MIROSLAV TOHOLJ Mnogim Srbima vrane su popile prirodnu, a evropski komesari dosuli veštačku pamet

Razgovarao

Aleksandar Dunđerin

U biografiji Miroslava Toholja (Ljubinje, 1957) nezaobilazno mesto predstavlja nekoliko, mahom široj javnosti poznatih činjenica: da je on jedan od nagrađivanijih pisaca u srpskoj književnosti (gotovo da ne postoji knjiga koja nije ovenčana nekim priznanjem), da je bio ratni ministar informisanja u Republici Srpskoj (zbog čega su njegove književne beleške postale nezaobilazna literature za mnoge obaveštajce u zemlji i inostranstvu), da je vremenom stasao u istaknutog intelektualca koji se, posebno u poslednje vreme kao izdavač (vlasnik izdavačke kuće IGAM), opredeljuje, između ostalog, i za objavljivanje literature koja svedoči istinu o Srbima i ratu koji je vođen na području bivše SFRJ.

Ovaj Hercegovac, koji je bio svedok i učesnik događaja za koje mnogi smatraju da su obeležile prelom epohe, imao je, kao malo ko, sreću da politiku, bar za trenutak, oplemeni književnim darom, a da onda literaturu obogati saznanjima stečenim za vreme pokušaja da u ratnom vihoru svojim društvenim angažmanom spreči stradanja sunarodnika. A istorija je takvu ulogu, kao što neretko biva, odredila za čoveka koji od 14. godine živi sam, za čoveka koji je, pre nego što je počeo da se ozbiljnije bavi književnim stvaralaštvom, obavljao poslove transportnog radnika, molera, stolara, vrtlara…; za čoveka koji je, ma šta u životu radio, uvek u posao ulagao ogromnu energiju, imajući veliko veru, kako u sebe, tako i u ispravnost onoga što čini.

„Moje unutrašnje samopouzdanje datira od kada i prva svest o sebi. Možda će to zvučati suviše privatno, ali veoma rano uvideo sam da nikad i nigde nisam sam, da uvek i svugde imam moćnog pratioca, zaštitnika, savetnika – nazovite ga kako hoćete. Još nisam umeo da plivam, a otišao sam do zabačene stare vodopoje i, rešen da proplivam, skočio u vodu i, naravno, počeo da se davim. U odsudnom trenutku, između života i smrti, iznad se zaljuljalo uže; naišao neki čovek i video dete koje se davi. Slučajno? Nema slučajnosti, sem u svetu koji je obujmila logika, a logika je, po mom shvatanju, jedan od najprostijih umnih alata. Čak i pre nego što sam naučio da pišem, sebe sam doživljavao kao pisca, u sebi slagao i rimovao reči, fantazirao i sladio se sopstvenim izmišljotinama, ali nisam pomišljao da će to biti moje životno zanimanje. Vodili su me čak da gatara baca ugljevlje i olovo, jer sam se samoprestravio fantastičnom scenom koju sam izmaštao i poistovetio je sa realnošću. Otac je išao da u šumici, u koju sam smestio događaje, traži tragove, a majka uzdisala: ‘Njemu nešto jest, ali ja ne znam šta!’ To ‘nešto’ je imaginacija od koje vučem povišenu telesnu temperaturu i visok krvni pritisak. A ‘neknjiževnim poslovima’ bavim se i danas, ali retko sam ih radio da bih došao do para, češće zato što mi se činilo da zidar ne zida po mom ukusu, da moler ne boji dovoljno lepo, da je kod svoga izdavača nekako poštenije raditi u najnižoj klasi, u magacinu, nego kao urednik, jer uz zvanje urednika obavezno ide bar članstvo u Gradskom komitetu. Jednom je pesnik Nogo video moje rukotvorine i odahnuo: ‘Ako emigriraš, imaćeš od čega da živiš’, a tu mogućnost tada nismo isključivali, kao što je, štaviše, ne isključujemo ni danas. Mora da sam vidno uznapredovao, ako moj prijatelj Brana Crnčević ume da kaže: ‘Ti si za mene Tesla!’ I to je skoro tačno, jer, metaforički, u svemu i uvek umem da razlikujem fazu i nulu.“

Ovim rečima nas Miroslav Toholj uvodi u priču svog života, predodređenu događajima iz detinjstva i rane mladosti; spreman da kroz razgovor o sopstvenom književnom delovanju i društveno-političkom angažmanu omogući sagovorniku da na stranicama „Pečata“ iscrta njegov stvaralački portret.

Vaše prve knjige, a pre svih roman „To sniva lamparija“ (1979) i zbirka pripovedaka „Apotekarkin raj i muške stvari“ (1981), označene su u kritici uglavnom kao postmodernističke. U tim knjigama, nesumnjivo je da vas je, kao i značajan deo naše literature, pre svega u to vreme Milorada Pavića, nadahnjivao Borhes, i pored toga što vi niste nikada u većoj meri eksperimentisali sa tekstom. Ipak, danas nemate reči hvale za postmodernističku poetiku koja je, kako ste nedavno zapisali, kulturni identitet realizovala kao mondijalizam. Da li se u tom smislu može govoriti o dva Toholja, ili, pak, o dve sasvim suprotne faze u razvoju jednog književnika?

Ne postoje nas „dvojica“ i nema, mislim, suprotnosti u mom poetičkom razvoju. Dve pomenute knjige napisao je mlad čovek, od dvadeset i jednu-dve godine, dakle bez naročitog životnog iskustva, bez onog što pod tim podrazumevamo, i taj „nedostatak“ nadoknađivan je uobraziljom i sa po malo mitoloških elemenata. Kasnije, pa i najnovije knjige građene su na istim temeljima, samo što čitalac veruje da su se, recimo, zbivanja odvijala upravo tako kako ih opisujem, jer sam to poverenje „zaradio“ ličnim iskustvom. U očima čitalaca to više nisu literarne forme, već istorijska svedočanstva. Ali, realne činjenice takođe su obavijene istorijskom uobraziljom i metafizičkim reminiscencijama, bez toga nema umetnosti. U mojoj novijoj prozi „proradile“ su i brusilica i zidarska skela koje sam iskušavao izvan književnosti. Upravo zato likovi u mojim knjigama, sem pripovedača, uopšte ne liče na mene, a pisce treba ceniti po tome koliko su se njihove knjige odmakle od njihovog života. Što se tiče postmodernističkih rešenja, ako ih je bilo u ranim knjigama, onda ih ima i danas. Teorijski, problem je nastao onoga trenutka kada su se tumači književnih tokova zaneli do te mere da su mistični pojam postmodernizam neovlašćeno proglasili „nevladinom poetikom“, a tradicionalizam svojevrsnim „povratkom u prošlost“, i na tome u javnom životu profitirali. Postmodernizam je levo krilo globalističke, dakle okupacione filozofije. Shodno tome, neke naše talentovane pisce svrstali su u „sluge režima“, a „demokrate“ regrutuju među manje talentovanim. Zna se pak da je netalentovan pisac, makar on bio, da se neko ne uvredi, i Havijer Solana ili Robin Kuk, samo stvor koji je izostao kada je Gospod delio darove. Tamo gde je izostao dar, tamo se sprema mučenje čitalaca, nikakav inženjering niti marketing tu ne pomaže. Ili što bi za njih rekao jedan od mojih prijatelja: što više objavljuju, sve su anonimniji.

Isticanje nacionalnog kulturnog identiteta u vašoj prozi biće primetno u romanu „Gospodar srca“ (1986). Ipak, i u tom romanu stvarnost umetnosti pobeđuje  stvarnost realnosti. Da li ste sredinom osamdesetih književnost posmatrali kao „život“, ili kao „literaturu“? Pitam vas to pre svega zbog književnih polemika koje su nešto pre tog perioda vođene, iz kojih je kao pobednik izašao Danilo Kiš, a postmoderna poetika postala nova stilska formacija u istoriji srpske književnosti.

Voleo bih da ostavimo po strani taj mistični pojam, zato što su ozbiljni teoretičari njime opisivali savremene istorijske, a ne, sem usput, umetničke stilove. Njegovo izvorno značenje seže najdalje do ukusa i osećajnosti epohe, i ne tiče se onoga čime se ukusi i osećajnost uglavnom hrane. Površni marksisti žive u uverenju da je svet u stalnom napredovanju u svakom pogledu, u stalnom progresu, i to bi značilo da današnji čitalac nema šta da traži među koricama Dekamerona, u Šekspirovim sonetima, ili pred delima starih majstora. To je skorojevićko i provincijalno shvatanje. Skorojevići i provincijalci, budući skloni, ali ne i dorasli ekskluzivnim teorijama, sami su se zapetljali u sopstveno zamešateljstvo sa postmodernizmom. Upravo su oni onaj profesionalni čaršijski soj koji ozbiljni i vešti pisci nastoje da što jeftinije potkupe i zavedu, da ih pretvore u anegdotu, upute na pogrešan trag i ismeju, da ih oteraju iz svojih knjiga kao što se teraju muve s biskvita. Doduše, postoje i stvaraoci koji povlađuju i nekako životare od jeftinih „uspeha“. U romanu „Gospodar srca“, naravno, još uvek su se mešali „život“ i „literatura“, no ta knjiga jeste na izvestan način prelomna. U strahu da ono vreme ne nudi velike teme, da je sa mladalačkim fantazijama gotovo i da su alternativa istorijski sižei, tom knjigom, pa i sledećim romanom, okrenuo sam se pojmu porodice, zakoračio u socijalnu i nacionalnu realnost.

Posle objavljivanja romana „Stid“ (1989), koji je, kao i  „Gospodar srca“, bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, isticano je kako ste po poetici bliski Kjerkegoru i Sartru, te da ste filozofiju egzistencije obogatili pojmom „stid“. Da li i danas verujete da je kroz osećanje stida moguće iznova opisati čovekovu istoriju i redefinisati stvarnost?

Iskreno, ponekad žalim što sam tu temu „potrošio“ na, kako rekoste, „egzistencijalističke žuke“. Kao kad čovek „potroši“ skupoceno odelo na neku svakidašnju priliku ne računajući da će doći vreme kada će taj rekvizit biti potrebniji. Stari je običaj u mom kraju da se najlepše i najbolje odelo čuva za ukop. A zar ovo nije vreme opšteg ukopa? Zar nam sad, kao kulturno i istorijski izneverenom narodu, šinjeli s postavom od stida ne bi priličili bolje od ičega! Stid je jedino zakonito čedo ljubavi Istine i Pravde, jedini mogući začetak poretka u svetu besporetka.

Vaše celokupno stvaralaštvo varira bosanske i hercegovačke teme, svedoči bosanski paradoks, govori o bosanskoj tišini, o nekoj fascinantnoj obavezujućoj trpnji i podnošenju. Može li se voleti Bosna, a ne biti raskošan u opisivanju zla, bola, razaranja, smrti. Da li je zaista na ovoj teritoriji istorijska konstanta i dominanta – patnja?

Još kako se može voleti! Nedavno sam objavio kratki esej o fenomenu zagledanosti u sopstvenu ranu, u ličnu patnju, i duševnoj opsednutosti njome. Dete se rasplače kada spazi kap krvi, ne trpi bol, ali ga žalosti uobrazilja i predstava o bolu. Kada su u pitanju Bosna, i Hercegovina, u svemu – počev od pejzaža i spomenika prošlosti preko ljudi svih vera do ličnih i porodičnih sitnica – zapaža se neki ožiljak. Geopolitičari bi kazali da je to zbog istorijskih prilika ili rudnih bogatstava, ali izgleda da se nad tom zemljom nadnelo zastrašujuće prokletstvo. Preko nje su se zavađena carstva razračunavala, podozrevao brat brata zbog izdaje očinske vere, konačno – baš tu se dodiruju dubinske ploče dveju civilizacija i istorijski potresi su neizbežni. Drugde su međe i granice povučene među posedima, a onde su one duboko u ljudima, potomci ih nasleđuju od predaka, predački grobovi su zalog budućnosti. Ali to ne shvataju ni na istoku ni na zapadu, to ne razumeju imperijalni činovnici koji, svime što čine, samo deponuju nove razloge i podstiču narednu kataklizmu.

Biti spreman – to je sve. Vi ste očigledno početkom devedesetih bili spremni da donesete tešku odluku, i prihvatite odgovornost koju vam je istorijski trenutak nametnuo. Postali ste ministar informisanja Republike Srpske, i to u njenom najtežem periodu. Bili ste tada na vrhuncu književne karijere, ali ste se ipak obreli u politici, i to u najgorem razdoblju, za vreme rata. Šta pisca nagoni da se uključi u politički život u trusnim vremenima?

Nije to bila politika, već odbrana prava na opstanak, ma šta danas o tome pričali vladini i nevladini pisci lokalne istorije. Veštinu postizanja mogućeg zamenila je nužnost da se ne ponovi već viđeno. O tome sam često i mnogo govorio, i samo bih naglasio jedno umesno pitanje. Ako su na čelu srpskog nacionalnog pokreta u Bosni stajali profesori svih struka, lekari, akademici, ugledni privrednici, vešti, časni i odvažni oficiri, da li je zaista moguće da njihovu ulogu i njihovo delo ispravno rastumače neuspešni studenti, kljasto i rošavo, kvartovski pozornici, budimpeštanski i vašingtonski kursisti, i sva ta škvadra iz vagona-li ovdašnje „političke korektnosti“? Često parafraziram Andrića, da svaki čovek u teškim istorijskim trenucima mora stajati na strani naroda čak i ako zna da narod nije sasvim u pravu, jer nijedan čovek nije ni viši ni pametniji od naroda. E sad, objasnite mi, kako to da moralni i intelektualni talog jednog naroda, sem po principu lične projekcije, donosi kapitalne sudove o tom narodu!

Vaš politički angažman nesumnjivo je u vezi i sa vašim ličnim odnosom sa Radovanom Karadžićem. Saradnju na književnom planu ostvarivali ste čak i kada ste prihvatali neke njegove sugestije prilikom stvaranja „Gospodara srca“. Ko je tokom devedesetih godina u Karadžiću odnosio prevagu – pesnik ili političar?

Ispostavlja se da su postupci pesnika Karadžića proizveli suštu politiku dovoljnu da podmiri zahteve političke istorije mnogo većih naroda nego što je naš, da definiše suštinski interes krupnijih država nego što je Republika Srpska. Jednako su ga, i pre i posle, uvažavali i cenili i na Istoku i na Zapadu, ne samo zato što ponekad ume da engleski govori s ruskim akcentom, a ruski sa pokojom engleskom frazom, već otud, dopadalo se nekom ili ne, što su ti diplomatski činovnici u njemu prepoznavali odistinskog svetskog čoveka i nesumnjivo istorijsku facu. Mogao bih da posvedočim kako su se pred njim topili autoritet i samopouzdanje jednog Daglasa Herda i Alena Žipea, britanskog i francuskog ministra, a oni su zastupali celu Evropsku uniju, ili kako se Bernar Kušner znojio od sreće jerbo sedi na pola stolice za stolom s ostalim Karadžićevim zvanicama. Kao Latas pred Zimonjićem. Stoga razumem i zašto po neki od tih „šatl-političara“ ne ume da sakrije kompleks zvani „Radovan Karadžić“. U predgovoru knjizi naše prepiske kazao sam kako ne samo da tom knjigom, već dublje i šire, pa i ovim rečima, želim da „potkrepim tvrdo prijateljstvo u koje bi kogod mogao sumnjati, da ga potvrdim pred onima koji su… moje prijateljstvo sa Karadžićem smatrali teškim moralnim prekršajem koji zahteva izvesnu društvenu kaznu. Bar se u njihova prijateljstva nisam mešao. Prijateljstvom, koje ispovedam, računam, dovoljno sam nagradio sebe.“

Čini se da ni Radovan Karadžić ni vi niste sebe doživljavali kao političare, već kao ljude koje je istorijski trenutak i patriotska dužnost obavezivala da stanu u prve redove odbrane srpskih nacionalnih interesa u Bosni i Hercegovini. Kako vam iz današnje perspektive to izgleda – da li ste uspeli da ih odbranite?

Kakva crna politika, to je bilo srce istorije! Mnogi uopšte nisu znali da u Bosni žive toliki Srbi. Prećutno se verovalo da su ih jama i kama u Drugom svetskom ratu iskorenile, da je zabetoniran trag našeg postojanja. Ali, stasala je nova generacija Srba i iste sile iznova su namerile da je zatru. Radikalizam takve namere prenuo nas je iz amnezije. U tom po nas neravnopravnom otporu ne samo da je stvorena Republika Srpska, već je stvoreno i opšte osećanje da smo deo srpske nacije. Nas mogu i da vešaju, da nas žive pokopaju u navodnu sramotu i zaborav, ali, eno, vidite li da je stasalo novo pokolenje, bolje i samopouzdanije od nas, i svaki greh učinjen našoj stvari ti novi klinci kapitalizovaće trostruko. Bosna je sve dalje od onoga na što bi želeli da je prisile. Što je više čine nemogućom, tamošnja srpska država je sve izvesnija.

Koliko su narod i rukovodstvo u „svim srpskim zemljama“ bili jedinstveni tokom tragičnih dešavanja devedesetih godina prošlog veka?

Sloga je kod nas Srba uvek deficitarno stanje. Neravnoteža u istorijskim zbivanjima s delovima našeg naroda, istina, proizvodila je izvesne nesuglasice među političkim rukovodstvima, ali, po mom mišljenju, od toga ne treba praviti „slučaj“, pošto tu ne leži ključ uspeha ili neuspeha srpske politike krajem prošlog veka. A pogledajte ko insistira na toj vrsti nesporazuma. Srpska politička i istorijska elita devedesetih – elita na kub, ako već i ovi današnji kursisti sebe nazivaju elitom – na prostoru cele Jugoslavije, najverovatnije je postupila onako kako je jedino i mogla da postupi. Nije bilo druge solucije, osim da se preuzme breme otpora i obred samožrtvovanja uprkos unapred sročenoj krivici, i da se i sačuva ono što se sačuvati može. Nije Srbija ni započinjala niti gubila navodne „ratove“ sa „okruženjem“, Zapad je celu jednu deceniju vodio rat protiv bivše Jugoslavije, u više uzastopnih etapa. Srbi su pružili otpor, a „okruženje“ je instrumentalizovano, uvek u istim američkim uniformama, na isti način kao što je instrumentalizovano „okruženje“ na tlu nekadašnjeg Sovjetskog Saveza protiv Rusije. Samo što, izgleda, kada je u pitanju namera da se raskomada Rusija, ničija na Zapadu nije do zore gorela!

Vi ste odrastali u Bosni i Hercegovini, u Sarajevu ste započeli književnu karijeru. Da li ste i vi osećali da je SFRJ samo gurala pod tepih neke nerešene probleme između „naroda i narodnosti“ na tlu Bosne i Hercegovine?

Ne samo Bosne i Hercegovine. Devetsto osamdesete otputovao sam na letnje studije u Čehoslovačku i tamo se jedna sjajna osoba lužičkosrpskog porekla i visokog kulturnog nivoa, inače pesnik, u razgovorima sa mnom veoma lucidno i detaljno raspitivala o nacionalnom pitanju u ondašnjoj Jugoslaviji. U početku sam pomišljao da je reč o provokaciji. Ipak, sva pitanja sa te distance izgledala su razložno, i daleko složenije nego „kod kuće“. Jedan hrvatski intelektualac ustaške provenijencije, preteča današnjeg Marka Perkovića Tompsona, vodio me je u Mariboru da mi pokaže fasadu zgrade na kojoj je ispisan zavet kralja Aleksandra „Čuvajte mi Jugoslaviju“ ne bi li poljuljao moje uverenje da je Jugoslavija još živa. Putovao sam u nacionalno mešovitom društvu po raznim stranama, najčešće s piscima, i polako učio da ne delim poglede i želje sa svojim saputnicima u pogledu vrednosti i stabilnosti države u kojoj živimo. Nažalost, avet tog iskustva danas ponekad susrećem i u Srbiji. Među Srbima kojima su vrane popile prirodnu, a evropski komesari dosuli veštačku pamet.

Vi ste se 1998. godine doselili u Beograd. Iza vas je ostao rat, Dejtonski sporazum. A u vama? Da li ste tada pomišljali kako je usud Srba da budu pobednici u ratu, a gubitnici u miru?

To je, čini se, manje istinita nego zgodna fraza. U svim našim ratovima kroz istoriju ginuo je najsrčaniji, najrodoljubiviji i najotmeniji deo naroda, nacionalna srčika i elita takoreći. Poratne konsolidacije odvijale su se veoma bolno i sporo. Kao što kaže naš prijatelj Kapor, u ratu smo se znali i našaliti, i kroz šalu sasvim tačno i gorko predviđali kako će posle dojahati sve te pobegulje što će se s magarca alavosti javno i tobože istinoljubivo vapiti: „Pa ko nas to, braćo, zavadi!“ Od Dejtona naovamo samo se u Republici Srpskoj menjala „kadrovska krv“, dok i Hrvate i muslimane predvode isti oni koji su ih i kroz rat predvodili, i to s istim pokličima. E, sad, ovi naši beločarapaši ne libe se da prethodnicima, na čija mesta su zaseli, javno preporuče da se „predaju ili ubiju“ i da to deklarišu kao svoj državni program. A i ovde, u Srbiji, recite mi koja to fabrika posluje u proteklih deset godina, osim ove koja od uvezenih elemenata sklapa kljusa i stupice u koje će da se spotaknu Srbi. To je moralni sunovrat. Defanziva iscrpljuje ljude i narode temeljitije i od najopsežnijeg pokreta i napredovanja, u defanzivi se rastače cilj, u pregalaštvu se uspostavlja čak i tamo gde ga pre nije bilo. Naša nacija danas je u nezasluženom očaju.

Kada danas gledate na stvarnost u Republici Srpskoj pomišljate li kako je revolucija pojela svoju decu?

Naravno, krmača proždire svoj okot. Ali idemo dalje! Tu nema mesta sažaljenju, pa ni samosažaljenju. Na Palama smo gajili uverenje da nećemo preživeti rat, i činili sve da nas ne zateknu na spavanju. Ako se strada, neka to ima svrhu i smisao. U prvom razgovoru s Radovanom, ubrzo posle njegovog hapšenja, s nekom neviđenom mirnoćom kazao mi je kako se „nada da će Srbija dobiti bar nešto u zamenu za njega“. Dobila je, nije lepo da kažem šta. Dobila je još dva „još“, i tih „još, još“ biće sve dok se zapadne kurve ne nadovolje, dok se kroz tu „saradnju“ ovde ne istopi i poslednji gram samopoštovanja i časti. I dok hleba ne ponestane. Ali tešimo se onom verom iz narodne pesme: „Pa ako su odletjeli ždrali, ostali su tići ždralovići.“

U Beogradu ćete 2003. godine dobiti Andrićevu nagradu za zbirku priča „Mala Azija i priče o bolu“. Srodnost u književnom senzibilitetu sa jednim od naših najznačajnijih pisaca, već je više puta isticana, i u pogledu stila, i u pogledu tema i motiva. Ipak, da li se može povući paralela između Toholja i Andrića kada je o njihovim društvenim angažmanima reč?

Bilo bi zaista nepromišljeno i neskromno da svoje postupke merim visokom merom Andrićeve mudrosti. U prigodnom slovu povodom nagrade, ako se dobro sećam, setio sam se kako je Andrić kao mlad čovek, čuvši odjek sarajevskog pucnja, pohitao iz Krakova u otadžbinu ne pokupivši čak ni najosnovnije lične stvari. Taj zaverenički čin on je, pretpostavljam, doživeo kao vrisak celog pokolenja, a to se odrazilo u svemu što je docnije napisao.

„Mala Azija i priče o bolu“, a svakako i „Kuća Pavlovića“, u velikoj meri korespondiraju sa vašom dokumentarnom prozom „Crna knjiga – patnje Srba u Bosni i Hercegovini 1992-1995“. Veliki broj književnih kritičara u „Maloj Aziji“ i „Kući Pavlovića“ prepoznao je majstorstvo u građenju atmosfere, izuzetnu jezičku veštinu, poetsku sugestivnost. U njoj tematsku okosnicu čini i svedočenje o stradanju Srba na području BiH, te povezivanje srpske golgote u Bosni sa Jasenovcem, čak i sa Kosovskom bitkom. Deo kritičke javnosti upravo vam je zbog toga zamerio da je u pomenute dve knjige, bar na trenutke, ratni ministar informisanja zamenio književnika. Da li je moguće ne biti političar u književnosti i književnik u politici?

Nije moguće ukoliko živite u vremenu i svetu i među tipovima koji veštinu i lepotu jezika kojim pišete doživljavaju kao nacionalizam, a nacionalizam kao prestup. U svetu u kojem taj jezik nazivaju „našim“, a ne srpskim, premda su se u tom jeziku već distancirali svi oni koji sebe ne smatraju „našima“. U vremenu u kojem ćorava kokoš prva nađe svoje zrno i u kojem su jedne činjenice bele, a druge crne. Ove crne su, razume se, naše. Ali problem je u tome što čovek nema kome da zameri, jer ta vrsta kritičara u maskirnom civilnom odelu do podne radi u nacionalnoj biblioteci, od podne dorađuje u analitičkim odeljenjima specijalnog suda, u kojem su sve presude specijalne, ili tajnih službi u kojima su sve naše istine tajna. Uostalom, sem nečasnih izuzetaka, ti frajeri, sem na jezicima koje ne umemo čitati, i nemaju dela koje bi čovek mogao uzeti da bi se poučio kako i o čemu treba pisati.

Da se zadržimo na „Maloj Aziji“. Naslov ove knjige izazvao je svojevremeno i neke polemike u književnoj javnosti. Zbog čega ona ima povlašćen položaj u vašoj knjizi? I u kojoj meri ova sintagma može da objasni sukobe na Balkanu?

Nije moja nemara bila da pripovetkama opisujem geopolitički i istorijski prostor u koji smeštaju Balkan, pa time i Srbiju koju službeno, čak i njen predsednik, nazivaju „zapadnim Balkanom“. Veliki srpski pesnik Vasko Popa ima ciklus pod naslovom „Mala kutija“ u kojoj najmanju kutijicu čini jedna minorna crna tačka, kao što Kosmos pokreće moćna ali sićušna crna rupa. Ono malo tradicionalne Azije što sam sabrao po Bosni složio sam u tu svoju malu kutiju koja se uvek može raskopiti do razmera velike Male Azije.

Čini se da je pesimizam, koji prevladava u „Maloj Aziji“ i „Kući Pavlovića“, dobio još jednu, možda i tamniju nijansu u vašoj zbirci priča „Venčanje u vozu“. Ta knjiga daje slike lažnog jugoslovenskog raja, koji prethode ratnom paklu. U jednoj priči, narator, ujedno i glavni junak, kaže: „I nije, naime, više bilo nikakvog smisla da iskačem iz voza, jer već bejah iskočio iz sebe venčavši se sa pustoši“. U toj priči, dakle, postoji voz, ali ne i venčanje, budući da pripovedač, umesto obreda koji inicira izglednu budućnost, ide u zagrljaj praznini, ništavilu. Da li je to i nagoveštaj da posle svih lutanja, jedino što ostaje jeste književnost?

Kao dete čuo sam priču o tome kako je „voda odnela i voda donela“. Mladić i devojka u Popovu, u Hercegovini, verenici, u neko davno vreme krenuli barkom preko blata da se venčaju u manastiru Zavala. Barka se prevrne i proguta ih vodena jama. Nad zajedničkim grobom opelo, a u grobu samo dve čiste bele košulje. Kada su, posle godina i godina, kao što je običaj, otvorili grob da sahrane neko od roditelja, umesto belih košulja – dva spojena skeleta. Voda odnela i voda donela. Eto, sa time sam u sebi poredio istorijsko vreme u kojem je proticala naša mladost. I, zar nisam već rekao, da se tamo gde nas, kako se mislilo, više nema kao naroda, odjednom uspravljamo i budimo i to buđenje overavamo novim požrtvovanjem!

Na promociji „Venčanja u vozu“ delu kritike koja je u vašim novijim delima redovno uočavala „otrovnu dozu nacionalizma“ poručili ste: „Neretko su mi književni kvaziklirici u svojim radnjama javno zamerali zbog jednostranog pristupa stvarnosti iz koje sam crpeo motive pripovesti, i ja sam odgovarao koliko je umesno, sve dok nisam razumeo, da su ovi zauzeli stav da kod srpskih pisaca ne sme da se nađe mesta kakvoj paraleli iz istorije, da se raskošno ruho srpske književnosti mora očistiti od drevnih nanosa“. Ipak, vi ste za ovu knjigu dobili nagradu Bora Stanković, a i vaša ranija, ma koliko od dela kritike osporavana ostvarenja, ovenčana su prestižnim priznanjima – već pomenutom Andrićevom nagradom (2003. za „Malu Aziju“), te nagradom Branko Ćopić (2002. za „Kuću Pavlovića“). Nije li to ipak svedočanstvo da osim „pretorijanaca književnih falsifikata“ u Srbiji postoje i uticajni zagovornici „patriotske literature“?

Jeste znak i potvrda. Čak i ako su u svom programu razvoja kulture učinili sve da se potisnu srpski klasici i najvrednija dela srpske književnosti, da se u šutnji podave živi i, uz pomoć kulturne kontracepcije, eliminišu novi talentovani delatnici, niko i nikad neće uspeti da namagarči svakog od nas do te mere da se ne upita kako to da jedna makar i „beznačajna bitka na Kosovu“ nije inspirisala kakvog srpskog pisca da bar između redova provuče vest o pogibiji turskog sultana i srpskoga kneza, a da je viteška „terazijska šetnja“ iznedrila toliko romanesknih likova, ne samo upečatljivih, već i dramatičnih. Možda zato što je „svaki život – roman“, ili što „život piše romane“. E, neće biti! Život ih možda piše, ali ih samo istorija potvrđuje. Veliki strani pisci ispisali su o Srbima zadivljujuće stranice, nešto od toga na srpski nije čak ni prevedeno. U potonje vreme, međutim, te glasine o Srbima u inostranstvu demantuju uglavnom mali srpski pisci kojima ne manjka zadivljujuće hule i pokuda na otadžbinski račun. Konačno, svaka dobra literatura je, bez obzira na njen ideološki predznak, odraz autorskog rodoljublja.

Kada smo već načeli temu patriotizma i književnosti, u vašem do sada jedinom prilogu za „Pečat“, u prvom broju našeg lista, napisali ste kako „duh osećanja krivice prožima savremena srpska pisanija“, te konstatovali da „ima književnika, ali nema književnosti“. Imajući u vidu trendove u savremenoj srpskoj literaturi, zar ne bi bilo logičnije zaključiti da postoji književnost, ali da smo deficitarni sa književnicima?

Ja ipak ostajem kod prethodnih uverenja. Mada, gledajući iz vašeg ugla, može da se tvrdi i suprotno. Gledam pre nekoliko večeri: čovek u jablaničkom kraju uzeo motornu testeru i pred televizijskim kamerama saseca kolonu višnjevih stabala punih ploda. Protestuje protiv nečega. U odajama srpske vlade sedi ili svakodnevno navraća na desetine srpskih književnika, znanih i neznanih, mogli bi da formiraju pristojno književno udruženje, ali još nisam čuo da se neko od njih oglasio ovim povodom. Poseći voćku oduvek se i u svim civilizacijama smatralo grehom gotovo ravnim ubistvu čoveka. Ali na „evropskom putu“ svi su grehovi, izgleda, unapred oprošteni. Na Hristovoj stazi stvari, međutim, stoje znatno drugačije. U Evropi takođe, jer i tamo vode na robiju onoga koji je šutnuo skotnu kerušu. Kao Evropljanin u duši i seljačko dete u srcu, očekujem da nam se neko javno i zvanično izvini zbog one testere, makar urednik televizije. Razumem protest, ali razumem i nedužnu kolonu višanja. Svako od stabala dalo je od sebe sve što je moglo. A šta je od sebe dala vlast, šta vladini i nevladini književnici? Onaj jablanički pokolj čeka pravednog sudiju, ali čeka i svoga Valentina Rasputina da ga opiše, čeka Čehova, Janka Veselinovića ili Ćopića.

Savremena srpska književnost, čini se već duže vreme, pogotovo ona koju stvaraju pripadnici mlađe generacije, kao đavo od krsta beži od katarze, etičkih pitanja, pogotovo od tradicionalnog „nacionalnog zanosa“, stavljajući u prvi plan postmodernu igru sa ništavilom. Sa druge strane, početkom 21. veka i u delima mnogih naših značajnijih književnika postmoderni model polako zamenjuje literarni obrazac takozvanog „novog sentimentalizma“, a neki proučavaoci književnosti u našoj prozi, recimo u stvaralaštvu Gorana Petrovića, zapažaju čak i pojavu „novog srednjovekovlja“. Nije li, ako sve to imamo u vidu, preterano tvrditi da su, bez obzira na medijsku propagandu i aktuelne trendove, literate takozvane NVO antisrpske poetike, preuzele srpsku umetnost reči?

Umetnost reči? To je krupan zalogaj čak i za one koji, sem želje, sem predstave o  književnosti, i sem pristojnog činovničkog staža i besposličenja po partijskim i državnim departmanima, imaju i stvarni umetnički dar. Naročita veština nedarovitih osvedočena je u nivelaciji vrednosti kroz izdevanje terminoloških fraza za navodne „nove pojave“. Pa posle toga sledi iscrpljujuća rasprava o prikladnosti terminologije  i mističnog pojmovnika, zatim sveobuhvatna promocija „nove pojave“, samo nikako da na dnevni red stigne delo. Da vidimo, sinovac, šta smo to dobroga napisali? Na volju ti da mrčiš u stilu „novog srednjovekovlja“, postmodernistički, realistički, futiristiki, ali prvo na kantar da li to čemu vredi, i da li bi to neko darovitiji uradio bolje od tebe da ti nisi, kao što bi Dostojevski rekao, „upropastio temu“. Ali  pretenciozna osrednjost se uvek i svugde udružuje, u ešalone, u talase, u kartele, u generacije, jer – zajedno su jači, kvantitet je ubedljiviji od kvaliteta.

Danas se sve češće u kulturnoj javnosti vode rasprave o patriotizmu i književnosti. Šta je to što danas čini jedno književno delo patriotskim? Jezik? Tema? Tradicionalizam?

Vrednost, i jedino vrednost po sebi.

Da li se život i delo, recimo Crnjanskog ili Pekića, mogu posmatrati kroz prizmu patriotskog doprinosa narodu i zemlji kojima su pripadali?

Naravno, ako još neko u to sumnja.

Ako prihvatimo da u srpskom kulturno-umetničkom kontekstu postoje mnogi književnici, i uopšte intelektualci koji veoma dobro shvataju koje su osnovne tradicionalne i duhovne vrednosti srpskog naroda, zbog čega njihov glas ne može da odjekne dalje od grupe istomišljenika, i zbog čega ta nacionalna osvešćena inteligencija ne može da se suprotstavi aktuelnom kulturnom establišmentu koji nacionalnu ideju izjednačava sa fašizmom i nacizmom?

Zato što na korak ispred idu stegonoše koji smatraju da ubeđenja valja ušiti u zastavu, ispisati na čelu, zato što drže zapaljivu reč a nisu otporni na suzavac, zato što smatraju da najpre treba ubediti ubeđene, disciplinovati istomišljenike i, najzad, zato što veruju da javno delovanje spada u „vannastavne aktivnosti“ i što se rukovode devizom: „Sve, sve, ali od nečega se ipak mora živeti!“ Takvo držanje, istina, izvire iz plemenitog i prostodušnog osećanja pripadnosti „svome narodu“, mada se od „svog naroda“ ne sme očekivati nikakva pravedna nadoknada ili nagrada, ništa osim da prihvati i što pre zaboravi tvoj lični doprinos. Posledice kompromitacije nacionalne ideje obično bivaju i dalekosežne i tragične. A što se tiče fašizma i nacizma kod Srba, ako ga negde sretnete, najlakše ćete ga prepoznati po lakoći kojom sebe pripisuje drugima.

Na koji način savremeni intelektualac može svojim društvenim angažmanom dati doprinos definisanju našeg nacionalnog i kulturnog identiteta?

Najpre hrabrošću da govori ono što misli, koliko god da će to koštati. Potom bi trebalo da se svojim delima obraća nekim apstraktnim uzorima u prošlosti i u budućnosti, nekim budućim pokolenjima, recimo, jer sada i ovde se, u principu, malo šta može postići po tom pitanju. Jedna generacija ne može uraditi nacionalni posao koji se svršava jedino delovanjem više uzastopnih generacija. I, da budem pomalo surov, mora se u svemu tome gajiti monaška posvećenost, pa čak i dobrovoljna anonimnost.

Veliki deo izuzetno vredne srpske književnosti nastajao je tokom prošlih vekova na teritorijama koje danas nisu u sastavu Srbije, ili bilo koje zajedničke države – Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj. Kakva će biti sudbina tih dela i autora u nekom budućem pregledu književnosti?

Ako takve preglede budu pisali, a verujem da hoće, partije pobednice, nacionalni mozaik nikada neće biti kompletan. Jedna disonantna rečenica pretegnuće cele opuse. Mi ne znamo tačno gde je živeo Homer, čak ne znamo pouzdano ni da li je živeo, ali on je ugrađen u temelje celokupne evropske civilizacije. Nije mi nikada smetalo što bosanski muslimani krše nacionalnu deklaraciju Meše Selimovića, niti što to rade Hrvati sa Andrićem, Desnicom, ili novi Crnogorci s Njegošem, jer time ovi pisci ne pripadaju manje srpskoj literaturi. Naprotiv, ono što je srpsko u delima tih pisaca lepše zvuči kroz hrvatske, bošnjačke ili novocrnogorske kanale.

Vaš društveni angažman prisutan je u poslednje vreme naočitije kroz izdavačku delatnost. Vaša izdavačka kuća IGAM objavila je do sada dve knjige Radovana Karadžića – „Čudesna hronika noći“ i „Sitovacija“. Te knjige imaju veće tiraže. To svedoči da je javnost u velikoj meri, zahvaljujući vama, upoznata sa istinom, ne samo o Radovanu Karadžiću, nego i o dešavanjima devedesetih na području nekadašnje SFRJ. Ipak, i pored toga, čini se da je Srbija duboko podeljeno društvo, i da oni koji ne žele da vide tu istinu koju ste im predočili, naprosto zatvaraju oči pred njom. Kako tu drugu Srbiju ubediti da „progleda“?

Ta Srbija o kojoj govorimo je, očigledno, u odnosu na ostali svet, još u pubertetu. Još se ne zna, kao što narod voli da kaže, da li će joj nići sisica ili kitica. Šta god, na kraju će se i ona krstiti uz nikejsko „Vjeruju“. Svakim danom, koliko vidim, sve nam je bliža i sve je smernija. Prejela se lažljivih šargarepa, a bride je udarci štapa. Posle izlaska iz egipatskog ropstva, jevrejski narod s Mojsijem na čelu četrdeset godina je lutao kroz pustinju. Nisu lutali zato što nisu znali kuda vodi put u zemlju obećanu, već da bi kupili vreme dok ne izumru generacije s ropskom svešću ponesenom iz bogatog Misira.