Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Уставна реформа и правосуђе
Сада је на Скупштини Србије да отклони све недостат ке амандмана на Устав Србије који се тичу правосуђа и које предлаже Министарство правде, како се не би по казала као пуки „проточни бојлер“ извршне власти
Било би занимљиво сазнати да ли министарка правде Србије Нела Кубуровић више „кубури“ са истином или постистином када каже да је Министарство правде иницијативу за промену Устава упутило парламенту после 18 месеци јавне расправе, и да је текст који је министарство припремило усаглашен са свим препорукама Венецијанске комисије.
ХЕРМЕСОВА ПОСТИСТИНА Да не улазимо превише у онтолошко значење и једног и другог појма, много је занимљивије за актуелну тему навести пример из историје, боље рећи античке митологије, када је Хермес ухваћен у крађи. Од њега је тражено да се закуне да неће више лагати и красти. И он се заклео да неће више лагати, али да не може да се закуне да ће говорити истину. Е, ту се појављује питање постистине, појма који је први употребио српско-амерички драмски писац и оскаровац Стојан Стив Тешић.
А ко би се у томе боље показао него наша министарка Кубуровић. У једну руку, она, бар формално, говори истину, али ако се мало загребе по њеној изјави, лако се уочава да јој фале чињенице. Или, у складу са постистином, да до њих уопште и не држи.
Ако се подсетимо, управо у ових 18 месеци Министарство правде Србије исказало је становиту дозу охолости и ароганције у изради нацрта за измену Устава, од нетранспарентног рада на њему, преко симулације јавне расправе, па до игнорисања озбиљних примедби низа стручних и научних организација, струковних удружења и других асоцијација.
Упркос бројним сугестијама струке, да је за независност ових тела неопходан другачији састав чланова у овим правосудним телима, као и предлогу Венецијанске комисије да се то промени јер „једна половина чланова не треба да буде група истомишљеника која је под утицајем владајуће већине“, Министарство правде, уз мање, углавном козметичке промене, није одустало од свог првобитног плана.
ЗЛАТНИ ГЛАС Састав Високог савета судства тако је практично остао исти и, према последњем нацрту амандмана, чине га пет истакнутих правника које бира Народна скупштина, и пет судија. Укинут је једино златан глас који је у првобитном документу био резервисан само за такозване истакнуте правнике. Новим амандманима, Високи савет доноси одлуке већином од најмање шест чланова. У коначном тексту Министарства правде остало је и решење којим се превиђа да Високи савет судства, уколико не донесе одлуку, може бити распуштен, али је рок за доношење одлуке повећан с тридесет на шездесет дана.
Струка каже да управо овакав члан омогућава притисак јер је од „златног гласа“ горе само решење о распуштању ВСС ако не донесе одлуку у року од 60 дана. То се тумачи као сасвим довољан притисак на чланове да се, увек када је потребно, постигне потребна већина. Подсетимо, тело треба да има паран број чланова. Пет судија и пет истакнутих правника.
И сваки пут када је Министарство правде излазило са, по њиховим речима, иновираним предлозима, наилазило је на оштру и једногласну критику струке, науке и академске заједнице. Све донедавно, када се појавило новоформирано Удружење судија и тужилаца (основано 4. септембра), с коментаром да објављени нацрт на први поглед делује „обећавајуће“, иако је председник тог удружења до јуче (као члан Удружења тужилаца Србије) критиковао те амандмане…
ПОХВАЛА ДВА ПРОФЕСОРА Да би се колико-толико супротставило већ хорском закључку академске правне заједнице да предлози уставних амандмана измичу логици и да ће се уместо деполитизације, због чега се и ушло у промене Устава, добити, у ствари, само релокација политичког утицаја, Министарство правде успело је да „пронађе“ два професора уставног права који хвале уставне амандмане. То су управо учинили на презентацији амандмана на недавно одржаној конференцији Савета Европе, ОЕБС-а и ВСС.
Тако је еминентним и угледним професорима уставног права, чији су радови и научна ерудиција неспорни, супротстављено мишљење Дарка Голића, дипломца новосадског Правног факултета од 2007. и мастера већ 2008. године и нишког докторанда од 2013. године код проф. Предрага Димитријевића (истог оног што је имао сукоб интереса и на једвите јаде дао оставку у Високом савету судства). Голић је од 2010. асистент на (приватном) Правном факултету за привреду и правосуђе, а од 19. децембра 2013. доцент. Од 2011. предаје и на Високој школи за услужни бизнис у Источном Сарајеву. Кажу да је већ и ванредни професор, мада не и од када.
Други правни ас за којег уставни амандмани Министарства правде нису спорни је Рејхан Куртовић: завршио је 2009. Правни факултет у Новом Пазару, магистрирао 2012. на Правном факултету „Медитеран“ у Подгорици а докторирао децембра 2014. на Правном факултету Интернационалног универзитета у Новом Пазару. Од 2015. године је доцент Факултета исламских студија у Новом Пазару, на Правном факултету у Травнику и у Новом Пазару. Уз његово име се појавила и извесна непријатна епизода са униформом озлоглашеног ратног злочинца Аћиф-ефендије, коју је Куртовић категорички демантовао. Наводно је сликан у тој униформи на протесту Аћиф-ефендији у част. Подсећања ради, Аћиф-ефендија био је управник Новог Пазара за време Другог светског рата, залагао се за присаједињење источних делова Рашке великој Албанији, одликовао га Хитлер одликовањем Гвозденог крста 2. реда, а стрељан је 1945. због злочина над Србима и убиства око 7.000 људи.
Уз све ограде око ове неугодне дигресије, и даље стоји питање без одговора: откуда на поменутој конференцији само ова два представника правне струке и научне заједнице, без присуства иједног угледног и релевантног професора са водећих правних факултета у земљи?
ВЛАСТ И ДРЖАВА Поводом упућивања Предлога за промену Устава Скупштини Србије, Друштво судија организовало је конференцију на којој је речено да је идеја за промену Устава од почетка процеса иницирана на погрешан начин, јер јавна расправа није вођена како је требало. Струка поручује да је независно судство могуће једино ако се у рад на промени Устава укључе професори уставног права, уз паралелно вођење нових јавних расправа у Скупштини.
„Мислим да они уопште не разумеју судску независност, јер се ту размишља искључиво у матрици партијске државе. Ја имам парламентарну већину, мени одатле припада влада, али и не само влада, мени припада читава држава, а судство је ипак власт“, рекао је професор Правног факултета Танасије Маринковић.
Његова колегиница Ирена Пејић, професорка Уставног права, са становишта струке је још конзистентнија: „Ако ви желите амандманску технику, значи ви морате да донесете један конзистентан текст који ће уз Устав представљати извор уставног права, односно правног поретка РС, прво ту је огромна грешка учињена већ на самом почетку и то што ми зовемо Нацрт уставних амандмана то једноставно не постоји, ми амандманску технику немамо.“
Прилику да изнесу своје аргументе имали су и представници Министарства правде, али се, гле чуда, позиву за конференцију нису одазвали. Ваљда слутећи и следећу реченицу професора Маринковића: „Зашто се ми понижавамо све време, па зато што тај текст нису саставили (стручни) људи, то се види из речника који је употребљаван, види се да су то особе које не би положиле данас испит из Уставног права, а они пишу амандмане на устав…“
И Удружење јавних тужилаца и заменика јавних тужилаца Србије од скупштинске расправе очекује много више него од јавне која је претходила нацртима амандмана Министарства правде, што само показује да су струка и власт и даље на супротстављеним странама о нацртима амандмана.
СКУПШТИНСКА ПРОЦЕДУРА У строго формалном смислу, скупштинска процедура све враћа на почетак а све досадашње радње Министарства правде имају само иницијалну форму, како Скупштина не би била само проточни бојлер решења извршне власти.
У првој фази неопходно је да Народна скупштина, приликом доношења одлуке о приступању промени Устава, пође од Акционог плана за поглавље 23 и циља због којег се и приступа промени – а то је деполитизација правосуђа. Потом скупштински Одбор за уставна питања и законодавство доноси одлуку о приступању промени Устава и формира радну групу за израду предлога акта о промени Устава.
Стручна јавност очекује да у Радној групи буде бар четворо најеминентнијих професора уставног права, представници ВСС, ДВТ, ВКС, РЈТ, Министарства правде, аутентичних струковних и невладиних удружења. Стога би најлогичније било да у Радну групу уђе четворо професора (Владан Петров, Ирена Пејић, Слободан Орловић, Дарко Симовић) који су били чланови Радне групе за анализу уставног оквира.
Уследило би покретање широке јавне расправе и у Народној скупштини, али и у правосудним институцијама и широј јавности, а предлог акта о промени Устава, заједно са нацртом Уставног закона, послат Венецијанској комисији пре него што он буде усвојен у Скупштини.
Због немилог искуства са реизбором из накарадне и пропале реформе из 2008. године, када је реизбор управо уведен Уставним законом, и овај Уставни закон морао би, пре усвајања у Народној скупштини, да буде послат на експертизу Венецијанској комисији. Сумњу рађа садашњи нацрт Уставног закона који отвара врата за реизбор, а у сваком случају за општи размештај, тј. упућивање судија. Он, наиме, само за судије и запослене у ВКС и РЈТ гарантује да ће они наставити функцију у Врховном суду и РЈТ. За остале остаје отворена могућност реизбора. У сваком случају, извесно је да ће доћи до масовног размештаја судија, а то значи до масовног упућивања у друге судове. Упућивање је иначе привремена мера, које се по садашњем Уставу може вршити само уз сагласност судије. Међутим, садашњи уставни амандмани креирају сасвим другачију ситуацију која може бити погубна и даље еродирати независност правосуђа.
ОДГОВОР ВЛАСТИ На примедбе струке о могућем политичком утицају приликом избора судија и тужилаца, члан Одбора из редова владајућих социјалиста Неђо Јовановић, преко ТВ Н1, одговара да су они „сами себе довели у ту ситуацију“ и да је сигуран да је владин предлог усаглашен са свим оним што подразумевају стандарди, а те стандарде је прихватила и Венецијанска комисија. „Мислим да ту нема потребе за било каквом интервенцијом“, каже Јовановић, који није имао примедби ни у оној реформи, као и његови социјалисти, као коалициони партнери ондашње власти. Очигледно је Јовановић и сада, као и онда, више војник своје партије и коалиције, него савесни правник коме је струка изнад свега.
Да је текст предложеног амандмана корак уназад навео је, и уједно реплицирао Јовановићу, др Горан Илић, заменик председника Државног већа тужилаца, заменик Републичког јавног тужиоца и Повереник за самосталност, наводећи пример амандмана 22 – уколико буде усвојен, старешина тужилаштва као најодговорнији убудуће неће одговарати за стручност, већ само за несавесност у обављању свог посла.
„Ако није битно да тужилац буде стручан, онда ће вероватно бити важно да буде подобан“, указује Илић.
У овој реченици сублимирана је сва досадашња расправа поводом наречених амандмана и страх да Народна скупштина ипак послужи као „слуга“ извршне власти. А ту чињеницу затрпала би нека нова постистина…
