„Скоро Обилић“ нашег колекционарства!

СРПСКИ КОЛЕКЦИОНАРИ: МИЛОШ ВУЈАСИНОВИЋ

Збирка Вујасиновић претежно је заснована на делима лепих уметности, сликарству, скулптури, цртежу и графици, али су ту и фотографије, рукописи, историјски документи, писма, ретке књиге, занимљиви предмети, разгледнице, плакати, пенкала, филателија, све што има вредност као уметнина

За колекционара Милоша Вујасиновића (Београд, 1971) сакупљање уметничких дела је позив и његово деловање не може да се мери са „викенд колекционарима“, који раде када су слободни од свог правог посла. Они не улазе у траг делима која купује страсни истраживач. Адвокати, лекари и сакупљачи имају друге професије, и најчешће немају знање искусног посвећеника. Вујасиновићу је то једино занимање, а његов најважнији циљ је да препозна вредност и надгради је, да уметничком остварењу дода још на значају. Дешифровао је бројне потписе, сачувао стотине предмета од бацања, бави се тиме 24 сата. Сматра да ко поседује озбиљних 500 радова, од тога 100 културних добара, требало би да има подстицај државе. Зашто постоје удружења нумизматичара и филателиста, а не и колекционара? Француска у том смислу даје олакшице колекционарима. Наша држава у овом кључном делу националне културе није препознала друштвено користан рад. Постоји потреба за формирањем асоцијације која штити интересе колекционара. Невиђена уметничка блага крију се у приватном поседу, најчешће без могућности јавног увида, а једно од њих је код овог београдског сакупљача.

ПОСВЕЋЕНИ ХЕРОЈ СВОГ ПОСЛА Прикупљањем уметнина почео је да се бави 1994. и колекција сада слави 30 година. У његовом власништву је више хиљада различитих радова. Колекција Вујасиновић претежно је заснована на делима лепих уметности, сликарству (не највише), скулптури, цртежу и графици, али су ту и фотографије, рукописи, историјски документи, писма, ретке књиге, занимљиви предмети, разгледнице, плакати, пенкала, филателија, све што има вредност као уметнина. Посебан део чини филографска збирка са неколико хиљада аутограма, на књигама, фотографијама, разгледницама, као и на рукописима и писмима познатих људи. Поседује потписе великог броја наших значајних и познатих људи – Тита, Драже Михаиловића, Гарашанина, Миланковића, српских краљева, Веселина Савића (редак) и још ређи пасош Љубомира Мицића. Уз Селимира Обрадовића власник је највеће збирке документарног материјала о уметности, са фондом од око 15.000 каталога, књига о уметности, монографија, брошура, фотографија, писама и

папира везаних за уметност. Део колекције чини арт-брут, затим страни и руски сликари, скулптуре Матије Вуковића, Ристе Стијовића, Богосава Живковића и др. Поред Бојана Крљића, колекционара из Инђије, има највећу збирку радова Уроша Тошковића, око 150, од тога двадесетак скулптура. Збирка није заснована и ограничена на подручје Србије, или бивше Југославије, већ је ту и светско наслеђе, између осталог ту је и оригинални Ле Корбизјеов рад, заведен у његовој Фондацији. Каријеру професионалног сакупљача Вујасиновић је започео у САД, где је живео дуже од деценије, поседујући и отуђујући на аукцијама многа дела америчких и европских уметника. У Србији је откупио бројне заоставштине или њихове делове, од чувених колекционара Јаше Смодлаке, Боде Марковића до више стотина аутограма Негослава Точиловца, најбољег познаваоца и аутора књиге о потписима. Дела у његовој збирци углавном су потврђена као оригинали и често имају сертификат експерта. Цела збирка је инвентарисана, добро архивирана, фотографисана и документована са базом података, тако да се може реаговати и у случају најмање крађе.

КАКО СУ „ЦИГАНИ СПАСЛИ СРПСКУ КУЛТУРУ“ Милоша Вујасиновића знају скоро сви у главном граду и у земљи који се занимају за уметнине, мада он настоји да се не истиче и не иде на отварања изложби. Реч је некој врсти хероја нашег колекционарства. Често ометан и ниподаштаван у галеријском и колекционарском свету, успео је немогуће, оно што вероватно никоме другом није пошло за руком: да створи велику и квалитетну збирку без много материјалних улагања. Како то често бива у уметничком свету чију прљаву позадину публика не зна, овај културни делатник је стекао многе непријатеље, један познати уметник је уз учешће више судионика недавно учествовао у правој медијској хајци на Вујасиновића.

