Falsifikat o Srebrenici

Piše Anja Vujević

Usvojena Deklaracija, prema rečima predsednika Srbije Borisa Tadića, iskaz je „najvišeg patriotizma i poštovanja žrtava drugog naroda“, te „doprinos regionalnom pomirenju“. Prema ocenama iz RS, ona predstavlja nepotreban i štetan potez Skupštine Srbije koji će Bošnjaci i međunarodni krugovi koristiti kao krunski dokaz za dalje pritiske na RS

Na dan kada je koalicija ZES u Skupštini Srbije podanički pokorno usvojila Deklaraciju  o Srebrenici, direktor sarajevskog Informaciono-dokumentacionog centra (IDC) Mirsad Tokača objavio je podatak da je najmanje 500 Bošnjaka sa spiska „ubijenih Srebreničana“ živo i zdravo i da je u Memorijalnom centru Potočari sahranjeno oko 70 žrtava koje su stradale u drugim delovima BiH.

SRPSKA ZAJEDNO PROTIV DEKLARACIJE
Usvojena Deklaracija, prema rečima predsednika Srbije Borisa Tadića, iskaz je „najvišeg patriotizma i poštovanja žrtava drugog naroda“, te „doprinos regionalnom pomirenju“. Prema ocenama iz RS, ona predstavlja nepotreban i štetan potez Skupštine Srbije koji će Bošnjaci i međunarodni krugovi koristiti kao krunski dokaz za dalje pritiske na RS.
Predsednik RS Rajko Kuzmanović kazao je da je „Deklaracija o osudi zločina u Srebrenici neprihvatljiva za RS u formi u kojoj je usvojena, da je kontraproduktivna po interese RS i srpskog naroda“.
„Najmanje što smo tražili i očekivali bilo je da se donese deklaracija koja će osuditi sve zločine, a ne razdvajati žrtve po etničkoj pripadnosti“, rekao je Kuzmanović.
Predsednik Vlade RS Milorad Dodik, u pisanoj izjavi za medije, izrazio je strah da će, kako je rekao, „ovaj dokument biti krivo interpretiran i protumačen kao dokaz kolektivne krivice celog jednog naroda“. On je takođe naveo da Deklaracija Skupštine Srbije ničim ne obavezuje institucije RS, ocenivši da ona neće doprineti rešavanju nesuglasica na prostoru bivše Jugoslavije.
Međutim, uz ovu blago intoniranu Dodikovu osudu, iz njegove partije stigla su i mišljenja da je Deklaracija „morala imati jednoglasnu podršku, a ne tesnu većinu“ (Nikola Baštinac, poslanik SNSD-a ). Oni koji su se plašili da će zbog Deklaracije zahladneti odnosi između institucija Srbije i RS odahnuli su ugledavši na utakmici Partizana zagrljene predsednika Srbije Borisa Tadića i predsednika Vlade RS Milorada Dodika.
Za opozicionu SDS „vladajuća garnitura u Srbiji je ovim činom pokazala veliku moralnu, državničku i političku neodgovornost“.
„Ovo je još jedan licemerni potez države koja ne mari za patnje svog naroda na KiM, koja dozvoljava i hrani vojvođanski separatizam, koja podržava raskole u SPC i koja je, sada je to očigledno, okrenula leđa jedinoj pobedi srpskog naroda u 20. veku, a to je RS“, ocenio je Nenad Stevandić, član GO SDS-a.
Predsednički kandidat Koalicije Zajedno za Srpsku (SDS-PDP-SRS RS) Ognjen Tadić naglasio je da se „Srbija trebala boriti za pravdu, a ne prilagođavati nepravdi“, upitavši šta je sa više od 3.200 Srba koje su iz „zaštićene zone“ pobile snage Nasera Orića koji je potom oslobođen odgovornosti za ovaj zločin.
„Nema šta da se Boris Tadić izvinjava u bilo čije ime. Ako će se izvinjavati to može u ime Ejupa Ganića koji je iz Sandžaka došao u Sarajevo i kao državljanin Srbije naredio masakr u Dobrovoljačkoj“, poručio je Tadić.
Potpredsednik PDP-a Slobodan Nagradić konstatovao je da ga samo pristojnost sprečava da usvajanje Deklaracije nazove pravim imenom – sramotnim činom.
„Reč je o nepotrebnom i višestruko štetnom dokumentu, naročito za RS. Nedopustivo je da se usvajaju stavovi iz presude Međunarodnog suda pravde u vremenu kada je sve više dokaza da genocida u Srebrenici nije bilo“, naveo je Nagradić.

„Ovaj dokument krivo će se interpretiran i biće protumačen kao dokaz kolektivne krivice celog jednog naroda“: Milorad Dodik, premijer RS

FEDERACIJA STEŽE OMČU OKO VRATA RS
Ukoliko su u Koaliciji ZES mislili da će usvajanjem Deklaracije zadovoljiti Sarajevo, iz izjava koje su stigle od bošnjačkih predstavnika, vrlo brzo su se mogli uveriti ne samo da nisu u pravu, nego i da su zategli omču oko vrata RS.
Funkcioner SDA i predsedavajući Kolegijuma direktora Instituta za nestala lica BiH Amor Mašović izjavio je kako smatra da Deklaracija Skupštine Srbije o osudi zločina u Srebrenici „potvrđuje da su genocid počinile vlasti RS,a ne pojedinci“.
Dakle, prema Mašoviću, „Srbija je priznala da su genocid u Srebrenici počinile institucije u RS“ što će neminovno biti polazna politička platforma svih bošnjačkih političkih partija tokom budućih političkih procesa u BiH kroz koje će se, kao što je već viđeno, od RS zahtevati novi ustupci kako bi „ispravila rezultate genocida“.
Usvajajući Deklaraciju, prilagođavajući se nepravdi, Beograd, odnosno koalicija ZES,  moraće da ponese odgovornost, pre svega kao garant Dejtonskog mirovnog sporazuma, za nove podele i ključanja u BiH. Ma koliko se trudili nemoguće je pronaći klicu patriotizma u Deklaraciji utemeljenoj na falsifikatima koja je usvojena u momentu kada se RS našla pred novim pritiscima da pristane na promene Ustava BiH koje prevazilaze obaveze proizišle iz presude Evropskog suda za ljudska prava o neophodnosti usklađivanja Ustava BiH s Evropskom poveljom o ljudskim pravima.

„Najmanje što smo tražili i očekivali bilo je da se donese deklaracija koja će osuditi sve zločine, a ne razdvajati žrtve po etničkoj pripadnosti“: Rajko Kuzmanović, predsednik RS

Najblaže rečeno glupo su zvučala obrazloženja poslanika ZES kako će Deklaracija približiti Srbiju EU. Poslanici ZES-a trebalo bi makar sebi da odgovore na pitanje kako je to Hrvatska mnogo bliže EU a da nikada nije usvojila akt kojim osuđuje najveće etničko čišćenje u Evropi, koje se desilo na njenom tlu, i jedini genocid koji se desio posle Drugog svetskog rata!? Kako to da se Hrvatska ne mora izviniti za Oluju, zarad evropske budućnosti, nego ubistvo preko dve hiljade Srba i progon 250.000 slavi kao Dan pobede? S druge strane, raspada se Srbija koja se izvinjava za zločine počinjene nad srpskim narodom, bespogovorno prihvatajući sve falsifikate i odričući se nacionalnih interesa.
Ukoliko je naivno mislila da će se dodvoriti EU, Srbija se i tu prevarila. Poslanik Evropskog parlamenta i izvestilac za Srbiju Jelko Kacin „sa žaljenjem je konstatovao da slanje nedovršenih poruka nije ona evropska politika i preuzimanje odgovornosti za pomirenje koju Srbija i njeni građani zaslužuju, i koju ceo region već tako dugo iščekuje“.
„Da bi Deklaracija imala svoju istinsku svrhu, vrijednost i odaziv, potrebno je da Srbija u potpunosti uvaži odluke Međunarodnog suda pravde i da se eksplicitno prizna da je u Srebrenici počinjen genocid“, saopštio je Kacin.
Izvestilac Evropskog parlamenta za BiH Doris Pak rekla je da je „Deklaracija trebalo da pokaže srpskom narodu da je ono što je uradio režim Slobodana Miloševića i general Ratko Mladić, urađeno u ime srpskog naroda“.
„Da je Deklaracija bila striktna i da je imenovala stvari pravim imenom – genocid, i da je rečeno: ‘to je urađeno u naše ime’, onda bi ona rezultirala stvaranjem jasne slike u Srbiji šta se zaista dogodilo u prošlosti“, izjavila je Pak.
Na žalost, zvaničnom Beogradu manjka čak i toliko političke vizije da još uvek nije sposoban da shvati da je ulazak u EU političko pitanje i da će se pred njim stalno nalaziti novi uslovi sve dok Evropa bude želela da ga drži podalje. Da vladajuća koalicija ima nacionalne svesti koliko sujete osvrnula bi se oko sebe i nešto naučila iz iskustva RS i BiH. Da se osvrnula, recimo, videla bi da je nestanak policije RS godinama bio uslov svih uslova EK za potpisivanje SSP BiH sa EU. RS se godinama odupirala tom zahtevu, i na kraju sačuvala policiju i dobila SSP. Takođe, BiH je, s druge strane, ispunila daleko više uslova od Srbije za bezvizni režim, ali ga još nije dobila jer za tako nešto nije bilo političke volje Brisela.
Ako ne zarad RS, ono zarad sebe lično, predsednik Srbije Boris Tadić trebalo je da baci oko preko Drine, kada je krenuo „patriotskim stazama“, i nešto nauči iz iskustva bivšeg predsednika RS Dragana Čavića koji je svojevremeno prihvatio falsifikovan spisak srebreničkih žrtava, zarad ubiranja sitnih poena kod OHR-a i u Sarajevu. Čavić je političku karijeru završio tako što je, zbog prihvatanja falsifikata, izbačen iz partije čiji je nekada bio predsednik, a njegov pokušaj povratka na političku scenu praćen je rušenjem mita o Srebrenici.

„Nema šta da se Boris Tadić izvinjava u bilo čije ime. Ako će se izvinjavati to može u ime Ejupa Ganića koji je iz Sandžaka došao u Sarajevo i kao državljanin Srbije naredio masakr u Dobrovoljačkoj“: Ognjen Tadić, predsednički kandidat Zajedno za Srpsku

FALSIFIKAT O SREBRENICI
Kako je nastao falsifikat o Srebrenici? Još 2002. godine, Biro Vlade RS za odnose sa Haškim tribunalom i Dokumentacioni centra RS uradili su Izveštaj o slučaju Srebrenica koji je naišao na veliko negodovanje OHR-a. Bez ikakvih provera, visoki predstavnik u BiH Pedi Ešdaun odmah ga je odbacio, navodeći da je to „tendenciozan, apsurdan i huškački izveštaj i da nijedan odgovoran političar ne bi dozvolio da se uz takav Izveštaj veže njegovo ime, posebno pred održavanje izbora koji bi trebalo da budu usmereni na budućnost BiH, a ne na prekrajanje njene prošlosti“.„Tendenciozno, apsurdno i huškačko“, prema oceni Ešdauna, u Izveštaju je to što je u njemu konstatovano da je u „navodnom masakru“ oko 2.000 muslimanskih vojnika stradalo u borbama, a verovatno oko 100 likvidirano iz „lične osvete ili jednostavno nepoznavanja međunarodnog prava“. Pored tog, Izveštaj je takođe pružio širok pregled događaja.
Nakon snažnih pritisaka Ešdauna, sredinom decembra 2003. godine formirana je Komisija za istraživanje događaja u i oko Srebrenice, čija dva člana je imenovao Ešdaun (Smaila Čekića i Gordona Bacona) a u čijem radu su u svojstvu posmatrača učestvovali i predstavnici OHR i Tužilaštva Haškog tribunala. Komisija je trebalo da završi posao u roku od šest meseci. Međutim, njen preliminarni Izveštaj od 14. april 2004. godine, zasnovan na činjenicama, ponovo je razbesneo Ešdauna koji je prihvatao samo „naručenu istinu“. Njegov bič osetio je Dejan Miletić koga je smenio sa funkcije šefa Sekretarijata Vlade RS za odnose sa Međunarodnim krivičnim sudom za ratne zločine u Hagu i istraživanje ratnih zločina. Ešdaun je Miletića optužio da ‘’ Izveštaja predstavlja katalog opstruktivnog ponašanja od strane određenih funkcionera RS, čija je opstrukcija suštinski onemogućila Komisiju da obavi zadatak prikupljanja ključnih informacija’’.
Odmah potom, u ekspresno kratkom roku, sredinom juna 2004. godine, Komisija je izašla je sa spiskom od 7.779 nestalih Bošnjaka u julu 1995. godine. Tadašnji predsednik RS Dragan Čavić izjavio je da su „svi članovi Komisije koji su prihvatili ogromnu odgovornost, radili savesno i nepristrasno, i svi zajedno potpisali konačni izveštaj uz brojne priloge, dokumente i transkripte koji su činili dokaze i osnov za zaključke“.
Upravo po jednom od priloga ove Komisije, spisku na kojem se nalaze imena 811 Srba koji su tobože učestvovali u srebreničkim događajima, visoki predstavnik u BiH Miroslav Lajčak je u julu 2007. godine doneo odluku kojom je od njih 93 oduzeo lične dokumente, pod optužbom da su „počinili masakr u Srebrenici“. Ipak, istragom Tužilaštva BiH ispostavilo se da elemenata za ovakve optužbe nema, čime je počelo rušenje verodostojnosti Izveštaja Komisije. Ono je nastavljeno podacima koje je izneo Milivoje Ivanišević, direktor beogradskog Centra za istraživanje ratnih zločina. Prema njegovim saznanjima, u Potočarima je ukupno stotinjak pripadnika 280. i 281. istočno-bosanske lake brigade iz sastava 28. divizije Armije BiH, koji su poginuli do marta 1994. godine, čija imena su uklesana u mezarju u Potočarima.
