog Tita.

6 коментара

  1. Avatar

    Hm, hmm verujem ti na casnu pionirsku da ga nisi video, neko jeste

    http://www.msp.rs/Srpski/spopol/Ministar/intervju/dogadjajdana1_2.jpg

  2. Avatar

    Nisam ni ja. Tada mi to nije bilo vazno. Kad bi dolazio s putovanja, grad je bio blokiran, svi su morali da napuste preduzeca, isprazne zgrade (u to vreme sam se, u svojoj “naivnosti”, besno, pitala, zasto, cemu tolike straze kad ga svi toliko vole), nas bi sve isterali iz skole da idemo u grad, da ga docekamo negde na ulici Kneza Milosa, valjda, i to peske od Karaburme, jer autobusi nisu radili. Ja bih kidnula kuci. Nije mi islo u glavu da on dopusta da se onoliko cvece kida i baca na njega. Secam se samo one cetiri emisije, njegove autobiografije (ne znam ni ko ih je radio), kad on prica onako sarmantno, sve puseci cigaru. I sad mi je tesko da poverujem da je mozda lagao, jer je opisivao majku i neke uspomene iz detinjstva. Mozda to i nije lagao, samo se sve nije desilo u Kumrovcu? Ko ce ga znati. U svakom slucaju, nije njemu bilo lako! A sad da mogu, otisla bih da ga vidim. Ili mi se cini.

  3. Avatar

    Nego, gospodine Dmitrovicu, ne mogu da se oporavim od kad sam procitala intervju s gospodjom Zorkom Delic. Nema komentara ispod, ako ona to prati, mozda ce joj biti neshvatljivo, zhao. Kad je nesto vazno, covek ne moze da zine! Napisala bih nesto, ne mogu. Pokusacu za koji dan? Vidim da ste i Vi iz tih krajeva kao i ona (i ja sam): Banija, Lika, Kordun. Da li je ona uspela da napise neku knjigu? Bori se protiv zaborava, a zaborav je svuda. I ja sam mnoge stvari “zaboravila”, ali sam zbog ovog rata nadosla. Zbog nase gluposti, setice se i sledece generacije kasno, ako se uopste i sete?! Jer mi smo jos manje pricali nego Vas deda Ilija ili moja baba Pera. Ono sto je ona dozivela prevazilazi sve granice shvatanja i sve ono sto sam dosad cula i videla o tom vremenu. Neprekidno razmisljam o njoj, i kad spavam. Pomozite joj da sklopi neku knjigu. Ako mozete. To je TOLIKO VAZNO. Pustite Tita (i zezanje). Sve najbolje!

  4. Avatar

    Ne znam da li je to obicaj u “Pecatu”, otkrila sam ga tek pre 10 dana, ali molim Vas da mi odgovorite, ako je moguce, na ovo sto sam malopre napisala: mozete li da stupite u kontakt sa Zorkom Delic i da vidite sta cete dalje. U svakom slucaju, Vi ste pravi covek za to!

  5. Avatar

    Svaka cast majstore,
    uzitak je citati Vase tekstove pune humora i istine . Hvala

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *