27. MART Bolje grob nego rob

Piše Đorđe Stanković

Istorijski događaj od pre 70 godina uvodi nas u žustru političku igru sa nesagledivim posledicama. Hoćemo li 27. mart pamtiti onakvim kakvim se u stvarnosti dogodio ili ćemo svima oprostiti? Hoćemo li naučno znanje istorije ili političku kafansku tuču opredeljenih za ovu ili onu stvar?

Nedeljnik „Das Rajh“, dan posle puča 28. marta 1941. godine: „Beogradski generali koji su izveli puč, delovali su pod uticajem sarajevskog zločina kao podmetači požara koji uvek  nanovo moraju da žare i pale… Srpski preci su 500 godina kao predvodnici bandi vodili borbu protiv Turaka i bezakonje je bilo njihov zakon“. „Felkišer Beobahter“: „Dvadeset sedmi mart je veliki dan za album ubica u Srbiji“. Holm Zundhausen 2009. godine: „U vojnom pogledu je pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu bilo beznačajno, budući… da sile Osovine opet nisu time ostvarile nikakvu praktičnu dobit. Važno je jedino da Jugoslavija politički i privredno bude vezana za Pakt.“
Autor koji je u svojoj knjizi istakao parole „oduševljene mase ljudi“: „Bolje rat nego pakt“ i „Bolje grob nego rob“, hladno je konstatovao da ti „poneseni demonstranti nisu ni slutili da će se neverovatno brzo te parole i ostvariti“.

NEUREDNA ISTORIJA
Oko 20.000 pobijenih Srba od strane Nemaca u odmazdama 1941. godine, isti autor, tu istu reč stavlja pod navodnike – „odmazde“! Na drugoj strani domaći revizionisti revnosno klize prema „drugoj Srbiji“ kao zemlji „neuredne istorije, šta god to bilo“, „srpskim vojvodama zamlatama“, prema nekom nedefinisanom rusvaju „koji su ostavili naši očevi“, „stvaraoci Jugoslavije“ i koji nas „na neki nedefinisani način, čini združenim krivcima“. Istorijski događaj od pre 70 godina tako nas uvodi u žustru političku igru sa nesagledivim posledicama – hoćemo li pamtiti onako kako je u stvarnosti bilo ili ćemo svima oprostiti i sve rehabilitovati, hoćemo li naučno znanje istorije ili političku kafansku tuču opredeljenih za ovu ili onu stvar. Najvažnije i najpogubnije je ćutanje. Postoji ćutanje koje je rečito, ćutanje usled griže savesti, ćutanje usled autentične zbunjenosti i kreativno ćutanje. Bilo koje od ovih ćutanja u budućnosti opredeljuju ovaj narod da zauvek zaćuti!
„Njujork Tajms“ 29. marta 1941. godine: „Nikada i niko, od početka njegove državničke karijere [Adolfa Hitlera – on. autpor] nije mu tako pred celim svetom, javno pljunuo u lice“. Sve engleske novine istog dana krupnim naslovima donose reči člana Gornjeg doma lorda Edvarda Emerija, ministra Indije: „Nismo sami!“ Vinston Čerčil u Donjem domu: „Jugoslavija je ovim činom [27. mart – on. autor] pronašla svoju dušu“. Američke i engleske novine od 1998-2008. godine, provincijalne i one najuglednije, bliske vladama i finansijskom kapitalu, prosto se utrkuju da Srbiju istaknu kao pouku kako ne treba previše gledati u prošlost. Prema glavnoj urednici naših najstarijih i najuglednijih novina, „suviše smo, navodno, prema napisima u svetskoj štampi, skloni samosažaljenju, suviše smo se uživeli u ulogu žrtve, suviše se sećamo Kosovske bitke, bolje bi nam bilo da manje pamtimo i slavimo poraze“. S tim u vezi, trebalo bi se zapitati šta znači planetarni mit američkog poraza kod Alama i pogibija Dejvi Kroketa, ubijenog od meksičkog generala Santa Ane, potpuno uništenje 7. konjičkog puka generala Džordža Kastera od strane ujedinjenih plemena Sijuksa kod Litl Big Horna ili Perl Harbor 1941. godine?

Demonstranti koji su u Beogradu 27. marta 1941. godine uzvikivali parolu "Bolje rat nego pakt" nisu ni slutili da će se njen sadržaj tako brzo ostvariti

Spoljnopolitički komentator „Vašington posta“ septembra 2001. godine napisao je u svojoj stalnoj kolumni da pet godina nije ni blizu dovoljno vremena da se izbriše „specifično američka priroda besa, straha i odlučnosti koja je zahvatila naciju u odgovoru na užas od 11. septembra, koji se ničim ne može opravdati“. Zatim je, ovaj dvostruki dobitnik Pulicerove nagrade za novinarstvo dodao: „Ni pet stotina godina možda neće biti dovoljno!“ Povodom bombardovanja Beograda i Srbije 1999. godine, takođe dvostruki dobitnik Pulicerove nagrade za novinarstvo i verovatno najuticajniji spoljnopolitički komentator sveta, Tomas Fridman, pisao je u već pomenutom „Njujork Tajmsu“ da ratu neizostavno treba dati šansu i da on „u Beogradu ne bi ostavio nijednu vodovodnu cev čitavu“. Kada je Amerikancima pružen otpor koji nisu očekivali, nestrpljiv zbog Miloševićevog oklevanja i odugovlačenja da kapitulira, napisao je, prema navedenoj urednici našeg lista doslovne ove dve rečenice: „Je l’ to Srbi hoće 1389. godinu! Mi ih možemo tamo vratiti!“ Ili je Džejmi Šej, portparol NATO-a, bio u pravu kada je, nekako u isto vreme, na „brifingu“ izjavio: „Srbe treba spokojno bombardovati, jer će sve vremenom zaboraviti“!
Nikada nije kasno i u dovoljnoj meri da to saopštimo mladim naučnicima, onima koji su tako brzo „zaboravili struku“ i već se sa magistarskom titulom ponašaju kao nadobudni akademici. Ustanova koja im je to sa razlogom podarila kao „društveni ornament“ izgleda da im je poslužila samo kao inkubator. Isto tako, po ko zna koji put na to treba podsetiti „revizioniste“ i „selektiranu naučnu elitu“, medijske moderatore i vladajući establišment. Da li su već samosvesno otuđeni u tolikoj meri da ne znaju da razlikuju istorijske činjenice nekadašnje stvarnosti koje deluju sa različitom pokretačkom snagom i značajem za čoveka i društvo? Da li zaista treba stalno ponavljati šta za kritičku istorijsku nauku znači lično ubeđenje, a šta javno iskazani interes aktera istorijskih događaja, šta je interes društvenih grupa, slojeva i klasa, a šta elita unutar njih, šta je i kako se sprovodi državni interes, a kako partijski i nacionalni, kako se iskazuje interes pojedine države (male ili velike), a kako opšti interes internacionalnog karaktera kao epohalna misao i akcija itd? Šta je zamišljeno, a šta ostvareno? Šta je ideja, a šta stvarnost? Da li stvarno oni koji proučavaju istoriju 20. veka po dostupnim segmentima dokumenata mogu da sude o epohi ili istoriji jedne države, pojedinoj eliti ili istorijskoj ličnosti, bez obzira da li je ona bila državnik, političar vojskovođa, diplomata ili industrijalac, umetnik i književnik, seljak ili građanin? Za istoriju Jugoslavije od 1918. godine deponovano je u arhive preko osam miliona kutija dokumenata, od kojih je samo polovina dostupna istraživačima, a tek jedna četvrtina arhivski obrađena. U registraturama ustanova postoji još toliko kutija! Koliko ih je nestalo, pokradeno ili se nalaze u stranom posedu i privatnim porodičnim zbirkama? Koliko tek velike sile, „životno zainteresovane“ za ovaj prostor, raspolažu sa važnim dokumentima, posebno onih ustanova preko kojih su direktno uticali na zbivanja u Jugoslaviji (diplomatija, vojska, trgovina, privreda, kulturne institucije, obaveštajne službe…). I, ono najvažnije što nećemo u dogledno vreme (100-300 godina?) saznati – šta se nalazi u predsedničkim arhivima, Vatikanu, Hilandaru itd. Taj paradoks vremena, da je jedna država razgrađena a da njeni žitelji nisu imali gotovo nikakvo racionalno znanje o njoj, pogotovo ne nikakvo i proverljivo naučno znanje, uslovio je da su njene narode lako gurnuli u krvavi rat godinama produbljujući iracionalne stereotipe, kao što je 27. mart 1941. godine.
Kako je istorija puna analogija sa različitim sadržajem, akterima i rezultatima, pokušaćemo da pokažemo konkretno na dva primera iz knjige (treće dopunjeno izdanje) Entoni Kejva Brauna „Bodyguard of Lies“, koji se tiču omiljene teme naših „revizionista“ ili „selektirane naučne elite“ – Drugog svetskog rata i nas samih. Primer prvi: „Radeći protiv nacističke Nemačke u ratu, savezničke obaveštajne službe našle su se praktično na istoj liniji sa tim protivnacističkim snagama u Nemačkoj. Prvi očigledan primer za to bila je Jugoslavija uoči aprilskog rata. Puč u Jugoslaviji izvela je grupa probritanski orijentisanih oficira 27. marta 1941. godine na inicijativu britanske tajne službe MI6 generala Stjuarta Grejema Menzisa. Istoga dana kada je Hitler doneo odluku da napadne Jugoslaviju, načelnik Glavne uprave Abvera (nemačke vojne obaveštajne službe) general Hans Oster, antinacist, obavestio je tajno novu pučističku vladu u Beogradu da će Jugoslavija biti napadnuta i da će Beograd biti razoren“. Novi dokumenti – nova interpretacija događaja i kritičko prosuđivanje aktera!
Primer drugi, opšteg svetskog karaktera i značaja: „Od 3 sata i 15 minuta 22. juna 1941. godine počelo se zbivati ono što će imati golem uticaj na britansku strategiju. Nemačke armije sa ukupno tri miliona ljudi prešle su na dve hiljade kilometara dugom frontu sovjetsku granicu – uhvativši Ruse na spavanju. Za Čerčila to nije bilo iznenađenje;   Ultra [polukompjuterizovana mašina koja je već 1939. godine otkrila šifre nemačke OKV i Luftvafe u Blečli parku – on. autor] je već mnogo ranije najavila taj napad, a Čerčil je – iako je do tada odbacivao komunizam kao ‘prljavu majmunariju’ – pokušao diplomatskim kanalima upozoriti Staljina, šaljući mu brojne depeše dramatičnog sadržaja! Nije pri tome nikada spomenuo otkuda mu ti podaci. Staljinu, zapravo, neće biti rečeno ništa o Ultri za čitavog rata“. Novi dokumenti – nova interpretacija događaja epohalnog značaja, a posebno njenih aktera. I, istorija 20. veka postaje sve složenija i sve mračnija!

U bombardovanju 6. aprila 1941. godine stradala je i Narodna bilioteka u Beogradu

RAJHKANCELARIJA
Oko podne, 27. marta 1941. godine: Adolf Hitler svojim generalima u Sali za referisanje: „Jugosloveni su poludeli… Oni u Beogradu su izgubili razum. To razbojničko i zavereničko srpsko leglo uništiću jednom zauvek. Sve to potiče od Srbije. To je prevratnička zemlja“. Dalje, posle referisanja glavnokomandujućih: „Razbiti i uništiti Jugoslaviju zauvek… Razoriti Beograd“. Načelnik inostrane špijunaže, SS general Valter Šelemberg: „Knjiga poternica za Jugoslaviju je završena. Ima više od 4.000 imena – svi su protivnici Trećeg Rajha“.
Šest meseci ranije, 18. oktobra 1940. godine, načelnik štaba kopnene vojske general-pukovnik Franc Halder u „Ratnom dnevniku“: „Neizmerno veliki rad sa papirima. Između ostalog i na uputstvu za obradu napada na Jugoslaviju. Feldmaršal Brauhič biće izvršilac poduhvata“.
Pedeset i dve godine ranije. Berlinski kongres 1878. godine. Oto fon Bizmark odbija da prizna međunarodnu nezavisnost Srbiji. Engleski premijer Bendžamin Dizraeli pravi oštru primedbu da je to beznačajno za velike sile, jer je Srbija ipak mala zemlja. Ruski delegat mlako pomaže Dizraelija. Oto fon Bizmark: „Srbija mala zemlja? Mala zemlja koja liči na malog šumskog ježa, kome umesto bodlji štrče bajoneti. Velika slovenska država na jugoistoku Evrope, što se može desiti u budućnosti, nikada!“ Đula Andraši, austrougarski kancelar, podržava ga bez pogovora.
Adolf Hitler, Sala za referisanje Rajhkancelarije, svojim saradnicima 30. marta 1941. godine: „Ta svinjarija (Schweinarei) u Jugoslaviji koštala me je nekoliko dana života… Koliko je potrebno dana za uništenje Jugoslavije?“ General-pukovnik Franc Hadler: „Četiri do šest nedelja“. Hitler: „Neka bude četiri nedelje!“ Hitler feldmaršalu Kajtelu: „Hrvatska teritorija se ne sme bombardovati. Nikada u životu nisam bio ogorčen kao tog dana… Uništiću to beogradsko zavereničko leglo“. General-pukovnik Franc Hadler u „Ratnom dnevniku“: „Upozorenje diplomatskom koru u Beogradu. Smatram svojom obavezom da skrenem pažnju nemačkim diplomatima u Beogradu na predstojeće razorno bombardovanje toga grada, s ciljem, naravno da se na vreme sklone, ili, prema ranijim uputstvima vojnom atašeu, preduzmu dopunske mere za zaštitu napada iz vazduha“. Vojni ataše Rudolf Tusen već je odavno od čehoslovačke ambasade u Beogradu napravio bastion pun rezervi hrane, vode i naoružanja – od lakog do teških mitraljeza.

Vojska Kraljevine Jugoslavije kapitulirala je svega 11 dana posle bombardovanja Beograda 17. aprila 1941. godine

NIRBERŠKI PROCES
Na pitanje sudije ser Dejvida Maksvela zašto je bilo potrebno potpuno razoriti jedan nebranjeni grad, Herman Gering, komandant Luftvafe je cinično odgovorio: „Gospodine predsedniče, Beograd je bio vojna tvrđava i arsenal više nego ijedna druga prestonica u svetu!“
Operativni dnevnik Abvera. Drugi odsek, 31. marta 1941. godine: „Sabotažna akcija u vezi sa šezdeset jugoslovenskih aviona ‘Meseršmit’ koja je pokrenuta no naređenju rajhsmaršala, nailazi na teškoće, budući da se ti aparati više ne nalaze na zagrebačkom aerodromu. U Zagrebu ima samo nekoliko školskih aviona. Trideset ‘Meseršmita’ treba da je, prema izveštajima ‘Jupiterovog’ punkta u Zagrebu [najveći obaveštajni centar Nemačke u Jugoslaviji – on. autor] smešteno u Čačku, a trideset u Kraljevu. Razaranje Beograda iz Zagreba, je nemoguće“. Vrhovna komanda Nemačke oružane sile. „Ratni dnevnik“ OKW, 3. april 1941. „…Hitler po ko zna koji put tih dana ponavlja pitanje: „Šta Beograd zna o nemačkim namerama?“ Vilhelm Kajtel, feldmaršal, Adolfu Hitleru, petak, 4. april 1941, oko 18 časova: „Pukovnik [Vladimir] Vauhnik, jugoslovenski vojni ataše, poslao je juče iz Berlina u Beograd potpun izveštaj o našim planovima za ofanzivu – jačinu i sastav trupa za napad. Čak ih je upozorio i na bombardovanje Beograda iz vazduha koje smo planirali kao iznenađenje“. Valter Šelenberg, SS-general: „Kad je Hitler za ovo čuo od Kajtela, gušio se od besa. Počeo je da viče, svaljujući svu krivicu na mene za celu situaciju. Zašto odavno nisam uhapsio tog prokletog čoveka?“ Pukovnik Vladimir Vauhnik uhapšen je po povratku u okupirani Beograd, i odmah vraćen u Nemačku gde ga je Gestapo vrbovao. Bio je vrhunski nemački obaveštajac do kraja rata u Sloveniji. Pobegao je sa jedinicama Vermahta i umro u emigraciji. Njegova tvrdnja da je radio i za englesku obaveštajnu službu nije tačna.
Adolf Hitler – Deme Stojai [Dimitrije Stojaković, rođen u Vršcu – on. autor], mađarski poslanik. Glavni stan vođe Rajha (voz). Na dan 19. aprila 1941. godine u 17 časova. Beleška: „Srbi su zaverenička banda… Nikad u svom životu nisam bio toliko ogorčen… ovaj zaverenički centar, Beograd, mi moramo zauvek ugušiti… Vazdušnim napadom na Beograd, kao zavereničko gnezdo, ja sam ustanovio jedan primer. Ja ću se već postarati da to gnezdo, u kome se okupljaju izazivači nemira u svetu – Englezi, Moskva, a kasnije možda opet Francuska – nestane“. Dr Herbert Mihaelis, profesor istorije na Berlinskom univerzitetu, 1991. godine: „Nemački gubici u ratu sa Jugoslavijom bili su izuzetno mali: 151 poginuo, 393 ranjena i 15 nestalih“. Konačni naučni podaci za Nemce i javnost.
Do danas, na prostoru bivše jugoslovenske države niko ne zna koliko je vojnika kraljevske armije poginulo u Aprilskom ratu 1941. godine. Nemački i italijanski izvori, kao i savremena literatura, ne daju čak ni procenu! Javnosti je dostupna samo zbirna brojka od 360.000 zarobljenih, od čega „oko 30.000 od strane Italijana“. Posle puštanja iz zarobljeništva [nakon potpisivanja kapitulacije – on. autor] Hrvata, Mađara, Albanaca, malobrojnih Makedonaca i Nemaca, u nemačko zarobljeništvo odvedeno je 210.000 vojnika, u ogromnoj većini Srba, a u italijansko 20.000.
Bombardovanje Beograda pod nazivom plana Strafgerichl – kaznena presuda – na osnovu izjave general pukovnika Evarda fon Klajsta, komandanta oklopnih jedinica 2. armije: „bio je teroristički i imao je u prvom redu političke a ne vojne ciljeve“. Zvanično saopštenje vlade generala Dušana Simovića od 4. aprila o Beogradu, Zagrebu i Ljubljani kao „otvorenim gradovima“, koje je pukovnik Rudolf Tusen odmah prosledio Berlinu, nemački generali su sakrili od Hitlera, jer to za njega nije ništa značilo“. Ali, iz Rumunije je poslata jedna izviđačka grupa aviona koja je to 5. aprila potvrdila – u Beogradu nije postojala protivvazdušna odbrana, vojne jedinice su povučene, a kasarne napuštene. Prema najnovijim nemačkim i našim izvorima u Beogradu je poginulo više ljudi i izvršeno veće razaranje nego u celoj Jugoslaviji tokom Aprilskog rata 1941. godine. Fon Klajst je, pak, ovaj rat nazvao „potporučnički rat“. Kako se taj „potporučnički rat“ i „terorističko bombardovanje Beograda“ u kome je poginulo između 18.000 i 20.000 ljudi prati u medijskoj kulturi sećanja? Prvo zapažanje, posle višedecenijskog praćenja je u neverovatnim krajnostima! U novije vreme uskraćuju nam i pravo na pamćenje – domaćih advokata takve politike ima mnogo u srpskom narodu. A krajnosti su odlika ograničenih ljudi!
Te krajnosti i pojava novih advokata zaborava i dolaze do izražaja kod onih istorijskih događaja koji su imali katastrofičnu dimenziju. Po etičkim merilima medija i istorijske nauke, kao i kulture sećanja, trebalo bi da imaju najviši stepen obnavljanja pamćenja i stalnog dopunjavanja naučnog znanja. Bio je to vandalski čin nacističke Nemačke, koji je imao karakter kolektivnog ubistva jednog grada i njegovih stanovnika. Kako su zvanična državna politika, njen vladajući establišment u gradu, mediji i naučni časopisi obeležavali ovaj vandalski čin nacista? U naučnim časopisima čak 35 godina nije se pojavio nijedan naučni rad na tu temu! Štampa i televizija pratili su „državne zvaničnike“ na odavno poznatim lokacijama simboličnog karaktera u formi minorne realsocijalističke manifestacije: cveće na mestu porušene Narodne biblioteke (mada smo već sada sigurni da je osim jedne nemačke bombe, zapaljena iznutra, a ostaci knjiga opljačkani), venci u Aleji žrtava i na spomeniku poginulim pilotima. Nešto kratkih notica u novinama, skrajnutih u „Beogradsku hroniku“! Događaj, međutim, nije samo „beogradski“, već sve više poprima vrednost na lestvici zločina u evropskim razmerima. I, šta sada znači promovisanje potpisivanja Trojnog pakta i politike kneza Pavla, šta sada znači 27. mart i kako nas je svet doživljavao te 1941. godine? „Revizionistički istoričari“ i zvanična politika već su rekli svoje, dovoljno spoznato sa stanovišta savremene konstelacije međunarodnih snaga. Istorijskoj nauci ostaje da se trudi da ukazuje na nova znanja i značenja.

Један коментар

  1. Avatar

    Operacija trijumf..? kao da pitaju beogradjani sa trotoara.. *Jok !* doviknuse, sa cindapa, hrabri Srbi, oni pravi pravcati Srbi,, a iznad glava im se viori trobojka..ni .u prikolici ni na cindapu..nema Cercila, nema Staljina, nema Broza…Draze ni u *obrisima*…nema Vuka, nema Giske, Belog, Lainovica….i mnogih drugih *likova* u zamenu za *cindap*…jer, u cindapu sa prikolicom nema mesta..popunjeno je…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *