Почетна / Уводник / Država u državi

Država u državi

Ako je ovo mudra i izbalansirana politika, šta li je onda nacionalna izdaja? Nekada se među evroatlantskim neprijateljima, kažu, nismo snašli, a danas se među tolikim prijateljima snalazimo tako da sada stvaramo od vojvođanske autonomije državu u državi. Mudri su i vešti srpski političari danas, oni daju sve što od njih zahtevaju, ili bi mogli zahtevati evroatlantski prijatelji. Ono što se nekada moglo oteti samo okupacijom ili mirovnim sporazumom, i to samo privremeno, Srbija danas daje dragovoljno. Srbija je pravi evropski dragovoljac.

Tone su mastila potrošili naši analitičari, tobožnji teoretičari i novinari, ne bi li, zbunjujući gledaoce i čitaoce, dokučili šta se to zbilo oko Statuta Vojvodine i Zakona o nadležnostima. U tom prostoru se, po principu „zaludni pop i jariće krsti“, traži i nalazi nepostojeći patriotizam državnih funkcionera, aplaudira se neusvojenim amandmanima, ustanovljavuju se propusti ranijih ustavotvoraca, unapred se obezoružava opozicija, unapred joj se odriču politička i nacionalna odgovornost. Ta operacija, odnosno sva ta uvijanja, imaju samo jedan jedini cilj – da se stvori pokriće za direktnu antidržavnu delatnost današnjeg srpskog režima; i ništa više.

O čemu je zaista reč. Autonomaši i sepratisti u Vojvodini, na čijem je čelu Demokratska stranka Borisa Tadića, doneli su pre više od godinu dana predlog Statuta u kome su sebi protivno Ustavu Srbije prigrabili masu državnih nadležnosti. Bilo kakav Zakon o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine nisu ni pominjali, niti ga je bilo na vidiku. Kada je preostali deo stručne i kritičke javnosti, koji je u međuvremenu desetkovan, podigao glas i ukazao na neustavnost ovakvog poduhvata, vlasti su se setile Zakona o nadležnostima i učinile sve da ozakone i „poustave“ sve one nadležnosti koje je Vojvodina Statutom već prigrabila. Istini za volju, u tome nisu uspeli, jer je Statut i dalje neustavan. Tako je došlo do toga da se Zakon prilagođava podzakonskom Statutu. Svi mediji izveštavaju da je Skupštini Srbije dostavljen Statut i „prateći dokument“. Tako Zakon posta „prateći dokument“.

Premijer Cvetković – baš kao da je kancelar, a po Ustavu Srbije, i ne samo po njemu, nije – primi Nenada Čanka i onako, u ime vlade, prihvati njegove amandmane. Tadić i Cvetković znaju da ti amandmani nisu usaglašeni sa Ustavom, ali su zato obojica svesni da su u punoj saglasnosti sa Čankovim Memorandumom o Vojvodini, koji je on 23. decembra 1991. godine poslao lordu Karingtonu i Konferenciji o Jugoslaviji. Taj dokument je „obznanio da istorijski uslovi iz 1945. godine, kada je Vojvodina pridružena Srbiji i Jugoslaviji, više ne važe, i da u budućnosti Vojvodina treba da bude konfederalna jedinica Srbije, a ako to Srbija ne prihvati – nezavisna država Teritorije severno od Save i Dunava, koje je Srbija anektirala“, zahteva Čanak, „moraju biti vraćeni novoj državi“.

Vlada Srbije usvaja predlog Zakona o nadležnostima sa Čankovim amandmanima. Dakle, taj zakon je samo predlog, a nije zakon dok ga Skupšina Srbije ne usvoji. Pokrajinska skupština Vojvodine, nipodaštavajući parlament Srbije, zakazuje sednicu na kojoj pravno-tehnički usaglašava predlog svog statuta sa nepostojećim zakonom. Vrši se potpuno suspendovanje ustavno-pravnog sistema i Narodna skupština se pretvara u puku prćiju vladajuće većine koja radi bez bilo kakve demokratske logike i direktno protiv interesa naroda i države. Od Skupštine Srbije, a pogotovo posle novog Poslovnika, ostala je samo zgrada skupštine u kojoj vladajuća većina brzopotezno i ćuteći donosi odluke. Suspendovani su i Ustav i Skupština. Pravi mali državni udar.

Država Srbija se odrekla nekih nadležnosti koje državu inače čine suverenom. Ne postoji takav Ustav na svetu koji bi sprečavao neku državu da sebe u velikoj meri liši svog suvereniteta i izvrši državno samoubistvo. Jednostavno, nije moguće pretpostaviti da će vlast zloupotrebljavati bilo koji član Ustava da bi radila protiv svojih istorijskih, nacionalnih i državnih interesa i deliti državnu teritoriju. Naša vlast se upravo tako ponaša, i logično je onda da se pronašao neki nategnuti „ustavni osnov“ za tešku antidržavnu zloupotrebu vlasti. Ali da bi sve bilo potpuno jasno, za takav „ustavni osnov“ direktno je zaslužna Demokratska stranka i njen predstavnik u ustavnoj komisiji. Uvođenje svega što je u vezi sa vojvođanskim separatizmom u današnju ustavnu materiju može se zahvaliti prevashodno i gotovo isključivo Demokratskoj stranci i njenim ultimativnim zahtevima. Nema tu nikakve slučajnosti. Nije mi baš lako da pohvalim Mlađana Dinkića, ali da ne bi njega i njegove odlučnosti, neka ustavna rešenja (oko finasija i poreza) bila bi još lošija, i Vojvodina bi već danas imala zaokruženu državu.

Ne treba nikakva analitička pronicljivost da se jasno uoči kako je sve što se poslednjih dana radi jedna perfidna separatistička igra i da se na tlu Srbije stvara „država u državi“. Zasad. Ne mogu biti uverljive javne akrobacije u stilu: Statut Vojvodine je sada u redu, on nije separatistički, ali treba se koncentrisati na popravljanje Zakona. Svaka moguća promena Zakona povlačila bi zatim i promenu, za njih, sada prihvatljivog Statuta. Zašto bi neko menjao Zakon kada je on, kao što se jasno moglo videti, saobražen poželjnom i prihvatljivom Statutu koji je bio i ostao na početku priče.

Za Srbiju je danas pogubno to što radi njen režim. Ali je mnogo pogubnije to što rade njeni mediji i najveći deo inteligencije koji zatvara oči pred očiglednim činjenicama, i koja odbija da prepozna i uoči šta se stvarno dešava, i to nazove pravim imenom. To konformističko ideološko i mićenjem proizvedeno slepilo pogubno je, baš kao što je pogubna i propagandistička i marketinška buka koja iz toga nastaje. „Televizija je sigurno doprinela, koliko i mito, degradaciji civilne vrline. Ona je pozvala i gurnula u prvi plan političke i ekonomske scene neke ‘jesi li me video?’ tipove čija je glavna briga da se prikažu i istaknu…“. (Pjer Burdije)

Na dvadesetogodišnjicu pada Berlinskog zida, umalo nismo ogluveli od naših „jesi li me video tipova“ koji su na sav glas napadali Miloševića i srpski narod zato što nisu shvatili da je padom Zida, pao i komunizam. Pravi izraz po srpski narod pogubne Brozove komunističke nacionalne politike bile su etatizovane pokrajine na tlu Srbije. Milošević i srpski narod su to devedesetih godine prošlog veka, a sve kao ne shvatajući šta se dešava, odlučno srušili – i ujedinili Srbiju. Oni koji to ni posle dvadeset godina neće da vide, danas rade na oživljavanju najmračnijeg relikta komunizma, na podržavljenju Vojvodine, i čine sve što je u njihovoj moći, a na svoju bruku i sramotu, da to od srpskog naroda sakriju.

Bruka i sramota! Blage su to reči za tako veliku nacionalnu i državnu štetu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *