LAZA KOSTIĆ Genijalni pesnik i mag novinarstva

Piše Raško V. Jovanović

Primoran da u životu često materijalno zavisi od novinarstva, Laza Kostić pisao je u političkim i humorističkim novinama, uređivao listove, bio dopisnik  stranih redakcija, a u poslednjoj deceniji života izveštač pariskog „Figaroa“ o ubistvu kralja Aleksandra i kraljice Drage 1903.

Svakako da Laza Kostić nije jedini srpski književnik koji je morao da se bavi novinarstvom. Dobro je znano da su se mnogi talentovani književni stvaraoci, ne samo srpski, već i svetski, proslavili i kao novinari. Ali, u slučaju Laze Kostića, njegovo novinarsko delanje često se previđa, baš kao što je u sećanjima potisnuto da je napisao i nekoliko pripovedaka. Veliki pesnik, autor stihova koji se jednodušno svrstavaju među najlepše na srpskom jeziku – dovoljno je samo setiti se „Minadira“, „Đurđevih stubova“ „Preljubnice“ i, naročito, besmrtne pesme kakva je „Santa Maria dela Salute“, pisac „Maksima Crnojevića“, najznačajnije naše tragedije ispevane u šekspirovskom zamahu, briljantan književni i pozorišni kritičar, esejist i prevodilac, Laza Kostić veoma uspešno delovao je i kao novinar: bio je sjajan komentator, analitičar, reporter i urednik. Međutim, veličina Kostićevog književnoga dela zasenila je njegovo novinarsko stvaralaštvo, tako da je ono palo u zaborav. Pogotovo je ostala manje poznata njegova saradnja u svojstvu dopisnika agencije „Rojters“ ili uglednih listova kao što su londonski „Tajms“, bečka „Noje fraje prese“, pariski „Figaro“ i drugi.

I PREDSEDNIK UDRUŽENJA NOVINARA
Laza Kostić se još u mladosti oglašavao u novosadskim listovima i časopisima. Kao devetnaestogodišnjak, objavio je  1860. u novosadskom „Srbskom dnevniku“ prikaz Liturgije Kornelija Stankovića, da bi, potom, objavljivao političke članke u „Zastavi“ Svetozara Miletića, a pisao je književne i pozorišne kritike. Nosio se mišlju i da u Beču, odakle je, sedamdesetih godina 19. veka, izveštavao strane listove o potrebi oslobođenja naših zemalja, pokrene jedan veliki srpski list, da bi se, od 1881. do 1883. godine, profesionalno bavio novinarstvom u Beogradu, u svojstvu odgovornog urednika novopokrenutog opozicionoga liberalnoga lista „Srpska nezavisnost“ u kojem je obično pisao uvodne članke. Tada je bio i predsednik Srpskog novinarskog udruženja. U listu „Brka“ objavljivao je satirične i humorističke pesme. Kako je pisao protiv tadašnje politike kneza, a potom  kralja Milana, u dva maha optuživali su ga zbog uvrede veličanstva. Uredništvo „Srpske nezavisnosti“ morao je napustiti posle Timočke bune, oktobra 1883, krišom prebegavši preko Save. Naredne godine, na poziv kneza Nikole, dolazi u Crnu Goru, na Cetinje, gde je uređivao „Glas Crnogorca“, „Crnogorku“ i „Zetu“. Laza Kostić zadržaće se u Crnoj Gori do 1891, kada će je zbog neslaganja sa knezom Nikolom zauvek napustiti. Vrativši se u Austro-Ugarsku, živeće povučeno iz javnog života.
Našavši se slučajno u Beogradu, 11. juna (29. maja) 1903, Laza Kostić postaće, iako tada već šezdesetdvogodišnjak, neobično aktivan reporter: poslaće do 25. juna pariskom listu „Figaro“ ukupno 19 depeša o ubistvu kralja Aleksandra i kraljice Drage i svemu što se posle dešavalo u prestonici Srbije. Izveštaje, koje je pisao na francuskom, najverovatnije je najpre morao slati iz pošte u Zemunu. Tekstovi prevoda ovih izveštaja prvi put su se pojavili u Sabranim delima Laze Kostića, koje je 1990. godine priredio Mladen Leskovac.
Prvi izveštaj o ubistvu kralja Aleksandra i kraljice Drage poslao je Laza Kostić 11. juna 1903. u podne. Toga dana javio se sa još tri depeše  – u 3, u 5 i poslednjom u 6 sati. Ustvari, to su četiri opsežna izveštaja koji čine tematsku celinu i predstavljaju dragoceno svedočanstvo o majskom prevratu u Beogradu. Kako se vidi, Laza Kostić izveštavao je neprekidno i bez predaha. Početak prvoga izveštaja glasi:
„Jutros je užasna vest potresla grad u trenutku buđenja. Oficiri na konjima jurili su ulicama vičući: Kralj i Kraljica su mrtvi! Jedni su govorili da su ubijeni, prema drugima, sami su se poubijali. Njihove leševe našli su u posteljama! Pronosio se i glas da su svi ministri poubijani. Nove pojedinosti iskrsavale su usred opšteg zaprepašćenja, često potivrečne, uvek krvave. Ubrzo je postalo jasno da se te noći dogodio prevrat. Vojni zaverenici su preplavili kraljevski Dvor…“.

IZVEŠTAČ „OD NERVA“
Već u prvom izveštaju vidi se da je Laza Kostić iskusan i obazriv izveštač, koji ume ne samo da izvesti o najglavnijim događajima, nego i da opiše atmosferu, ukazujući i na sve ono o čemu se govori, a što nije, niti se može proveriti. Ipak, on navodi neke od  zaverenika koji se najčešće pominju, ukazuje da pukovnika šestog pešadijskoga puka Mišića mnogi smatraju za jednog od njihovih vođa među kojima su još i pukovnik Naumović, ministar pravde Ljuba Živković, komandant Anđelković i pukovnik Mašin, brat prvog muža kraljice Drage. Zatim piše da je čitav Beograd na ulicama iako pljušti kiša, dok su u blizini dvora raspoređene znatne oružane snage, pa čak i topovi spremni za paljbu. Ovako Laza Kostić, na osnovu raspoloživih informacija, rekonstruiše prizor ubistva kraljevskoga para:
„Juče je u dvoru dežurni oficir bio pukovnik Naumović. U jedanaest časova uveče on uvodi potpukovnika Petra Mišića i više oficira. Straža je razjurena, masakrirana; kraljev ađutant ubijen. Dinamitom su razvaljena vrata koja vode u kraljevske odaje. Zaverenici se približavaju kralju, prisiljavaju ga da abdicira. Pukovnik Naumović mu podnosi akt o abdikaciji, sastavljen od najpogrdnijih izraza: tu je rečeno da je Kralj ženidbom „sa javnom ženskom“ kompromitovao čast i interese Srbije.
Videvši taj dokument, Kralj se maši revolvera i na mestu ubije Naumovića. Ali on primeti bes svojih neprijatelja. Pobeže poluobučen, umače, domogne se dvorskog krova. Tamo je, kažu, ubijen jednim hitcem iz revolvera. Da li ga je kraljica Draga sledila u njegovom ludom begstvu? Neki kažu da jeste. Druge priče predstavljaju kako je pokušala da se sakrije, zatim je ubrzo otkrivena i oborena udarcem sekire. Njene dve sestre imale su istu sudbinu.
Priča se da je kraljica umrla odmah. Kralj će je nadživeti nekoliko minuta. U svakom slučaju borba je bila žestoka. Nađene su zavese istrgnute sa prozora, okna porazbijana, pocepani komadi vojnih uniformi. Tvrdi se kako je potpukovnik Mišić ubio Kraljicu.“

„VIŠE  VERZIJA“ IZVEŠTAJA
Ali, Kostić je u narednim izveštajima, na osnovu novih saznanja, menjao opis izvršenja ubistva kraljevskoga para. Tako u trećoj depeši poslatoj 11. juna izveštava: „Evo još novih priča o ubistvu. Pukovnik Naumović je navodno poginuo od dinamita koji je poslužio za razvaljivanje vrata na kraljevskom apartmanu. Kralj je sa prozora prizivao u pomoć. Niko nije odgovarao na njegov poziv. Tada, osetivši da mu je kucnuo poslednji čas, zagrli kraljicu i tako zagrljeni čekahu svoje ubice… Leševi Kralja i Kraljice su, kazuje se, zadržani u dvoru; takođe se priča da su u pokrovima spušteni kroz prozor, stavljeni u furgone i preneseni u dvorsku kapelu.“
Na kraju tog izveštaja Laza Kostić navodi da je ministar pravde Živković posle podne 11. juna održao narodu svečani govor i, pored ostalog, rekao: „Ne mislite, braćo, da se radi o prostoj vojnoj pobuni. Vojnici su bili podstaknuti interesima celog srpskog naroda. Oni neće preduzeti ništa protiv naroda i neće postupati bez njegovog pristanka!“
U prethodnoj depeši, poslatoj 11 juna u 3 sata, Laza Kostić izveštava „Figaro“ o tome kako se ponašao narod:
„Usred ovih burnih događaja postojala je neobična kohezija i jednodušnost masa. Kada je prošlo prvo uzbuđenje, javila se neka vrsta tragičnog ushićenja. I kada bi se u narodnoj duši i pojavio nastup sažaljenja, brzo bi bio uzdržan. Mrzeli su Kraljicu. Veoma ružno se o njoj govorilo u uzrujanim grupama koje su prolazile ulicama Beograda; nazivali su je ’kurvom’ i ’sramom Srbije’. Kralju su zamerali zbog njegove slabosti prema njoj. Priča se da je, pošto nije imao sina, izabrao za naslednika Kraljičinog brata Lunjevicu, koga su mrzeli i prezirali, a koga su te noći ubili. Lunjevica je pre kratkog vremena došao u Beograd; tvrdilo se da ga je kralj hteo predložiti Skupštini kao svog naslednika. Dva druga Kraljičina brata, Nikodim i Nikola Lunjevica, bili su ubijeni u trenutku kad su izlazili iz svoga stana; bar se takvi glasovi pronose… Viču kako je Kralj bio Neron; da je način Kraljičinog svakidašnjeg života od beogradskog Dvora načinio sramno mesto. Pri izlasku iz Dvora potpukovnik Mišić je dočekan ovacijama; vojna muzika mu je priredila koncert.
Ogromna radost se manifestovala kad odjeknuše prvi usklici: ’Živeo Karađorđević!’ Izabrala ga je vojska. Klicalo se i vojnicima koji su prolazili. Oni su sa svojih uniformi kidali oznake sa inicijalima Aleksandra Karađorđevića. Umesto kokardi imali su cveće i lišće. Pevali su.
Nema više zastava na kraljevskom Dvoru. Ali je zato zastavama okićen ceo grad. Prozori su okićeni barjacima, cvećem, vencima. Beograd praznuje!“

MALE NEPRECIZNOSTI MAJSTORA PERA
Iz navedenih redova vidi se da ih je pisao majstor pera. Ali, očigledno je da ih je Laza Kostić pisao grozničavom brzinom i zato su mu se, uza svu obazrivost i delikatnost, potkradale i greške. Na jednom mestu potpukovnika Mišića tituliše kao potpukovnika, a na dva kao pukovnika. Takođe, pogrešio je i kada je reč o braći kraljice Drage. Kao što se zna, ona je imala dva brata –  Nikolu i Nikodija. Međutim na osnovu Kostićevog izveštaja mogućno je pomisliti da je postojao i treći, koga je Aleksandar hteo da predloži za svog naslednika. Tačno je da su oba kraljičina brata ubijena: jednoga od njih, Nikolu, verovatno, Aleksandar je odabrao za naslednika. Ali, ovakve i slične pojedinosti, ne umanjuju autentičnost Kostićevog reporterskog viđenja događaja. Verovatno da on prolazeći ulicama ili iz nekog ugostiteljskog lokala na Terazijama prati zbivanja u gradu, osluškujući šta se sve govori i pretpostavlja.
