Почетна / Колумне / Palanka i poeta

Palanka i poeta

Nedavno mi je do ruku došla sjajna knjiga Biljane Živković „Veličanstvena umetnikova usamljenost“ (Beograd 2009). U knjizi je opisan život i stradanje Radivoja Berbakova (1925-2003), akademskog slikara iz Kikinde. Taj tvorac poetskih, ravničarskih pejzaža, uhapšen je 28. marta 1980. i osuđen 20. juna 1980. na dve i po godine zatvora, zato što je, kako je stajalo u presudi Višeg suda u Zrenjaninu, „govorom, zlonamerno i neistinito, prikazivao društveno-političke prilike u zemlji, čime je izvršio krivično delo neprijateljske propagande iz člana 133. st. 1. KZ SFRJ“ (str. 30).

NEPRIJATELjSKA PROPAGANDA

U presudi koju je potpisao sudija Imre Fešiš kaže se da je Radivoj Berbakov kriv „što je u periodu od 1975. do 1980, u Kikindi, u razgovorima sa svojim poznanicima govorio: da naš poredak nije dobar, […] da će naša privreda dospeti u težak položaj, […] da nema reda, da naše političko rukovodstvo ne vodi dobru politiku, da je razjedinjeno i donosi odluke na brzinu, što sve doprinosi haotičnom stanju privrede zemlje, […] da mladi ne mogu da dobiju posao, da je postupak oko rešavanja penzija dug i da se one dobijaju na osnovu lažnih svedočanstva, […] da mladi ljudi, koji su bez posla, odlaze u inostranstvo, […] da sadašnji sistem nagrađivanja nije dobar, jer više stimuliše neradnike nego radnike” (28-29). Takođe je, stajalo je u presudi, „okrivljeni omalovažavao i naše političko rukovodstvo“, „tvrdio da je u našoj zemlji previše javašluka, i da bi trebalo uvesti malo više reda“ i „zlonamerno i neistinito govorio i o drugim oblastima našeg sistema, školstva i penzijskog sistema“ (33; 36-7).

Da je Berbakov „zlonamerno i neistinito, prikazivao društveno-političke prilike u zemlji“ utvrđeno je na osnovu svedočenja nekolicine njegovih sugrađana. „Tako je Miloš Paović izjavio“, stoji u presudi, „da je u mnogobrojnim razgovorima sa okrivljenim stekao utisak da okrivljeni voli sve da negira i da u njegovom kazivanju ima ironije i sarkazma, a kada je reč o samoupravnim odnosima u školi (inače, Berbakov je predavao likovno u Kikindskoj gimnaziji – A. S) okrivljeni je bio skeptičan“ (37). Svedok Sreten Čičulić je izjavio da se „više ne može setiti svega onoga što je okrivljeni govorio“, ali da se jasno seća „da se iz kazivanja okrivljenog moglo zaključiti da takvi njegovi stavovi nisu poželjni da se čuju u jednoj prosvetnoj ustanovi“ (37). Svedok Radonja Božović je kazao da je „prilikom njegove posete kod Berbakova bio uključen TV prijemnik i pratili su emisiju TV Dnevnik. Tom prilikom okrivljeni je rekao da naša sredstva javnog informisanja ne iznose građanima pravu istinu“ (35). Svedok Miloš Paović je rekao da je „okrivljeni bio neobjektivan u pogledu ruske umetnosti i književnosti, u tom smislu što je predimenzionirao vrednosti umetnosti i književnosti u SSSR“ (37), „U sve navedeno“, kaže se u presudi, „uklapa se i izjava data pred svedokom Gojkom Krivokapićem, da okrivljeni voli Ruse i da mu niko ne može zabraniti da ih voli“ (37). I svedok Radonja Božović je potvrdio da mu je „okrivljeni rekao da sa Zapada poprimamo što valja i ne valja, od kulture, pa nadalje, dok sa Istoka ne primamo ništa“ (36). Isti svedok je sudu izjavio „da mu je okrivljeni rekao da je kod nas neka mutljevina, utopija, što se odnosilo na naš društveno politički sistem, kao i to da je kod nas sve skupo u odnosu na socijalističke zemlje“ (36).

AGONIJA U ZATVORU

Eto, zbog takvih izjava Berbakov je odrobijao dve godine u Sremskoj Mitrovici. Advokat je, inače, rekao porodici da je Berbakov ipak dobro prošao, budući da je tužilac Milivoj Izgarjan za ova strašna dela „neprijateljske propagande i povrede ugleda SFRJ“ tražio kaznu od šest do sedam godina zatvora (64). Ipak, sudija Fešiš je bio milostiv, i uzeo kao olakšavajuću okolnost to da „Berbakov nije osuđivan“, „da je otac dvoje dece koje mora da izdržava“, „da je učesnik NOB-a“ i „da je odlikovan medaljom zasluge za narod“. Biljana Živković se s pravom pita: „Ako je Berbakov za svoje mišljenje dobio dve i po godine robije, koliko bi tek dobio bez krvarenja u ratu i bez medalje zasluge za narod?“ (41).

Odlazak Berbakova na robiju značio je svojevrsnu golgotu ne samo za njega, već i za celu njegovu porodicu. Na Berbakova su u zatvoru nahuškani okoreli kriminalci, kako bi ga što više tukli i ponižavali (41). Opštinske vlasti u Kikindi naredile su da se sakupe sve njegove slike – iz gradskih i iz privatnih kolekcija (preko 70 njih), da se odnesu na gradski otpad i da se tamo ritualno spale (23). Njegova supruga Katica, inače profesor engleskog jezika u gimnaziji, stavljena je pod politički bojkot. „U zbornici me skoro niko nije više poznavao“, svedoči ona. „Niko nije razgovarao sa mnom. Sama sam mesecima sedela u ćošku. Sama sam pila kafu. Neke kolege nisu smele sa mnom da kontaktiraju. Neki su, opet, likovali“ (63). Berbakovljeva devetogodišnja ćerka Nataša takođe je preživljavala najteže trenutke, i u školi, i prilikom obilaska oca. „Sećam se jedne posete u Sremskoj Mitrovici“, kaže ona. „Odveli su nas u zatvorsko dvorište. Mamu i mene. Moj otac je morao da drži ruke pozadi. Nije mogao da me pomiluje. Preko crte, koja nas je razdvajala, nisam smela. Osećala sam suze i po vratu“ (73).

Ova potresna knjiga nije samo svedočenje o jednom vremenu i stradanju jednog intelektualca. Ona je i svedočenje o jednoj sredini, koja je suštinski (dakle, ne samo geografski) provincijalna, u kojoj je uspešno izvršeno ideološko glajhšaltovanje i u kojoj se svako ko kritički misli izlaže društvenom, pa i juridičkom ostrakizmu. Nekada se ta noseća ideologija zvala „razvoj samoupravnih odnosa i delegatskog sistema“, a danas je to „mapa puta održivog razvoja ka evroatlantskim integracijama“. Svejedno, mehanizam lomljenja samostalnog mišljenja i kritičke svesti ostao je isti – od informativnog monopola, preko socijalnog pritiska na pojedinca da se prilagodi „progresivnom“ i „modernom“, do izbacivanja s posla i sudskog gonjenja svih onih koji se nisu „prilagodili“.

PALANAČKI EVROPSKI DUH

Verovatno je većina svedoka koji su poslali Berbakova na robiju do sada već umrla. Ali, da su živi, ti ljudi bi verovatno danas bili uvereni zastupnici „evroatlantskih integracija“, „dekontaminacije i denacifikacije“, „suočavanja sa prošlošću“ i „borbe protiv diskriminacije LGBT osoba“. Takođe, lako mi je da zamislim dobrog Berbakova kako ga danas optužuju da je „ruski agent“, „srpski nacionalista“, „pravoslavni fundamentalista“, „konzervativac“ i „nazadnjak“. Takvu neverovatnu metamorfozu staljinista u evropejce lično znam iz jednog drugog slučaja, iz onoga što se dogodilo mom kolegi, sociologu Laslu Sekelju.

Sekelj je naime radio na Pravnom fakultetu u Novom Sadu, kada je, 1980. godine, protiv njega povedena hajka zbog „kritike sistema socijalističkog samoupravljanja sa anarhističkih pozicija“. Na fakultetu je, nakon naređenja iz pokrajinskih partijskih struktura, obrazovana komisija sa ciljem da „izvrši pregled i analizu radova mr Sekelja“. Činili su je prof. Sergej Flere i prof. Miloje Petrović. Komisija je zaključila da je u svojim radovima „mr Sekelj potcenjivao značaj diktature proletarijata u delima klasika marksizma“, a posebno je primetila da „u nekim radovima mr Sekelja metod materijalističke dijalektike nije dovoljno zastupljen“. Ista komisija, godinu dana docnije, ovoga puta u svojstvu pisaca referata za reizbor Lasla Sekelja na mesto asistenta (treći član komisije bio je Sava Živkov), piše izveštaj koji je školski primer političko-policijske denuncijacije. „Komisiji je poznat kandidatov rad `Prilog analizi stanja društvene misli u Jugoslaviji`, kojeg on, međutim, nije naveo u spisku objavljenih radova, niti ga je priložio, a u kom kandidat jednostrano i neobjektivno ocenjuje stanje društvene misli u nas“. „Kandidat je došao u sukob sa linijom Saveza komunista“, kaže se u referatu, zbog čega ova komisija „predlaže da se Laslo Sekelj ne izabere za asistenta za predmet Opšta sociologija“. Tako je Sekelj 1981. godine udaljen sa nastave, kako svojim razmišljanjima ne bi uticao da i novosadski studenti počnu kritički da misle. (A bio je i srećan što je tako jeftino prošao i što nije poslat u Sremsku Mitrovicu da pravi društvo Berbakovu).

Najlepše od svega je što je, nakon 5. oktobra 2000, Sekelj postao jedan od najoštrijih kritičara globalističke kolonizacije Srbije, tačnije stavljanja srpskog društva pod starateljstvo transnacionalnog kapitala i gušenja demokratije u Srbiji u ime „mape puta održivog razvoja ka EU“. Zato je Sekelj, od strane evroreformskih medija, najgore napadan kao „nosilac konzervativnih ideja“, a čak je i optuživan da je nekakav „saveznik poraženih snaga u Udbi“ koji kuje zaveru protiv „reformskih snaga“. Sa druge strane, Sergej Flere, prvi potpisnik svih navedenih referata, kojima je Sekelj izgnan sa univerziteta, dolazi u Beograd u svojstvu „uglednog profesora Mariborskog univerziteta“ i pri tom, na Filozofskom fakuletu, drži predavanje ni manje ni više nego na temu „otvorenog društva, multikulturalizma i tolerancije“. Sva sreća što jadni Laslo Sekelj tada već nije više bio među živima. Inače bi mogao lepo da se nasluša kako njegov dojučerašnji staljinistički dželat danas podučava mlade sociologe „pluralizmu“ i „integraciji u Evropu“!

Zato je knjiga Biljane Živković upozoravajuća. Ona nas uči da duhovni provincijalizam nije stvar prošlosti i da je slobodna misao prva žrtva ideologije – čak i one „progresivne“. Biti palanka to nije pitanje geografije već misaone okoštalosti, lične isključivosti, zavisti i ideološke mržnje. I zato se može po sto puta „težiti u Evropu“ i „biti urban“. Ali, ako je ostvarenje vaše ideje praćeno dogmatizmom, vređanjem neistomišljenika i zahtevima za njihovo odstranjivanje iz javnosti (ili oduzimanjem slobode), onda ste vi u jednakoj meri duhovni provincijalac, kao što su bili sugrađani Berbakova koji su ga oterali na robiju. Mi takvu duhovnu palanku dobro poznajemo i ovde, u Beogradu, baš u njegovom srcu, u „krugu dvojke“. I treba da uradimo sve da ta palanka, nadmena i mrziteljska, snobovska i zla, više ne bude u prilici da upropašćuje živote umnih ljudi. Baš onako kao što je, svojevremeno, jedna druga palanka zagorčala i upropastila život „poeti ravničarskih pejsaža“ Berbakovu i njegovoj hrabroj porodici.

Један коментар

  1. a mi sad laprdamo do mile volje i opet kukamo




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *