ТЕШКА БУГОЈАНСКА ЗАВИЧАЈНА ПРИЧА

ДРУГИ ДЕО

Може се рећи да је корен недавног оштрог вербалног сукоба Гордана Грлића Радмана и Александра Вучића у бурној историји бугојанског краја – одакле су им преци – где су Срби, па и Вучићи, били жртве стравичних усташких злочина у којима су учествовали и Радмани

Између двојице политичара пореклом из Бугојна, Гордана Грлића Радмана, министра иностраних послова Хрватске, па самим тим и високог дужносника Европске уније, и Александра Вучића, председника Србије, испречило се, поред Јасеновца, и Јадовно, где су, како кажу извори, завршили и Вучићев деда Анђелко и његова два рођака и још педесет бугојанских Срба, затим јаме у бугојанској околини: Занесовићи, Кожварице, Зијамет, Главице, Шупин гај, Урија, Мрачај, и бројна мања стратишта Срба. Већина тих страдалишта настала је током 1941. године.

АНТИСРПСТВО БУГОЈАНСКИХ КАТОЛИКА А пре 1941. била је 1918. година, када се завршио Први светски рат, и из рата се враћали преживели бугојански војници. Они су, зависно од вере коју су исповедали, рат доживљавали на различите начине: Срби као победници, а Хрвати, који су Аустроугарску сматрали за своју државу, а аустроугарског цара за свог владара, као поражени. Муслимани су били суздржани, већина се није радовала српској победи. Римокатолици, а и знатан број муслимана, нису прихватили српску руку помирења која им је била пружена приликом стварања нове југословенске државе. Злогласни бугојански шуцкори који су претходних ратних година терорисали Србе нису извођени пред суд.
За све време постојања Краљевине Југославије у бугојанским римокатоличким црквама у фратарским проповедима ширена је мржња према Србима и православљу, тако је било и у националним друштвима, политичким странкама, где је доминирала Хрватска сељачка странка. Мржња се појачала после атентата и рањавања Стјепана Радића 1928. године у Скупштини у Београду. Хрвати су омаловажавали све што је Краљевина Југославија чинила и жалили за Аустроугарском и владавином цара Фрање. Говорило се: „За Фране било ‘ране, сад дође Бре [Срби, Србијанци – Ј. Б.], враг однио све.“ Убиство краља Александра у Марсељу 1934. године прослављено је у Бугојну. То се доживљавало као освета за убиство Франца Фердинанда у Сарајеву 1914. године. Узвикивало се: „За цара – краља!“ Таквим осећањем били су прожети и преци Гордана Грлића Радмана.
Када је 1929. године створена усташка организација, како сведочи књига Ратна хроника Бугојна Месуда Хотића, приступили су јој и многи Бугојанци, већина њих радила је у рудницима у Белгији. Главни организатор усташког покрета у тадашњем Бугојанском срезу био је шеширџија Никола Јуришић, у Бугојну се пред други светски рат настањује загребачки адвокат Јосип Баришић. У Бугојно се пред сам рат враћају и јавно делују двојица усташких емиграната Фабијан Ћорић и Фрањо Дујмовић. На једној свечаности у бугојанском Хрватском дому 1940. године са зида је скинута слика политичког првака Влатка Мачека, и постављена слика Анте Павелића, а по зидовима исписани су натписи ЖАП (Живио Анте Павелић). У граду је основана и организација Усташка младеж. У то време на простору Бугојна и његове околине живело је око 15 хиљада житеља, од тога 20 одсто били су Срби, 45 одсто Хрвати и 35 процената муслимани. У граду је живело пет богатих јеврејских породица: Гроф, Кабиљо, Атиас, Салом и Шпрунг.

СЛАВОЛУЦИ ЗА НЕМАЧКЕ ФАШИСТЕ У Бугојну су Хрвати прославили слом Краљевине Југославије. Средином априла 1941. године кроз Бугојно је, на путу за Мостар, прошла немачка 14. оклопна дивизија. Хрвати су јој приредили дочек са славолуцима на којима је на немачком писало: „Добро дошли!“ У то време у Бугојну, које је постало шири центар усташтва, формирана је нова усташка хрватска власт. Главар бугојанског усташког стожера и повјереник Главног усташког стана постао је Никола Јуришић, а за логорника је наименован Фрањо Дујмовић. За котарског предстојника за бивши бугојански срез постављен је домаћи учитељ Бранко Куштро. Други учитељ, Мато Кукић, преузео је школство, док је бивши полицајац Иво Чанчић постао шеф нове хрватске полиције. Важне положаје у врху нове хрватске, усташке власти заузели су Марко Гргић, адвокат Јосип Баришић, Мићо Хајдушек, Јуко Лучић, Марко и Драган Грабовац. Врх нове бугојанске хрватске власти чинили су и Павелићеви емигранти Бижо Крижанац и Стипо Бојић из Вучипоља, Илија Пенава из Главица, Мате Мандић из Голог Брда, Стипо и Фрањо Дадић из Љубнића, Фрањо Бижић (Шишић) из Веселе, Јуко Галић из Дрветина. Безрезервну подршку пружали су им сви римокатолици Горњоврбаске долине, па и преци Гордана Грлића Радмана.
Основни задатак новостворене Независне Државе Хрватске у то време је ликвидација Срба. Ликвидацијом је руководило посебно министарство које се звало, „да се Власи не сете“, Државно равнатељство за понову, које је свим органима власти, котарским предстојништвима и предстојништвима градских редарстава слало посебне циркуларе у којима је писало шта конкретно треба да се уради са Србима, са најугледнијим Србима, како и где да се похапсе и ликвидирају. На овом државном акту, где се захтевало од локалних власти да под претњом преког суда морају извршити налог из Загреба, где је речено: „Како је пак то посао од великог државног интереса, позивате се да истоме, неодгодиво и одмах са свом озбиљношћу приступите, те да у року од 48 сати поднесете извјештај овом равнатељству што сте извршили у смислу даних упута.“ Овакве налоге потписивао је државни равнатељ Јосип Божанковић. Овакви циркулари стигли су и у Бугојно.
Бугојанска власт поступила је по захтевима добијеним из хрватске владе у Загребу. Према подацима Милана Булајића (Усташки злочин геноцида, 4, стр. 733) само на осам бугојанских стратишта убијено је 2.458 људи, од којих су 99 одсто Срби. Овом приликом позваћемо се и на књигу Запис о злочину Бранка Мићића – Кондића, која такође сведочи о страдању бугојанских Срба. Али да у овом злу дамо предност и другим жртвама. Међу првим бугојанским жртвама био је и Србин муслиманске вере Ибрахим Рустемпашић Хамдибег члан четничке организације у оснивању, коју је на традицијама српских четника и комита из четовања у Старој Србији и Македонији и у Првом светском рату оснивала Војска Краљевине Југославије. Требало је да то буду специјалне војне јединице. Пре него што су га одвеле на стратиште, бугојанске усташе су Хамдибега провеле кроз бугојанску чаршију. За њим је ишао усташа који је на рукама носио његову четничку униформу.

УБИЈАЊА СРБА, ЦИГАНА И ЈЕВРЕЈА Већина Срба вођена је у бугојанску основну школу која је претворена у затвор. Тамо је из купрешког села Злосела доведен и Хрват Анте Шимић Антец, српски солунски добровољац који је волео Србе и југословенску државу. И његове кости помешале су се са српским костима у једној од бугојанских јама. Међу првим жртвама у Бугојну била је и једна породица Цигана, чанчара који су израђивали и продавали дрвене чанке. Дошли су тог лета са својом робом са Мајевице. Били су то Каравласи који су исповедали православну веру. Тога лета зарадили су у бугојанском крају нешто новца. Опљачкао их је, одвео негде према Врбасу и побио усташа Нине Субашић са својим друштвом. Иначе ни усташе, ни Немци нису убијали у Босни и Херцеговини Цигане муслиманске вероисповести.
У јами у Заносовићима уморено је више бугојанских Јевреја, који нису успели да се откупе и добију дозволу да се докопају Сплита и италијанске окупационе зоне. Сведочење о злочину над Рудолфом Грофом и његовим сином преузели смо из књиге „Злочини фашистичких окупатора и њихових помагача против Јевреја у Југославији“, где пише: „Пример невероватног усташког зверства је случај клања Рудолфа Грофа и сина му Нацике. Када је са осталима доведен у Грачаницу пред јаму [Занесовићи] Грофа су натерали да узме сина у наручје, а један му је усташа узјахао за врат. Док је отац држао сина у наручју, усташа је клао дете. Дете је врискало од бола, а отац му је говорио: ’Умри, сине, јуначки!’ после сина усташе су заклале и оца.
Од 20. маја до 21. јула, ухапшена су, у мањим групама, 52 бугојанска Србина, а највише их је било из Чипуљића. Док су их одводили, Хрвати су говорили да их воде негде на кратко и да ће се они брзо вратити кући. Последњи гласи од њих стигли су из Бањалуке. Веровало се да су побијени у Ивањској код Бањалуке. Ми бисмо ипак веће поверење поклонили документу „Дјелимичном именичном попису жртава убијених у комплексу усташких логора Јадовно“, који је објавио Ђуро Затезало у књизи Јадовно 1. На том попису ликвидираних су и имена 52 најугледнија Србина из Бугојна, међу којима и тројице Вучића – Анђелка, трговца, деде по оцу Александра Вучића, Стеве, такође трговца, и Илије путара. Међу убијеним је био и гостионичар из Чипуљића Младен Билкић, отац певача народних песама Недељка Билкића. Са њима своје кости на Велебиту оставио је и један од најугледнијих Бугојанаца Недељко Праљак, директор Српске банке, народни посланик и сенатор. Његову кожну ташну носио је касније, како наводи Бранко Мићић, бугојански усташа Хасан Ћелић.
Затим су дошли на ред и остали Срби. Отпочели су масовни покољи. Бугојно је било центар где су планирани покољи Срба у добром делу централне Босне, све до Зенице, и на четири суседна крашка поља: Купрешком, Дувањском, Гламочком и Ливањском пољу. Са целог тог простора довођени су Срби и убијани над једном од бугојанских јама, највише у Занесовићима и Кожварицама. Убрзању тих покоља допринео је емигрант Рафаел Бобан, потоњи заменик команданта, а потом и командант Црне легије. Бежећи пред српским устаницима из Херцеговине, он 8. јуна 1941. године стиже из Коњица у суседни Купрес са четири војничка камиона пуна неуниформисаних усташа. Ти камиони даноноћно су се кретали, превозећи Србе на том широком простору до њихових губилишта. Најмасовнији злочини, по сведочењу Месуда Хотића, извршени су између 27. и 31. јула.
Највише Срба убијено је над јамом у Занесовићима, недалеко од села Грачанице. Реч је о природној левкастој јами, дубине до петнаестак метара до које су стално стизали камиони и довожене жртве. У овој јами бачени су, по процени Месуда Хотића, лешеви око 1500 људи. Друга по броју жртава било је стратиште у Кожварицама, у шуми Копривници, на путу Бугојно–Купрес, усред ловишта Јосипа Броза Тита. И овде је реч о природној јами над којом је убијено пет стотина људи. По више десетина Срба убијено је и побацано у јаме под планином Калином код села Љубнића, у Шупином гају код Доњића, Брижинама у Зијамету, Вилешима, Урији, Мрачају и под Комаром. У овим злочинима учествовали су сви бугојански Хрвати, било да су хватали Србе и изводили их из њихових домова, спроводили до затвора у школи где су држани пре смакнућа, или их на крају, поред јама, убијали. У том послу учествовали су и преци Гордана Грлића Радмана.

ФРАТРИ КАО ПОДСТРЕКАЧИ ЗЛОЧИНА У покољима, како напомиње Месуд Хотић, посебно су се истакли кољачи Јозо Шарић Доктор, Иво Јуришић Цар, Августин Перковић, Авдо Караџа, Махмут Сулејмановић, Хасан Ћелић. Само за једну ноћ, сведочи Месуд Хотић, котарски предстојник, учитељ Бранко Куштро убио је око пет стотина људи, доведених из Зенице, Ливна, Дувна и Бањалуке.
Моралну подршку кољачима пружали су бугојански фратри фра Силвије Франковић и фра Емануел Рајић. У Magnum crimenu Виктора Новака. Када је фра Емануелу Рајићу у исповедаоницу бугојанске римокатоличке цркве дошао после покоља један од кољача да се исповеди, фра Емануел га је исповедио, опростио му грехе и рекао: „Сине, иди, још ниси свој посао завршио.“ Пред једном гостионом у Бугојну кољачи Божица Крижанић, Иво Јерец и Перица Кутлеша срели су фра Силвија Франковића и упитали га када ће их исповедити. Он им је одговорио: „За вас је још рано да се исповједите. Када све урадите, онда дођите па ћу вас исповједити.“ У време најжешћих покоља дошао му је на исповест сав крвав Бранко Куштро, рекавши му да је мало пре заклао четрнаест Срба. Фра Силвије му је одговорио: „Кад намириш четрдесет, онда ћу те исповједити и све ћу ти опростити.“
Према упутствима пристиглим из Загреба, из Бугојна је 11. августа 1941. године упућен у Србију транспорт избеглица у коме је било 327 лица углавном жена, деце и стараца, од тога 204 женске и 123 мушке особе. Ове податке садржи књига Избеглице и пресељеници на територији окупиране Југославије Слободана Д. Милошевића, и изјаве дате Комесаријату за избеглице Недићеве владе у Београду, које су дали Бугојанци Татјана Вучић и Коста Попадић, у фебруару 1943. године (В. Дедијер, А. Милетић, Протеривање Срба са огњишта).
У том транспорту су биле жене и деца бугојанских Срба, махом из Чипуљића, које су Хрвати побили претходних дана. Татјана Вучић била је ћерка убијеног трговца Стеве Вучића, а са њом су у избеглиштво кренули мајка Даница, сестра Нада и брат Душан. У истом транспорту била је и трудница Драгица Вучић, жена у Јадовну убијеног Анђелка Вучића, са још, како пише у пропратном списку, шесторо деце. Са њима је била и Љуба Вучић, без родитеља и Раде (Антонијев) Вучић са женом и шесторо деце. Сместили су их у воз на бугојанској железничкој станици, у коме су били претресани, малтретирани и без воде. Воз је стигао у Славонску Пожегу где су се задржали у логору, а онда је одлучено да уђу у други воз и крену у Србију, у Београд, где су их дочекале Недићеве власти и преусмериле у Свилајнац. Тамо су их прихватиле свилајначке породице. Ту у избеглиштву породила се Драгица Вучић и родила дечака, оца Александра Вучића, коме су дали очево име, Анђелко.
Данас у Горњоврбаској долини, од Доњег до Горњег Вакуфа, са Бугојном у средини, готово да и нема Срба. Они су се почетком верско-грађанског рата 1992–1995. године, у страху да им се не понови 1941. година, повукли, иселили из својих домова, из насеља у којима су вековима живели. Они који су остали у својим кућама углавном су побијени. Хрвати су минирали цркву у Чипуљићу. Иза њих су остале јаме са костима њихових предака, побијених током Другог светског рата, изнад којих је претходна власт шездесетих година 20. века подигла скромне споменике са мермерним плочама на којима су били уклесани штури подаци да ту почивају родољуби које су побили фашистички окупатори и њихове слуге. Ти споменици су током минулог рата били оштећени и оскрнављени. Бугојно је у подели босанскохерцеговачке државе припало муслиманима. Нова власт је мењала плоче са новим натписима. Споменици су зарасли у шибље. Простор где је јама у Занесовићима претворен је у сметлиште, а ту се одлаже и угинула стока. Није искључено, ако се тако настави, да ће у будућност на овим споменицима осванути табле на којима ће писати како ту почивају кости Бошњака и Хрвата које су побили Срби.

Крај