Jedna te ista Srbija

U knjizi Vladana Batića “Dve Srbije”, ideja hrišćanske demokratije gubi se u njegovom otvorenom neprijateljstvu prema SPC-u, a borba protiv korunpiranog

Dinkića i albanskih ratnih zločinaca besmislena je nakon saradnje sa onima koji pomenute ličnosti podržavaju

Kada su moji prijatelji čuli da želim da pišem o knjizi Vladana Batića, namrgodili su se. “Šta će ti to?”, rekli su. “Batića malo ko voli. A i beznačajan je. Nije nikakva umetnost kritikovati ga. Samo ćeš mu napraviti reklamu i samo ćeš mu dati priliku da ponovo nekog napada”.

Ima u tome istine. Zato ću, kako bih ovaj prikaz učinio drugačijim, da započnem – pohvalom Batiću! Da, mislim da se kod njega mogu naći i dobre ideje. On jeste politička svađalica. Ali, mislim da mi se kod njega dopadaju tri stvari.

POGODIO TEMU

Prva je njegova ideja da se u Srbiju prenese politička koncepcija “hrišćanske demokratije”. Hrišćanska demokratija je svojevrstan spoj tradicionalnih vrednosti (poput svetosti života, stabilne porodice, jake nacionalne države) i društvene solidarnosti (tzv. “desna” država blagostanja). Hrišćanska demokratija naročito odbacuje danas gospodareću ideologiju neoliberalizma, koji društvo vidi kao skup apstraktnih, atomizovanih, od zajednice “suverenih” pojedinaca. Hrišćanske demokrate, naprotiv, smatraju da se društvo ne može svesti samo na tržište, a država na “servis” egoističkih individua. Društvo je nešto više od agregata sebičnih jedinki koje “slučajno” nastanjuju neku teritoriju. To je zajednica koja počiva na jasnim kolektivnim vrednostima. Među njima su najvažnije lojalnost zajednici (porodici, naciji) i solidarnost sa slabijim članovima zajednice. Država je organizacija te konkretne zajednice, sa osnovnim ciljem da obezbedi njen opstanak i napredak. Uz to, za hrišćanske demokrate jednako važan cilj države, je i obezbeđenje društvene pravde i sigurnosti. “Divlje tržište” svakako ne može da proizvede socijalnu pravdu.

Hrišćanske demokrate igrale su važnu političku ulogu u Italiji (naročito tokom Prve republike, 1945-1994), u Nemačkoj, Norveškoj i Čileu. Danas su hrišćansko-demokratske stranke sastavni deo narodnjačkog bloka. U evropskom parlamentu one čine najveću poslaničku grupu, tzv. evropske narodnjačke stranke. To znači da bi Batićev DHSS, ukoliko bi ušao u evropski parlament i ukoliko bi se pridržavao ideologije iz naziva svoje stranke, bio u istoj poslaničkoj grupi sa Koštuničinim DSS-om.

Druga Batićeva crta koja mi se dopada jeste njegova uporna borba protiv određenih segmenata korupcije. Simbol državne korupcije za njega je Mlađan Dinkić. Ta pljačka obavljena je “u nekoliko faza: nevraćanje para sa Kipra, pa u vezi s tim i gašenje četiri najveće državne banke, formiranje Nacionalne štedionice kao tobože državne banke, omogućavanje svojim pajtašima-tajkunima da preko Euroaksel banke otkupe akcije NŠ, zatim ih prodaju pet puta skuplje i tako zarade milione. Uz to, Dinkić je počinio niz zloupotreba oko privatizacije ili prodaje banaka, češkog duga, sirijske nafte, pranja para preko HVB banke itd. Potpuno je jasno da bi se u svakoj zemlji, koja je iole pravna, Dinkić davno našao iza rešetaka”. Batić je ceo četvrti deo knjige posvetio Dinkiću i potkrepljivanju optužbi na njegov račun. “Da imamo odgovorno tužilaštvo”, vajka se bivši ministar pravde (143), “davno bi Dinkić i družina sedeli na optuženičkoj klupi. Ali, obećava Batić, “vremena se menjaju, zar ne? Ničija nije gorela do zore”.

I treća Batićeva crta koja izaziva poštovanje jeste njegova uporna borba da na optuženičku klupu izvede glavne zločince iz redova kosmetskih Albanaca – Ramuša Haradinaja, Agima Čekua i Hašima Tačija. Kao ministar pravde, on je prikupio i, oktobra 2001, dostavio Hagu 40.000 stranica dokaza protiv ove trojice. Batić kaže da se iz tih dokaza vidi da je samo Haradinaj “lično likvidirao 67 ljudi, naredio likvidaciju najmanje 267 i otmicu više od 400 ljudi”. U Haradinajeve “podvige” ubraja se i otmica jedne kolone srpskih svatova, 12. juna 1999. Haradinaj je lično učestvovao u mučenju, silovanju i ubistvu svatova. Sam je silovao mladu. Tada je jednoj žrtvi nožem odsečeno uvo, a potom su drugi terani da to uvo pojedu. Svi svatovi su zatim streljani na putu između Đakovice i Prizrena. Jedino je mlada Srpkinja zadržana za “zabavu”.

Pošto se haško tužilaštvo žalilo da se iz ovih dokaza ne vidi “komandna odgovornost” Tačija, Čekua i Haradinaja, u septembru 2003. Batić je dostavio nove dokumente i nove dokaze. Međutim, ništa nije vredelo. Haradinaj je 2004. izabran za premijera Kosova, Čeku je 2006. postao premijer, a Tači je 2007. izabran na istu funkciju. Trojica zločinaca – trojica kosovskih premijera! To je bilo previše za Batića. Pisao je besna i prebacivačka pisma šefu UNMIK-a, Sorenu Petersenu i haškoj tužiteljki, Karli Del Ponte. “Vrhunac cinizma”, piše Batić, “ogleda se u činjenici da je Agim Čeku nedavno održao predavanje u Institutu za mir u Vašingtonu. To je kao kad bi Pol Pot držao predavanje o toleranciji ili Bokasa o borbi protiv kanibalizma” (270). Čeku je, da podsetim, kao brigadir hrvatske vojske, učestvovao u zloglasnim akcijama protiv Srba (Maslenica, Medački džep, “Oluja”), bio je šef glavnog štaba OVK, u vreme kada su činjeni najgori ratni zločini nad Srbima (1999-2000), i komandant Kosovskog zaštitnog korpusa (2000-2006), paravojne organizacije koja je bila glavni izvor terorizma i kriminala na Kosovu.  Na teret mu se stavlja ubistvo ukupno 661 lica i otmica 574 ljudi nealbanske nacionalnosti.

No, sav ovaj Batićev trud bio je uzalud. Presuda Haradinaju, koji se više šetao po Kosovu, nego sedeo u Hagu, nikako da se donese, a optužnica protiv Tačija i Čekua nikada u Hagu nije ni podignuta.

PROMAŠIO SUŠTINU

Najpre, mislim da Batić možda i nije baš najbolje razumeo ideju hrišćanske demokratije. Tačno je da ona ne podrazumeva zalaganje za teokratiju i za personalnu uniju crkve i države. Ali, takođe, ona nikako ne podrazumeva i tipični ateistički “antiklerikalizam” i osporavanje autoriteta najviših crkvenih predstavnika. Nezamislivo je, recimo, da hrišćanske demokrate u Italiji “bespoštedno kritikuju” najistaknutije kardinale. A pogotovo je nezamislivo da italijanski demohrišćani javno napadaju samog rimskog Papu!

A sada, moram da pređem i na primedbe o Batiću, u vezi sa prethodno izrečenim krtikama.

Vladan Batić, međutim, upravo to radi. On tvrdi da je Srbija danas postala nekakva pravoslavna džamahirija. On takođe tvrdi da u Srbiji postoji nekakva “klerofašistička štampa”. On ne samo da najgore napada mitropolita Amfilohija, nego “bespoštedno kritkuj”» i samog Patrijarha Pavla!

Tako, Batić oštro zamera Patrijarhu da je “prisustvovao jednom stranačkom skupu”. “To je političko svrstavanje”, ljutit je Batić, “što je nedopušteno”. Međutim, Patrijarh nije bio na predizbornoj partijskoj konvenciji. On je, 9. jula 2005, prisustvovao javnom prikazivanju dokumentarnog filma „Istina“ o zločinima nad Srbima (1991-1999). To prikazivanje jeste organizovala Srpska radikalna stranka. Ali, film je autentično svedočenje Srba koji su preživeli mučenja, zatim svedočenje rodbine i prijatelja stradalih, kao i svedočenje zarobljenih hrvatskih, muslimanskih i albanskih vojnika. U filmu je, recimo, prikazana izjava zarobljenog pripadnika hrvatskog Zbora narodne garde, koji je ispričao kako je u Vukovaru, 1991, u jednoj kući, naočigled majki zaklao dva srpska petnaestogodišnja deteta, koja su vezana za stolice plakala i molila da ih poštedi. Drugi zarobljeni pripadnik ZNG-a ispričao je kako je jedan njegov saborac nosio oko vrata ogrlicu „od dječjih prstića“. Prikazani su i snimci unakaženih tela 23 rezervista zaklanih na Koranskom mostu kod Karlovca, 24 civila ubijena nožem i maljem kod Gospića, kao i slike nekih od 71 leša srpskih civila iz Medačkog Džepa.

