GDE SPAVA DEMOKRATIJA?

STRANAČKI ŽIVOT I SMRT

Od uvođenja stranačkog pluralizma u Srbiji, početkom devedesetih godina prošlog veka, veliko je pitanje koji su sukobi bili krvaviji i s više mržnje – međupartijski ili unutarstranački. Ta tradicija opstaje do danas

Usvajanje višestranačja, koje je ozvaničeno Ustavom usvojenim 28. septembra 1990. godine, Srbija je dočekala sa svega nekoliko političkih partija i pokreta. Prva stranka osnovana posle 45 godina komunističkog monopola na politički aktivizam u Srbiji bila je Srpska narodna obnova formirana na Badnje veče, 6. januara 1990, pod vođstvom privatnog preduzetnika iz Nove Pazove Mirka Jovića. Drugu po redu partiju, Demokratsku stranku, osnovala je grupa intelektualaca 3. februara iste godine sa Dragoljubom Mićunovićem na čelu. Socijalistička partija Srbije Slobodana Miloševića osnovana je u julu, kao i Savez reformskih snaga Jugoslavije, koji je predvodio Ante Marković, ali i Narodna radikalna stranka tada pod vođstvom čuvenog advokata Veljka Guberine. I to je, otprilike, jezgro srpskog demokratskog političkog života čijim je cepanjem nastala praktično celokupna partijska scena koju imamo danas.
Nije toliko tragično što smo od četiri stranke koje su u najvećoj meri pokrivale čitav ideološki spektar došli do ove današnje, možemo slobodno reći, perverzije višestranačja s praktično više stranaka nego glasača, sa čak 35 parlamentarnih i sijasetom vanparlamentarnih partija i pokreta. Tragičnije je to kako se do toga došlo, i to ima mnogo manje veze s demokratskim principima, nego sa ličnim sujetama i ambicijama.
Sa cepanjima i raskolima počelo se odmah – prvi se, posle manje od dva i po meseca od osnivanja, pocepao SNO, iz kojeg je 14. marta s grupom pristalica izašao Vuk Drašković i zajedno s Vojislavom Šešeljem formirao Srpski pokret obnove. Šešelj je SPO napustio još brže nego što je njegov kum otišao iz SNO, i osnovao prvo Srpski četnički pokret, a potom i Srpsku radikalnu stranku, u koju je pomenuti pokret utopio. SRS je osnovao 23. februara 1991. s raskolnicima iz Narodne radikalne stranke Veljka Guberine, među kojima su bili Tomislav Nikolić i Maja Gojković, stao je na njeno čelo, gde je i danas.

DEMOKRATSKA EPOPEJA Iako je SNO sa unutarpartijskim problemima, svađama i rascepima krenuo prvi, ovaj fenomen mnogo je više obeležio stranku kojoj bi demokratske tekovine i principi trebalo da su bliže srcu – Demokratsku stranku. Bratoubilački rat među demokratama počeo je već na drugoj izbornoj skupštini, održanoj 29. septembra 1990, kada su se za predsedničku fotelju „potukli“ Mićunović i tadašnji predsednik Izvršnog odbora Kosta Čavoški. Poraženi Čavoški stranku napušta posle izbora 9. i 23. decembra 1990, i 12. aprila 1991. s Nikolom Miloševićem i još nekoliko bivših članova DS-a osniva Srpsku liberalnu stranku. Malo više od godinu dana kasnije, 13. juna 1992, iz DS-a odlaze i Vojislav Koštunica, Borislav Pekić, Vladan Batić, Vladeta Janković i mnogi drugi i 26. jula osnivaju Demokratsku stranku Srbije (Pekić je umro 2. jula).
Do sledećeg rascepa u DS-u dolazi kada je Zoran Đinđić udario na Mićunovića i ovaj sukob kulminira 15. aprila 1995 – na redovnoj skupštini stranke za predsednika je izabran Đinđić, a poraženi Mićunović napušta partiju i osniva Demokratski centar. Ono što je Đinđić uradio Mićunoviću, njemu je 27. februara 2000. pokušao da uradi Slobodan Vuksanović, ali nije dobro prošao pa je i on napustio stranku i osnovao novu, Narodnu demokratsku stranku.
Sledeće komadanje dolazi nakon borbe za Đinđićevo nasleđe, pošto je premijer Srbije ubijen 12. marta 2003. godine. Kao pobednik iz bitke izlazi Boris Tadić, a poražena struja koju je predvodio Čedomir Jovanović biva isključena iz stranke i osniva svoju Liberalno-demokratsku partiju. Po padu s vlasti 2012. istorija se ubrzava i Demokratska stranka se bukvalno cepa na froncle. Svaki poraženi predsednik ju je po gubitku funkcije napuštao i formirao svoju partiju. Tadića smenjuje Dragan Đilas, koji izbacuje Vuka Jeremića, koji se zbog toga žalio Ustavnom sudu. Đilasa je smenio Bojan Pajtić i on je stranku napustio 2015, a Pajtića je svrgnuo Dragan Šutanovac već 2016. Dve godine kasnije njegova glava se otkotrljala pod noge energičnog Zorana Lutovca, koji 2020. pokazuje neverovatnu političku veštinu i uspeva da nadjača napad Branislava Lečića. Suma sumarum, glave su se u Demokratskoj stranci kotrljale više nego u „Igri prestola“ i niko nije imao dovoljno dostojanstva da viteški podnese poraz, tj. da časno iznese pobedu i rivala ne izbaci naglavačke. Nekad kroz vrata, a nekad i kroz prozor drugog sprata. Metaforički. Kuku nama kada je demokratski kapacitet stranke koja kao jedinu odrednicu u svom imenu ima „demokratska“ i kuku nama kada je jedina „demokratska opozicija“ kompletno izašla iz ovakvog miljea.

VUKOVA SUDBINA Razumećete da je ovaj opširan kroki situacije bio neophodan da bi se shvatila sva punoća konteksta dešavanja koja su nas navela da ovaj tekst posvetimo aktuelnim sukobima unutar „proevropske“ i „demokratske“ opozicije koji se najevidentnije manifestuje kroz tužnu sudbinu jednog od nekada najperspektivnijih mladih političara naše zemlje, a danas čoveka kojeg su praktično uništili „mangupi u njegovim redovima“, ljudi koje je sam birao za najbliže saradnike.
Zapravo da Vuk Jeremić ima ozbiljan problem sa izborom kadra moglo se naslutiti u vreme dok je još bio u punom zamahu, šef srpske diplomatije i političar koji je pokupio iskrene simpatije mnogih, uključujući i autora ovih redova. Pošto je 2010. oko politike prema Kosovu i Metohiji i Evropskoj uniji ušao u sukob s Borisom Tadićem, prvi mu je nož u leđa zario najbliži saradnik, čovek kojeg je od osrednjeg diplomate pretvorio u drugu najmoćniju figuru Ministarstva spoljnih poslova – Borko (tada još Borislav) Stefanović. Pre nego što se odrekao svog imena zarad izborne liste, Borko se odrekao svog šefa kada je procenio da bi veću korist mogao da ima pod okriljem većeg šefa, Tadića.
Utehu od ove izdaje Jeremić je našao u Nikoli Jovanoviću, tada malo poznatom članu DS-a kojeg prebacuje u Ministarstvo spoljnih poslova za svog specijalnog savetnika, kao jednog od najbližih saradnika vodi sa sobom u Njujork dok je predsedavao Generalnoj skupštini UN, i na kraju postavlja za potpredsednika svoje Narodne stranke. Bilo je kao u raju dok i Jovanoviću nije namignuo veći šef (u ovom slučaju Dragan Đilas), pa je odlučio da najviše mrzi onoga koji mu je najveće dobro učinio, u skladu s narodnom izrekom. Jovanović ne samo da je iz oportunizma okrenuo leđa svom dotadašnjem mentoru nego je to učinio u skladu s karakterom koji je vaš autor posumnjao da ga krasi već pri prvom susretu – prostački.
Posle ova dva iskustva dalo bi se osnovano posumnjati da Vuk Jeremić ima ozbiljan problem s izborom kadrova i ljudi kojima će verovati, ali je i poslednju nedoumicu odagnao drugi njegov bliski saradnik – Zdravko Ponoš, još jedan čovek kojem je Jeremić pružio izlaz iz profesionalne propasti posle neslavnog odlaska s još neslavnijeg obavljanja funkcije načelnika Generalštaba Vojske Srbije. I Ponošu je Đilasov mig bio neodoljiv, pa je prihvatio kandidaturu za predsednika Srbije Jeremiću iza leđa. A kad mu je već bio iza leđa, zašto mu i on ne bi zavukao neko oštro sečivo?
Zašto bi posle svega ovoga bilo koga trebalo da čudi da mu i četvrti bliski saradnik u ovoj priči „zavuče“? Nož u leđa, naravno. Za sada ne znamo da li je Miroslav Aleksić na ideju o preotimanju Narodne stranke od Jeremića došao sam, ili je i njemu Đilas namignuo, ali vremenom će se i to otkriti. Tek, pošto je njegov pokušaj partijskog udara Jeremić uspeo da izbegne, reklo bi se veštim manevrima, i on se odlučio na otcepljenje, cepanje sadašnje i formiranje nove stranke. A pitanje je gde bi sad bio da ga Jeremić nije skinuo s traktora u Trsteniku.
Dva zaključka izvlačimo iz ovih događaja. Prvi je da, iako ga svi optužuju da je svojim mahinacijama uništio opoziciju u Srbiji i sveo je praktično na nivo statističke greške, nije Vučić glavna figura u uništavanju potencijala „proevropskih“ partija. Pre bi se reklo da ulogu superheroja u ovom stripu od 2012. igra Dragan Đilas. Drugi je da izgleda da su stranke koje ljubitelji demokratije i ljudskih prava nazivaju „autoritarnim“ ipak demokratskije od onih koje se diče svojom demokratičnošću. Sindrom „gde je šuplje tu i zveči“? Jer Srpska napredna stranka, iako ima relativno kratku istoriju u odnosu na DS, jedna je od retkih u kojim smena na čelu stranke nije dovodila o cepanja i raspada partije. Odlazak Tomislava Nikolića nije izazvao ozbiljnije potrese, a ni potonji odlazak Aleksandra Vučića s liderske pozicije. Odlasci likova poput Zorane Mihajlović, ili Dragana Šormaza ne spadaju u ovu kategoriju i ne mogu se komentarisati u ovom kontekstu.
Odlazak Nikolića i Vučića iz Srpske radikalne stranke nikako se ne može porediti sa cepanjima u DS-u iz prostog razloga što je taj razlaz bio programski, koliko god nelagode naneo Šešelju. Nikolić i Vučić su jednostavno pronašli recept za dolazak na vlast, Srpska radikalna stranka nije imala neophodne sastojke i to je to. „Vidimo se u nekom drugom filmu“, što bi rekao Tadić. Ono o čemu smo gore pisali u DS-u nije bio sukob programskih ideja nego ljudskih sujeta. Ako ova teza da je SNS demokratskija od Demokratske stranke nije tačna nego se ipak radi o autoritarnoj stranci, da li bi nas to moglo navesti na pomisao da, možda, autoritarni sistem ima i neke prednosti u odnosu na demokratski?