Uravnilovka na koju Srbi neće pristati

Goran Petronijević, advokat

Da li je prihvatljivo izjednačavanje Ukrajine i Rusije sve dok se s tribina kijevskog „Dinama“ čuje skandiranje „Ubij, ubij, ubij Srbina“, a sa stadiona širom Rusije „Srbi i Rusi braća zanavek“?

Među našim gostima iz Rusije ima i takvih koji sebi dopuštaju antisrpske stavove, zagovarajući i podržavajući „na jedino majdanski način promene u Srbiji“. Oni se, naravno, nužno povezuju s mnoštvom NVO organizovanih i plaćanih sa Zapada, sa samo jednim zadatkom u odnosu na Srbiju – destrukcijom i daljim rasturanjem Srbije, kaže u razgovoru za „Pečat“ advokat Goran Petronijević.

Manifestacija proukrajinstva na ulicama Beograda i antiratne poruke, naglašeno medijski propraćene na dan obeležavanja dve godine od početka SVO, ne koreliraju s raspoloženjem većine građana Srbije koja se jasno odredila prema ulozi RF u najnovijim geopolitičkim previranjima. Šta sem antiratnih stavova demonstriraju šetači a šta zapadni ambasadori?
Najnoviji događaji u vezi s javnim izražavanjem proukrajinskih stavova na zakazanim i održanim protestima u Beogradu, i u još nekoliko gradova u Srbiji, u kontekstu su sličnih događanja u mnogim gradovima Kolektivnog zapada. Godišnjica početka ruske SVO u Ukrajini je iskorišćena kao povod za jednu vrstu antiruske kampanje u Srbiji. Imajući u vidu jasno određenje većine građana Srbije o ovom pitanju, naravno da se pojavljuje kao dilema ko su oni koji, mašući ukrajinskim zastavama, navodno pružaju podršku ukrajinskom narodu „u pravednoj borbi protiv ruske agresije“. Jasno je da u sukobu u Ukrajini učestvuju oružane snage Ruske Federacije s jedne strane i ukrajinska vojska u sveopštoj logistici NATO-a s druge strane. Tačnije, moglo bi se zaključiti da se na teritoriji Ukrajine odvija sukob između Ruske Federacije i NATO-a preko leđa ukrajinskog i ruskog naroda koji je živeo na tim teritorijama. Smatramo veoma bitnim odrediti karakter ovog sukoba i definisati učesnike, zbog toga što se na Zapadu u sveopštoj antiruskoj medijskog kampanji ovaj sukob veoma jednostrano prikazuje.
Zapadni lideri insistiraju na tome da NATO nije strana u sukobu…
Da, često se kao protivargument nudi razjašnjenje da NATO ne učestvuje u sukobu i da Ukrajina nije u NATO-u. Međutim, ako se pažljivije analiziraju događaji od raspada Sovjetskog Saveza preko događaja 2003, 2005, 2008. i posebno 2014. godine, može se sa apsolutnom sigurnošću utvrditi da, iako Ukrajina nije u NATO-u, NATO je zasigurno u Ukrajini. Dakle, NATO je, suprotno datim obećanjima i dogovorima sa sovjetskim i kasnije ruskim liderima, da se Alijansa neće širiti na Istok, kao i mnogo puta do sada, napravio obmanu i neprekidno se instalirao u novonastalim međunarodno priznatim državicama, nastalim raspadom Sovjetskog Saveza (Ukrajina, Gruzija i sl.) Ako se posmatra kao nesporna činjenica da je NATO u Ukrajini, onda to u velikoj meri kompromituje kvalifikaciju ovog sukoba kao jednostrane agresije Ruske Federacije na Ukrajinu. Dakle mogla bi se postaviti kontrateza i to da je u pitanju NATO agresija na delove Ukrajine naseljene ruskim stanovništvom. Ukrajina je nesporno prihvatila da u svim ovim događajima bude proksi igrač neoliberalnog globalističkog Zapada u procesu, u prvoj fazi slabljenja, a u nastavku razbijanja Ruske Federacije.
Otpočinjanjem SVO od strane snaga bezbednosti Ruske Federacije, očigledno je došlo do različitog shvatanja ove činjenice unutar same RF.
Jedan broj ruskih državljana je krenuo u „dobrovoljno izbeglištvo“ van teritorije Rusije, a Srbija je postala značajna destinacija i utočište odbeglim ruskim državljanima.
Da li vrednosno percipiranje SVO otkriva motive zbog kojih su Rusi napustili svoju otadžbinu ili su posredi pragmatični interesi a manje ideološka neslaganja?
Jedan deo njih je u Srbiju došao iz poslovnih razloga i jednostavnije mogućnosti korišćenja internet komunikacija vezanih za njihovo poslovanje. Drugi deo je došao usled refleksa straha da se rat može nekontrolisano proširiti, a treći je svoju otadžbinu napustio iz razloga ideološkog neslaganja sa odlukama rukovodećih struktura Ruske Federacije ili straha od mobilizacije. Predmet moje analize je poslednja grupa.
Vraćajući se na karakter sukoba, može se primetiti da je u pitanju sukob dva sistema vrednosti. Sistem vrednosti novog suverenizma, čiji oslonac predstavljaju stubovi novog suverenizma: država, nacija, vera i porodica, nasuprot neoliberalnom globalizmu, čije vrednosti nastaju upravo na rušenju ova četiri stuba (zapadni vrednosni sistem). Moglo bi se zaključiti da najviše novopridošlih državljana Ruske Federacije u Srbiju pripada upravo matrici neoliberalnog globalizma.
Ta činjenica nije umanjila simpatije kojima su dočekani…
Činjenica je da istorijski posmatrano Srbi imaju neizlečive emocije prema ruskom narodu koje su ukorenjene mnoštvom istorijskih povezanosti. Posle Oktobarske revolucije, tadašnju Kraljevinu SHS, kasnije Jugoslaviju, a u okviru nje uglavnom srpske prostore, zapljusnuo je talas izbeglica proteran iz carske Rusije komunističkim terorom. Mnogi sa sentimentom tih vremena posmatraju i najnovije goste s tih prostora na našoj teritoriji. Dvadesetih godina 20. veka u Srbiju je došla carska intelektualna elita, plejada obrazovanih ljudi, s potpuno drugačijim vrednosnim sistemom od današnjih. Kod nesporne činjenice da su svi oni i u današnjem vremenu u Srbiji dobrodošli i da se na njih gleda s nesmanjenim pozitivnim emocijama, ipak se mora primetiti da savremene „izbeglice“ mahom dele upravo osnovne postulate zapadnih neoliberalno globalističkih vrednosti – Boga nema, porodica je opterećenje, nije važno u kojoj ću državi živeti, ne sećam se ni šta sam po nacionalnosti, važni su samo moj račun i profit koji leže na njega.
Da li se u tom kontekstu čini prirodnim i savezništvo koje je ova grupa Rusa sklopila sa organizacijama finansiranim sa Zapada? Ko tu koga koristi – Zapad ruske izbeglice ili one Zapad?
Na ideološkoj matrici koju sam pomenuo zapadni neoliberalni globalizam gradi širenje svog uticaja. Linija podele po ideološkoj osnovi globalizam–suverenizam je vidljiva u svim savremenim društvima, a ne samo na međunarodnom nivou.
Neoliberalni globalisti, došavši iz Rusije u Srbiju, po istoj ideologiji se povezuju sa srpskim neoliberalnim globalistima, a potom zajedno i prirodno prihvataju za saveznike zapadne ideološke istomišljenike. Iz takve vrste simbioze interesa, po mom mišljenju, nastaju i sve manifestacije zajedničkog delovanja.
Da li antiruska pozicija po definiciji isključuje prosrpsku i da li s oprezom treba pratiti simpatije kojima se međusobno zasipaju srpska opozicija i majdanovske snage izbegle u Srbiju?
Ne iznenađuje politička aktivnost ovog dela novopridošlih ruskih građana u Srbiju, u pravcu povezivanja s delom srpske opozicije i podržavanja njihovih stavova. Isti taj deo srpske opozicije apriori prihvata zapadne rusofobne stavove i podržava pritisak Zapada na Srbiju na temu promene stava srpske države ka Ruskoj Federaciji u ovom istorijskom trenutku. Činjenica je i da zvanična državna politika Srbije unosi malo zbunjujućih tonova u čitav ovaj problem.
Zvuči dosta nelogično određenje zvanične srpske politike da se osuđuje „ruska agresija“, da su nam Ukrajinci prijatelji, a da istovremeno nećemo kvariti odnose s Rusijom. Meni kao običnom građaninu je neprihvatljivo izjednačavanje Ukrajine i Rusije sve dotle dok se s tribina kijevskog „Dinama“ čuje skandiranje „Ubij, ubij, ubij Srbina“, a s druge strane sa svih stadiona širom Rusije „Srbi i Rusi braća zanavek“. No bez obzira na ovakav stav zvanične srpske politike, po anketama više od tri četvrtine srpskog stanovništva ne prihvata ovakvu uravnilovku.
Da li se organizacije koje ne kriju da je njihov programski cilj stvaranje vizije nove Rusije, čime grubo zloupotrebljavaju gostoprimstvo zemlje domaćina, mogu sankcionisati, i kako objasniti činjenicu da u njihovim redovima ima najmanje Ukrajinaca?
Pored gostiju iz Rusije, u Srbiju je došao i jedan broj ukrajinskih državljana, za koje bi se zasigurno moglo reći da su imali više opravdanih razloga za napuštanje svoje domovine. Njihovo učešće na ovakvim skupovima je na neki način razumljivo jer se opravdano može prihvatiti da ukrajinski državljanin, gde god da se našao u ovom trenutku, može nositi zastavu svoje zemlje, pa i na protestima. Činjenica je da i među gostima iz Ukrajine ima onih koji su izbegli iz opravdanih razloga, čija su životna područja zahvaćena ratnim dejstvima, ali i onih koji se ne slažu sa zvaničnom politikom ukrajinske države u ovom istorijskom trenutku i ne žele da u tome učestvuju. Bilo kako bilo, gospodo gosti iz Ukrajine i braćo Rusi, u Srbiji je uvek bilo i biće mesta za sve one koji će poštovati Srbiju kao državu i prihvatati opšte usvojene vrednosti.