MARINA RAGUŠ Ili revolucija ili ostajemo prćija

Razgovarala

Nataša Jovanović

Predstavljanje stranačkih kolega za skupštinskom govornicom, poslanice SRS Marine Raguš označio je veliki zaokret u politici ove stranke. Ono što nije promaklo kritičkoj javnosti, a na čemu su iz ove perspektive gledano, „pale“ mnoge zanatlije ženskog pola, Raguševoj je pošlo za rukom – povratak nacionalne ideje u žižu javnosti.

 

U vreme „prinudnih mera“ proizašlih iz čvrstog uverenja predsednice Skupštine Slavice Đukić-Dejanović da je nastupilo „Vreme poslovnika“, kakvo god njegovo tumačenje bilo, vi ste govorili u ime 57 radikala. Čini se da ste oborili tezu da je politika muški zanat?

Mislim da to nije u potpunosti muški zanat i da bi veći broj žena politiku učinio daleko uspešnijom. Žene po svojoj prirodi razmišljaju na korektnom nivou i kreativni potencijal je ono po čemu se prepoznaju. U Srbiji važe muška pravila, ali svaka iole mudra žena može da napravi svoje temelje u žustroj i brutalnoj oblasti kao što je politika, ali pod jednim uslovom, kada sa širokim osmehom na licu uspe da proguta veći deo svoje sujete.

 

Osmeh je bio vaše oružje u scenariju „sama protiv svih“. Da li ste bili svesni odgovornosti?

To je bio ogroman teret. U tu priču sam ušla nenadano, bez priprema za zasedanje, s obzirom da sam planirala posetu doktoru Šešelju.  Desilo se da cela poslanička grupa bude izbačena sa redovnog zasedanja, dok je četvoro kolega bilo na putovanju. Bila sam zatečena. Osećala sam se kao da svaki dan nanovo spremam neki novi ispit sa temama koje mi nisu bliske. Kasnije sam samo plesala u toj dimenziji. Kada bih se čula sa predsednikom stranke pitao bi me da li sam svesna političke i istorijske odgovornosti. Na kraju sam, kako se moje zasedanje produžilo na mesec dana, dobila nadimak Fidelica Kastro. Usput sam pratila reakcije naroda na forumima. Ni sama nisam bila svesna koliko ljudi prati Skupštinu i gleda drugi program.

 

I vas na prvoj liniji fronta. Zanimljivo da je javnost u vašem nastupu prepoznala ne toliko novog frontmena, ili toj činjenici nije pridala previše pažnje, koliko kvalitet jezika kojim ste joj se obratili. Da li je samo reč o vašem vatrenom krštenju ili je to novi jezik SRS?

Hajde da krenem od početka. Dobra karakteristika predsednika stranke je što vas baca u vatru i samo na osnovu vašeg snalaženja vi zaslužujete pozicije. I zato nema upečatljivog stila koji je prepoznatljiv. Moj stil je uvek bio takav.

Verujem da ste uvek bili takvi, ali sada je to, hteli da prihvatite ili ne, jezik ne Marine, nego radikalne stranke.

Vi vidite jednu potpuno novu generaciju srpskih radikala i mlađih političara koji su spremni da preuzmu nove funkcije. Međutim, prvi dan kada sam krenula da govorim ja sam 60 minuta citirala tekst koji je potpisao dr Šešelj. Nisam odmah navela izvor dok  neko iz DS-a nije prokomentarisao „Ovo kao da je srpska Akademija nauka i umetnosti“. Tada sam rekla: „E, vidite to je potpisao Vojislav Šešelj“. Kada se reči ne izvlače iz konteksta i kada pustite čoveka da kaže ono što želi, to onda tako izgleda.

 

Predsednik SNS-a rekao je da ste progovorili jezikom naprednjaka.

Postoji lični stil i politička akcija. Ja sam bila u situaciji da majicu sa likom Vojislava Šešelja poklonim predstavniku UN i to je bilo frapantno, jer sam morala da prođem nekoliko krugova Tadićevog obezbeđenja. To je bio moj način borbe protiv okupacije.  Hoću da kažem da okolnosti diktiraju način političke akcije. Konačno, svaka stranka koja ima nameru da bude ozbiljna politička organizacija, osluškuje duh vremena i pravi novu scenografiju za isti politički program.

 

Dakle, radikali napuštaju akademski izraz kada nisu u mogućnosti da ga slobodno iskažu.

Radikali postaju agresivni u situaciji kada im je to vid političke borbe i kada je represija jaka. Na žalost, ponekad je neophodno da „skandalizujete“ kako bi se glave okrenule ka vašoj strani i ljudi saslušali ono što imate da kažete. Druga stvar, svi mi imamo različite stilove i govorimo različitim dijalektima, ali jezik je isti. Različiti su instrumenti u orkestru, ali on se uvežbava.

 

Vratimo se na okolnosti koje su uslovile jedino vaš ostanak, kao člana SRS, u Skupštini.  Izbacivanje radikala neki su protumačili kao samokažnjavanje, te u svemu prepoznali  logističara iz Haga čiji bi cilj navodno trebalo da bude ublažavanje pada posle opštinskih, a zatim i parlamentarnih izbora?

Teško mi je da razumem takvu argumentaciju i ne bih komentarisala ono što nije racionalno i politički argumentovano. Ozbiljan političar mora da zna da lokalne izbore dobija vojska na terenu i oni ne pokazuju koliko je stranka jaka, već koliko je na tom delu teritorije jaka organizacija. Ne zaboravimo da je najjača opoziciona stranka oslabila udarom u junu mesecu koji je bio projektovan kako bi se srušila najveća prepreka neoliberalnoj britanskoj okupaciji. Rezultat je trebalo da bude evropska desnica, odstupanje od ideologije nacionalizma i stvaranje kontrolisane opozicije. To je bio ozbiljan projekat koji je imao za cilj preuzimanje SRS-a. Mi smo kao politička stranka bili u okolnostima da dokažemo da smo preživeli i da smo spremni da se konsolidujemo.

 

Da li su nove „mere“ iskazane najpre izborom mesta gde će članovi SRS-a sedeti u Skupštini, pa zatim i njihovo izbacivanje iz parlamenta bile samo uvod u donošenje Zakona o zabrani manifestacija neonacističkih i fašističkih organizacija i udruženja?

To jeste intencija i mi smo je prepoznali kada je bilo očigledno da se represija uvećava do neverovatnih granica, kada je reč o srpskim nacionalnim interesima. Dolazili smo u situaciju da nam se emisije skidaju i da nas vraćaju na osnovnu temu samo zato što smo pomenuli američku ambasadu, okupaciju Srbije ili zato što smo se usudili da kažemo da je izvršen udar na ustavni poredak. Slično se dešava i kada je reč o kreditima, korupciji, organizovanom kriminalu, monopolu i činjenici da se u Srbiji preživljava, a ne živi. Tako smo došli u situaciju da ako kažemo da je Hag poslednja linija odbrane nacionalnih interesa, sledi reklama.

Šta znači pokušaj izbacivanja nacionalne ideje iz javnog diskursa?

Ovaj predlog zakona je uvođenje potpunog mraka u Srbiju. U tom mraku pričaće se evropski prihvatljive teme, gajiće se kosmopolitizam i u njemu ćemo verovatno imati jednopartijski sistem u različitim partijama. To je odraz nemogućnosti da se bilo šta drugo uradi.

 

Na plakatima za izbore na Voždovcu vaša slika je pored Šešeljeve, a pomenuti zakon zabranjuje javno prikazivanje likova i dela optuženih za ratne zločine pred Haškim tribunalom? Da li je ovaj zakon osnov za eliminaciju SRS-a?

Zakon je fašistički. Postoji nešto što se zove prejukcija nevinosti koja je prognana iz demokrtaskog sveta. Na sajtu Haškog trinula stoji napisano „privođenje ratnih zločinaca“. Čanak bi trebalo da zna da ćemo se mi sa Šešeljom pojavljivati na svim izborima, a onda bih volela da vidim na koji način misli da se suoči sa njim kad se vrati u Srbiju. Kako to nisu uspeli 2003. kada su ga spakovali za Hag sa ciljem marginalizacije SRS-a, sumnjam da će i sada.

 

Nije li indikativno da se zakon predlaže u izbornoj godini?

