Викторија Нуланд – крај једне злокобне каријере

Викторија Нуланд, трећи рангирани амерички дипломата, пензионисаће се са свог положаја у Стејт департменту касније овога месеца. Нуландова је служила као каријерни дипломата. Током Обамине администрације обављала је дужност помоћника државног секретара за Европу, а први пут се пензионисала пошто је Доналд Трамп преузео председничку дужност 2017. године. У Бајденовој администрацији била је кандидат за место заменика државног секретара, међутим, на ово место именован је Курт Кембел

Дипломатска каријера Викторије Нуланд се везује великим делом за Источну Европу. Током 1990-их службовала је као амбасадор САД у Москви. Потом је била амбасадор у НАТО-у и портпарол Стејт департмента када је дужност државног секретара током првог председничког мандата Барака Обаме обављала Хилари Клинтон. Изразито ратоборан однос према Русији карактерисао је целокупну њену каријеру, али је посебну пажњу привукла током демонстрација и потоњег преврата у Кијеву 2013. и 2014. године. Судећи по појединим објављеним сведочанствима, руска страна према њој је увек имала одређених резерви. Џон Кери, некадашњи државни секретар, у више наврата се присећао како му је, када је Викторија Нуланд с положаја портпарола прешла на место првог америчког дипломате задуженог за Европу, руски министар спољних послова Сергеј Лавров честитао што се „решио те жене“.
Бројне су спекулације о разлозима повлачења Нуландове. Марија Захарова, портпарол руског Министарства спољних послова, изјавила је да су разлози „једноставни – неуспех антируског курса политике Бајденове администрације“. „Русофобија, коју је наметнула Викторија Нуланд као главни спољнополитички концепт Сједињених Америчких Држава, повукла је (америчке) демократе на само дно“, рекла је. Међутим, без обзира на њен одлазак из Стејт департмента нема претерано добрих разлога да се верује да други високи дипломатски делатници значајније одступају од одавно заузетог курса.

„РУСКИ СПАНАЋ“ И НЕОКОНЗЕРВАТИВЦИ Деценијска каријера Викторије Нуланд одсликава сложену путању америчке политике према постсовјетској Русији. Како је у књизи The Crimean Nexus указао Константин Плешаков, руски емигрант у САД а раније спољнополитички аналитичар на Институту за америчке и канадске студије у Москви, по распаду Совјетског Савеза америчка спољна политика се нашла пред дилемом – да ли деловати слично силама победницама из 1815. године које су Француску укључиле у поратни поредак или деловати слично версајским победницама које су новоизграђени поредак заснивале на идеји сталног спутавања немачке моћи. Изгледа да је у самом америчком врху постојало колебање, које се практично претворило у постојано кретање од прве ка другој опцији. Међутим, други, версајски сценарио, почива на тешко одрживој претпоставци: да ће моћ искључене силе заувек остати спутана, те да ће летаргично прихватити свој потчињени положај.
Строб Талбот, истакнути дипломата из времена Клинтонове администрације, забележио је да је прозападни руски министар спољних послова једном приликом рекао: „Доста је што нам говорите шта да радимо, свидело нам се то или не. Не додајте со на рану говорећи да је у нашем интересу да се повинујемо вашим налозима.“ Нуландова, тада Талботов асистент, прокоментарисала је: „То се увек деси када Русима кажете да поједу свој спанаћ. Што им више говорите, то се више нећкају.“ Талбот је у мемоарима забележио да је „међу онима који су радили на руској политици ‚одредити терапију спанаћем‘ постало скраћеница за једну од главних активности у наредним годинама“.
Нуландова је и у време администрације Била Клинтона и у потоњој Бушовој, републиканској администрацији, била део неоконзервативног естаблишмента који је снажно заговарао либерални интервенционизам. У питању је група различитих јавних делатника, од дипломата и политичких оперативаца до новинара и спољнополитичких коментатора, a која је крајем 70-их и 80-их година прошлог века прешла из демократског у естаблишмент нове републиканске, Реганове администрације, како би наставили да у свом стилу воде Хладни рат. Своје деловање су у првој постсовјетској деценији оријентисали против наводно „одметнутих режима“ да би после напада 11. септембра пажњу усмерили према „исламофашизму“, наводној тоталитарној претњи која долази од муслиманских терористичких група.
Међутим, како је назначио амерички историчар Стивен Вертхајм у чланку о неоконзервативцима из 2019. године, „бројчано слабе терористичке групе, колико год претеће и мрске, нису располагале ни геополитичком снагом ни универзалистичком идеологијом која би аналогију (са ранијим Совјетима, прим. аутора) учинила одрживом“. Иако им је недостајао непријатељ са великим Н, фокална тачка за збијање редова неоконзервативци су постојано деловали против одвојених, међусобно неповезаних противника обједињених под јединственом фирмом „недемократских режима“. Мада је Обамина администрација, посебно у другом председничком мандату, била релативно одмерена по спремности да се упусти у спољнополитичке интервенције њу је карактерисао и вишак идеолошких флоскула, сасвим довољних за безобзирно геополитичко коцкање делова администрације које је поплочало пут ка великој геополитичкој кризи на Истоку Европе.

ВЕЛИКИ НЕРЕД НА ИСТОКУ Обамину администрацију карактерисала је и „дипломатија на два колосека“, истовремено саобраћање и са влашћу и са опозицијом у појединим државама. Мало ко ју је боље представљао од америчког амбасадора у Москви Мајкла Мекфола, који је овај положај преузео почетком 2012. године. По доласку у Москву представио се медијима као „специјалиста за демократију и револуције“. Био је врло незгодан моменат за давање овакве изјаве с обзиром да су се у Москви одигравали велики протести против власти Владимира Путина.
У тој сивој зони безобзирних, а необавезујућих изјава, идеолошке ускогрудости и практичне кратковидости кретало се деловање неколико високих америчких званичника на почетку украјинске кризе крајем 2013. и почетком 2014. године. Ни до данас није могуће до краја разабрати ко је шта знао, ко се са ким шта договарао и какве су биле чије намере током тих неколико месеци. Одлучујућу улогу играло је троје Американаца: Викторија Нуланд, на високој дужности помоћника државног секретара за европске и евроазијске послове, амерички амбасадор у Украјини Џефри Пајат и републикански сенатор Џон Мекејн.
Мекејн је био први високо позиционирани амерички политичар који је исказао подршку демонстрантима који су се крајем 2013. године окупљали на кијевском главном тргу. Било је извесног изостанка самоспознаје у његовим речима да се неће допустити мешање Русије и Владимира Путина у украјинске унутрашње послове – док се сам обраћао двеста хиљада демонстраната у страној престоници.
Међутим, Мекејново деловање могло је да се занемари у Москви као солирање претерано ревносног антисовјетског политичара. Са појавом Викторије Нуланд, ствари су попримиле злокобнији ток. Током кризе Нуландова је у више наврата посетила Кијев. Уколико се влада Виктора Јануковича тих месеци кретала по сумњивом терену упитног легитимитета, онда је америчка дипломатија прешла све границе, постала непосредни учесник кризе који је онемогућавао њено ублажавање, и евентуално разрешење.
Нуландова је ступила на кључну позорницу догађаја 11. децембра 2013, када је понудила сендвиче кијевским демонстрантима и полицајцима. Овај гест није добро примљен ни у делу западних медија пошто је деловао одвећ патронизујуће. Гостујући у емисији Кристијан Аманпур на Си-Ен-Ену, Нуландова је објаснила да је Мајдан посетила вече пошто су специјалне полицијске снаге почеле да потискују демонстранте те да није могла да иде „празних руку“. Већ је ова посета била довољна да Москва обрати посебну пажњу. Ствари су затим постајале све напетије. Тринаестог децембра 2013. године Нуландова је, говорећи на конференцији Америчко-украјинске фондације у Вашингтону, изјавила како су Сједињене Државе „уложиле преко пет милијарди евра како би помогле Украјини“ у стицању „демократских вештина и институција“ почев од 1991. године. У наредним јавним наступањима Нуландова се оградила од ове изјаве – наводно је мислила на ранију америчку помоћ, инсистирајући да САД нису финансијски помагале организовање протеста на Мајдану.
Руски медији (и по свој прилици обавештајне службе) пажљиво су пратили сваки корак Нуландове. Постала је персонификација америчког деловања у правцу промене режима – деловања чија последња станица може бити сама Москва. У јавност је тако, 6. фебруара 2014, доспео телефонски разговор Нуландoвe и америчког амбасадора Џефрија Пајата. У разговору који је постао чувен по псовачком отписивању политичког значаја Европске уније, њих двоје расправљају која је најпогоднија личност у украјинској опозицији – технократа Арсениј Јацењук, екстремно десничарски политички активиста Олег Тјагнибок или Виталиј Кличко. Све опције су биле у игри. Према Пајатовим речима требало је договор постићи брзо зато што ће „Руси деловати из позадине да га потопе“. За Русе овај разговор је значио само једно – ухватили су противника у покушају промене режима у њима суседној држави.
Ситуација се компликовала и у самом Кијеву и у дипломатским круговима. Број жртава у сукобима демонстраната и полиције је растао – питање детаљне реконструкције догађаја и одређивања виновника ових дешавања остаје и до данас нејасно. До последње недеље фебруара 2014. најмање седамдесет седморо људи је изгубило живот. Европска дипломатија је, међутим, успела да испослује компромис – Немачка, Француска, Пољска и Русија посредовале су у споразуму демонстраната и владе. Опозицију је представљао тројац о којем су говорили Нуландова и Пјат, а украјинску владу председник Виктор Јанукович. Тројица министара спољних послова држава Европске уније (Радослав Сикорски из Пољске, Франк-Валтер Штајнмајер из Немачке и Лоран Фабијус из Француске) били су гаранти спровођења споразума. Позивало се да се сместа заустави крвопролиће а стране потписнице су се обавезале да формирају владу националног јединства. „Први међународни споразум који је проистекао из немира у Украјини био је и први међународни документи који је претрпео колапс. Неколико сати након потписивања, изгредници са Мајдана су преузели владине зграде. Није јасно ко је стајао иза ескалације, и није немогуће да је наставак насиља наступио спонтано. Јасно је да су лидери опозиције искористили насилну ситуацију да збаце режим, одбацујући сваку идеју ‚националног јединства‘“, објашњава Константин Плешаков. Украјински председник напустио је престоницу. Званичан разлог – састанак са регионалним гувернерима. Практично, то је био крај политичке каријере Виктора Јануковича који се појавио у јавности у руском граду Ростову 28. фебруара. Био је то увод у дуготрајну украјинску политичку кризу и жестоко заоштравање руско-америчких односа. Међутим, то је означило и увлачење украјинских ствари у срж америчке унутрашње политике.

СПУТАТИ ПУТИНА Украјинска криза је, по анексији Крима и увођења првих америчких санкција Русији, постала једно од важних питања спољне политике током другог Обаминог председничког мандата. Неколико рукаваца америчке политике према Украјини било је усмерено ка једном исходу – умањивању могућности да до разрешења кризе уопште дође. Руска опасност, омиљена неоконзервативна тема, поново је заокупила читав медијски спектар. Укљученост тадашњег потпредседника Џозефа Бајдена и његове породице у украјинске послове постаће политички актуелно када се читав медијски и политички естаблишмент буде обрушио на неподобног кандидата на председничким изборима 2016. године – Доналда Трампа.
Оптуживање Русије да стоји иза хакерских напада на сервере Демократске странке, те да ради у дослуху са кампањом председничког кандидата Доналда Трампа, упућивало је да су демократе заузеле тврди антируски курс. Можемо спекулисати да ни у Москви нису били до краја сигурни шта се заправо дешава и откуд се на сваком кораку у САД наилази на руску завереничку активност.
У међувремену, Викторија Нуланд је током Трампове администрације била привремено одсутна из врха америчке дипломатије. У часопису „Форин аферс“ је на лето 2020. објавила чланак у којем саопштава своју визију америчке политике према Русији. „Вашингтон и његови савезници су заборавили државничку вештину која је довела до победе у Хладном рату и наставила да доноси резултате током многих потоњих година. Та стратегија захтева конзистентно америчко вођство на председничком нивоу, јединство са демократским савезницима и партнерима, и заједничку одлучност да се одврати и сузбије опасно понашање Кремља. То такође обухвата подстицање Москве да сарађује и, повремено, непосредно обраћање руском народу о користи који доносе бољи односи.“
Као што је Викторија Нуланд са високог места у америчкој дипломатији могла да потврди промену америчке постхладноратовске спољнополитичке праксе према Русији – од сарадње ка једва прикривеном потчињавању, тако је за време последње две демократске администрације била један од кључних чинилаца у преобликовању приступа према Русији и Владимиру Путину – од позиције неугодног партнера који има легитимне интересе и бриге који се, барем понекад морају уважити, до безобзирног агресора чије се крајње амбиције не могу ни наслутити.
Без обзира на једног од кључних чиниоца овог преображаја, ни на десету годишњицу, не назире се разрешење дубоке кризе коју је он донео.