Znati voleti

Da li je od materijalne sigurnosti čoveku važnija duševna i emocionalna izvesnost koju dobija u komunikaciji i neposrednom kontaktu s drugima?

Energetska vrednost emocija iskazuje se svojim motivacionim značajem za čoveka. Opsednut njima i u njihovoj vlasti, bilo da su one pozitivne ili negativne, one su često izvan njegove racionalne kontrole. U čitavom spektru osećanja koje ga životno pokreću i obnavljaju, posebnu važnost ima njegova emocija erotske ljubavi prema drugoj osobi. Uslovljeni spajanjem zbog dobijanja mladih i produžavanja vrste, pripadnici mnogih životinjskih vrsta pokazuju u vreme parenja i odgoja mladunaca povišene izraze osećajnosti, ali oni nisu ljubav. Međutim, oslobađanjem prirodne uslovnosti, međusobna ljudska emocionalna veza je sa neposredne svrhe preneta na funkciju, a time je otkrivena moć ljubavi kao načina ostvarenja čovekovog povišenog emocionalnog potencijala. Suprotno neprijatnim osećanjima čiji se ekstrem iskazuje doživljajem bola, u spektru pozitivnih osećanja, od sigurnosti, prijatnosti, radosti i zadovoljstva, posebno je značajna ljubav koja je postala sinonim za pozitivno emocionalno iskustvo.

POTENCIJAL ZA LJUBAV Uslovljena postojanjem određenog emocionalnog potencijala, sposobnost da vole kako bi hteli nemaju svi ljudi. Zavistan pre svega od toga koliko je bio željeno i voljeno dete svojih roditelja, a majke pre svega, emocionalni potencijal da iskreno voli, pojedinac donosi na svet i razvija tokom svog individuacionog procesa. Psihoterapijska praksa je pokazala, a Franc Rupert svojim životnim iskustvom u knjizi „Hoću da živim, da volim i budem voljen“ i neposredno svedoči o tome, da se neželjeno i nevoljeno dete rađa i odrasta hendikepirano da voli u onom značenju koje podrazumeva iskrena i samožrtvena ljubav. Premda ima izuzetaka da i onaj koji je bio neželjeno dete i nije bio voljen u detinjstvu može da voli, a što rezultati odgovarajuće edukacije i psihoterapije pokazuju da se taj hendikep može ublažiti, takvi pojedinci otkrivaju svoje emocionalne limite upravo u trenutku kada je potrebno da u ljubavi potvrde sebe.
Iako su, dakle, osetili i sagledali svoje potencijale za ljubav, nastojanje da njenu emocionalnu energija adekvatno ispolje, suočila je ljubavnike sa njihovim mogućnostima određenim različitim iskustvima, kulturom, tradicijom i činiocima ličnog identiteta. Te mogućnosti se iskazuju kao ograničenja i nemogućnosti ostvarenja ljubavi, a na primeru veličine iznikle biljke može se videti važnost uslova, odnosno mogućnosti, za realizaciju njenih genetskih potencijala. Naime, ukoliko su na određenom tlu nepogodni uslovi za njen razvoj, onda se njen vitalni potencijal sadržan u kvalitetnom semenu neće ostvariti u datom kapacitetu. Istovetno je i sa talentom za bavljenje određenom aktivnošću ili za stvaranjem, koji pojedinac donosi na svet kao svoj potencijal, ali čije potvrđivanje zavisi od socio-kulturnih okolnosti kao mogućnosti za njegov razvoj i potvrđivanje.

KARAKTER KAO SUDBINA Ukoliko tokom razvoja pojedinca limitirane mogućnosti u ispoljavanju emocija dopuštaju njihovo samo površno i formalno izražavanje, onda on, bez obzira na veliki kapacitet svoje osećajnosti, ostaje uskraćen da adekvatno izrazi svoj emocionalni potencijal. Budući da je porodica najbitniji činilac prenošenja kulture, niko ne može da u potpunosti prevaziđe nivo kulture koju je stekao u toj svojoj primarnoj socijalnoj sredini. U tom kontekstu pojedinac se na osnovu svojih datih pretpostavki i psihološki formira, i njegov karakter postaje njegova sudbina, odrednica njegovog života. U složenom društvu, on dopunjuje svoje kulturno iskustvo i drugim sredstvima, ali je porodica ostala najbitnija u kulturnoj, socijalnoj i emocionaloj edukaciji svojih članova. U još uvek živim patrijarhalnim sredinama, aktuelan je obrazac očeve emocionalne hladnoće i distanciranosti prema svojoj ćerki. Odrastajući u takvoj porodici, ona će biti uskraćena u pogledu mogućnosti izražavanja svojih dubljih i suptilnih ljubavnih osećanja prema svom partneru i suprugu. Put ka oslobađanju od tih ograničenja je njihovo demontiranje kao negativnog aspekta kulture i tradicije koji onemogućava ispoljavanje postojećeg emocionalnog potencijala i sticanje potrebnog osećanja sigurnosti i samopouzdanja.

ODSUSTVO STRASTI Bez razvijenih mogućnosti, emocionalni potencijal se ispoljava ograničeno, brzo se iscrpljuje i završava u banalnosti. Osenčena odsustvom strasti, nekadašnju međusobnu privlačnost zamenjuje tolerisanje povremenih fizičkih dodira koji prikrivaju uzajamnu odbojnost. Ljubavna priča sa kapacitetom autentičnog ostvarenja pretvara se u stereotipnu banalnu storiju o ostacima nekadašnjih emocija, koji ne dobijaju adekvatne izraze, a daju energiju za međusobno omalovažavanje i zversko vređanje. Emocionalna veza se pretvara u puku formu simuliranja zajedništva iz kojeg se intenziviranom komunikacijom sa drugim nalazi uteha u bižuteriji površnih socijalnoj relacija, koje se označavaju prijateljskim sa prenaglašenom ljubaznošću. Formalna intimizacija supstituiše pravu prisnost, a prostosrdačno ljubljenje prilikom pozdravljanja je izraz prikrivenog licemerja i simulirane emocionalne dubine kojom se prekriva emocionalna i duševna ispraznost. Međutim, upravo ta preljubaznost prema drugima izaziva ljubomoru partnera ili supružnika, koji izlaz iz tog životnog lavirinta nalazi u analgeticima i opijatima koji ga ohrabruju i daju povišenu snagu da ispoljavanjem agresije povređuje onog sa kojim zajedno živi da bi isprovocirao konačno odvajanje i razvod.

POTREBA ZA LJUBAVLJU Od materijalne sigurnosti koju stiče zadovoljavanjem elementarnih potreba za hranom, odećom i staništem, čoveku je duševno i emocionalno važnija izvesnost koju dobija u komunikaciji i neposrednom kontaktu s drugima. Primarnost zadovoljavanju tih duševnih i duhovnih potreba upućuje na suštinski aspekt čovekovog postojanja i potrebu za ljubavlju. Početno stanje zaljubljenosti dinamizuje u njemu životnu energiju koja ga racionalno zaslepi i usmeri u nepoznatu avanturu. Sa takvim povišenim emocionalnim nabojem, njegova fikcionalizacija faktičkog rezultira idealizacijom voljene osobe koja postaje njegovo životno središte. I upravo kao svojevrsna fikcija, ona postaje psihološki i životni fakat, a osećanje i svest o uzajamnom pripadanju doživljava se svojevrsnim mističkim jedinstvom. Nekritički odnosom prema njoj, izraženim opaskom da „kroz oči zaljubljenog i nakaza može lepo da izgleda“, iskazuje svoju očaranost i začaranost njome.
Povišeno emocionalno stanje nastalo zaljubljenošću i pretvoreno u ljubav investira se u osobu sa kojom se ostvaruje i najviši stepen bliskosti u partnerskom odnosu. Iako se karakteriše polivalentnošću, ljubav je osnov dubljeg emocionalnog vezivanja, a njena mera se iskazuje spremnošću na samoodricanje i samožrtvovanje zbog voljene osobe. Pretpostavljena uzajamnost tih osećanja osnažuje takvu vezu u kojoj ljubavnici postaju i preosetljivi u svojoj međusobnoj komunikaciji.

BOŽANSKA SUŠTINA Iako prejako uzbuđenje može da inhibira, emocionalni fluid koji je zastrujao i povezao zaljubljene osmišljava njihovo egzaltirano postojanje u, za njih, promenjenim prostorno vremenskim okolnostima. Čini se da su u tim trenucima svojih najintenzivnijih osećanja, potpune ispunjenosti najvišim osećanjima, poneseni i udaljeni od stvarnosti, oni i najbliži Bogu, i da su tada izuzetno osetljivi i ranjivi. Svaka velika ljubav ima i mističku dimenziju, ali u doživljaju najvišeg osećanja prema natprirodnom entitetu mistička ljubav potvrđuje svoju božansku suštinu.
U takvom doživljaju, Tereza Avilska otkriva i dubinu bola ljubavi prema Bogu: „Videla sam mu u ruci dugačko zlatno koplje, na čijem vrhu kao da je goreo plamičak. Činilo mi se da mi ga je nekoliko puta zabio u srce probijajući mi utrobu. Kada ga je izvukao, činilo mi se da je i nju izvukao, ostavljajući me svu u vatri velike ljubavi prema Bogu. Bol je bio tako veliki da sam jecala. Ali slast koju mi je pružao ovaj preveliki bol bila je tako neizmerna da nisam mogla da poželim da ga se oslobodim… Nije to bio telesni bol nego duševni, iako je telo u njemu učestvovalo, čak i puno. To je tako slatko milovanje ljubavi između duše i Boga, da usrdno molim njegovu dobrotu da ga doživi onaj ko bi pomislio da lažem.“ U mističkom ljubavnom zanosu, bol daje dubinu osećanjima uznetim do božanskih visina. Međutim, taj bol može i posledica pada sa tih visina, jer upravo tada čovek postaje preosetljiv i ranjiv, zbog čega i slučajno učinjene nepredvidive greške postaju kobne i bolne.

OD MRŽNJE DO PATNJE Otvarajući se prema voljenoj osobi, pojedinac uvećava svoju ranjivost, pa ukoliko ga tada ona uvredi, izneveri i razočara onda on doživi povredu kao traumu koja energiju ljubavi pretvori u njenu suprotnost. U tom preobražaju ljubavi u mržnju energija ostaje ista, samo dobija suprotni predznak, što ima za posledicu da biće koje se najviše volelo postaje predmet najveće mržnje. Bilo da je sa jednim ili sa suprotnim predznakom, emocionalna energija ostaje na istom polu, dok je na suprotnom odsustvo energetskog naboja, emocionalna indiferentnost i bezosećajnost.
Mržnja je izraz bola zbog gubitka ljubavi i svojevrsna osveta prema osobi koja zbog prekida emocionalne veze ne može više da se voli. Međutim, mržnja je samo jedan neadekvatan način projektovanja stvorenih negativnih osećanja prema drugom, ali se neprijatne i bolne emocije zbog gubitka ljubavi potiskuju i ostajući u pojedincu nastavljaju da deluju u njemu skriveno, difuzno ili pomereno, postajući neprepoznati uzroci njegovih psihičkih smetnji i poremećaja koji se mogu otkloniti postupnim prepoznavanjem, pokazivanjem i doživljavanjem. Ukoliko se u nastojanju ka ostvarenju veće životne i egzistencijalne izvesnosti povećanom investicijom prodube ljubavna osećanja, onda se gubitak ljubavi iskazuje dubinom bola, tugom, očajem, patnjom, bezvoljnošću, odsustvom motivacije i osećanjem životnog besmisla.

RITUALIZACIJA LJUBAVI Poput svega na svetu, i ljubavna osećanja su, dakle, podložna promenama. Nije retkost da slabljenjem dotadašnjeg spontanog privlačenja među partnerima takvo stanje snižene osećajnosti preovlada hlađenjem njihovih ljubavnih osećanja. Proistekla iz zaljubljenosti i pretvorena u stabilno osećanje, ljubav može, ukoliko se ne pronalaze novi razlozi za održavanje njenog emocionalnog intenziteta, da se ritualizuje i uspori, a preovladana mlakost i konvencionalnost postanu pokazatelji njenog gašenja. Spremnost na etičko potvrđivanje principa samožrtvenosti daje osećanju ljubavi izvesnost pred iskušenjima njenog nestajanja i pretvaranja u svoju suprotnost. Pokazuje se da ukoliko se moralno ne održava taj emocionalni intenzitet, već u odnosima preovladavaju rutina i egoizam, onda je ritualizacija ljubavi put međusobnog udaljavanja i otuđenja, da bi u konačnom ishodu tog procesa onaj koji je bio tako blizak, postao veoma dalek. Kada osećanja izblede i mesto koje je bilo stanište uzvišenog postalo je prazno a u njemu pod okriljem ništavila izrasta depresivnost kao neprepoznat vid duševne patnje.