RATKO DMITROVIĆ Noć između Blajburga i dvorane „Lisinski“

Da li je to oblik političke šizofrenije ili racionalna podvojenost čiji je cilj da jedna strana lica savremene Hrvatske bude našminkana po meri i katalogu savremene Evrope dok druga predstavlja onu pravu Hrvatsku, iskrenu, emotivno vezanu za NDH- đavo će ga znati. Ali, da je to jedinstven slučaj u Evropi, i unutar onoga što zovemo civilizovani svet – tu nema nikakve dileme. Hajde da uprostimo; ko danas može, bez straha od argumentovanog osporavanja sa druge strane, da odgovori na pitanje; Da li je današnja službena Hrvatska profašistička ili antifašistička država?
Mislite da je pitanje zlobno i bespredmetno? Naivno? Čak suludo? Hm. U prilog opšte pometnje na liniji iznete dileme spomenuću dva događaja koja su obeležila prvu polovinu meseca maja ove 2010. godine, u Hrvatskoj.

PROFAŠIZAM ILI ANTIFAŠIZAM
Najpre je na Dan pobede, 9. maja u prepunoj zagrebačkoj dvorani “Lisinski”, u organizaciji grada Zagreba i Saveza antifašističkih boraca i antifašista Hrvatske, pod visokim pokroviteljstvom predsednika države, Ive Josipovića, predsednika Sabora Luke Bebića i predsednice Vlade Jadranke Kosor, održan skup u čast pobede nad fašizmom. Oronula lica, pogrbljene figure, ordenje na reverima. Ispijene staračke ruke aplaudiraju na svaki pomen borbe protiv „okupatora i domaćih izdajnika“. Među njima i ambasador Srbije Stanimir Vukičević.
U prvom redu Jadranka Kosor i predsednik Sabora, Luka Bebić. Kosorka izlazi za govornicu i u zapaljivom tonu odbacuje svaku mogućnost osporavanja antifašizma u Hrvatskoj, naglašava da je nedopustiva revizija događanja u Drugom svetskom ratu i poentira kako je antifašizam ugrađen u temelje hrvatske države. Bebić govor isto, samo drugim rečima.
Niko od njih; Jadranka, Bebić, stari antifašisti i partizani, niko od onih koji su izlazili za govornicu „Lisinskog“ nije izgovorio imenicu Srbi. A trebalo je? Naravno da je trebalo. Priča o hrvatskom antifašizmu bez Srba, to je ljuštura od jajeta u kojem nema ni belanca ni žumanca. Kao što je bez Srba svaka priča o hrvatskim partizanima obična tlapnja i historijski revizionizam. Laž, sa vrlo jasnim ciljem.
Skup u „Lisinskom“ okončan je za sat i nešto, oni starci odgegaše do prvih tramvaja ili posedaše u automobile rodbine koja je bila toliko voljna da ih doveze i sačeka ispred „Lisinskog“, službeni automobili se razmiliše zagrebačkim ulicama i glavni grad Hrvatske utonu u noć.
Sutradan, 10. maja, dok se sumaglica još gnezdila u usecima bregova hrvatskog zagorja, upravo kroz taj kraj, put Austrije kretala se kolona od nekoliko automobila Vlade Hrvatske. U jednom od njih sedela je Jadranka Kosor, u drugom ministar policije Tomislav Karamarko. Sat, dva kasnije, na poljani kod austrijskog gradića Blajburga, tamo gde su u konačnom obračunu, maja 1945. godine, partizani sustigli ostatke ustaške vojske Ante Pavelića koja je , uprkos kapitulacije Nemačke odbijala da se preda, Jadranka Kosor je smerno koračala prema kamenom spomeniku, sa cvećem u rukama i tužnim izrazom lica.
Ista ona Jadranka od jučer, iz „Lisinskog“, ona što je ocvalim partizanima obećala da će Hrvatska, ipak, izjednačiti prava učesnika NOB i učesnika Domovinskog rata (antifašisti su u Hrvatskoj zakonski svrstani u građane drugog reda) dakle ta Jadranka sada se klanjala senima najcrnjih fašista, nacista, ustaša, koljača, strašnih ratnih zločinaca. Onih koji samo sticajem okolnosti nisu uspeli da pobiju ove iz „Lisinskog“. Delegaciju Vlade Hrvatske kod spomenika poraženoj vojsci NDH dočekali su crnokošuljaši sa ustaškim znamenjem.
Predsednica Vlade Hrvatske je na tom mestu uzela reč, kao dan ranije u „Lisinskom“ i u tom obraćanju okupljenima, gle čuda, spomenula i jednog Srbina – đenerala Dražu Mihailovića. Jadranki se učinilo zgodnim da se baš tu, na mestu velikog poraza ustaške armade, dotakne istorijskog revizionizma i kao ilustraciju spomene Dražu i rehabilitaciju njegovog pokreta u Srbiji. Jadranka iz „Lisinskog“ pred spomenikom ustašama govori o štetnosti istorijskog revizionizma. Eto, moguće je i to.
Da li je Jadranka Kosor u „Lisinskom“ i Jadranka Kosor na polju kod Blajburga ista osoba? Koja Jadranka laže; ona u Zagrebu ili ona kod Blajburga? Da li je za Hrvatsku revizionizam ono što se govori u Blajburgu ili ono što se može čuti na skupovima bivših hrvatskih partizana?
Pre nego što se vratim na pitanje o karakteru današnje Hrvatske podsetiću da ovogodišnji odlazak predsednice Vlade Hrvatske na poklonjenje senima ustaških zločinaca nije presedan; to je praksa poslednjih 19 godina, to službena Hrvatska, od Tuđmana do dana današnjeg, radi sa velikom pažnjom i ljubavlju; tamo kod Blajburga, uz sve dosadašnje hrvatske vlade odlazili su, da ne zaboravimo, i samozvani hrvatski levičari; Ivica Račan i njegov naslednik Zoran Milanović.
A pitanje, podsećam glasi: Da li je Hrvatska profašistička ili antifašistička država? Pre nego što odgovorite imajte na umu i činjenicu da je u samostalnoj Tuđman-Račanovoj Hrvatskoj srušeno preko tri hiljade i pet stotina antifašističkih spomenika i spomen obeležja.

SRPSKI PARTIZANI U HRVATSKOJ
Vratimo se Srbima. U ovom serijalu već sam pisao o doprinosu Srba antifašističkoj borbi na prostoru današnje Hrvatske i to su poznate činjenice ali…plašim se da sve manje ljudi to zna i da upravo na toj žici zaborava tambura službena i neslužbena hrvatska politika. Stoga, evo još nekoliko manje poznatih i gotovo zaboravljenih elemenata u toj priči.
Krajem februara 1943. godine Vrhovni štab NOB-a tražio je od političkih struktura partizanskog pokreta na prostoru Slavonije i Moslavine informaciju o nacionalnoj strukturi postojećih jedinica i dobio odgovor da je „hrvatski narod i dalje neprijateljski raspoložen prema partizanima što se moglo vidjeti i po kresovima i svetkovanju 10. travnja, (dan proglašenja NDH) dok su Srbi još uvijek puni otvorenih simpatija za našu vojsku“.
Prema zapisniku sa Drugog zasedanja AVNOJ-a ( S. Nešović – I i II zasedanje AVNOJ-a) Vladimir Bakarić je na tom skupu, u delu govora o razvoju partizanskog i antifašističkog ustanka, uz ostalo rekao: „Na Prvom zasjedanju AVNOJ-a mi iz Hrvatske bili smo više predstavnici srpskog otpora fašizmu u Hrvatskoj nego predstavnici narodnooslobodilačkog pokreta Hrvatske”.
Izloženi kritikama viših organa Komunističke partije Jugoslavije, dalmatinski komunisti (Vicko Krstulović, Ivan Lučić Lavčević, Marin Krstulović…) priznaju krajem 1941. godine da nisu uspeli u radu na terenu, da nisu obezbedili gotovo nikakvu podršku hrvatskog naroda antifašističkom pokretu, napominjući, kao opravdanje, da na području njihovog delovanja „ne živi pravoslavni element“. Inače, prvi Hrvati iz Dalmacije, ne računajući komunističke aktiviste, pristupaju partizanima tek u drugoj polovini 1942. godine a posebno je to izraženo godinu dana kasnije, nakon kapitulacije Italije.
Izaslanik Vrhovnog štaba i CK KPJ, Ivo Lola Ribar šalje 17. marta 1942. godine izveštaj Titu o situaciji u Hrvatskoj i napominje da ogromnu većinu partizanskog pokreta „sačinjavaju još uvijek Srbi“. I Vladimir Velebit, čovek od velikog Titovog poverenja, posleratni diplomata, u jednom od svojih dokumenata, tamo gde govori o nacionalnom sastavu partizanskih jedinica u Hrvatskoj, tvrdi: „Celu 1941 i veći deo 1942. godine većinu partizana u Hrvatskoj , oko 75 odsto, tvorili su Srbi, koji su bježali od ustaške kame, a komandni kadar bili su Hrvati, komunisti“.
U jednom nemačkom dokumentu, od 3. januara 1944. godine piše da su Srbi krajem 1942. godine činili 90 odsto partizanskih snaga na prostoru cele Jugoslavije. Dodaje se da Hrvata ima oko osam procenata i to uglavnom iz Gorskog kotara i dalmatinske zagore. Isti dokument sadrži nemačku procenu da je krajem 1943. godine u sastavu partizanskih jedinica 80 odsto Srba.
U molbi koju ja za obnavljanje postupka protiv Andrije Hebranga 1984. godine napisao legendarni hrvatski partizan, Zvonko Ivanković-Vonta, stoji i tvrdnja Hebrangove udovice Olge koja glasi: „Srbi u Hrvatskoj, u prve dve godine rata, snosili su glavni teret Narodnooslobodilačke borbe“”.
Prilikom susreta Tito-Čerčil, u Kazerti, kod Napulja, sredinom septembra 1944. godine Tito je, govoreći o trenutnom nacionalnom sastavu partizanskog pokreta u Jugoslaviji, svom sagovorniku rekao da su te jedinica višenacionalne ali da su u značajnom vremenskom periodu, na početku rata, partizanski pokret činili gotovo isključivo Srbi.

