Скопске безбедносне игре и поуке

Самит ОЕБС-а

Упркос закулисним играма и смицалицама, конференцијом ОЕБС-а у Скопљу доминирао је руски шеф дипломатије Сергеј Лавров. Поруке његовог говора су далекосежне и поучне, нарочито за Србију

ако данас, са радикалном променом на карти Европе, шупље звуче оних десет принципа ОЕБС-а којима се гарантују суверенитет и територија сваке државе. Суверена једнакост држава, избегавање употребе силе или претње силом, недодирљивост граница, територијална целовитост држава, мирно решавање спорова, поштовање основних људских права, равноправност и самоопредељење народа, сарадња између држава и испуњавање међународно-правних обавеза – сви ти принципи јесу темељ деловања ОЕБС-а.
Домети и поштовање ових правила, у време активних ратова и претњи европској безбедности и међународном миру, као и промоција безбедности, стабилности и сарадње међу државама били су, или је бар требало да буду, предмет конференције ОЕБС-а у Скопљу.
Још уочи састанка ОЕБС-а, који окупља 57 чланица (са седиштем у Бечу), надвила су се два велика питања која су у први план ставила Русију као учесника, уједно и победника скупа, како је то видео амерички Радио Слободна Европа (РСЕ). Прво, хоће ли се у Скопљу појавити шеф руске дипломатије Сергеј Лавров, јер му је на претходном састанку у пољском граду Лођу у децембру прошле године Пољска забранила присуство. Друго, ко ће после Северне Македоније преузети једногодишње ротирајуће председништво за следећу годину?

Тако је Русија заокупила сву пажњу, показујући снагу играча без кога је немогуће решавати нагомилане континенталне проблеме. Нарочито после неуспеха украјинске контраофанзиве и ескалације насиља на Блиском истоку, те могућности да Кина отвори фронт на Тајвану, на Западу су, изгледа, закључили да је време да се започне дијалог с Русијом. Иако то није директно и отворено речено, овакав закључак се неминовно намеће сам од себе.
Што се тиче једногодишњег ротирајућег председавања ОЕБС-у, о којем се увек одлучивало консензусом, решено је (уз незаобилазну сагласност Русије) да то буде Малта, која је изабрана након што је Русија три пута блокирала Естонију, јединог кандидата за председника ОЕБС-а 2024. године.

ФАРСИЧНИ АВИО-ЛЕТОВИ Западни медији не би били то што јесу да једну, рекло би се фарсичну, причу око санкција руској делегацији нису ставили у први план. Да би се нашло оправдање за то што су Македонци дозволили присуство руској делегацији, наводи се да је Европска унија само замрзла Лавровљеву имовину, али није увела забрану издавања виза. Чак и да постоји таква забрана, земље чланице ЕУ и оне које јој теже, попут Северне Македоније, могу да је се одрекну да би присуствовале међународним конференцијама, као што је министарски састанак ОЕБС-а. Наводно, иста „рупа“ постоји и за руске летове ако, на пример, превозе важне руске дипломате. Другим речима, Лавров може бити добродошао у Северној Македонији, а да земља не прекрши било какве правне или политичке обавезе.
Али да не би све прошло тако глатко и без западних „чврга“ тако својственим када је Русија у питању, постарала се Бугарска. Иако је првобитно одобрила прелет авиона, Лавров је избегао Бугарску и у Северну Македонију ушао преко Грчке, јер је Бугарска одбила да отвори свој ваздушни простор авиону у случају да се у њему налази портпаролка руског Министарства спољних послова Марија Захарова.
Веселих или невеселих обрта (зависи како их ко гледа) било је и у Скопљу. Због доласка шефа руске дипломатије, учешће је отказао министар спољних послова Украјине Дмитриј Кулеба. Балтичке земље и Пољска, у знак протеста због присуства Лаврова у Скопљу, нису послале своје министре спољних послова, већ делегације.
Крешендо овог игроказа био је резервисан за највеће. Тик уочи самита неформалној вечери у Скопљу присуствовали су државни секретар САД Ентони Блинкен и шефови дипломатија ЕУ и Уједињеног Краљевства Жозеп Борељ и Дејвид Камерон, након чега су сва тројица пожурили да напусте Северну Македонију пре него што у ту земљу слети авион с руским шефом дипломатије. У кулоарима се тврди да је бугарско „предомишљање“ било у функцији комотнијег одласка поменуте тројке, као и опаска да је Бугарима одувек било својствено полтронско и вазално понашање, кроз историју тако добро познато.
Ни Лавров није остао дужан, па је рани одлазак Блинкена и Бореља из македонске престонице приписао страху од дијалога. „Како разумем и Блинкен и Борељ су отишли. Зашто се то дешава? Па вероватно мисле да тиме изолују Русију. Али ја мислим да су једноставно кукавице, да се плаше било каквог искреног разговора са чињеницама у рукама“, рећи ће руски министар спољних послова на конференцији за новинаре после састанка министара спољних послова ОЕБС-а у Скопљу.

ОЕБС СРУШЕН НА БАЛКАНУ Звезда целокупног самита управо је био Лавров, али не само због волшебног доласка већ и због говора и оцена које је у Скопљу изнео, а које се у великој мери односе и на Србију. По његовим речима, Организација за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) је у жалосном стању и налази се на ивици пропасти, а Запад убија шансе за њено оживљавање јер су јој перспективе нејасне. Нагласио је да је ОЕБС заправо уништен још 1999. године.
„Чинило се да је завршетак биполарне конфронтације лишио смисла постојања атлантску алијансу. Државе НАТО-а и ЕУ уништиле су војнополитичку димензију ОЕБС-а. НАТО је 1999. извршио неприкривену, грубу агресију на Југославију, чланицу ОЕБС-а и УН. А 2008. године, кршењем Резолуције 1244 СБ УН и принципа неповредивости граница у Европи из Хелсиншког завршног акта, Србији је отето Косово без икаквог референдума“, истакао је Лавров у Скопљу.
Говорећи о санкцијама које је Запад увео Русији, Лавров је рекао да „у настојању да сруше руску економију, Сједињене Државе и њихови европски сателити увели су хиљаде санкција Русији, чиме су ставили тачку на широку практичну сарадњу између Истока и Запада у нашем некада заједничком региону“, уз закључак да се стиче утисак да је ЕУ напустила првобитне циљеве својих креатора о побољшању благостања земаља чланица и претворила се, у великој мери напорима бриселске бирократије, у агресиван геополитички пројекат.
Не треба заборавити да је у Копенхагену 1990. године ова организација нагласила обавезу држава потписница да у још већем степену поштују донета правила, а потписан је и „Париски акт за нову Европу“, који је ОЕБС претворио у међународну организацију. То је довело до тога да КЕБС (Конференција за европску безбедност и сарадњу) после пада Берлинског зида 1994. мења име у Организацију за безбедност и сарадњу.

Већ Хелсиншки завршни акт из 1975, без статуса уговора, имао је вишедимензионални значај за економска, технолошка и еколошка питања, за питања важна за људска права, док је посебно значајан био за питање безбедности и хармонизације односа између совјетског и америчког блока услед Хладног рата, али и њихов утицај на европске земље, што ће се од 1990-их драстично изменити.
У јеку сукоба у Украјини многи су се присетили Путиновог говора из 2007. године на форуму о кризама, сукобима, војној и безбедносној политици у Минхену, тумачећи га као важно дипломатско упозорење Сједињеним Државама и савезницима да Русија губи стрпљење за НАТО задирање. О њему је најозбиљнију анализу имао западни институт Кејто, из Вашингтона, наводећи запањујућу чињеницу да су садржај и тон става Москве изненадили званичнике САД и НАТО-а, иако су, подсећа Кејто, годинама руски лидери били узнемирени и љути због све већег задирања пакта у руску зону безбедности. Подсећа се да се још Борис Јељцин жалио на прву фазу ширења НАТО-а, када су Пољска, Чешка и Мађарска ушле у Алијансу 1998, да би приговори Москве постајали све гласнији и упорнији са сваком следећом провокацијом.
Посебно наглашено упозорење стигло је од Путин тада у Минхену 2007, када је директно напао идеју толико популарну у САД током 1990-их и раних 2000-их да је међународни систем једнополаран и да је моћ Вашингтона неоспорна. Путин је одлучно одбацио тај модел и имплицитно говорећи о војним интервенцијама предвођеним САД на Балкану и у Ираку изјавио: „Данас смо сведоци готово неограничене употребе силе – војне силе – у међународним односима, силе која гура свет у понор трајних сукоба.“ „И наравно“, наставио је Путин, „ово је изузетно опасно. То резултира чињеницом да се нико не осећа безбедно. Желим ово да нагласим – нико се не осећа безбедно!“
Путинов минхенски говор био је важно дипломатско упозорење САД и савезницима да се стрпљење Русије поводом НАТО окруживања ближи крају. Али у наредним годинама западне вође (највише САД) наставиле су да пролазе кроз многа црвена светла. Шокантно и арогантно мешање у интерне политичке ствари Украјине 2013. и 2014, када су иницирали и помогли државни удар, изазвало је раст тензија. Ситуација се од тада редовно погоршава док Вашингтон сипа оружје у Украјину и третира је као свог војног клијента.
Помињање Србије у Лавровљевом говору као да није наишло на велики одјек код наше делегације. Иако је шеф српске дипломатије Ивица Дачић искористио Скопље да избаци већ познате пароле Београда – да Србија не може да прихвати да је територијални интегритет Украјине или било које друге земље важнији од територијалног интегритета Србије, да Косово никада неће постати чланица ОЕБС-а јер се у тој организацији одлучује консензусом и да се Србија с тим неће сагласити, да се Срби на КиМ суочавају са све озбиљнијим облицима институционалне и верске дискриминације, угроженом безбедношћу и економском неизвесношћу… На питање да ли ће се сусрети с Лавровом, одговорио је да нису имали билатерални састанак, „јер је тамо кратко због избора у Србији“.
МСП је, ипак, у саопштењу навело да је Дачић је с министром спољних послова Руске Федерације, поред разматрања билатералних питања, разменио мишљење о изазовима и проблемима с којима се тренутно ОЕБС суочава, као и могућностима за њихово превазилажење, како би организација наставила с функционисањем.

ПРИЗНАЊЕ ЛАВРОВУ Мада, мора се признати, управо је председник Србије Александар Вучић изјавио да је шеф руске дипломатије рекао истину у Скопљу. „Тамо је Лавров био оптужен да они ваљда Србију користе за изазивање сукоба у региону и слично, али суштина је у томе да су нама прилично везане руке и да се много боље држимо него што би било ко очекивао чувајући своју независност, суверенитет и у доношењу одлука, а не само у смислу поштовања Повеље УН и чувања наших граница“, рекао је Вучић, што су многи доживели као предизборну изјаву, уз подсећање да је слично поступио у Пекингу, када се сусрео с Путином (на ходнику), без званичног састанка.
Штавише, Ђорђе Вукадиновић, политичар и власник портала НСПМ, на платформи Икс, навео је да су РТС и Танјуг из говора Сергеја Лаврова изоставили кључни део – „грубу агресију на СР Југославију и отимање Косова од Србије“. На сајту РТС-а још стоји чланак „Лавров: ОЕБС на ивици пропасти, организација уништена још 1999. године“, а у тексту се наводи и оно што Вукадиновић тврди да је пропуштено, а то наводи на закључак, ако је веровати Вукадиновићу, да се наводна цензура односи на Дневник РТС-а, што је сада тешко проверити.
Па ипак, то би био само додатак на сумње и подозрења које је већ изазвала изјава Горана Весића, министар грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Србије: „Србија је спремна да учествује у обнови Украјине. Влада Србије осуђује агресију Русије на Украјину и потпуно подржава њен територијални интегритет и њену целовитост.“ За многе неадекватна изјава с обзиром на то да се Србија суочава с изазовима у многим сферама, а наглашена осуда „агресије Русије“ може утицати на односе наше земље с РФ.
Ако се додају санкције Белорусије, упркос несебичној помоћи ове земље кад је Србији било најтеже, и, свима нејасно, одустајање од мораторијума на војне вежбе и то само када су Американци и НАТО у питању, све личи, рећи ће циници, на параболу о избору оног несрећника што се ‘46. одлучио за четнике. Јесте смешно, гротескно, али и упозоравајуће.