ЗЕЧЕВИЗИЈА – Убедљив политички трилер

Поводом филма Руски конзул, режија Мирослав Лекић, Србија, 2024

Политички трилер је подврста филма напетости у којој се јунак супротставља тајанственој сили или је опседнут дејством политичке репресије, вршећи неку врсту херојске мисије, у којој доживљава или победу или митски патос; често обоје у исти мах, при чему се каткад открива и дубљи контекст дела. То је веома сложен, али популаран филмски поджанр, све ређи јер сноси све теже подношљиве политичке ризике. С превлашћу политичке коректности у глобалној филмској индустрији ови ризици расту. У протекле две деценије сећамо се тек неколико правих примера, међу којима су били Ghost Writer (2010) Романа Поланског, о регрутовању младог Тонија Блера у редове ЦИА, или Adults in the Room (2019) Косте Гавраса о криминалним уценама еврозоне усмерене на рушење грчке економије и владе. И ево изненађења! Сада овом високом друштву тежи и наш Руски конзул Мирослава Лекића чија је међународна судбина неизвесна у злим временима глобалистичке мрзовоље према Србији. Не сумњам, међутим, да ће овај филм наићи на најбољу рецепцију код куће, где је и најпотребнији.

ДЕЛО КОМУНИСТИЧКОГ МАБУЗЕА То да је Лекићев Руски конзул добар пример правог политичког трилера – и то не само по домаћим него и по међународним стандардима – не значи да иза њега не стоји громада једне цивилизацијске трагедије коју управо проживљавамо и која по својим размерама далеко надилази жанровске и професионалне оквире. Да се не тиче српске коби на Косову и Метохији, био би то светски филмски догађај и не би га мимоишао ниједан фестивалски селектор. Видећемо каква ће му бити судбина. Овако, не сумњам да ће освојити српску и неке сродне публике својим чистим и до бола јасним филмским језиком којим се исказује драма нашег постојања. Иако је водиља ове драматургије чиста истина, више него опипљива стварност с којом се готово свакодневно суочавамо на КиМ, ми те слике гледамо без даха, као да их први пут видимо и чујемо, што само потврђује да још нисмо ни изблиза свесни дубине понора у који се, заједно са овим филмом, сурвавамо. Тај призор траје више од столећа и управо додирује своје дно, а ми смо још збуњени, још се осврћемо за неким преговорима и самитима као да у питању није бити или не бити свих нас! Наше куће и адресе. Наше главне вертикале. Нашег постојања у вековима векова. Овај филм није ту да нас забави, чак ни да нас опомене, него да нас ошајдари и дигне на ноге, уколико у нама још иоле снаге има.

Иако је синхронијски упућен на седамдесете и осамдесете године прошлог века и донекле поштује временско-просторни контекст једног слабог и конфузног штива, Руски конзул Мирослава Лекића (сценаристи су још и Владимир Табашевић и Игор Бојовић, што ваља подвући с обзиром на то да је посао писања морао бити обављан „ab ovo“ – из темеља или „од нуле“, како каже сам Лекић, а то се и јасно види) догађа се у немилосрдном сада, ствара и одржава ритам запањујућих деоница, које прожимају страх и срџба, неверица и сурова реалност, свемоћ лажи и немоћ одбране. Идеални оквири за политички трилер у коме је на делу дивља и безобзирна арнаутска тиранија смишљена и покренута у свести југословенског комунистичког Мабузеа, на самој ивици хорора, јер присуствујемо сценама од којих се диже коса на глави. Сада више нема сумње да је у питању био паклени план једне болесне србофобије и њених српских слугу; да је мафијашку хидру, од које је деценијама стварана монструозна криптодржава за тотално уништење и изгон свега српског, геополитички страсно постављао и систематски подстицао Јосип Броз Тито, највећи (не и једини) кривац за „косовски караказан“, како би рекао Вук Драшковић, чији је роман „Руски конзул“ на свет изашао управо у тренутку кад је писац засметао брозоидној дубокој држави (1988). Драмски контекст филма не оставља ни најмању сумњу да је за све што нам се данас догађа са земљом крив „највећи син наших народа и народности“, херој социјалистичке револуције и ковач братства и јединства утериваног пендреком и лисицама, „велики човек без дела, као што су били велики оперски певачи пре проналаска грамофона. Најзначајнија импровизација коју је у животу остварио било је резање гране на којој је сам седео“ (Милорад Екмечић), дакле авнојске Југославије, а прво што је одлучно ампутирао и бацио у раље једној страној држави било је Косово и Метохија. Пола века је чинио све да се оствари његов и Кардељев (и ко зна чији све) план о „уступању“ КиМ великој Албанији (1944–1948), што се у разним видовима наставило све до дана данашњег, када је исти монструм нарастао до „европског и НАТО пројекта“, а сада испуњава најцрње слутње, које нам је још давно оставио један пријатељ и зналац, чије смо пророчанске речи, олако и будаласто, како већ умемо, предали забораву. Српска (а богами понешто и руска) посла.

РУСКИ КОНЗУЛ НА ГРОМОВНИКУ О том „руском конзулу“, историјској личности Ивану Степановичу Јастребову (1839–1894), царском дипломати у Призрену, Јањини и Скадру и генералном конзулу у Солуну, великом пријатељу и заштитнику српског народа, изванредном познаваоцу прилика, људи и становника европског дела отоманске Турске, антропогеографу и етнологу првог реда, „чија дела данас представљају темељ за проучавање Старе Србије и Албаније у другој половини XIX. века“ (Челиковић, 2018: 565) готово ништа не сазнајемо ни из романа ни из филма и гледамо га ту и тамо као неку врсту психотичне утваре. То је кардиналан пропуст. Кад се већ меша у данашњу стварност средствима фикције (Драшковић каже и „метафоре“), морало би се некако навести и то је да је његово научно дело из друге половине XIX века, као и „оно што је лично видео или сазнао од савременика на појединим местима јединствено и од непроцењиве важности. Остатке цркава и манастира, које је он забележио, време и људи су уништили до доласка наредних истраживача, као и податке о исламизацији и арнаућењу“ (исти, 568). Из његових радова јасно се види да су Броз и Кардељ само наставили посао отоманских и немачких поробљивача у производњи „арнауташа“, албанизованих издајника свог народа и да се овај етноцид никада није ни прекидао. Јастребов је зауставио турску војску да не запали библиотеку призренске Богословије, коју је основао заједно са Симом Игумановом (види натпис на теразијској палати Игуманова!) и на вратима на турском написао „У име руског цара забрањујем улазак!“, па се султанов низам повукао. Тако је спасена непроцењива збирка старих српских рукописа и књига које је, дакле, умео да брани и сабљом и револвером, али пре свега пером и јединственим сазнањима о српској прошлости. Каква је била стварна улога ове монументалне личности ни у роману ни у филму не сазнајемо, осим да је у питању откриће неких мистериозних чини „бабе Кристине“ и њеног мађијског утицаја на несрећу српског народа (које Драшковић, ко зна зашто, доводи у везу са Јастребовом!).
Ово женско митско биће, срећом, на драматургију и филмски доживљај Руског конзула, није имало никаквог утицаја захваљујући апотропејском дејству одличног сценарија, којим је уцелињен чврст драмски наратив, пластични и веродостојни карактери и слојевита инсценација, затим прецизној Лекићевој режији, чија нас је поуздана рука водила овом радњом, те бриљантној монтажи Петра Јаконића, одговорног за ритам и нијансе једног целовитог и убедљивог филмског дела. Све то је обликовано према Воркапићевом начелу „доброг наставка“, тј. форме која се успоставља хармонизацијом свих филмских параметара. Одмах се мора додати допринос готово целог „кастинга“: пре свега Небојше Дугалића као Доктора, затим у својој последњој улози Жарка Лаушевића, који се лавовски борио са болешћу и својом „немогућом мисијом“, Паулине Манов, Светозара Цветковића и других, међу којима готово да нема ниједне слабе карике. Вредан допринос дала је Александра Ковач компонованом и изабраном музиком у сукцесији стилова епохе.
Сва је срећа да се ауторска екипа није много обазирала на роман који јој је додељен можда и због „геополитичких реалности“ које пламте у близини (на једном месту Јастребов каже „Русија ће опет постати Русија, а Косово ће опет бити српско“), него се латила озбиљнијег посла да из једне смушене екстензије Драшковићевог „Ножа“ одабере само филмски вредне моменте и онда прихвати озбиљан уметнички изазов, јер повод, косовски пожар, који прети да запали цео Балкан, захтева највећу пажњу. На ово нас подсећа и прозорљиво пророчанство које нам је оставио Пантелија Срећковић, историчар невеселе судбине и пријатељ руског конзула (Иванић, 2022: 16): „Када је једном (1873) био на Громовнику, при погледу на Косово, отиснуле су му се из груди ове пророчанске речи: ’На Косову су Срби изгубили царство, на Косову ће одсудна битка решити будућност Балканског полуострва и будућност српског народа’.“