„Govori se da je Karađorđević u Beogradu. Ljudi koji se izdaju za dobro obaveštene i koji se predaju bujnosti mašte nagađaju ko je, videli su ga. I kliču: ’Živeo Karađorđević!’ O kojem se Karađorđeviću zapravo radi? Pomalo se o tome diskutuje: jedni smatraju da je reč o knezu Petru, drugi o njegovom sinu Đorđu… U svakom slučaju, Karađorđević je kralj a to je dovoljno oduševljenju trenutka.“
Karakteristično je da Kostić ukazuje da ima mnogo glasina i neproverenih vesti, kao i čistih izmišljotina o tome kako su ubijeni Aleksandar i Draga Obrenović. Ali, kako zapaža Kostić, to ne ometa Beograđane da se vesele i piju vino ili pivo po kafanama.
Sledeći, treći izveštaj, sastavljen 11 juna, Kostić zaključuje ovako; „U svakom slučaju, narodno oduševljenje ne prestaje da se javno ispoljava u korist Karađorđevića. Pronose se ovi glasovi: ’To je osveta za ubistvo Karađorđa oslobodioca. To nije zločin, nego čin pravde’.“
Karakteristično je i njegovo opažanje da se u javnosti nije pojavio nikakav protest u korist Obrenovića. Nije mu promakla ni aktivnost stranih diplomatskih predstavnika u Beogradu: izveštava da su se kod poslavnika Francuske tajno sastali poslanici Austro-Ugarske, Rusije, Velike Britanije i Turske.
Narednog dana, 12. juna, Kostić je poslao nekoliko depeša. U prvoj, pisanoj u 3  sata posle podne, izvestio je da u Beogradu nije došlo do nereda uprkos velikoj uskomešanosti u varoši. Sat kasnije izveštava da je sahrana kralja i kraljice, i pored brojnih kombinacija i pretpostavki kako će izgledati, obavljena, da bi dodao i ovo:
„Autopsija leševa bila je obavljema pristojno: bili su strašno iskasapljeni udarcima sekire i noževima. Kralj  je pogođen sa dvadeset sedam metaka, Kraljica sa petnaest. Govori se da su bačeni kroz prozor, da su im kičme izlomljene. S druge strane, tvrdi se da je Kralj bio još živ kada su ga tako strmoglavili, i da ga je pad dokrajčio. Pripisuju mu se ove poslednje reči: ’Vojnici, izdali ste me’.
Strpani u kojekakve mrtvačke kovčege, tela su bila stavljena u obična kola. Na sprovodu nije bilo nikoga. Kralj je sahranjen u grobnici Obrenovića, u kapeli Svetoga Marka; Kraljica na istom groblju.
Ali, za pukovnika Naumovića priprema se nacionalna sahrana. Njemu će pripasti sve počasti koje kraljevski par nije imao.“

TAJNI KOMITETI PREKRILI SU ZEMLJU…
Već u sledećoj depeši, poslatoj istoga dana u 6 sati, Kostić izveštava o pojedinostima što se odnose na organizatore prevrata za koji konstatuje da je odavno i brižljivo pripreman:
„Tajni komiteti prekrili su svu zemlju gustom mrežom zavere čiji je centar bio u Beogradu među višim garnizonskim oficirima. Vojska je mrzela Aleksandra Obrenovića, najneratobornijeg među ljudima.
Kako se organizovala zavera? Upravo sam razgovarao sa oficirom koji je prišao zaveri; on mi je otkrio ovo što sledi: Inicijatori, viši beogradski oficiri, sastavili su u nekoliko redova uslove pristupanja zaveri, jasne i kategorične. List na kojem su bili upisani ubrzo je ispunilo osamdeset potpisa. Preduzete su sve moguće mere predostrožnosti. List je išao od prijatelja do prijatelja; lice kojem je ponuđen davalo je najpre časnu reč da če ga potpisati, ili da u svakom slučaju nikom ništa neće reći. Skoro svi su potpisali, ostali su održali reč i zanemeli.“
Bavio se Kostić i pitanjem razrešenja novonastale političke situacije nakon ubistva Aleksandra Obrenovića. Pošto ukazuje kako izgleda sasvim sigurno da će presto biti ponuđen knezu Petru Karađorđeviću, napominje: „Doduše, napredni radikali pokreću kampanju u korist uspostavljanja srpske republike. Međutim, slabo nailaze na odziv. Vojska je odlučno za Petra, a narod sledi vojsku. Ne bih mogao tvrditi da je to bila želja svih, u Beogradu se sada čovek teško usuđuje da izrazi svoje lično mišljenje: ljude uznemirava nasilje atentata, pa osećaju da bi bilo opasno suprotstaviti se ovom besomučnom pokretu.“
Pošto je ukazao da bi što se naslednika tiče na prestolu moglo biti poteškoća sa strane Austrije ako bi ova sila smatrala da bi dolazak Karađorđevića značio ostvarivanje velikog uticaja Rusije na Balkanu, Kostić izveštaj zaključuje sledećom  veoma indikativnom rečenicom: „Ostaje ipak činjenica da se više austrijskih ratnih brodova usidrilo sinoć na Dunavu kod Beograda.“
Kada se počitaju svi izveštaji Laze Kostića pariskom listu „Figaro“ o prevratu u Beogradu može se sagledati sva novinarska veština velikog pisa. Iskusan novinar i urednik, Kostić je umeo da stvori sveobuhvatnu i preciznu sliku čitavog događaja i da sa najvažnijim pojedinostima upozna francuske čitaoce. Trudio se da sagleda i sve važnije političke aspekte prevrata i da ih objektivno predstavi čitaocima. Isto tako, umeo je da iz mnoštva priča i glasina odabere najkarakterističnije, s tim što je za one  podatke koje je i sam smatrao da su tačni to naglašavao.
Nesumnjivo, Laza Kostić dobro je poznavao novinarsku praksu: znao je kako se piše i izveštava za  velike evropske listove, koje je godinama redovno pratio i u kojima je i ranije imao prilike da sarađuje. Bio je novinar od rase i zato se  ne kaže se bez osnova da se  pridržavao najviših standarda profesije. Njegovu novinarsku veštinu krasila je i još jedna, ne manje važna osobina. Bio je brz u izveštavanju. Pratio je događaje iz sata u sat i odmah pisao i slao tekstove, u ovom slučaju – u svojstvu posebnoga izveštača lista „Figaro“. Njegovi izveštaji imali su tada velikoga odjeka na čitavom evropskom frankofonskom području i šire. I danas predstavljaju dragocene izvore za proučavanje kraja dinastije Obrenovića i potvrđuju brojna mišljenja prema kojima bi Laza Kostić, i da se nije svojim  pesničkim i dramskim remek-delima, svrstao u red bardova srpske romantične književnosti,  u istoriji naše kulture nesumnjivo ostao kao velikan novinarstva. Ne samo zbog izveštavanja o kraju poslednjega Obrenovića, nego i zbog brojnih britkih političkih uvodnika i komentara, temeljnih analitičkih članaka o problemima oslobođenja srpskih zemalja, zatim književnih i pozorišnih kritika, kao i satiričnih stihova i epigrama. Kako se vidi, negovao je gotovo sve žanrove novinarskog izražavanja i u svima, baš kao i u književnosti, pokazao izuzetan dar, veštinu i sposobnost uočavanja pojava i problema i njihovog jasnog predstavljanja čitaocima.