Serija Pacifik: Kartonska istorija čeličnog patriotizma

Piše Vladislav Panov

Filmovi o Americi u Drugom svetskom ratu počeli su da se snimaju još za vreme tog konflikta koji neki danas cinično zovu „poslednjim pravednim ratom u kojem je učestvovala ova zemlja“. Sve posle toga bilo je motivisano interesima američke osvajačke super-sile

Ovih nedelja svet je, barem tako zamišljaju autori, opet pred malim ekranima zbog američkih heroja koji za dobrobit čovečanstva ginu i trpe nadljudske napore u Drugom svetskom ratu. Stiven Spilberg i Tom Henks, te gigantski „nezavisni“ televizijski studio „HBO“, uz pomoć australijske televizije, snimili su novu desetodelnu ratnu epopeju, svojevrsni nastavak čuvene serije „Braća po oružju“ od istih producenta koja se bavila evropskim delom američkog ratovanja. Serija „Pacifik“ čije dramatične plakate možete da vidite svuda po Beogradu, a verovatno i po Srbiji, bavi se kako naslov kaže pacifičkom deonicom američkog učešća u Drugom svetskom ratu, onom  u kojoj su Amerikanci samostalno i vrlo teško, sa ogromnim gubicima i još većim pobedama, posebno na filmu, vojevali sa Japancima. Serija čije je prikazivanja u toku na kablovskom kanalu „HBO“, u koju je uloženo preko stodvadeset miliona dolara, i, zanimljivo, barem je tako bilo posle prve dve epizode, beleži neočekivano slab odziv publike s one strane okeana. Da li su tome kumovali prilično plitak scenario i previše bled glumački ansambl, pokazaće vreme.
Ali, bez obzira da li je to publika otkrila ili je njena slaba reakcija posledica nečeg drugog, činjenica je da je „Pacifik“ daleko inferiorniji u svim elementima od svog „brata“, pomenute hit-serije od pre deset godina koja i dalje ima neverovatnu ocenu od skoro čiste desetke i to od ogromnog uzorka publike na internetu. Da i ne pominjemo nagrade, uključujući čak i važno ordenje koje je osvojio Tom Henks kao jedan od producenata. S „Pacifikom“ je za sada druga priča. Iako je serija nastala iz istog pera kao i „Braća po oružju“, takođe je, dakle, jednim delom zasnovana na ispovestima ljudi koji su učestvovali u tom delu rata, ona je strašne okršaje sa Japancima pri kraju vojevanja u tom delu sveta, one po za obe strane u tom momentu ključno značajnim vojno-strateškim ostrvima, prikazala jednodimenzionalno, površno i ofrlje. Pomenute prve dve epizode se bave borbama na ostrvu Gvadalkanal. Od strašne drame i neviđeno krvavih sukoba, muka, boleština, gladi i svega drugog lošeg što možete zamisliti, a što su preživeli učesnici poneli kući u svojim košmarnim uspomenama, mi smo videli kako nekolicina neustrašivih glavnih junaka ovog dela „Pacifika“ besomučno tamani sumanute Japance koji su neprestano, do potpunog poraza, jurišali na njihove uzavrele mitraljeze. Naivnost koja isporučuje neophodnu jednostavnost u tome ko je tu momak sa belim šeširom i u međuvremenu, za proteklih deset godina, tokom kojih je izvršena definitivna kretenizacija publike i uopšte pristupa konstrukcijama likova, zapleta i plasiranjem poruka ne samo kada je reč o ratnom filmu već i bilo kom drugom koji dolazi iz američke „industrije zabave“, kumuju ovakvom izgledu serije. Zato su njeni likovi kao od kartona, bez dubine i širine, nalik isečcima iz stripova, glavnog i jedinog štiva koje Holivud poslednjih godina koristi za svoje pokretne sličice. I koje publika može da razume. Pa na kraju, pretpostavka je, i želi da gleda.

NA LINIJI POLITIČKIH VETROVA
Filmovi o Americi u Drugom svetskom ratu počeli su da se snimaju još za vreme tog konflikta koji neki danas cinično zovu poslednjim pravednim ratom u kojem je učestvovala ova zemlja. I u pravu su. Sve posle toga bilo je posledica interesa američke osvajačke super-sile, za razliku od „odbrambene“ koja je navodno bila jedina motivacija što se tiče ulaska i učešća i Drugom svetskom ratu. Zato filmovi o ovom ratu nikada nisu izašli iz mode. Danas su, čini se, ponovo na vrhu popularnosti. Njime se bave i najveći holivudski studiji, naravno na svoj upečatljivo prizeman i površan način. Zanimljivo je da je taj pristup ustanovljen još na samom početku rata, ranih četrdesetih, odmah posle „neočekivanog i, dakle, mučkog“ napada na Perl Harbur. Merodavne komisije unutar same industrije zabave, ali i one državne su odmah ustanovile pravila igre i obavezujuću regulativu kada je reč o snimanju ratnih filmova. Oni, ti filmovi, su tokom rata bili praktično regrutaciono medijsko oružje i motivaciona sila za milionsku omladinu koja je pozivana da ispuni patriotsku dužnost i uzme učešće u borbi.
U ranim ratnim godinama Holivud je pravio svoje ratne filmove po striktnim nadzorom komisija i cenzora, a ti filmovi izgledali su upravo onako kako je politički vetar u datom momentu duvao. Dok su im, recimo, Rusi bili draga „braća po oružju“, oni su snimali filmove koji veličaju to savezništvo, a ruske vojnike predstavljali u pozitivnom svetlu!? To je, naravno, brzo prevaziđeno pa je i pre kraja rata sve što ima veze sa Rusima i komunizmom polako postajalo babaroga. Odmah pošto se završio Drugi svetski rat, Holivud je počeo sa besomučnim preuređivanjem pobedničke istorije, politički establišment je još jednom promenio vetar, pa su Rusi zaista avanzovali u vrhunske babaroge, a njihovo „savezništvo“ u višedecenijski hladni rat do istrebljenja. Novi talas američkog ratnog filma je Drugi svetski rat tretirao na nešto drugačiji način. Sada su saveznici, ako ih je uopšte bilo, prepoznavani u anglosaksonskim ratnicima, a ruska vojska je uglavnom ignorisana, ako ne i otvoreno omalovažavana. Kod kuće su, uostalom, jurili crvene veštice, a pravi kritički odnos prema ratu uopšte i, posebno, prema američkom učešću u njemu pojavio se na kratko tek u sedamdesetim godinama proteklog veka i to više kao direktna posledica sramnog rata koji su tada vodili u Vijetnamu. Iako se Holivud direktno bavio korejskom i, posebno, vijetnamskom ratnom kampanjom, nije ni u jednom periodu zapostavljan Drugi svetski rat kao nepresušna tema uz pomoć koje je uvek iznova, bez obzira koliko da je u međuvremenu ukaljan, pran ugled američkog vojnika.

RATNIČKA ČISTOTA
Drugi svetski rat upravo dobija novi zamah u holivudskoj produkciji. Ali, sada po pravilu na sasvim pogrešan način. Najbolji primer za to je visokobudžetsko ostvarenje Kventina Tarantina, „Prokletnici“, koje je ove godine čak bilo u konkurenciji za Oskara. A u njemu detinjasti zaplet o psihopatskim Jevrejima-osvetnicima koji naciste tamane razbijajući im lobanje bejzbol palicama! Da se neko nije setio jadnog „Katanca za bol“ Ketrin Bigelou, Tarantonov spektakl krvi, gluposti i istorijskih proizvoljnosti bi verovatno osvojio Oskara. Americi je neophodan ratni film koji će pomoći da njihova armija zadrži provizorijum svetskog spasioca potlačenih i demokratski neprosvećenih. I koliko je ta potreba veća, odnosno, koliko su novi američki ratnici sve beskrupulozniji, baš kao Tarantinovi jevrejski komandosi, toliko je potreba za vraćanjem u ratničku čistotu Drugog svetskog rata veća. Iako s brojnim manama, otuda, serija „Pacifik“, prvoklasna ratna sapunica, ima zadatak i obavezu da podigne moral Americi i njenim ratnicima i pokaže da se samo sa vrhunskom žrtvom gradi patriotizam koji čuva naciju i pobeđuje njenog smrtnog neprijatelja koji, naravno, stalno vreba. I nije samo Holivud uposlen u ovoj stalno aktuelnoj misiji. Njemu pomažu i ostali zamajci industrije zabave: televizija, izdavaštvo i poslednjih godina najprofatiblniji njen segment – industrija video igara. Ova hiperkomercijalna grana zabave u neprestanoj ekspanziji godinama koristi Drugi svetski rat kao milje za svoje uverljive ratne igre koje se igraju interaktivno, kod kuće i na internetu, a koje predstavljaju najpribližniju moguću opsenu „prave stvari“, odnosno, čak, i neku vrstu treninga ubilačkog nagona novih naraštaja koji će tek stasati u srčane američke ratnike.