Skopske bezbednosne igre i pouke

Samit OEBS-a

Uprkos zakulisnim igrama i smicalicama, konferencijom OEBS-a u Skoplju dominirao je ruski šef diplomatije Sergej Lavrov. Poruke njegovog govora su dalekosežne i poučne, naročito za Srbiju

ako danas, sa radikalnom promenom na karti Evrope, šuplje zvuče onih deset principa OEBS-a kojima se garantuju suverenitet i teritorija svake države. Suverena jednakost država, izbegavanje upotrebe sile ili pretnje silom, nedodirljivost granica, teritorijalna celovitost država, mirno rešavanje sporova, poštovanje osnovnih ljudskih prava, ravnopravnost i samoopredeljenje naroda, saradnja između država i ispunjavanje međunarodno-pravnih obaveza – svi ti principi jesu temelj delovanja OEBS-a.
Dometi i poštovanje ovih pravila, u vreme aktivnih ratova i pretnji evropskoj bezbednosti i međunarodnom miru, kao i promocija bezbednosti, stabilnosti i saradnje među državama bili su, ili je bar trebalo da budu, predmet konferencije OEBS-a u Skoplju.
Još uoči sastanka OEBS-a, koji okuplja 57 članica (sa sedištem u Beču), nadvila su se dva velika pitanja koja su u prvi plan stavila Rusiju kao učesnika, ujedno i pobednika skupa, kako je to video američki Radio Slobodna Evropa (RSE). Prvo, hoće li se u Skoplju pojaviti šef ruske diplomatije Sergej Lavrov, jer mu je na prethodnom sastanku u poljskom gradu Lođu u decembru prošle godine Poljska zabranila prisustvo. Drugo, ko će posle Severne Makedonije preuzeti jednogodišnje rotirajuće predsedništvo za sledeću godinu?

Tako je Rusija zaokupila svu pažnju, pokazujući snagu igrača bez koga je nemoguće rešavati nagomilane kontinentalne probleme. Naročito posle neuspeha ukrajinske kontraofanzive i eskalacije nasilja na Bliskom istoku, te mogućnosti da Kina otvori front na Tajvanu, na Zapadu su, izgleda, zaključili da je vreme da se započne dijalog s Rusijom. Iako to nije direktno i otvoreno rečeno, ovakav zaključak se neminovno nameće sam od sebe.
Što se tiče jednogodišnjeg rotirajućeg predsedavanja OEBS-u, o kojem se uvek odlučivalo konsenzusom, rešeno je (uz nezaobilaznu saglasnost Rusije) da to bude Malta, koja je izabrana nakon što je Rusija tri puta blokirala Estoniju, jedinog kandidata za predsednika OEBS-a 2024. godine.

FARSIČNI AVIO-LETOVI Zapadni mediji ne bi bili to što jesu da jednu, reklo bi se farsičnu, priču oko sankcija ruskoj delegaciji nisu stavili u prvi plan. Da bi se našlo opravdanje za to što su Makedonci dozvolili prisustvo ruskoj delegaciji, navodi se da je Evropska unija samo zamrzla Lavrovljevu imovinu, ali nije uvela zabranu izdavanja viza. Čak i da postoji takva zabrana, zemlje članice EU i one koje joj teže, poput Severne Makedonije, mogu da je se odreknu da bi prisustvovale međunarodnim konferencijama, kao što je ministarski sastanak OEBS-a. Navodno, ista „rupa“ postoji i za ruske letove ako, na primer, prevoze važne ruske diplomate. Drugim rečima, Lavrov može biti dobrodošao u Severnoj Makedoniji, a da zemlja ne prekrši bilo kakve pravne ili političke obaveze.
Ali da ne bi sve prošlo tako glatko i bez zapadnih „čvrga“ tako svojstvenim kada je Rusija u pitanju, postarala se Bugarska. Iako je prvobitno odobrila prelet aviona, Lavrov je izbegao Bugarsku i u Severnu Makedoniju ušao preko Grčke, jer je Bugarska odbila da otvori svoj vazdušni prostor avionu u slučaju da se u njemu nalazi portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova.
Veselih ili neveselih obrta (zavisi kako ih ko gleda) bilo je i u Skoplju. Zbog dolaska šefa ruske diplomatije, učešće je otkazao ministar spoljnih poslova Ukrajine Dmitrij Kuleba. Baltičke zemlje i Poljska, u znak protesta zbog prisustva Lavrova u Skoplju, nisu poslale svoje ministre spoljnih poslova, već delegacije.
Krešendo ovog igrokaza bio je rezervisan za najveće. Tik uoči samita neformalnoj večeri u Skoplju prisustvovali su državni sekretar SAD Entoni Blinken i šefovi diplomatija EU i Ujedinjenog Kraljevstva Žozep Borelj i Dejvid Kameron, nakon čega su sva trojica požurili da napuste Severnu Makedoniju pre nego što u tu zemlju sleti avion s ruskim šefom diplomatije. U kuloarima se tvrdi da je bugarsko „predomišljanje“ bilo u funkciji komotnijeg odlaska pomenute trojke, kao i opaska da je Bugarima oduvek bilo svojstveno poltronsko i vazalno ponašanje, kroz istoriju tako dobro poznato.
Ni Lavrov nije ostao dužan, pa je rani odlazak Blinkena i Borelja iz makedonske prestonice pripisao strahu od dijaloga. „Kako razumem i Blinken i Borelj su otišli. Zašto se to dešava? Pa verovatno misle da time izoluju Rusiju. Ali ja mislim da su jednostavno kukavice, da se plaše bilo kakvog iskrenog razgovora sa činjenicama u rukama“, reći će ruski ministar spoljnih poslova na konferenciji za novinare posle sastanka ministara spoljnih poslova OEBS-a u Skoplju.

OEBS SRUŠEN NA BALKANU Zvezda celokupnog samita upravo je bio Lavrov, ali ne samo zbog volšebnog dolaska već i zbog govora i ocena koje je u Skoplju izneo, a koje se u velikoj meri odnose i na Srbiju. Po njegovim rečima, Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) je u žalosnom stanju i nalazi se na ivici propasti, a Zapad ubija šanse za njeno oživljavanje jer su joj perspektive nejasne. Naglasio je da je OEBS zapravo uništen još 1999. godine.
„Činilo se da je završetak bipolarne konfrontacije lišio smisla postojanja atlantsku alijansu. Države NATO-a i EU uništile su vojnopolitičku dimenziju OEBS-a. NATO je 1999. izvršio neprikrivenu, grubu agresiju na Jugoslaviju, članicu OEBS-a i UN. A 2008. godine, kršenjem Rezolucije 1244 SB UN i principa nepovredivosti granica u Evropi iz Helsinškog završnog akta, Srbiji je oteto Kosovo bez ikakvog referenduma“, istakao je Lavrov u Skoplju.
Govoreći o sankcijama koje je Zapad uveo Rusiji, Lavrov je rekao da „u nastojanju da sruše rusku ekonomiju, Sjedinjene Države i njihovi evropski sateliti uveli su hiljade sankcija Rusiji, čime su stavili tačku na široku praktičnu saradnju između Istoka i Zapada u našem nekada zajedničkom regionu“, uz zaključak da se stiče utisak da je EU napustila prvobitne ciljeve svojih kreatora o poboljšanju blagostanja zemalja članica i pretvorila se, u velikoj meri naporima briselske birokratije, u agresivan geopolitički projekat.
Ne treba zaboraviti da je u Kopenhagenu 1990. godine ova organizacija naglasila obavezu država potpisnica da u još većem stepenu poštuju doneta pravila, a potpisan je i „Pariski akt za novu Evropu“, koji je OEBS pretvorio u međunarodnu organizaciju. To je dovelo do toga da KEBS (Konferencija za evropsku bezbednost i saradnju) posle pada Berlinskog zida 1994. menja ime u Organizaciju za bezbednost i saradnju.

Već Helsinški završni akt iz 1975, bez statusa ugovora, imao je višedimenzionalni značaj za ekonomska, tehnološka i ekološka pitanja, za pitanja važna za ljudska prava, dok je posebno značajan bio za pitanje bezbednosti i harmonizacije odnosa između sovjetskog i američkog bloka usled Hladnog rata, ali i njihov uticaj na evropske zemlje, što će se od 1990-ih drastično izmeniti.
U jeku sukoba u Ukrajini mnogi su se prisetili Putinovog govora iz 2007. godine na forumu o krizama, sukobima, vojnoj i bezbednosnoj politici u Minhenu, tumačeći ga kao važno diplomatsko upozorenje Sjedinjenim Državama i saveznicima da Rusija gubi strpljenje za NATO zadiranje. O njemu je najozbiljniju analizu imao zapadni institut Kejto, iz Vašingtona, navodeći zapanjujuću činjenicu da su sadržaj i ton stava Moskve iznenadili zvaničnike SAD i NATO-a, iako su, podseća Kejto, godinama ruski lideri bili uznemireni i ljuti zbog sve većeg zadiranja pakta u rusku zonu bezbednosti. Podseća se da se još Boris Jeljcin žalio na prvu fazu širenja NATO-a, kada su Poljska, Češka i Mađarska ušle u Alijansu 1998, da bi prigovori Moskve postajali sve glasniji i uporniji sa svakom sledećom provokacijom.
Posebno naglašeno upozorenje stiglo je od Putin tada u Minhenu 2007, kada je direktno napao ideju toliko popularnu u SAD tokom 1990-ih i ranih 2000-ih da je međunarodni sistem jednopolaran i da je moć Vašingtona neosporna. Putin je odlučno odbacio taj model i implicitno govoreći o vojnim intervencijama predvođenim SAD na Balkanu i u Iraku izjavio: „Danas smo svedoci gotovo neograničene upotrebe sile – vojne sile – u međunarodnim odnosima, sile koja gura svet u ponor trajnih sukoba.“ „I naravno“, nastavio je Putin, „ovo je izuzetno opasno. To rezultira činjenicom da se niko ne oseća bezbedno. Želim ovo da naglasim – niko se ne oseća bezbedno!“
Putinov minhenski govor bio je važno diplomatsko upozorenje SAD i saveznicima da se strpljenje Rusije povodom NATO okruživanja bliži kraju. Ali u narednim godinama zapadne vođe (najviše SAD) nastavile su da prolaze kroz mnoga crvena svetla. Šokantno i arogantno mešanje u interne političke stvari Ukrajine 2013. i 2014, kada su inicirali i pomogli državni udar, izazvalo je rast tenzija. Situacija se od tada redovno pogoršava dok Vašington sipa oružje u Ukrajinu i tretira je kao svog vojnog klijenta.
Pominjanje Srbije u Lavrovljevom govoru kao da nije naišlo na veliki odjek kod naše delegacije. Iako je šef srpske diplomatije Ivica Dačić iskoristio Skoplje da izbaci već poznate parole Beograda – da Srbija ne može da prihvati da je teritorijalni integritet Ukrajine ili bilo koje druge zemlje važniji od teritorijalnog integriteta Srbije, da Kosovo nikada neće postati članica OEBS-a jer se u toj organizaciji odlučuje konsenzusom i da se Srbija s tim neće saglasiti, da se Srbi na KiM suočavaju sa sve ozbiljnijim oblicima institucionalne i verske diskriminacije, ugroženom bezbednošću i ekonomskom neizvesnošću… Na pitanje da li će se susreti s Lavrovom, odgovorio je da nisu imali bilateralni sastanak, „jer je tamo kratko zbog izbora u Srbiji“.
MSP je, ipak, u saopštenju navelo da je Dačić je s ministrom spoljnih poslova Ruske Federacije, pored razmatranja bilateralnih pitanja, razmenio mišljenje o izazovima i problemima s kojima se trenutno OEBS suočava, kao i mogućnostima za njihovo prevazilaženje, kako bi organizacija nastavila s funkcionisanjem.

PRIZNANJE LAVROVU Mada, mora se priznati, upravo je predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio da je šef ruske diplomatije rekao istinu u Skoplju. „Tamo je Lavrov bio optužen da oni valjda Srbiju koriste za izazivanje sukoba u regionu i slično, ali suština je u tome da su nama prilično vezane ruke i da se mnogo bolje držimo nego što bi bilo ko očekivao čuvajući svoju nezavisnost, suverenitet i u donošenju odluka, a ne samo u smislu poštovanja Povelje UN i čuvanja naših granica“, rekao je Vučić, što su mnogi doživeli kao predizbornu izjavu, uz podsećanje da je slično postupio u Pekingu, kada se susreo s Putinom (na hodniku), bez zvaničnog sastanka.
Štaviše, Đorđe Vukadinović, političar i vlasnik portala NSPM, na platformi Iks, naveo je da su RTS i Tanjug iz govora Sergeja Lavrova izostavili ključni deo – „grubu agresiju na SR Jugoslaviju i otimanje Kosova od Srbije“. Na sajtu RTS-a još stoji članak „Lavrov: OEBS na ivici propasti, organizacija uništena još 1999. godine“, a u tekstu se navodi i ono što Vukadinović tvrdi da je propušteno, a to navodi na zaključak, ako je verovati Vukadinoviću, da se navodna cenzura odnosi na Dnevnik RTS-a, što je sada teško proveriti.
Pa ipak, to bi bio samo dodatak na sumnje i podozrenja koje je već izazvala izjava Gorana Vesića, ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Srbije: „Srbija je spremna da učestvuje u obnovi Ukrajine. Vlada Srbije osuđuje agresiju Rusije na Ukrajinu i potpuno podržava njen teritorijalni integritet i njenu celovitost.“ Za mnoge neadekvatna izjava s obzirom na to da se Srbija suočava s izazovima u mnogim sferama, a naglašena osuda „agresije Rusije“ može uticati na odnose naše zemlje s RF.
Ako se dodaju sankcije Belorusije, uprkos nesebičnoj pomoći ove zemlje kad je Srbiji bilo najteže, i, svima nejasno, odustajanje od moratorijuma na vojne vežbe i to samo kada su Amerikanci i NATO u pitanju, sve liči, reći će cinici, na parabolu o izboru onog nesrećnika što se ‘46. odlučio za četnike. Jeste smešno, groteskno, ali i upozoravajuće.