Tako je, recimo, Huso Džafić umro 21. maja 1995. godine, što je utvrđeno rešenjem Osnovnog suda u Banovićima. Kasnije je sahranjen u Potočarima, a njegovo ime je uklesano u mezarju i predstavljeno je kao da je nastradao u julu 1995. godine.
Admira Sejdić, rođena 1.januara 1972. godine u Skelanima, sa spiska srebreničkih žrtava, navodno je nestala 12. jula 1995. godine. Rešenjem Osnovnog suda u Srebrenici od 20. februara 2008. godine, na osnovu zahteva njene majke Bide, proglašena je mrtvom. Međutim, srećom, Admira je živa, nalazi se u Srbiji, a rešenjem Odeljenja za opštu upravu i javne službe opštine Arilje broj 201-07/02 promenila je ime u Slavica.
Tako je, usvajajući Deklaraciju koju joj niko nije tražio, Srbija „žrtvom genocida“ proglasila i svoju građanku, birača. Među brojnim dokazima, mediji u RS su objavili i onaj po kojem je „žrtva genocida“ postao i Esad Dautović koji je 11. juna 2001. godine upisan u knjigu umrlih u Kalesiji, a da nikada nije zaveden u matične knjige rođenih, niti ga ima u evidencijama osnovne škole, policije, Ministarstva odbrane, Doma zdravlja… Očekivano, ima i onih koju su umirali dva puta, od kojih je jedan datum 11. jul 1995. godine. Pored ovog datuma, Šefik Mujić je, prema rešenju sarajevskog Prvog opštinskog suda, preminuo 2. avgusta 2004. godine, a Saib Ibrahimović 22. decembra 1996. godine.
Pristajući na falsifikat, kreiran da bi se amnestiralo zločinačko bombardovanje RS u leto 1995. godine, koalicija ZES je u stvari pokazala da, kao što je spremna da se odrekne najveće pobede srpskog naroda u prošlom veku (RS), isto tako je spremna da se odrekne KiM da bi svojim zapadnim nalogodavcima pomogla da pred istorijom opravdaju bombardovanje Srbije 1999. godine. Prvo je dokazala usvajajući Deklaraciju, a drugo, ono još neizgovoreno priznanje, izgovoriće čim takav uslov došapne neki činovnik EU. Samo, pitanje je da li će do tada uopšte ostati nešto od Srbije kojom, pod palicom ZES-a, metastazira separatizam.

2 коментара

  1. Avatar

    За све је крив буцмасти мангуп из наших редова, новопечени нај-европљанин. Довољно је било да једном реченицом изрази сумњу у званичну верзију, па би се и Тадић ућутао. Мали или није смео (што је вероватно), или није хтео(што је вероватније). На следећим изборима ће сазнати шта је урадио. Утулио је и обесмислио сопствену странку.

  2. Avatar

    Размишљам и о још нечему. Ни жртве бомбардовања 1999. за садашњу власт нису све исте. Они који су погинули у згради телевизије имају посебан статус. За њихову погибију, кажу, није крив онај који је бацио бомбу, ни онај ко му је то наредио, него опет Милошевић, у лику Милановића. А Милица, они у Алексинцу, они у возу, они у …? Испада да су жртве другог реда. Њих не помињу сваке године пред камерама, не читају име по име.
    Нека је свима лака ова ова тешка српска земља, нико од њих није заслужио да погине, али пред Богом су сви исти.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *