Знати волети

Да ли је од материјалне сигурности човеку важнија душевна и емоционална извесност коју добија у комуникацији и непосредном контакту с другима?

Eнергетска вредност емоција исказује се својим мотивационим значајем за човека. Опседнут њима и у њиховој власти, било да су оне позитивне или негативне, оне су често изван његове рационалне контроле. У читавом спектру осећања које га животно покрећу и обнављају, посебну важност има његова емоција еротске љубави према другој особи. Условљени спајањем због добијања младих и продужавања врсте, припадници многих животињских врста показују у време парења и одгоја младунаца повишене изразе осећајности, али они нису љубав. Међутим, ослобађањем природне условности, међусобна људска емоционална веза је са непосредне сврхе пренета на функцију, а тиме је откривена моћ љубави као начина остварења човековог повишеног емоционалног потенцијала. Супротно непријатним осећањима чији се екстрем исказује доживљајем бола, у спектру позитивних осећања, од сигурности, пријатности, радости и задовољства, посебно је значајна љубав која је постала синоним за позитивно емоционално искуство.

ПОТЕНЦИЈАЛ ЗА ЉУБАВ Условљена постојањем одређеног емоционалног потенцијала, способност да воле како би хтели немају сви људи. Завистан пре свега од тога колико је био жељено и вољено дете својих родитеља, а мајке пре свега, емоционални потенцијал да искрено воли, појединац доноси на свет и развија током свог индивидуационог процеса. Психотерапијска пракса је показала, а Франц Руперт својим животним искуством у књизи „Хоћу да живим, да волим и будем вољен“ и непосредно сведочи о томе, да се нежељено и невољено дете рађа и одраста хендикепирано да воли у оном значењу које подразумева искрена и саможртвена љубав. Премда има изузетака да и онај који је био нежељено дете и није био вољен у детињству може да воли, а што резултати одговарајуће едукације и психотерапије показују да се тај хендикеп може ублажити, такви појединци откривају своје емоционалне лимите управо у тренутку када је потребно да у љубави потврде себе.
Иако су, дакле, осетили и сагледали своје потенцијале за љубав, настојање да њену емоционалну енергија адекватно испоље, суочила је љубавнике са њиховим могућностима одређеним различитим искуствима, културом, традицијом и чиниоцима личног идентитета. Те могућности се исказују као ограничења и немогућности остварења љубави, а на примеру величине изникле биљке може се видети важност услова, односно могућности, за реализацију њених генетских потенцијала. Наиме, уколико су на одређеном тлу непогодни услови за њен развој, онда се њен витални потенцијал садржан у квалитетном семену неће остварити у датом капацитету. Истоветно је и са талентом за бављење одређеном активношћу или за стварањем, који појединац доноси на свет као свој потенцијал, али чије потврђивање зависи од социо-културних околности као могућности за његов развој и потврђивање.

КАРАКТЕР КАО СУДБИНА Уколико током развоја појединца лимитиране могућности у испољавању емоција допуштају њихово само површно и формално изражавање, онда он, без обзира на велики капацитет своје осећајности, остаје ускраћен да адекватно изрази свој емоционални потенцијал. Будући да је породица најбитнији чинилац преношења културе, нико не може да у потпуности превазиђе ниво културе коју је стекао у тој својој примарној социјалној средини. У том контексту појединац се на основу својих датих претпоставки и психолошки формира, и његов карактер постаје његова судбина, одредница његовог живота. У сложеном друштву, он допуњује своје културно искуство и другим средствима, али је породица остала најбитнија у културној, социјалној и емоционалој едукацији својих чланова. У још увек живим патријархалним срединама, актуелан је образац очеве емоционалне хладноће и дистанцираности према својој ћерки. Одрастајући у таквој породици, она ће бити ускраћена у погледу могућности изражавања својих дубљих и суптилних љубавних осећања према свом партнеру и супругу. Пут ка ослобађању од тих ограничења је њихово демонтирање као негативног аспекта културе и традиције који онемогућава испољавање постојећег емоционалног потенцијала и стицање потребног осећања сигурности и самопоуздања.

ОДСУСТВО СТРАСТИ Без развијених могућности, емоционални потенцијал се испољава ограничено, брзо се исцрпљује и завршава у баналности. Осенчена одсуством страсти, некадашњу међусобну привлачност замењује толерисање повремених физичких додира који прикривају узајамну одбојност. Љубавна прича са капацитетом аутентичног остварења претвара се у стереотипну баналну сторију о остацима некадашњих емоција, који не добијају адекватне изразе, а дају енергију за међусобно омаловажавање и зверско вређање. Емоционална веза се претвара у пуку форму симулирања заједништва из којег се интензивираном комуникацијом са другим налази утеха у бижутерији површних социјалној релација, које се означавају пријатељским са пренаглашеном љубазношћу. Формална интимизација супституише праву присност, а простосрдачно љубљење приликом поздрављања је израз прикривеног лицемерја и симулиране емоционалне дубине којом се прекрива емоционална и душевна испразност. Међутим, управо та прељубазност према другима изазива љубомору партнера или супружника, који излаз из тог животног лавиринта налази у аналгетицима и опијатима који га охрабрују и дају повишену снагу да испољавањем агресије повређује оног са којим заједно живи да би испровоцирао коначно одвајање и развод.

ПОТРЕБА ЗА ЉУБАВЉУ Од материјалне сигурности коју стиче задовољавањем елементарних потреба за храном, одећом и стаништем, човеку је душевно и емоционално важнија извесност коју добија у комуникацији и непосредном контакту с другима. Примарност задовољавању тих душевних и духовних потреба упућује на суштински аспект човековог постојања и потребу за љубављу. Почетно стање заљубљености динамизује у њему животну енергију која га рационално заслепи и усмери у непознату авантуру. Са таквим повишеним емоционалним набојем, његова фикционализација фактичког резултира идеализацијом вољене особе која постаје његово животно средиште. И управо као својеврсна фикција, она постаје психолошки и животни факат, а осећање и свест о узајамном припадању доживљава се својеврсним мистичким јединством. Некритички односом према њој, израженим опаском да „кроз очи заљубљеног и наказа може лепо да изгледа“, исказује своју очараност и зачараност њоме.
Повишено емоционално стање настало заљубљеношћу и претворено у љубав инвестира се у особу са којом се остварује и највиши степен блискости у партнерском односу. Иако се карактерише поливалентношћу, љубав је основ дубљег емоционалног везивања, а њена мера се исказује спремношћу на самоодрицање и саможртвовање због вољене особе. Претпостављена узајамност тих осећања оснажује такву везу у којој љубавници постају и преосетљиви у својој међусобној комуникацији.

БОЖАНСКА СУШТИНА Иако прејако узбуђење може да инхибира, емоционални флуид који је заструјао и повезао заљубљене осмишљава њихово егзалтирано постојање у, за њих, промењеним просторно временским околностима. Чини се да су у тим тренуцима својих најинтензивнијих осећања, потпуне испуњености највишим осећањима, понесени и удаљени од стварности, они и најближи Богу, и да су тада изузетно осетљиви и рањиви. Свака велика љубав има и мистичку димензију, али у доживљају највишег осећања према натприродном ентитету мистичка љубав потврђује своју божанску суштину.
У таквом доживљају, Тереза Авилска открива и дубину бола љубави према Богу: „Видела сам му у руци дугачко златно копље, на чијем врху као да је горео пламичак. Чинило ми се да ми га је неколико пута забио у срце пробијајући ми утробу. Када га је извукао, чинило ми се да је и њу извукао, остављајући ме сву у ватри велике љубави према Богу. Бол је био тако велики да сам јецала. Али сласт коју ми је пружао овај превелики бол била је тако неизмерна да нисам могла да пожелим да га се ослободим… Није то био телесни бол него душевни, иако је тело у њему учествовало, чак и пуно. То је тако слатко миловање љубави између душе и Бога, да усрдно молим његову доброту да га доживи онај ко би помислио да лажем.“ У мистичком љубавном заносу, бол даје дубину осећањима узнетим до божанских висина. Међутим, тај бол може и последица пада са тих висина, јер управо тада човек постаје преосетљив и рањив, због чега и случајно учињене непредвидиве грешке постају кобне и болне.

ОД МРЖЊЕ ДО ПАТЊЕ Отварајући се према вољеној особи, појединац увећава своју рањивост, па уколико га тада она увреди, изневери и разочара онда он доживи повреду као трауму која енергију љубави претвори у њену супротност. У том преображају љубави у мржњу енергија остаје иста, само добија супротни предзнак, што има за последицу да биће које се највише волело постаје предмет највеће мржње. Било да је са једним или са супротним предзнаком, емоционална енергија остаје на истом полу, док је на супротном одсуство енергетског набоја, емоционална индиферентност и безосећајност.
Мржња је израз бола због губитка љубави и својеврсна освета према особи која због прекида емоционалне везе не може више да се воли. Међутим, мржња је само један неадекватан начин пројектовања створених негативних осећања према другом, али се непријатне и болне емоције због губитка љубави потискују и остајући у појединцу настављају да делују у њему скривено, дифузно или померено, постајући непрепознати узроци његових психичких сметњи и поремећаја који се могу отклонити поступним препознавањем, показивањем и доживљавањем. Уколико се у настојању ка остварењу веће животне и егзистенцијалне извесности повећаном инвестицијом продубе љубавна осећања, онда се губитак љубави исказује дубином бола, тугом, очајем, патњом, безвољношћу, одсуством мотивације и осећањем животног бесмисла.

РИТУАЛИЗАЦИЈА ЉУБАВИ Попут свега на свету, и љубавна осећања су, дакле, подложна променама. Није реткост да слабљењем дотадашњег спонтаног привлачења међу партнерима такво стање снижене осећајности преовлада хлађењем њихових љубавних осећања. Проистекла из заљубљености и претворена у стабилно осећање, љубав може, уколико се не проналазе нови разлози за одржавање њеног емоционалног интензитета, да се ритуализује и успори, а преовладана млакост и конвенционалност постану показатељи њеног гашења. Спремност на етичко потврђивање принципа саможртвености даје осећању љубави извесност пред искушењима њеног нестајања и претварања у своју супротност. Показује се да уколико се морално не одржава тај емоционални интензитет, већ у односима преовладавају рутина и егоизам, онда је ритуализација љубави пут међусобног удаљавања и отуђења, да би у коначном исходу тог процеса онај који је био тако близак, постао веома далек. Када осећања избледе и место које је било станиште узвишеног постало је празно а у њему под окриљем ништавила израста депресивност као непрепознат вид душевне патње.