Trebalo bi da vidimo da li će zakon da prođe, jer problemi postoje i u samoj vladajućoj koaliciji. U svakom slučaju neće uticati na način našeg političkog delovanja.  Dok narod više nema od čega da živi, kuće se gube zbog hipotekarnih kredita, a stambeni krediti postaju omča, Vlada brine o aparthejdu i idejama usmerenim protiv nacionalnog diskursa. Pokretanje ovakvog sistema zakona samo će biti okidač kritičkoj masi koja će odgovoriti najvećoj istorijskoj prevari. Kampanja koja je dovela do 5. oktobra bila je vođena parolama „Život dostojan čoveka“. Danas je Srbija zemlja stambenih blokova, ulica i menjačnica, u kojoj je luksuz i umreti. Oni koji su doveli DS na vlast, oni će ga i skinuti.

 

Učestali štrajkovi, te sve agresivnije ispoljavanje nezadovoljstva radnika liče na generalnu probu pred socijalnu revoluciju. Da li u takvim okolnostima negiranje izbora od strane vladajuće koalicije treba shvatiti doslovno ili je reč o komandnoj mimikriji iza koje stoji plan novih izbora i Vlade na novim merama?

Poznato je da ispod površine dobro spinovanih događaja od strane Šaperove mašine postoje ozbiljne pripreme za sazivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Pre svega, oni moraju da daju legitimitet naprednoj stranci, nastaloj u vašingtonskoj kuhinji. Samo usvajanje novog zakona o političkim partijama govori o promeni izbornog sistema, a na delu je i smena glavnih urednika medija. U skladu sa tim biće sve manje medijskog prostora za nacionalnu priču. To su ozbiljne pripreme za vanredne parlamentarne izbore koje očekujem ili krajem godine ili početkom sledeće.

 

Čime je vladajuća koalicija motivisana da raspiše vanredne izbore?

Motivisani su činjenicom da ne znaju kako da odgovore na krizu koja će se kod nas najjače osetiti u oktobru ove godine. Bojim se jednog scenarija, a to su radikalizovani protesti i štrajkovi. Ja se ne sećam da je iko u Srbiji pojeo deo svog tela. To je najava jedne drugačije revolucije. Ne zaboravimo da su 5. oktobra ljudi imali nadu. Danas nemaju šta da izgube.

 

Šta kažu preliminarne analize, kako će SRS proći na opštinskim izborima na Voždovcu i Zemunu i mogu li oni biti pokazatelj rezulatata izbora na višem nivou?

Ne znam koliko mogu biti reprezentativni uzorak, jer su teme različite. Jedan događaj menja situaciju nabolje ili nagore, popravlja ili kvari rejting. Iz tog razloga stranke, jer nijedno biračko telo nije jasno definisano, do poslednjeg dana daju sve od sebe, da privuku birače. U Srbiji postoje birači koji lutaju između SPS-a, naprednjaka, DSS-a i nas, i pitanje je koga će prepoznati kao osobu koja može da odgovori na okupaciju Srbije. Niko sa sigurnošću ne može da kaže šta će se desiti pred parlamentarne izbore, jer se politička scena redovno menja.

 

S obzirom na sporadične najave o formiranju jakog opozicionog bloka, postojanje ideje se ne dovodi u pitanje. Da li je, ključno, blok spreman na akciju?

Niko samostalno ne može da osvoji više od 50 odsto glasova i svaka drugačija tvrdnja je neozbiljna. Mi sebe vidimo u koaliciji sa čisto nacionalno koncipiranim strankama koje nisu izdale srpske nacionalne interese. Drugim rečima, sa naprednjacima nikako.

 

Poslanik DSS-a Nenad Popović iz svoje vizije širokog opozicinog bloka, kao mogućnost, nije odbacio ni učešće SNS-a. Da li bi ste u takvim okolnostima, a s obzirom na to da je vaš stav iskljičiv po pitanju naprednjaka, odustali od ideje  udruživanja sa DSS-om, odnosno celim opozicionim blokom?

Tamo gde su naprednjaci nas nema zato što znamo kako se završila istorijska epizoda sa Trojanskim konjem.

 

Možda se konačna konfiguracija bloka može nazreti. Ali vratimo se najpre na apsurdnu činjenicu da samo deo političke scene zastupa ideje koje bi trebalo da su stvar državne strategije.

Kako Kosovo u Srbiji i „ne“ NATO-u može biti državna strategija kada su Amerikanci kao mentori dali ogromne pare da vladajuća koalicija dođe na vlast i potpiše nezavisno Kosovo. Na sceni je jedan perfidan plan, što se vidi iz Bajdenovih reči da oni ne očekuju da mi kažemo Kosovo je nezavisno, jer to već znaju, već da de fakto priznamo takvo činjenično stanje. Politička scena „pukla“ je na Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, čije prihvatanje je značilo priznanje nezavisnosti Kosova. Druga faza je bila EULEKS, primena plana Marti Ahtisarija, i moram da primetim, ne sećam da su naprednjaci raspravljali o ovoj temi u Skupštini. Treća faza je primena Išingerovog plana, podela Kosova i to je gotova prača.

 

Rekli ste da naprednjaci nisu učestvovali u raspravi po pitanju dolaska EULEKS-a na Kosovo. Da li mislite da njihovo neoglašavanje znači odobravanje Ahtisarijevog plana? Možda ulaska u NATO?

Svakom ko poznaje političku terminologiju jasno je da to što su oni postali evropski prihvatljiva desnica, te što ih je Manter prvi pohvalio, a onda i Vodsford, znači da je to ista priča. Gluma opozicije je aminovanje stavova Zapada. Teza Tadić-Nikolić se već godinama pravi, na šta je ukazao ne samo SRS, već i online pokies LDP. Ipak, SNS neće reći otvoreno da se zalaže za ulazak Srbije u NATO, ali svako ko je stao na travnjak američke ambasade pucao je po drugi put u nastradale Srbe, jer to jesu krvnici koji su nama izbrisali život dostojan čoveka. Nekadašnji naprednjaci su ispunjavali zahteve bečkog dvora, a setimo se tajne konvencije kojom je Austro-Ugarska tražila da bude najpovlašćenija na teritoriji Srbije. U tom smislu Tomini naprednjaci su nastavljači tradicije i za sada samo glume opoziciju koja želi da u sebe usisa sve ono što su Amerikanci godinama razbijali. Cilj je da se naprave dve partije koje bi sve kontrolisale. Kada se raspravljalo o EULEKS-u naprednjaci su mogli da se oglase, ali nisu, svesni da bi to bio „prst u oko“ američkoj i britanskoj administraciji. Sada imamo situaciju da Bajden prođe Srbijom kao Gaj Julije Cezar, dođe u Prištinu, pruži ruku i kaže: „Status nezavisnosti Kosova i Metohije je nepovratan“.

 

Ne nosi li i poseta Visokim Dečanima sličnu poruku. Čini se da je Bajdenu više značila poseta srpskim svetinjama na Kosovu nego poseta praznom Beogradu. Da li je slobodno zaključiti da je SPC prva priznala nezavisno Kosovo?

Otac Janjić da, SPC ne. Kada je komunizam urušen jedino što je preživelo u odnosu na Zapad je pravoslavlje. Osobi koja je u politici nedopustivo je da se meša u odluke Crkve. Pretpostavljam da unutar Crkve postoji izrazita podela na one koji prate svetootačku filozofiju i one koji idu ka ekumenizmu koji je protivprirodan srpskom narodu.

 

Ekumenizam nije nova pojava i čini se da je, bar posle poslednjih dešavanja, benigna.

Ja mislim da je najdelikatnija. Na kraju prorečeno je mnogo vekova unazad da će posle krstaških ratova rimokatolici doći iz rata ili u miru i da je to početak kraja ukoliko se ne prepozna namera. SPC je institucija koja ne može da ostane imuna na sve ono što se dešava u društvu. Možda je ovo iskušenje za sve nas – zaslužujemo li državu Srbiju. Iako, na žalost, svi znamo da ni ta institucija nije oslobođena jake politike, ne želim da se mešam u njena pitanja.

 

Čak i kada se takva pitanja reflektuju na širi politički milje?

Po mom mišljenju Bajdenu nije bilo mesto ni u našoj zemlji, niti u našim svetinjama, jer je reč o zagovorniku bombardovanja Srbije, neprijatelju našeg naroda. Ali nije svako zlo za zlo. Možda će se posle ovoga srpski narod otrezniti, a trežnjenje sledi posle šamara.

 

Kakvu katarzu je doneo slučaj Crna Reka?

Kada se snimak iz Crne Reke pojavio u medijima, deo javnosti je bio užasnut. Drugačija situacija je bila kada su na televiziji sa nacionalnom frekvencijom roditelji počeli da nas uvode u svet pakla. Isto tako, mnogima je bilo dovoljno da jedna televizija ustane protiv prozvanog oca da bi se javnost stavila na njegovu stranu. Dakle, nije svako zlo za zlo. Mogu da osudim dešavanja u Crnoj Reci, ali činjenica je da su monasi nastavili tamo gde su institucije pale. Mi smo imali primer majke narkomana koja pita direktorku Zavoda za odvikavanje od bolesti zavisnosti šta su oni uradili za njenog sina, sem što su uzeli 6.000 evra na blokatore, završavajući rečima: „A, Crna Reka ga je spasila“. Naravno da ću osuditi svaki napad na vladiku koji ne samo u slučaju Bajdena, nego i po ostalim pitanjima radi sve protivno odlukama ovog režima. Meni je drago što je vladika uvideo sve ono čega nije bio svestan 1999, što hrabro govori i iza toga hrabro stoji. Mislim da je to početak katarze i da će Srbi nacionalno osvešćeni znati da izaberu pravi put.

 

Koliko je dobre volje neophodno za istorijsi zaokret u okolnostima kada se istorija suviše brzo dešava, a nama ostaje tek toliko vremena da konstatujemo da se najavljuje menjanje Ustava, regionalizacija, Statut Vojvodine?

Doticanje dna nije daleko, a ka tome ubrzano idemo. Mi smo kao stranka pokušali da ublažimo ovakve turbulencije i to je razlog što trpimo najveće uvrede i represiju. Priča o regionalizaciji je, pored promene Ustava i velikog Parlamenta, najpodlija. Srbija, očito mora da bude fragmentirana kako bi se s njom dobro vladalo, zbog Srba i zbog Rusa. Sve se brzo dešava, u meri u kojoj su predstavnici Rusije u većem broju u Srbiji. Kada je ruska diplomatska misija počela da se uvećava i kada je doneta odluka da Južni tok prolazi kroz našu zemlju, doneta je i odluka da potpredsednik SAD-a poseti Srbiju.

Mi smo na liniji sukoba dva sveta, Istoka i Zapada, koji se nikada neće susresti i zbog tog položaja plaćamo jednu te istu istorijsku lekciju. Rusija je naša šansa.

 

Vratimo se na Hag i skoknimo u vreme posle Haga. Šta će po svom povratku prvo uraditi čovek koji je misiju Tribunala označenu kao traganje za istorijskom istinom pretvorio u monpajtonovsku tačku, u kojoj, nakon što je izmakao optužnici, odgovornost sa sebe skidaju, ne štedeći jedni druge, sudsko veće i Tužilaštvo.

Haški tribunal je mogao da pobedi samo čovek rođen da to uradi. To je njegova prirodna uloga, jer ne zaboravimo da je on veći deo svoje radne biografije odrobijao pod totalitarnim režimima. S jedne strane, nije bilo teško pobediti Haški tribunal jer je to politički sud zasnovan na storniranju međunarodnog javnog poretka. Šešelj je bio mudar da nađe način da se izbori. Tribunal je pao na predmetu Vojislava Šešelja. Sada je napravljen vrlo opasan pravni presedan postupak za nepoštovanje suda, ali fijasko suda time neće biti manji. Šta će biti kada Vojislav Šešelj dođe u Srbiju? Tektonski poremećaj, nema sumnje. I tu počinje oslobođenje srpskog naroda, do njegovog ujedinjenja.

 

Dakle, predviđanja pojedinih analitičara da će se Šešelj u Srbiji danas snaći kao slon u staklenoj radnji, padaju u vodu. Kakvo nam iznenađenje sprema?

On je imao dragoceno vreme da se pozabavi pitanjima i problemima i mislim da je više nego ikada ranije obavešten o svemu šta se dešava na političkoj sceni. Pošto čita, stalno se vraća na ruske klasike i grofa Bezuhova koji kaže: „Zar vi mislite da ste vezali moju besmrtnu dušu. Ja samo mogu grohotom da se nasmejem“. Kada sa takvim grohotnim smehom zakorači na političku scenu Srbije, a politički neistomišljenici već sa strahom dočekuju njegov povratak, a pripreme užurbano teku, nije teško zaključiti šta će biti.