Уравниловка на коју Срби неће пристати

Горан Петронијевић, адвокат

Да ли је прихватљиво изједначавање Украјине и Русије све док се с трибина кијевског „Динама“ чује скандирање „Убиј, убиј, убиј Србина“, а са стадиона широм Русије „Срби и Руси браћа занавек“?

Међу нашим гостима из Русије има и таквих који себи допуштају антисрпске ставове, заговарајући и подржавајући „на једино мајдански начин промене у Србији“. Они се, наравно, нужно повезују с мноштвом НВО организованих и плаћаних са Запада, са само једним задатком у односу на Србију – деструкцијом и даљим растурањем Србије, каже у разговору за „Печат“ адвокат Горан Петронијевић.

Манифестација проукрајинства на улицама Београда и антиратне поруке, наглашено медијски пропраћене на дан обележавања две године од почетка СВО, не корелирају с расположењем већине грађана Србије која се јасно одредила према улози РФ у најновијим геополитичким превирањима. Шта сем антиратних ставова демонстрирају шетачи а шта западни амбасадори?
Најновији догађаји у вези с јавним изражавањем проукрајинских ставова на заказаним и одржаним протестима у Београду, и у још неколико градова у Србији, у контексту су сличних догађања у многим градовима Колективног запада. Годишњица почетка руске СВО у Украјини је искоришћена као повод за једну врсту антируске кампање у Србији. Имајући у виду јасно одређење већине грађана Србије о овом питању, наравно да се појављује као дилема ко су они који, машући украјинским заставама, наводно пружају подршку украјинском народу „у праведној борби против руске агресије“. Јасно је да у сукобу у Украјини учествују оружане снаге Руске Федерације с једне стране и украјинска војска у свеопштој логистици НАТО-а с друге стране. Тачније, могло би се закључити да се на територији Украјине одвија сукоб између Руске Федерације и НАТО-а преко леђа украјинског и руског народа који је живео на тим територијама. Сматрамо веома битним одредити карактер овог сукоба и дефинисати учеснике, због тога што се на Западу у свеопштој антируској медијског кампањи овај сукоб веома једнострано приказује.
Западни лидери инсистирају на томе да НАТО није страна у сукобу…
Да, често се као противаргумент нуди разјашњење да НАТО не учествује у сукобу и да Украјина није у НАТО-у. Међутим, ако се пажљивије анализирају догађаји од распада Совјетског Савеза преко догађаја 2003, 2005, 2008. и посебно 2014. године, може се са апсолутном сигурношћу утврдити да, иако Украјина није у НАТО-у, НАТО је засигурно у Украјини. Дакле, НАТО је, супротно датим обећањима и договорима са совјетским и касније руским лидерима, да се Алијанса неће ширити на Исток, као и много пута до сада, направио обману и непрекидно се инсталирао у новонасталим међународно признатим државицама, насталим распадом Совјетског Савеза (Украјина, Грузија и сл.) Ако се посматра као неспорна чињеница да је НАТО у Украјини, онда то у великој мери компромитује квалификацију овог сукоба као једностране агресије Руске Федерације на Украјину. Дакле могла би се поставити контратеза и то да је у питању НАТО агресија на делове Украјине насељене руским становништвом. Украјина је неспорно прихватила да у свим овим догађајима буде прокси играч неолибералног глобалистичког Запада у процесу, у првој фази слабљења, а у наставку разбијања Руске Федерације.
Отпочињањем СВО од стране снага безбедности Руске Федерације, очигледно је дошло до различитог схватања ове чињенице унутар саме РФ.
Један број руских држављана је кренуо у „добровољно избеглиштво“ ван територије Русије, а Србија је постала значајна дестинација и уточиште одбеглим руским држављанима.
Да ли вредносно перципирање СВО открива мотиве због којих су Руси напустили своју отаџбину или су посреди прагматични интереси а мање идеолошка неслагања?
Један део њих је у Србију дошао из пословних разлога и једноставније могућности коришћења интернет комуникација везаних за њихово пословање. Други део је дошао услед рефлекса страха да се рат може неконтролисано проширити, а трећи је своју отаџбину напустио из разлога идеолошког неслагања са одлукама руководећих структура Руске Федерације или страха од мобилизације. Предмет моје анализе је последња група.
Враћајући се на карактер сукоба, може се приметити да је у питању сукоб два система вредности. Систем вредности новог суверенизма, чији ослонац представљају стубови новог суверенизма: држава, нација, вера и породица, насупрот неолибералном глобализму, чије вредности настају управо на рушењу ова четири стуба (западни вредносни систем). Могло би се закључити да највише новопридошлих држављана Руске Федерације у Србију припада управо матрици неолибералног глобализма.
Та чињеница није умањила симпатије којима су дочекани…
Чињеница је да историјски посматрано Срби имају неизлечиве емоције према руском народу које су укорењене мноштвом историјских повезаности. После Октобарске револуције, тадашњу Краљевину СХС, касније Југославију, а у оквиру ње углавном српске просторе, запљуснуо је талас избеглица протеран из царске Русије комунистичким терором. Многи са сентиментом тих времена посматрају и најновије госте с тих простора на нашој територији. Двадесетих година 20. века у Србију је дошла царска интелектуална елита, плејада образованих људи, с потпуно другачијим вредносним системом од данашњих. Код неспорне чињенице да су сви они и у данашњем времену у Србији добродошли и да се на њих гледа с несмањеним позитивним емоцијама, ипак се мора приметити да савремене „избеглице“ махом деле управо основне постулате западних неолиберално глобалистичких вредности – Бога нема, породица је оптерећење, није важно у којој ћу држави живети, не сећам се ни шта сам по националности, важни су само мој рачун и профит који леже на њега.
Да ли се у том контексту чини природним и савезништво које је ова група Руса склопила са организацијама финансираним са Запада? Ко ту кога користи – Запад руске избеглице или оне Запад?
На идеолошкој матрици коју сам поменуо западни неолиберални глобализам гради ширење свог утицаја. Линија поделе по идеолошкој основи глобализам–суверенизам је видљива у свим савременим друштвима, а не само на међународном нивоу.
Неолиберални глобалисти, дошавши из Русије у Србију, по истој идеологији се повезују са српским неолибералним глобалистима, а потом заједно и природно прихватају за савезнике западне идеолошке истомишљенике. Из такве врсте симбиозе интереса, по мом мишљењу, настају и све манифестације заједничког деловања.
Да ли антируска позиција по дефиницији искључује просрпску и да ли с опрезом треба пратити симпатије којима се међусобно засипају српска опозиција и мајдановске снаге избегле у Србију?
Не изненађује политичка активност овог дела новопридошлих руских грађана у Србију, у правцу повезивања с делом српске опозиције и подржавања њихових ставова. Исти тај део српске опозиције априори прихвата западне русофобне ставове и подржава притисак Запада на Србију на тему промене става српске државе ка Руској Федерацији у овом историјском тренутку. Чињеница је и да званична државна политика Србије уноси мало збуњујућих тонова у читав овај проблем.
Звучи доста нелогично одређење званичне српске политике да се осуђује „руска агресија“, да су нам Украјинци пријатељи, а да истовремено нећемо кварити односе с Русијом. Мени као обичном грађанину је неприхватљиво изједначавање Украјине и Русије све дотле док се с трибина кијевског „Динама“ чује скандирање „Убиј, убиј, убиј Србина“, а с друге стране са свих стадиона широм Русије „Срби и Руси браћа занавек“. Но без обзира на овакав став званичне српске политике, по анкетама више од три четвртине српског становништва не прихвата овакву уравниловку.
Да ли се организације које не крију да је њихов програмски циљ стварање визије нове Русије, чиме грубо злоупотребљавају гостопримство земље домаћина, могу санкционисати, и како објаснити чињеницу да у њиховим редовима има најмање Украјинаца?
Поред гостију из Русије, у Србију је дошао и један број украјинских држављана, за које би се засигурно могло рећи да су имали више оправданих разлога за напуштање своје домовине. Њихово учешће на оваквим скуповима је на неки начин разумљиво јер се оправдано може прихватити да украјински држављанин, где год да се нашао у овом тренутку, може носити заставу своје земље, па и на протестима. Чињеница је да и међу гостима из Украјине има оних који су избегли из оправданих разлога, чија су животна подручја захваћена ратним дејствима, али и оних који се не слажу са званичном политиком украјинске државе у овом историјском тренутку и не желе да у томе учествују. Било како било, господо гости из Украјине и браћо Руси, у Србији је увек било и биће места за све оне који ће поштовати Србију као државу и прихватати опште усвојене вредности.