Вођен само својим слухом за уметност, интуицијом и великим знањем, Вујасиновић је практично ни из чега подигао своју империју, умео је да препозна и пробије се до важних дела, да пронађе изгубљене слике и остварења нестала са својим ауторима из жиже јавности. Симон Драговић, такође колекционар, рекао је да су „Цигани спасли српску културу“. Хиљаде слика, цртежа, графика, скулптура, књига, каталога и других уметничких и документационих предмета завршило би на београдским депонијама да их Роми нису отргли од ђубришта и за симболичне своте понудили заинтересованима и зналцима. Вујасиновић, међутим, није ни искључиво један од тих ревносних трагача по бувљацима и пијацама, купује уметнине и у специјализованим антикварницама, као што их често добија у размени са другим колекционарима и трговцима или у виду поклона, али увек зна шта узима. Набављао је драгоцене предмете од наследника директно, на интернет и другим аукцијама у земљи и свету, од Мадларта, објављујући критике добијао је слике на поклон, куповао их је од историчара

уметности и ликовних критичара а од првих дана оснивања интернет сервиса И-беј и нашег Купинда користи његове услуге. Од велике помоћи му је да се тим послом почео бавити у САД, где је тржиште уређено и где нема „шибицара“, како поједине београдске галеристе називају сликари Љубица Мркаљ и Слободан Боб Ђурђевић. Неки наши галеристи би да купе слику за 50 € а да је продају за 1.000 €. Вујасиновић зна да савлада тај предаторски инстинкт јер је пре свега колекционар (а уобичајено је да колекционари и тргују). Он није типични сакупљач, разбија стереотип о богатом пословном човеку који из хедонизма купује ликовна дела као статусне симболе. Пре свега активно доживљава уметност, између осталог је и ликовни и визуелни стваралац. Ценио га је сјајни др Станислав Сташа Живковић, најбољи познавалац ране српске модерне, а Никола Кусовац му је у посвети у књизи написао „Јединственом Милошу, скоро Обилићу нашег колекционарства…“ Реч је о стваралачком начелу некога ко активно унапређује и развија уметнички живот и као ликовни уметник класичних и нових медија. Зато је несхватљиво да, премда испуњава све услове, није могао бити примљен у УЛУС, тај социјални клуб посусталих авангардиста. Милош Вујасиновић не само да живи од уметности, он често живи за уметност. Фанатично посвећен истраживању српске ликовне баштине.
Проблем је што сада цео свет, па и српска култура тону у просечност, ово није време декаденције већ декорације. Премда има неке високе домете, српска култура је у многим видовима још израженије упросечена од оне „најгоре“ – америчке, али се макар код њих кафански певачи не сахрањују у Алеји великана, поред нобеловаца и академика. Култура је органска творевина, она може да оболи, остари, па и замре. Због тога је велики значај колекционара који је спасавају од ђубришта, сабирају, централизују, чувају, рестаурирају и омогућују јој да (пре)живи.

ЗНАЊЕ, ИСКУСТВО, ИНТУИЦИЈА Тајна колекционара Вујасиновића је у томе што препознаје оно што други не виде и запостављеним делима и старинама додаје вредност. За то су потребни најпре знање, искуство и интуиција, он делује без било каквих саветника. Реч је о културном раднику који сматра да је спас у односу према природи или у продуктивном раду, подизању културе. То је његова улога у друштву које тоне у криминал, реп и хеви метал, идолатрију спортиста, ријалитија и певача народњака. Он сматра да „није ствар у новцу већ у томе да некоме буде лепо са ликовним или колекционарским делом“. У знању и истраживању се ствара нова вредност, што подразумева лични ризик у набавци и пласирању предмета. Тако се у Колекцији Вујасиновић нашло и преко 150 радова академика сликара Петра Омчикуса, купљених директно од њега у последњој деценији уметниковог живота, затим бројне слике Боже Илића, Милана Коњовића, Ивана Радовића, Петра Лубарде и понешто од Надежде Петровић. Ту су и више стотина дела руских уметника и неколико десетина познатих кинеских сликара. Додајмо и да су овом сакупљачу најомиљенији страни уметници Фотрије, Ван Гог и Гоген, чиме би, верујемо, представа о њему била потпуна.