77 HRVATSKIH PARTIZANA
A šta su, upitaće neko sasvim logično i opravdano, za to vreme radili Hrvati. Za potpun odgovor trebalo bi mnogo prostora ali ovde nije na odmet prisetiti se da je 5000 Hrvata-dobrovoljaca učestvovalo u napadu na Staljingrad, u sastavu Vermahta pod komandom nemačkog generala Paulusa.
Uoči ovogodišnjeg Dana pobede predsednik Hrvatske, Ivo Josipović, dao je intervju ruskom listu „Izvestija“ u kojem je govorio o hrvatskom antifašizmu. Taj hvalospev je išao dotle da je Josipović izneo tvrdnju da su Hrvati, proporcionalno gledano, narod koji je najviše u Evropi podržao antifašističku borbu. Naravno, Srbe iz Hrvatske nije ni spomenuo jer bi u tom slučaju sve ostalo bilo dovedeno u pitanje ali je spomenuo Prvi partizanski odred, osnovan 22. juna 1941. nedaleko Siska. Tačno, taj odred je postojao, sačinjavali su ga Hrvati, brojao je 77 boraca, imao nekoliko akcija protiv ustaških straža, trajao do početka septembra kada su svi prešli reku Savu i, pazite sada, „spojili se sa banijskim partizanima“. Navedena formulacija je iz hrvatskih izvora. Znači; na Baniji su već postojali partizanski odredi. Kako je onda ovaj sisački prvi?
Istina jeste da laž ima kratke noge ali… Srbima to ništa ne znači. Zato ih je, Srba, sve manje.

5 коментара

  1. Avatar

    Браво г. Дмитровићу !
    Опет пун погодак и још један одличан текст о Србима у Хрватској. Мој покојни отац био је партизан у Славонији и присјећам се његових прича. Усташе су партизанима довикивали из ровова : “Јоване, хоћеш ли соли. Ехеееј неслани Јоване….” Реч је о томе да је у партизанима била несташица соли, али је занимљиво да је поспрдно име за партизане било Јован. Мислим да ово довољно говори о националном саставу славонских партизна. Иначе у то вријеме у партизанима се славио и Божић (7. јануара) и Св.Сава. У ослобођено Осијеку је 1945. године била чак и светосавска академија што је касније било незамисливо.
    Тада се можда мало и подилазило најбројнијем народу у партизанима али је то убрзо заборављено…..

  2. Avatar

    Ali, na pragu XXI veka, dobili su *ovlast*..*faktora stabolnosti na Balkanu*,
    To *odsustvo sluha*, i pustanje duha iz boce, pardon iz usta Borisava
    Jovica..*sto se nas tice mozete da ih nabijete na kolac*…*hvala
    ljepa*..odgovori glas preko telefona…glavnog stozera
    Hrvatske..*mozete poceti*…mahnu rukom *demokratskoj postrojbi*…i
    *nikom nista*.

  3. Avatar

    I opet, vladu RSK, niko ne konsultuje o novom sporazumu o *nabijanju na kolac*

    *sto se nas tice, mozete da ih nabijete na kolac*..Vladu RSK niko ne konsultuje sta misli o *novom zdruzenom* nabijanju na kolac….

    http://www.politika.rs:8080/uploads/rubrike/128962/i/1/kocic.jpg

  4. Avatar

    Храватска је отворени фашизам нашминакала и слабо прикрила, па је сад на сцени ”само” шовинизам и србофобија, као прихватљиви облици менталне девијације, на одушевљење самозваних ”демократских мислилаца” круга двојке.Зашто садашња политика РХ изазива такве симпатије код наведених? Одговор је једноставан – то је став идентичан њиховом, а слично се сличном радује.

  5. Avatar

    Vedrana Ruden..*Sinoć sam na beogradskoj televiziji B92 gledala emisiju ”Utisak nedelje” autorice Olje Bećković. Neki meni nepoznati ljudi razgovarali su o pušenju. Pred desetak sam godina ugasila svoju posljednju cigaretu ali i danas nosnicama lovim dim kad na njega naletim.
    Na moju žalost u Hrvatskoj je pušenje popušena priča. Vlasnici kafića, ako žele pušače pod svojim krovom, moraju prodati kafić da bi mogli kupiti strojeve za pročišćavanje zraka. Sve se glasnije govori kako u Hrvatskoj puše samo Srbi i lučki radnici.*

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *