ГДЕ СПАВА ДЕМОКРАТИЈА?

СТРАНАЧКИ ЖИВОТ И СМРТ

Од увођења страначког плурализма у Србији, почетком деведесетих година прошлог века, велико је питање који су сукоби били крвавији и с више мржње – међупартијски или унутарстраначки. Та традиција опстаје до данас

Усвајање вишестраначја, које је озваничено Уставом усвојеним 28. септембра 1990. године, Србија је дочекала са свега неколико политичких партија и покрета. Прва странка основана после 45 година комунистичког монопола на политички активизам у Србији била је Српска народна обнова формирана на Бадње вече, 6. јануара 1990, под вођством приватног предузетника из Нове Пазове Мирка Јовића. Другу по реду партију, Демократску странку, основала је група интелектуалаца 3. фебруара исте године са Драгољубом Мићуновићем на челу. Социјалистичка партија Србије Слободана Милошевића основана је у јулу, као и Савез реформских снага Југославије, који је предводио Анте Марковић, али и Народна радикална странка тада под вођством чувеног адвоката Вељка Губерине. И то је, отприлике, језгро српског демократског политичког живота чијим је цепањем настала практично целокупна партијска сцена коју имамо данас.
Није толико трагично што смо од четири странке које су у највећој мери покривале читав идеолошки спектар дошли до ове данашње, можемо слободно рећи, перверзије вишестраначја с практично више странака него гласача, са чак 35 парламентарних и сијасетом ванпарламентарних партија и покрета. Трагичније је то како се до тога дошло, и то има много мање везе с демократским принципима, него са личним сујетама и амбицијама.
Са цепањима и расколима почело се одмах – први се, после мање од два и по месеца од оснивања, поцепао СНО, из којег је 14. марта с групом присталица изашао Вук Драшковић и заједно с Војиславом Шешељем формирао Српски покрет обнове. Шешељ је СПО напустио још брже него што је његов кум отишао из СНО, и основао прво Српски четнички покрет, а потом и Српску радикалну странку, у коју је поменути покрет утопио. СРС је основао 23. фебруара 1991. с расколницима из Народне радикалне странке Вељка Губерине, међу којима су били Томислав Николић и Маја Гојковић, стао је на њено чело, где је и данас.

ДЕМОКРАТСКА ЕПОПЕЈА Иако је СНО са унутарпартијским проблемима, свађама и расцепима кренуо први, овај феномен много је више обележио странку којој би демократске тековине и принципи требало да су ближе срцу – Демократску странку. Братоубилачки рат међу демократама почео је већ на другој изборној скупштини, одржаној 29. септембра 1990, када су се за председничку фотељу „потукли“ Мићуновић и тадашњи председник Извршног одбора Коста Чавошки. Поражени Чавошки странку напушта после избора 9. и 23. децембра 1990, и 12. априла 1991. с Николом Милошевићем и још неколико бивших чланова ДС-а оснива Српску либералну странку. Мало више од годину дана касније, 13. јуна 1992, из ДС-а одлазе и Војислав Коштуница, Борислав Пекић, Владан Батић, Владета Јанковић и многи други и 26. јула оснивају Демократску странку Србије (Пекић је умро 2. јула).
До следећег расцепа у ДС-у долази када је Зоран Ђинђић ударио на Мићуновића и овај сукоб кулминира 15. априла 1995 – на редовној скупштини странке за председника је изабран Ђинђић, а поражени Мићуновић напушта партију и оснива Демократски центар. Оно што је Ђинђић урадио Мићуновићу, њему је 27. фебруара 2000. покушао да уради Слободан Вуксановић, али није добро прошао па је и он напустио странку и основао нову, Народну демократску странку.
Следеће комадање долази након борбе за Ђинђићево наслеђе, пошто је премијер Србије убијен 12. марта 2003. године. Као победник из битке излази Борис Тадић, а поражена струја коју је предводио Чедомир Јовановић бива искључена из странке и оснива своју Либерално-демократску партију. По паду с власти 2012. историја се убрзава и Демократска странка се буквално цепа на фронцле. Сваки поражени председник ју је по губитку функције напуштао и формирао своју партију. Тадића смењује Драган Ђилас, који избацује Вука Јеремића, који се због тога жалио Уставном суду. Ђиласа је сменио Бојан Пајтић и он је странку напустио 2015, а Пајтића је свргнуо Драган Шутановац већ 2016. Две године касније његова глава се откотрљала под ноге енергичног Зорана Лутовца, који 2020. показује невероватну политичку вештину и успева да надјача напад Бранислава Лечића. Сума сумарум, главе су се у Демократској странци котрљале више него у „Игри престола“ и нико није имао довољно достојанства да витешки поднесе пораз, тј. да часно изнесе победу и ривала не избаци наглавачке. Некад кроз врата, а некад и кроз прозор другог спрата. Метафорички. Куку нама када је демократски капацитет странке која као једину одредницу у свом имену има „демократска“ и куку нама када је једина „демократска опозиција“ комплетно изашла из оваквог миљеа.

ВУКОВА СУДБИНА Разумећете да је овај опширан кроки ситуације био неопходан да би се схватила сва пуноћа контекста дешавања која су нас навела да овај текст посветимо актуелним сукобима унутар „проевропске“ и „демократске“ опозиције који се најевидентније манифестује кроз тужну судбину једног од некада најперспективнијих младих политичара наше земље, а данас човека којег су практично уништили „мангупи у његовим редовима“, људи које је сам бирао за најближе сараднике.
Заправо да Вук Јеремић има озбиљан проблем са избором кадра могло се наслутити у време док је још био у пуном замаху, шеф српске дипломатије и политичар који је покупио искрене симпатије многих, укључујући и аутора ових редова. Пошто је 2010. око политике према Косову и Метохији и Европској унији ушао у сукоб с Борисом Тадићем, први му је нож у леђа зарио најближи сарадник, човек којег је од осредњег дипломате претворио у другу најмоћнију фигуру Министарства спољних послова – Борко (тада још Борислав) Стефановић. Пре него што се одрекао свог имена зарад изборне листе, Борко се одрекао свог шефа када је проценио да би већу корист могао да има под окриљем већег шефа, Тадића.
Утеху од ове издаје Јеремић је нашао у Николи Јовановићу, тада мало познатом члану ДС-а којег пребацује у Министарство спољних послова за свог специјалног саветника, као једног од најближих сарадника води са собом у Њујорк док је председавао Генералној скупштини УН, и на крају поставља за потпредседника своје Народне странке. Било је као у рају док и Јовановићу није намигнуо већи шеф (у овом случају Драган Ђилас), па је одлучио да највише мрзи онога који му је највеће добро учинио, у складу с народном изреком. Јовановић не само да је из опортунизма окренуо леђа свом дотадашњем ментору него је то учинио у складу с карактером који је ваш аутор посумњао да га краси већ при првом сусрету – простачки.
После ова два искуства дало би се основано посумњати да Вук Јеремић има озбиљан проблем с избором кадрова и људи којима ће веровати, али је и последњу недоумицу одагнао други његов блиски сарадник – Здравко Понош, још један човек којем је Јеремић пружио излаз из професионалне пропасти после неславног одласка с још неславнијег обављања функције начелника Генералштаба Војске Србије. И Поношу је Ђиласов миг био неодољив, па је прихватио кандидатуру за председника Србије Јеремићу иза леђа. А кад му је већ био иза леђа, зашто му и он не би завукао неко оштро сечиво?
Зашто би после свега овога било кога требало да чуди да му и четврти блиски сарадник у овој причи „завуче“? Нож у леђа, наравно. За сада не знамо да ли је Мирослав Алексић на идеју о преотимању Народне странке од Јеремића дошао сам, или је и њему Ђилас намигнуо, али временом ће се и то открити. Тек, пошто је његов покушај партијског удара Јеремић успео да избегне, рекло би се вештим маневрима, и он се одлучио на отцепљење, цепање садашње и формирање нове странке. А питање је где би сад био да га Јеремић није скинуо с трактора у Трстенику.
Два закључка извлачимо из ових догађаја. Први је да, иако га сви оптужују да је својим махинацијама уништио опозицију у Србији и свео је практично на ниво статистичке грешке, није Вучић главна фигура у уништавању потенцијала „проевропских“ партија. Пре би се рекло да улогу суперхероја у овом стрипу од 2012. игра Драган Ђилас. Други је да изгледа да су странке које љубитељи демократије и људских права називају „ауторитарним“ ипак демократскије од оних које се диче својом демократичношћу. Синдром „где је шупље ту и звечи“? Јер Српска напредна странка, иако има релативно кратку историју у односу на ДС, једна је од ретких у којим смена на челу странке није доводила о цепања и распада партије. Одлазак Томислава Николића није изазвао озбиљније потресе, а ни потоњи одлазак Александра Вучића с лидерске позиције. Одласци ликова попут Зоране Михајловић, или Драгана Шормаза не спадају у ову категорију и не могу се коментарисати у овом контексту.
Одлазак Николића и Вучића из Српске радикалне странке никако се не може поредити са цепањима у ДС-у из простог разлога што је тај разлаз био програмски, колико год нелагоде нанео Шешељу. Николић и Вучић су једноставно пронашли рецепт за долазак на власт, Српска радикална странка није имала неопходне састојке и то је то. „Видимо се у неком другом филму“, што би рекао Тадић. Оно о чему смо горе писали у ДС-у није био сукоб програмских идеја него људских сујета. Ако ова теза да је СНС демократскија од Демократске странке није тачна него се ипак ради о ауторитарној странци, да ли би нас то могло навести на помисао да, можда, ауторитарни систем има и неке предности у односу на демократски?