Viktorija Nuland – kraj jedne zlokobne karijere

Viktorija Nuland, treći rangirani američki diplomata, penzionisaće se sa svog položaja u Stejt departmentu kasnije ovoga meseca. Nulandova je služila kao karijerni diplomata. Tokom Obamine administracije obavljala je dužnost pomoćnika državnog sekretara za Evropu, a prvi put se penzionisala pošto je Donald Tramp preuzeo predsedničku dužnost 2017. godine. U Bajdenovoj administraciji bila je kandidat za mesto zamenika državnog sekretara, međutim, na ovo mesto imenovan je Kurt Kembel

Diplomatska karijera Viktorije Nuland se vezuje velikim delom za Istočnu Evropu. Tokom 1990-ih službovala je kao ambasador SAD u Moskvi. Potom je bila ambasador u NATO-u i portparol Stejt departmenta kada je dužnost državnog sekretara tokom prvog predsedničkog mandata Baraka Obame obavljala Hilari Klinton. Izrazito ratoboran odnos prema Rusiji karakterisao je celokupnu njenu karijeru, ali je posebnu pažnju privukla tokom demonstracija i potonjeg prevrata u Kijevu 2013. i 2014. godine. Sudeći po pojedinim objavljenim svedočanstvima, ruska strana prema njoj je uvek imala određenih rezervi. Džon Keri, nekadašnji državni sekretar, u više navrata se prisećao kako mu je, kada je Viktorija Nuland s položaja portparola prešla na mesto prvog američkog diplomate zaduženog za Evropu, ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov čestitao što se „rešio te žene“.
Brojne su spekulacije o razlozima povlačenja Nulandove. Marija Zaharova, portparol ruskog Ministarstva spoljnih poslova, izjavila je da su razlozi „jednostavni – neuspeh antiruskog kursa politike Bajdenove administracije“. „Rusofobija, koju je nametnula Viktorija Nuland kao glavni spoljnopolitički koncept Sjedinjenih Američkih Država, povukla je (američke) demokrate na samo dno“, rekla je. Međutim, bez obzira na njen odlazak iz Stejt departmenta nema preterano dobrih razloga da se veruje da drugi visoki diplomatski delatnici značajnije odstupaju od odavno zauzetog kursa.

„RUSKI SPANAĆ“ I NEOKONZERVATIVCI Decenijska karijera Viktorije Nuland odslikava složenu putanju američke politike prema postsovjetskoj Rusiji. Kako je u knjizi The Crimean Nexus ukazao Konstantin Plešakov, ruski emigrant u SAD a ranije spoljnopolitički analitičar na Institutu za američke i kanadske studije u Moskvi, po raspadu Sovjetskog Saveza američka spoljna politika se našla pred dilemom – da li delovati slično silama pobednicama iz 1815. godine koje su Francusku uključile u poratni poredak ili delovati slično versajskim pobednicama koje su novoizgrađeni poredak zasnivale na ideji stalnog sputavanja nemačke moći. Izgleda da je u samom američkom vrhu postojalo kolebanje, koje se praktično pretvorilo u postojano kretanje od prve ka drugoj opciji. Međutim, drugi, versajski scenario, počiva na teško održivoj pretpostavci: da će moć isključene sile zauvek ostati sputana, te da će letargično prihvatiti svoj potčinjeni položaj.
Strob Talbot, istaknuti diplomata iz vremena Klintonove administracije, zabeležio je da je prozapadni ruski ministar spoljnih poslova jednom prilikom rekao: „Dosta je što nam govorite šta da radimo, svidelo nam se to ili ne. Ne dodajte so na ranu govoreći da je u našem interesu da se povinujemo vašim nalozima.“ Nulandova, tada Talbotov asistent, prokomentarisala je: „To se uvek desi kada Rusima kažete da pojedu svoj spanać. Što im više govorite, to se više nećkaju.“ Talbot je u memoarima zabeležio da je „među onima koji su radili na ruskoj politici ‚odrediti terapiju spanaćem‘ postalo skraćenica za jednu od glavnih aktivnosti u narednim godinama“.
Nulandova je i u vreme administracije Bila Klintona i u potonjoj Bušovoj, republikanskoj administraciji, bila deo neokonzervativnog establišmenta koji je snažno zagovarao liberalni intervencionizam. U pitanju je grupa različitih javnih delatnika, od diplomata i političkih operativaca do novinara i spoljnopolitičkih komentatora, a koja je krajem 70-ih i 80-ih godina prošlog veka prešla iz demokratskog u establišment nove republikanske, Reganove administracije, kako bi nastavili da u svom stilu vode Hladni rat. Svoje delovanje su u prvoj postsovjetskoj deceniji orijentisali protiv navodno „odmetnutih režima“ da bi posle napada 11. septembra pažnju usmerili prema „islamofašizmu“, navodnoj totalitarnoj pretnji koja dolazi od muslimanskih terorističkih grupa.
Međutim, kako je naznačio američki istoričar Stiven Verthajm u članku o neokonzervativcima iz 2019. godine, „brojčano slabe terorističke grupe, koliko god preteće i mrske, nisu raspolagale ni geopolitičkom snagom ni univerzalističkom ideologijom koja bi analogiju (sa ranijim Sovjetima, prim. autora) učinila održivom“. Iako im je nedostajao neprijatelj sa velikim N, fokalna tačka za zbijanje redova neokonzervativci su postojano delovali protiv odvojenih, međusobno nepovezanih protivnika objedinjenih pod jedinstvenom firmom „nedemokratskih režima“. Mada je Obamina administracija, posebno u drugom predsedničkom mandatu, bila relativno odmerena po spremnosti da se upusti u spoljnopolitičke intervencije nju je karakterisao i višak ideoloških floskula, sasvim dovoljnih za bezobzirno geopolitičko kockanje delova administracije koje je popločalo put ka velikoj geopolitičkoj krizi na Istoku Evrope.

VELIKI NERED NA ISTOKU Obaminu administraciju karakterisala je i „diplomatija na dva koloseka“, istovremeno saobraćanje i sa vlašću i sa opozicijom u pojedinim državama. Malo ko ju je bolje predstavljao od američkog ambasadora u Moskvi Majkla Mekfola, koji je ovaj položaj preuzeo početkom 2012. godine. Po dolasku u Moskvu predstavio se medijima kao „specijalista za demokratiju i revolucije“. Bio je vrlo nezgodan momenat za davanje ovakve izjave s obzirom da su se u Moskvi odigravali veliki protesti protiv vlasti Vladimira Putina.
U toj sivoj zoni bezobzirnih, a neobavezujućih izjava, ideološke uskogrudosti i praktične kratkovidosti kretalo se delovanje nekoliko visokih američkih zvaničnika na početku ukrajinske krize krajem 2013. i početkom 2014. godine. Ni do danas nije moguće do kraja razabrati ko je šta znao, ko se sa kim šta dogovarao i kakve su bile čije namere tokom tih nekoliko meseci. Odlučujuću ulogu igralo je troje Amerikanaca: Viktorija Nuland, na visokoj dužnosti pomoćnika državnog sekretara za evropske i evroazijske poslove, američki ambasador u Ukrajini Džefri Pajat i republikanski senator Džon Mekejn.
Mekejn je bio prvi visoko pozicionirani američki političar koji je iskazao podršku demonstrantima koji su se krajem 2013. godine okupljali na kijevskom glavnom trgu. Bilo je izvesnog izostanka samospoznaje u njegovim rečima da se neće dopustiti mešanje Rusije i Vladimira Putina u ukrajinske unutrašnje poslove – dok se sam obraćao dvesta hiljada demonstranata u stranoj prestonici.
Međutim, Mekejnovo delovanje moglo je da se zanemari u Moskvi kao soliranje preterano revnosnog antisovjetskog političara. Sa pojavom Viktorije Nuland, stvari su poprimile zlokobniji tok. Tokom krize Nulandova je u više navrata posetila Kijev. Ukoliko se vlada Viktora Janukoviča tih meseci kretala po sumnjivom terenu upitnog legitimiteta, onda je američka diplomatija prešla sve granice, postala neposredni učesnik krize koji je onemogućavao njeno ublažavanje, i eventualno razrešenje.
Nulandova je stupila na ključnu pozornicu događaja 11. decembra 2013, kada je ponudila sendviče kijevskim demonstrantima i policajcima. Ovaj gest nije dobro primljen ni u delu zapadnih medija pošto je delovao odveć patronizujuće. Gostujući u emisiji Kristijan Amanpur na Si-En-Enu, Nulandova je objasnila da je Majdan posetila veče pošto su specijalne policijske snage počele da potiskuju demonstrante te da nije mogla da ide „praznih ruku“. Već je ova poseta bila dovoljna da Moskva obrati posebnu pažnju. Stvari su zatim postajale sve napetije. Trinaestog decembra 2013. godine Nulandova je, govoreći na konferenciji Američko-ukrajinske fondacije u Vašingtonu, izjavila kako su Sjedinjene Države „uložile preko pet milijardi evra kako bi pomogle Ukrajini“ u sticanju „demokratskih veština i institucija“ počev od 1991. godine. U narednim javnim nastupanjima Nulandova se ogradila od ove izjave – navodno je mislila na raniju američku pomoć, insistirajući da SAD nisu finansijski pomagale organizovanje protesta na Majdanu.
Ruski mediji (i po svoj prilici obaveštajne službe) pažljivo su pratili svaki korak Nulandove. Postala je personifikacija američkog delovanja u pravcu promene režima – delovanja čija poslednja stanica može biti sama Moskva. U javnost je tako, 6. februara 2014, dospeo telefonski razgovor Nulandove i američkog ambasadora Džefrija Pajata. U razgovoru koji je postao čuven po psovačkom otpisivanju političkog značaja Evropske unije, njih dvoje raspravljaju koja je najpogodnija ličnost u ukrajinskoj opoziciji – tehnokrata Arsenij Jacenjuk, ekstremno desničarski politički aktivista Oleg Tjagnibok ili Vitalij Kličko. Sve opcije su bile u igri. Prema Pajatovim rečima trebalo je dogovor postići brzo zato što će „Rusi delovati iz pozadine da ga potope“. Za Ruse ovaj razgovor je značio samo jedno – uhvatili su protivnika u pokušaju promene režima u njima susednoj državi.
Situacija se komplikovala i u samom Kijevu i u diplomatskim krugovima. Broj žrtava u sukobima demonstranata i policije je rastao – pitanje detaljne rekonstrukcije događaja i određivanja vinovnika ovih dešavanja ostaje i do danas nejasno. Do poslednje nedelje februara 2014. najmanje sedamdeset sedmoro ljudi je izgubilo život. Evropska diplomatija je, međutim, uspela da isposluje kompromis – Nemačka, Francuska, Poljska i Rusija posredovale su u sporazumu demonstranata i vlade. Opoziciju je predstavljao trojac o kojem su govorili Nulandova i Pjat, a ukrajinsku vladu predsednik Viktor Janukovič. Trojica ministara spoljnih poslova država Evropske unije (Radoslav Sikorski iz Poljske, Frank-Valter Štajnmajer iz Nemačke i Loran Fabijus iz Francuske) bili su garanti sprovođenja sporazuma. Pozivalo se da se smesta zaustavi krvoproliće a strane potpisnice su se obavezale da formiraju vladu nacionalnog jedinstva. „Prvi međunarodni sporazum koji je proistekao iz nemira u Ukrajini bio je i prvi međunarodni dokumenti koji je pretrpeo kolaps. Nekoliko sati nakon potpisivanja, izgrednici sa Majdana su preuzeli vladine zgrade. Nije jasno ko je stajao iza eskalacije, i nije nemoguće da je nastavak nasilja nastupio spontano. Jasno je da su lideri opozicije iskoristili nasilnu situaciju da zbace režim, odbacujući svaku ideju ‚nacionalnog jedinstva‘“, objašnjava Konstantin Plešakov. Ukrajinski predsednik napustio je prestonicu. Zvaničan razlog – sastanak sa regionalnim guvernerima. Praktično, to je bio kraj političke karijere Viktora Janukoviča koji se pojavio u javnosti u ruskom gradu Rostovu 28. februara. Bio je to uvod u dugotrajnu ukrajinsku političku krizu i žestoko zaoštravanje rusko-američkih odnosa. Međutim, to je označilo i uvlačenje ukrajinskih stvari u srž američke unutrašnje politike.

SPUTATI PUTINA Ukrajinska kriza je, po aneksiji Krima i uvođenja prvih američkih sankcija Rusiji, postala jedno od važnih pitanja spoljne politike tokom drugog Obaminog predsedničkog mandata. Nekoliko rukavaca američke politike prema Ukrajini bilo je usmereno ka jednom ishodu – umanjivanju mogućnosti da do razrešenja krize uopšte dođe. Ruska opasnost, omiljena neokonzervativna tema, ponovo je zaokupila čitav medijski spektar. Uključenost tadašnjeg potpredsednika Džozefa Bajdena i njegove porodice u ukrajinske poslove postaće politički aktuelno kada se čitav medijski i politički establišment bude obrušio na nepodobnog kandidata na predsedničkim izborima 2016. godine – Donalda Trampa.
Optuživanje Rusije da stoji iza hakerskih napada na servere Demokratske stranke, te da radi u dosluhu sa kampanjom predsedničkog kandidata Donalda Trampa, upućivalo je da su demokrate zauzele tvrdi antiruski kurs. Možemo spekulisati da ni u Moskvi nisu bili do kraja sigurni šta se zapravo dešava i otkud se na svakom koraku u SAD nailazi na rusku zavereničku aktivnost.
U međuvremenu, Viktorija Nuland je tokom Trampove administracije bila privremeno odsutna iz vrha američke diplomatije. U časopisu „Forin afers“ je na leto 2020. objavila članak u kojem saopštava svoju viziju američke politike prema Rusiji. „Vašington i njegovi saveznici su zaboravili državničku veštinu koja je dovela do pobede u Hladnom ratu i nastavila da donosi rezultate tokom mnogih potonjih godina. Ta strategija zahteva konzistentno američko vođstvo na predsedničkom nivou, jedinstvo sa demokratskim saveznicima i partnerima, i zajedničku odlučnost da se odvrati i suzbije opasno ponašanje Kremlja. To takođe obuhvata podsticanje Moskve da sarađuje i, povremeno, neposredno obraćanje ruskom narodu o koristi koji donose bolji odnosi.“
Kao što je Viktorija Nuland sa visokog mesta u američkoj diplomatiji mogla da potvrdi promenu američke posthladnoratovske spoljnopolitičke prakse prema Rusiji – od saradnje ka jedva prikrivenom potčinjavanju, tako je za vreme poslednje dve demokratske administracije bila jedan od ključnih činilaca u preoblikovanju pristupa prema Rusiji i Vladimiru Putinu – od pozicije neugodnog partnera koji ima legitimne interese i brige koji se, barem ponekad moraju uvažiti, do bezobzirnog agresora čije se krajnje ambicije ne mogu ni naslutiti.
Bez obzira na jednog od ključnih činioca ovog preobražaja, ni na desetu godišnjicu, ne nazire se razrešenje duboke krize koju je on doneo.