ZEČEVIZIJA – Ubedljiv politički triler

Povodom filma Ruski konzul, režija Miroslav Lekić, Srbija, 2024

Politički triler je podvrsta filma napetosti u kojoj se junak suprotstavlja tajanstvenoj sili ili je opsednut dejstvom političke represije, vršeći neku vrstu herojske misije, u kojoj doživljava ili pobedu ili mitski patos; često oboje u isti mah, pri čemu se katkad otkriva i dublji kontekst dela. To je veoma složen, ali popularan filmski podžanr, sve ređi jer snosi sve teže podnošljive političke rizike. S prevlašću političke korektnosti u globalnoj filmskoj industriji ovi rizici rastu. U protekle dve decenije sećamo se tek nekoliko pravih primera, među kojima su bili Ghost Writer (2010) Romana Polanskog, o regrutovanju mladog Tonija Blera u redove CIA, ili Adults in the Room (2019) Koste Gavrasa o kriminalnim ucenama evrozone usmerene na rušenje grčke ekonomije i vlade. I evo iznenađenja! Sada ovom visokom društvu teži i naš Ruski konzul Miroslava Lekića čija je međunarodna sudbina neizvesna u zlim vremenima globalističke mrzovolje prema Srbiji. Ne sumnjam, međutim, da će ovaj film naići na najbolju recepciju kod kuće, gde je i najpotrebniji.

DELO KOMUNISTIČKOG MABUZEA To da je Lekićev Ruski konzul dobar primer pravog političkog trilera – i to ne samo po domaćim nego i po međunarodnim standardima – ne znači da iza njega ne stoji gromada jedne civilizacijske tragedije koju upravo proživljavamo i koja po svojim razmerama daleko nadilazi žanrovske i profesionalne okvire. Da se ne tiče srpske kobi na Kosovu i Metohiji, bio bi to svetski filmski događaj i ne bi ga mimoišao nijedan festivalski selektor. Videćemo kakva će mu biti sudbina. Ovako, ne sumnjam da će osvojiti srpsku i neke srodne publike svojim čistim i do bola jasnim filmskim jezikom kojim se iskazuje drama našeg postojanja. Iako je vodilja ove dramaturgije čista istina, više nego opipljiva stvarnost s kojom se gotovo svakodnevno suočavamo na KiM, mi te slike gledamo bez daha, kao da ih prvi put vidimo i čujemo, što samo potvrđuje da još nismo ni izbliza svesni dubine ponora u koji se, zajedno sa ovim filmom, survavamo. Taj prizor traje više od stoleća i upravo dodiruje svoje dno, a mi smo još zbunjeni, još se osvrćemo za nekim pregovorima i samitima kao da u pitanju nije biti ili ne biti svih nas! Naše kuće i adrese. Naše glavne vertikale. Našeg postojanja u vekovima vekova. Ovaj film nije tu da nas zabavi, čak ni da nas opomene, nego da nas ošajdari i digne na noge, ukoliko u nama još iole snage ima.

Iako je sinhronijski upućen na sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka i donekle poštuje vremensko-prostorni kontekst jednog slabog i konfuznog štiva, Ruski konzul Miroslava Lekića (scenaristi su još i Vladimir Tabašević i Igor Bojović, što valja podvući s obzirom na to da je posao pisanja morao biti obavljan „ab ovo“ – iz temelja ili „od nule“, kako kaže sam Lekić, a to se i jasno vidi) događa se u nemilosrdnom sada, stvara i održava ritam zapanjujućih deonica, koje prožimaju strah i srdžba, neverica i surova realnost, svemoć laži i nemoć odbrane. Idealni okviri za politički triler u kome je na delu divlja i bezobzirna arnautska tiranija smišljena i pokrenuta u svesti jugoslovenskog komunističkog Mabuzea, na samoj ivici horora, jer prisustvujemo scenama od kojih se diže kosa na glavi. Sada više nema sumnje da je u pitanju bio pakleni plan jedne bolesne srbofobije i njenih srpskih slugu; da je mafijašku hidru, od koje je decenijama stvarana monstruozna kriptodržava za totalno uništenje i izgon svega srpskog, geopolitički strasno postavljao i sistematski podsticao Josip Broz Tito, najveći (ne i jedini) krivac za „kosovski karakazan“, kako bi rekao Vuk Drašković, čiji je roman „Ruski konzul“ na svet izašao upravo u trenutku kad je pisac zasmetao brozoidnoj dubokoj državi (1988). Dramski kontekst filma ne ostavlja ni najmanju sumnju da je za sve što nam se danas događa sa zemljom kriv „najveći sin naših naroda i narodnosti“, heroj socijalističke revolucije i kovač bratstva i jedinstva uterivanog pendrekom i lisicama, „veliki čovek bez dela, kao što su bili veliki operski pevači pre pronalaska gramofona. Najznačajnija improvizacija koju je u životu ostvario bilo je rezanje grane na kojoj je sam sedeo“ (Milorad Ekmečić), dakle avnojske Jugoslavije, a prvo što je odlučno amputirao i bacio u ralje jednoj stranoj državi bilo je Kosovo i Metohija. Pola veka je činio sve da se ostvari njegov i Kardeljev (i ko zna čiji sve) plan o „ustupanju“ KiM velikoj Albaniji (1944–1948), što se u raznim vidovima nastavilo sve do dana današnjeg, kada je isti monstrum narastao do „evropskog i NATO projekta“, a sada ispunjava najcrnje slutnje, koje nam je još davno ostavio jedan prijatelj i znalac, čije smo proročanske reči, olako i budalasto, kako već umemo, predali zaboravu. Srpska (a bogami ponešto i ruska) posla.

RUSKI KONZUL NA GROMOVNIKU O tom „ruskom konzulu“, istorijskoj ličnosti Ivanu Stepanoviču Jastrebovu (1839–1894), carskom diplomati u Prizrenu, Janjini i Skadru i generalnom konzulu u Solunu, velikom prijatelju i zaštitniku srpskog naroda, izvanrednom poznavaocu prilika, ljudi i stanovnika evropskog dela otomanske Turske, antropogeografu i etnologu prvog reda, „čija dela danas predstavljaju temelj za proučavanje Stare Srbije i Albanije u drugoj polovini XIX. veka“ (Čeliković, 2018: 565) gotovo ništa ne saznajemo ni iz romana ni iz filma i gledamo ga tu i tamo kao neku vrstu psihotične utvare. To je kardinalan propust. Kad se već meša u današnju stvarnost sredstvima fikcije (Drašković kaže i „metafore“), moralo bi se nekako navesti i to je da je njegovo naučno delo iz druge polovine XIX veka, kao i „ono što je lično video ili saznao od savremenika na pojedinim mestima jedinstveno i od neprocenjive važnosti. Ostatke crkava i manastira, koje je on zabeležio, vreme i ljudi su uništili do dolaska narednih istraživača, kao i podatke o islamizaciji i arnaućenju“ (isti, 568). Iz njegovih radova jasno se vidi da su Broz i Kardelj samo nastavili posao otomanskih i nemačkih porobljivača u proizvodnji „arnautaša“, albanizovanih izdajnika svog naroda i da se ovaj etnocid nikada nije ni prekidao. Jastrebov je zaustavio tursku vojsku da ne zapali biblioteku prizrenske Bogoslovije, koju je osnovao zajedno sa Simom Igumanovom (vidi natpis na terazijskoj palati Igumanova!) i na vratima na turskom napisao „U ime ruskog cara zabranjujem ulazak!“, pa se sultanov nizam povukao. Tako je spasena neprocenjiva zbirka starih srpskih rukopisa i knjiga koje je, dakle, umeo da brani i sabljom i revolverom, ali pre svega perom i jedinstvenim saznanjima o srpskoj prošlosti. Kakva je bila stvarna uloga ove monumentalne ličnosti ni u romanu ni u filmu ne saznajemo, osim da je u pitanju otkriće nekih misterioznih čini „babe Kristine“ i njenog mađijskog uticaja na nesreću srpskog naroda (koje Drašković, ko zna zašto, dovodi u vezu sa Jastrebovom!).
Ovo žensko mitsko biće, srećom, na dramaturgiju i filmski doživljaj Ruskog konzula, nije imalo nikakvog uticaja zahvaljujući apotropejskom dejstvu odličnog scenarija, kojim je ucelinjen čvrst dramski narativ, plastični i verodostojni karakteri i slojevita inscenacija, zatim preciznoj Lekićevoj režiji, čija nas je pouzdana ruka vodila ovom radnjom, te briljantnoj montaži Petra Jakonića, odgovornog za ritam i nijanse jednog celovitog i ubedljivog filmskog dela. Sve to je oblikovano prema Vorkapićevom načelu „dobrog nastavka“, tj. forme koja se uspostavlja harmonizacijom svih filmskih parametara. Odmah se mora dodati doprinos gotovo celog „kastinga“: pre svega Nebojše Dugalića kao Doktora, zatim u svojoj poslednjoj ulozi Žarka Lauševića, koji se lavovski borio sa bolešću i svojom „nemogućom misijom“, Pauline Manov, Svetozara Cvetkovića i drugih, među kojima gotovo da nema nijedne slabe karike. Vredan doprinos dala je Aleksandra Kovač komponovanom i izabranom muzikom u sukcesiji stilova epohe.
Sva je sreća da se autorska ekipa nije mnogo obazirala na roman koji joj je dodeljen možda i zbog „geopolitičkih realnosti“ koje plamte u blizini (na jednom mestu Jastrebov kaže „Rusija će opet postati Rusija, a Kosovo će opet biti srpsko“), nego se latila ozbiljnijeg posla da iz jedne smušene ekstenzije Draškovićevog „Noža“ odabere samo filmski vredne momente i onda prihvati ozbiljan umetnički izazov, jer povod, kosovski požar, koji preti da zapali ceo Balkan, zahteva najveću pažnju. Na ovo nas podseća i prozorljivo proročanstvo koje nam je ostavio Pantelija Srećković, istoričar nevesele sudbine i prijatelj ruskog konzula (Ivanić, 2022: 16): „Kada je jednom (1873) bio na Gromovniku, pri pogledu na Kosovo, otisnule su mu se iz grudi ove proročanske reči: ’Na Kosovu su Srbi izgubili carstvo, na Kosovu će odsudna bitka rešiti budućnost Balkanskog poluostrva i budućnost srpskog naroda’.“