Film je bio potresno svedočenje o stradanju Srba. Ali, njegovo prikazivanje predstavljalo je i jasan otpor kampanji, koja je upravo tih dana eskalirala. Ta sinhronizovana kampanja, koju su vodile NVO i evroreformski mediji, optuživala je Srbe da su jedini u proteklim ratovima izvršili genocid i da samo oni ima da se izvinjavaju okolnim narodima. Prirodno je da takvu osudu čitave nacije crkva nije mogla da podrži. Prisustvo Patrijarha projekciji filma bio je gest sa jasnim simboličkim značenjem. Tumačiti taj gest kao “partijsko svrstavanje”, kao što to radi Batić, doista je nekorektno i bez mnogo razumevanja za mesto crkve u životu društva. Pogrešno razumevanje još više čudi kad dolazi od nekoga ko sebe vidi kao “demohrišćana”.

Druga Batićeva zamerka Patrijarhu Pavlu jeste ta što je krstio Miloševićevog unuka Marka. Ova primedba je takođe prestroga. Milošević, iako kršten, nije bio vernik i svoju decu nije krstio. Ali, zašto bi se odbilo krštenje njegovog unuka? Koji to hrišćanski propis ili običaj zabranjuje krštenje nekog deteta, bez obzira iz koje porodice dolazi? Ako je dete rođeno u politički neprijateljskoj porodici, da li to znači da takvo dete ne treba ni da bude kršteno? Kakva je, uostalom, to segregacija dece po političkoj pripadnosti njihovih roditelja? I šta Batić uopšte ima da se meša u to koje će svešteno lice da krsti koje dete?

Naravno, ovim krštenjem Patrijarh je poslao i jednu političku poruku. Ali, još jače političke poruke Patrijarh je slao 1992. ili 1997. Tih godina, zajedno sa Sinodom, kritkovao je izvesne Miloševićeve poteze. Da li je i tada Batiću smetalo “političko svrstavanje” vrha SPC-a? Kakogod, kršatavajući bebu, Patrijarh je pokazao kako se, u stvarima vere i duše, čovek može uzdići iznad političkih sporenja.

ZABORAVIO PRETHODNU SADRŽINU

Batićeve tvrdnje o Dinkićevoj umešanosti u korupciju nesumnjivo zaslužuju pažnju. Ali, neobično je da se Batić, u poslednje vreme, sasvim ućutao na tu temu. On jeste zajedno sa Nenadom Čankom, 20. novembra 2005, zahtevao podizanje optužnice protiv Dinkića. Ali, od tada, Čanak je sve zaboravio i ušao u izbornu koaliciju lično sa Dinkićem. A i Batić je izgleda, takođe, sve zaboravio i našao se na listi LDP-a, stranke koja najavljuje saradnju sa koalicijom DS-G17, u nekakvoj budućoj evroreformskoj vladi. Otkud to? Zar jučerašnji “scenarista najveće pljačke u istoriji Srbije” može danas da bude prihvatljiv kao novi koalicioni partner?

U srpskoj politici nagledali smo se svakojakih stranačkih preokreta. Oni koji su se do juče najžešće međusobno napadali, hitali bi danas u najtopliji koalicioni zagrljaj. Ipak, Batić se ponosi svojom načelnošću i doslednošću. Nije li, onda, neobično da krivac za “najveću pljačku u istoriji Srbije” bude amnestiran? Kako će izgledati ako Batić, u okviru nekakve nove, vladajuće koalicije, sutra bude trebao da glasa za izbor Dinkića – “najvećeg pljačkaša u istoriji Srbije” – kao, recimo, novog potpredsednika vlade?

Još lepše, šta ako Batić sutra bude morao da glasa za Ivicu Dačića, kao novog ministra u toj istoj “evroreformskoj” vladi? Da li će se onda setiti svih svojih kritika Koštunice, kojima je napunio ovu knjigu, zbog saradnje sa SPS-om? Kako to: kada SPS sarađuje sa drugima, to je “azijatska, antievropska i antihrišćanska” partija, a kada sarađuje sa nama onda je to “demokratska, evropska i hrišćanska” (isto) partija? Kakva je to načelnost, po čemu je to hrišćanski moral?

Jednako stvar stoji i sa Batićevim zalaganjem da Tači, Čeku i Haradinaj budu osuđeni zbog ratnih zločina. Da li je Batić svestan činjenice da se Čedomir Jovanović, njegov šef poslaničkog kluba i nosilac izborne liste, zalaže da kosovski Srbi zaborave sve, da pognu glavu i da priznaju Hašima Tačija za svog premijera? Da li Batić razume da Jovanović traži od kosovskih Srba da se integrišu u “održivo kosovsko društvo” i zajedno sa albanskom decom uče o “kosovarskim herojima” Haradinaju, Čekuu i Tačiju? Kakvo je to osećanje za pravdu, kakvo je to osećanje hrišćanskog morala, ako smo svesni o kakvim zlikovcima je reč i sa kakvim licemernim evropskim posmatračima i komesarima na Kosmetu imamo posla?  Zaista, kakvo je to osećanje za pravdu, kakva je to načelnost i u čemu je tu hrišćanski moral?

3 коментара

  1. Avatar

    Sta Vam je, Antonicu?! Zar niste culi koliko je V. Batic bolestan? I zar dosad nikad niste culi za razne politicke namestaljke i podmetanja? On, Batic, sigurno ne moze da se brani, zaokupljen lecenjem i golim opstankom? Dovoljno je sto je i onoliko uradio, kao sto pisete,na optuznicama protiv ovih…da kazemo, Siptara. Uradio je mnogo!! Kamo srece da je dosad bilo ko uradio nesto slicno, i na temu Jasenovca…Uvek ste odmereni i pametni, a sad ga preteraste! Sta je trebalo i mogao jos da uradi Batic? Mozda je uradio vise od svih nas? A Vi i sami vidite koji je to otpor i napad, na koji je naisao. Pretrpeo je Batic svasta! A Vi biste da je svemoguc? Ipak, dobri ste i pametni, jer ste uopste pisali o tome. Culi ste sta i Vasi prijatelji o tome kazu, a Vi ste opet pisali i hvala Vam zbog toga! Jer, oko Batica je muk, a sire se i mnoge odvratne lazi, vec godinama-nije tesko ocrniti politicara, nije, cak ni najbezazlenijeg Srbina. Pozdrav i sve najbolje!

  2. Avatar

    Opet citam Vas clanak, g-dine Antonicu. Napominjem da nisam citala tu Baticevu knjigu, nije ni vazno, nesto me drugo tu iritira. Ako je i on u knjizi, posle svog truda da raskrinka siptarske zlocine, nasao da razmatra zasto li je Patrijarh krstio Milosevicevog unuka…ama, muka mi je, znaci, on je napadao Milosevica-Srbina, sad mi napadamo njega, Batica-Srbina, a svi smo zrtve i kao da nemamo pravih neprijatelja! A tog filma o ratnim zlocinima, naravno, protiv Srba, se secam. Bilo je i neko prikazivanje u Sava-centru i secam se da sam se pitala kako li to ostareli Patrijarh moze da gleda i podnese i jos da da neki sud (to se ocekivalo), a zna da nema ko da cuje, niti ce ikad hteti da cuje na ovoj Zemlji. Koje je to mucenje!? Najavljivali su taj film na RTS, a niko ga video nije (osim na toj projekciji u Sava-centru i sad bih volela da mogu da se setim ko je tu bio pozvan i zasto i KO je uopste organizovao tu projekciju) i proklinjala sam sebe-svoju zemlju na koju vrstu propagande-trpljenja je prisiljena – ispravite me ako se ne secam dobro. Ne, ne, sad mi se cini da su ga prikazali i na televiziji, ali ja nisam gledala, nisam htela-mogla. Ubijati i muciti ljude, a onda nam prikazivati film, na koji nikad niko nece reagovati, prikazivati strahotu samo kao pretnju za ubuduce, a mi mozemo samo da placemo. Kad smo budale bez odbrane. Zato treba biti oprezan u kritici svakog Srbina koji je i malo dobre volje i truda pokazao da odbrani nesto svoje i odrzi samopostovanje.

  3. Avatar

    Gde zurite Ljubice, valjda je red da se okonca posao u Smederevu, rafinerija, pa posle Jasenovac, Kos+Met…itd, ukoliko vec nije, samo je promukao pa nemoze da nas obavesti..
    ———————————————————
    Kada је „US Steel“, 2003. godine, kupio „Sartid“ za 23 miliona dolara – koliko je, u to vreme, koštao jedan jedini fudbaler Crvene Zvezde, Goran Drulić – nove gazde su radnicima dale platu od 0,30 dolara po satu (bruto!). Radnici su čuli da zaposleni „US Steelа“ u železari u Košicama imaju 3,74 dolara na sat, a u Pitsburgu 16,98 dolara. Zato su stupili u štrajk, zahtevajući „fantastičnih“ 0,90 dolara na sat. Posle 37 dana štrajka dobili su 0,60 dolara. I otišli kući pevajući.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *